Uvređeni sultan

Za „Vreme“ iz Bona

Izvesni lekar Bilgin Čifči verovatno ima pametnija posla nego da pred sudom u turskom gradu Ajdinu dokazuje da Golum – ono stvorenje iz Tolkinovog Gospodara prstenova – nije sam po sebi negativan lik. Čifči je, naime, svojevremeno na Tviteru objavio mali kolaž na kome se nalaze tri snimka Goluma i tri fotografije predsednika Erdogana neodoljivo sličnih poza i mimika. Za tursko državno tužilaštvo stvar je bila jasna: u pitanju je uvreda zbog koje bi građanin morao dve godine na robiju. Doduše, čak i da sud odbaci tužbu, Čifči je već izgubio posao u državnoj bolnici. Bezazlena šala s interneta pretvorila se u nimalo naivnu niti smešnu zbilju.

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan očigledno ne podnosi kritiku i šalu na sopstveni račun. Nema dve godine od kada je premijersku fotelju zamenio predsedničkim tronom, a u Turskoj je već podneto oko 2000 krivičnih prijava zbog „vređanja predsednika države“. Poređenja radi, tokom sedam godina predsednikovanja bivšeg šefa države Abdulaha Gula podneto je 545 ovakvih prijava. Erdoganov bilans je još impozantniji kada se dodaju privatne tužbe u kojima traži odštetu zbog duševnog bola, disciplinski postupci protiv državnih činovnika i studenata, te tužbe za „vređanje službenog lica“ iz vremena kada je bio premijer. „Govorimo o otprilike 10.000 procesa“, rekao je nemačkom listu „Velt“ pravnik Kerem Altiparmak s Fakulteta političkih nauka u Ankari. „To je čitava industrija s političkim ciljem: zaplašiti i ućutkati kritičare.“

Vođa parlamentarne opozicije Kemal Kiličdaroglu je 34 puta prijavljen zbog vređanja Erdogana, od čega ga, trenutno, štiti poslanički imunitet. Postