Svet

Energetska politika SAD

Zakon održanja nafte 2

POGON AMERIKE: Naftno polje u Kaliforniji / foto: vreme

Zakon održanja nafte

Ako odbacimo stabilnost cene, što realno i nije najvažniji faktor, Amerika je kao najveći potrošač ovog resursa tokom poslednje četiri decenije obezbedila nešto daleko značajnije – stabilnost u snabdevanju naftom. Ako u tu svrhu SAD nisu štedele ni resurse ni ljude niti svetski poredak, zašto bi to ugrozile iz nekih tamo ekoloških razloga

Sjedinjene Američke Države su velika zemlja. Možda ne bi škodilo da se ponekad podsetimo i te očigledne činjenice. Naime, još uvek se svake godine milion ljudi iz celog sveta doseljava i legalno nastanjuje u Americi, a još milion i po ilegalno imigrira na "novi kontinent". Širom SAD se svakog dana kreće oko 250 miliona putničkih vozila. Od jednog do drugog okeana je prostranstvo sa 132 miliona domaćinstava, 12.804 Mekdonalds restorana, 2200 nuklearnih bojevih glava i 300 miliona pištolja u vlasništvu američkih građana.

Na svu američku preduzimljivost i opštu želju za sopstvenim uspehom, koja je ovu zemlju načinila i održava je neprikosnovenim svetskim liderom, retko gde je i priroda bila tako izdašna kao u Americi. Širom saveznih država gaji se neverovatna količina žitarica, voća i stoke, ispod tla se nalazi najviše uglja na svetu, kao i zapanjujuće rudno blago.

Povrh svega, u samoj Americi su pohranjene dokazane rezerve od 22 milijarde barela sirove nafte. Međutim, ta količina ipak predstavlja svega dva odsto ukupnih svetskih rezervi nafte, budući da, sa druge strane, Amerikanci, u očiglednoj potrebi da pokreću tako veliki mehanizam u svakom smislu, trenutno troše čak 20 odsto svetskih naftnih rezervi.

Ovaj neslavan statistički odnos proizvodnje i potrošnje bio je na trenutak jedna od tema upravo minule predsedničke kampanje, a novi/stari američki predsednik Barak Obama je tim procentima opravdao okolnost da nije moguće "jednostavno izbušiti niže cene goriva". Mada je ovaj stav naišao na izvesnu kritiku u republikanskom taboru, kao i među "zelenim" zagovornicima većeg američkog angažmana na odustajanju od fosilnih goriva i zaustavljanju globalnog zagrevanja, pokazalo se da neke veće debate o eventualnoj promeni energetske politike uopšte nije ni bilo.

U trenutku kad se na Bliskom istoku otvara još jedno ratište, kad se postavlja pitanje novih ruskih težnji u širenju sopstvene gasne mreže (vidi okvir) i kad se novi "rat za naftu" u Iranu smatra sve izvesnijim, američka energetska politika spada u najvažnija geostrateška pitanja. Mada o toj temi iznova i iznova diskutuju evropski mediji, ona, posebno kad je reč o štednji energije, na svom matičnom kontinentu jednostavno ne uspeva da dugo bude prisutna u javnosti. Nikad to nije ni bila.

OGRANIČENJE BRZINE: Pre četrdeset godina, u epohi kad su naftne krize potresale svet, u Americi navikloj na nepresušne izvore energetskih resursa prvi se put javno opsežnije razgovara o energetici. Ova tema stiže čak i na televizije, a neki energetičari u vunenim odelima i sa staromodnim naočarima postaju sve češći gosti u studijima. Bareli, sirova nafta, OPEK i alternativna goriva postaju deo novog američkog vokabulara. Predsednik Karter će na tom talasu diskusija i otvorenih pitanja tokom sedamdesetih, uz slogan da "SAD nikada više ne sme da uveze toliko nafte kao 1977. godine", osnovati novi federalni Sekretarijat za energiju, takozvani DOE, Department of Energy, koji pokreće prve nacionalne akcije u smanjenju potrošnje energije.

Ova nekada nezamisliva ideja o potencijalnoj štednji energije javlja se već pri prvom nailasku naftne krize 1973. godine. Između ostalog, za tu namenu predsednik Ričard Nikson uspeva da kroz američki Kongres progura zakon o nacionalnom maksimalnom ograničenju brzine, koji je predviđao da se po prvi put u celoj Americi brzina na putevima ograniči na 55 milja na sat, što je ekvivalentno ograničenju od 80 kilometara na sat, a što je, uz zabranu prodaje benzina nedeljom, trebalo da dovede i do smanjenja potrošnje goriva.

Ovaj, među vozačima vrlo nepopularan zakon stupa na snagu sledeće, 1974. godine i američke savezne države jedna za drugom počinju da širom svoje putne mreže postavljaju bele table 55 speed limit. No, praksa će pokazati da takav savezni zakon neće mnogo doprineti ni bezbednosti, niti će zaista uvesti štednju u potrošnji goriva – pokazuje se da je tokom primene zakon smanjio potrošnju nafte za manje od jednog procenta. Ipak, Kongres će tek 1995. sasvim ukinuti ovaj zakon i vratiti saveznim državama pravo da same odlučuju o ograničavanju brzine. Na sličan način ne uspevaju bilo šta da postignu ni sve druge ideje o nekoj energetskoj prohibiciji.

To već vodi ka zaključku koji je vrlo popularan među kritičarima američke spoljne politike. Posmatrač koji ovako ili onako prati sukobe na svetskoj sceni rekao bi kako je Amerika tokom svog razvoja, pre svega u odnosu na snagu koju je imala, uvek sprovodila manje-više istu politiku kontrole cene energetskih resursa, ne štedeći radi tog cilja ni resurse, ni ljude, ni mir, ni svetski poredak. I to sasvim nezavisno od administracije u Beloj kući. Umesto da štedi naftu, Amerika ne štedi resurse da do nje dođe. To je nešto oko čega će se izvan Amerike svi složiti na samom početku svake diskusije. Međutim, bukvalno posmatrano, to baš i nije tačno, i to upravo kad se pogleda neuspeh u sprečavanju rasta cene goriva.

Naime, u eri Ričarda Niksona, čija se administracija prva suočila sa manjkom energenata, nacionalna politika je bila okarakterisana idejom da "cena goriva nikad ne sme da pređe jedan dolar po galonu". Vreme će pokazati da ovaj, bukvalno shvaćen, Niksonov energetski kurs ne može da se održi. Ispostaviće se da je cena goriva u narednim decenijama i te kako rasla. Cena goriva danas u Americi raste sa stopom od sedam odsto svake godine, a proračun pokazuje da je realno cena benzina tokom poslednjih 15 godina porasla za više od 650 odsto.

STABILNOST: Na temelju takvog porasta cena u SAD je rašireno i sasvim suprotno viđenje – da ova zemlja zapravo nema nikakvu energetsku politiku. Prema članku pod sugestivnim nazivom "Koja energetska politika", nedavno objavljenom u magazinu "Forbs", koji potpisuje kolumnista Tod Ganos, SAD ništa ne čine da obuzdaju cene nafte, niti da smanje svoju zavisnost od uvoza energenata.

Sledeći liniju koja obično dolazi od onih koji žele da smanje američko prisustvo na svetskim frontovima, autor ovog teksta daje ekstremno viđenje da bi SAD trebalo da sasvim napuste naftu i da se oslone isključivo na prirodni gas, koga Amerika navodno ima dovoljno da se svi američki automobili pokreću narednih 200 godina. To bi, uzgred, smanjilo ne samo političku zavisnost od strane nafte, nego bi pomoglo i da se smanji zagađenje fosilnim gorivima za čak 90 odsto. No, gas se i te kako troši u Americi (čini 24 odsto potrošnje) i postavlja se pitanje zašto otvoreno američko tržište to već nije regulisalo, ako je to zaista ekonomski i ekološki povoljnije? Baš kao i osnovno pitanje, bez obzira da li je reč o ekološkom ili geopolitičkom nagađanju: da li je uopšte moguće zamisliti kako SAD smanjuju potrošnju nafte?

Upravo iz utopističke perspektive ovakve jedne ideje, a ima ih na stotine sličnih, ispostavlja se da SAD ipak imaju svoju energetsku politiku. Mada DOE sprovodi nebrojeno mnogo projekata prelaska na električna vozila i mada je ideja smanjenja emisija CO2 i te kako prisutna u SAD (418 gradova širom Amerike i više država usvojilo je Kjoto protkol, koji savezna vlada nije usvojila), kao i opšta potraga za novim energetskim resursima, nezamislivo je da bilo koja vlada SAD odustane od brige o snabdevanju naftom. Jer, ako odbacimo stabilnost cene, što realno i nije najvažniji faktor, Amerika je, kao najveći potrošač ovog resursa, tokom poslednje četiri decenije obezbedila nešto daleko značajnije – stabilnost snabdevanja naftom.

Prema zvaničnim statistikama američke Administracije za informacije o energiji (EIA, US Energy Information Administration), nafta zauzima najveći udeo u potrošnji energenata u SAD. Oko 38 američkih energetskih potreba se pokriva sagorevanjem nafte. Pritom se od sedamdesetih do danas nije povećala samo njena cena, nego i američka zavisnost od uvoza, što je prirodna posledica ne samo povećanja potrošnje, nego i ograničenosti američkih bušotina. Sedamdesetih godina, SAD su uvozile 10 odsto nafte koju potroše, dok danas ona prevazilazi 65 odsto, a u sledećoj deceniji će dostići 75 odsto. Smatra se, međutim, da će se uz mere koje se sprovode od 2007. godine do sredine veka ona spustiti na 54 odsto.

Zanimljivo pitanje je odakle stiže tolika nafta. Iz Iraka? Libije? Irana? Naravno da ne. Zapravo, najveći snabdevači Amerike su izvoznici onoliko stabilni koliko i naftna polja u Teksasu. Prema podacima EIA, najviše nafte SAD uvozi iz Kanade, Saudijske Arabije i Meksika. Potom slede Venecuela i Nigerija. Može se zaista reći kako u ostatku sveta koji leži na crnom zlatu, Amerika nije štedela ni resurse ni ljude, sa mogućom idejom da uspostavi kakvu-takvu stabilnost izvoza, ali daleko od toga da bi SAD stale u zavisnosti od raspleta bilo koje trenutne bliskoistočne ili neke druge krize.

ALTERNATIVNI PUTEVI: Sa druge strane, nafta nije jedini energent koji Amerika koristi. Pomenuti prirodni gas pokriva 24 odsto potrošnje, i taj će procenat rasti, mada je vrlo malo verovatno da će sasvim zameniti naftu. Ugalj pokriva 23 odsto potrošnje energenata, ali, mada postoji ideja da bi se ugalj mogao koristiti i za nešto drugo, a ne samo za dobijanje struje u termoelektranama, ovaj je resurs ipak najveći krivac za emisiju CO2 i klimatske promene.

Sa druge strane, SAD samo oko devet odsto energije dobija iz nuklearnih elektrana, a sedam odsto iz obnovljivih izvora. Pritom se u poslednje dve godine i u Americi, nakon incidenta u Fukušimi, smanjila rešenost da se poveća broj nuklearki, što je u pojedinim državama i ozakonjeno, što znači da će se taj udeo još smanjiti. Kad se pak izračunaju megavati koji se trenutno daju iscediti iz alternativnih izvora, računajući tu i solarnu, i energiju vetra, i biomasu, i gorive ćelije, za sada nema dovoljno zaista efikasnih alternativa.

Tokom protekle godine, predsednik Obama je zatražio od Kongresa da se čak za 70 odsto uveća ulaganje u istraživanja novih izvora energije, a Odeljenje za nauku u DOE je dobilo čak dve milijarde dolara za podsticaj takvih istraživanja. Ali, to nije rešenje koje će stići preko noći. Kad je o nafti reč, rešenje tog problema će sačekati neku novu energetsku revoluciju. Jer, postavlja se pitanje čime npr. trenutno pokriti 28 odsto potrošnje koja odlazi samo na transport. Iz perspektive održanja stabilnosti, trenutni ili bilo kakav nagli prelaz je sasvim nezamisliv.

Fosilna goriva, mada dovode do klimatskih promena, u ukupnom zbiru pokrivaju čak 86 odsto američke potrošnje energenata. To i dovodi do toga da Amerikanci i dalje po glavi stanovnika najviše emituju CO2, mada ih je zbog neutažive gladi za energijom i rastućeg broja termolektrana mnogoljudnija Kina pretekla po ukupnoj količini emitovanih gasova staklene bašte. Vođena pre svega svim onim što je investirala u fosilna goriva, Amerika će teško odustati od njih, bez obzira što 60 miliona Amerikanaca želi da pređe na alternativna goriva. I bez obzira na administraciju.

Na početku prvog mandata Baraka Obame neslavno je u Kopenhagenu propao poslednji veliki međunarodni pokušaj da se usvoji jedan novi klimatski protokol. Na početku drugog, sprema se novi rat na Bliskom istoku, potom još jedan, potrošnja uvozne nafte u SAD se povećala za pet odsto, a ekolozi širom sveta već dugo ne govore o mitigaciji, smanjenu CO2, već se prešlo na rezervni plan – na adaptaciju na klimatske promene. Amerika se, međutim, ne povlači tako lako.

Evropa: Ruska demonstracija sile

Ruska naftna kompanija Gasprom izgradnjom gasovoda Južni tok želi da dominira evropskim tržištem gasa, piše nemački "Zidojče cajtung", a gasna drama mogla bi da se završi debaklom Brisela. Jer, kako "Zidojče cajtung" saznaje, nemački energetski koncern RWE razmatra povlačenje iz zapadnoevropskog konkurentskog projekta "Nabuko", koji bi trebalo da umanji energetsku zavisnost Evrope od Rusije. A bez učešća RWE neće biti ni "Nabuka".

Novine pišu da je moćni šef Gasproma Aleksej Miler prvo u Moskvi saopštio da će njegova kompanija povećati svoj uticaj u Nemačkoj tako što će ući u posao sa krajnjim potrošačima. Odmah nakon toga otišao je u Milano, gde se sastao sa partnerima iz BASF-a i italijanskog energetskog giganta Eni, da bi zaključio početak izgradnje Južnog toka.

Retko kada je ovaj ruski koncern tako jasno Zapadu stavio do znanja gde su mu granice, zaključuje "Zidojče cajtung". I retko kada je tako otvoreno poručio šta planira: da ima još veću dominaciju na evropskom gasnom tržištu i tako ojača strateški i politički uticaj Moskve. Predsednik Vladimir Putin ima jednostavnu strategiju: da od proizvodnje do prodaje energije kontroliše sve. Zato je od Rosnjefta napravio najveću naftnu kompaniju na svetu, zato ruski gas treba da teče prevashodno kroz cevi ruskih državnih kompanija. Izgradnja 17 milijardi evra teškog Južnog toka planirana je za početak decembra.

Istovremeno, najvažniji partner u projektu "Nabuko", RWE, signalizira da će do kraja godine doneti odluku da li da se povuče iz "Nabuka", jer sumnja u njegovu isplativost i mogućnost finansiranja. Pritom, još uvek ne postoji saglasnost važnih zemalja snabdevača gasom.

Zapadna Evropa je polagala velike nade u "Nabuko", koji je trebalo da poveže dva kontinenta – bez prekida od Azerbejdžana pa skoro do Beča. "Nabuko" je važio kao jedan od najvažnijih infrastrukturnih projekata Evropske unije. Trebalo je da smanji zavisnost od ruskog gasa i uticaj Vladimira Putina. Planirano je da gas iz Centralne Azije, mimoilazeći Rusiju, teče direktno u Evropu.

Vodeći evropski političari koji su zaduženi za energiju upozoravaju na sve veću moć Gasproma. U severnoj Evropi ovaj koncern hoće da izgradi naftovod kroz Baltičko more; ako bi Aleksej Miler imao i pristup gasu u Centralnoj Aziji, partneri bi mogli da se pretvore u zavisnike. "Zidojče cajtung" se pita da li Gasprom zaista može da dominira čitavim kontinentom?

Gasprom ima preko 400.000 zaposlenih, raspolaže sa oko 160.000 kilometara pajplajna, ima na hiljade sestrinskih firmi i promet od 120 milijardi evra. Već sada Evropa trećinu svojih potreba podmiruje ruskim gasom. Ako bi se taj udeo povećao, Gasprom bi imao i veći uticaj na formiranje cene. Evropski komesar za energetiku Ginter Etinger upozorava da predsednik Putin preko energetske politike želi da izgradi moć kakvu je nekada imao Sovjetski Savez.

Pored svega toga, Gasprom sa preko milijardu evra vrednog posla sa hemijskim koncernom BASF po prvi put ulazi u posao sa krajnjim potrošačima u Nemačkoj, piše "Zidojče cajtung". Time povećava svoj udeo u nemačkim firmama koje trguju gasom kao i u skladištima zemnog gasa. Savezna vlada Nemačke kritički poručuje da će "ispitati tu transakciju u okviru svojih spoljnoprivrednih mogućnosti", što je moguće kada je reč o strateški važnim energetskim preduzećima. Gasprom ispituje i mogućnost gasnih postrojenja, pre svega na jugu Nemačke.

A. I.

Iz istog broja

Izrael i Gaza

Prolaz kroz vrata pakla

Borivoj Erdeljan

Neonacisti u Grčkoj

Uspon Zlatne zore

Georgios Stamkos, Milica Kosanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu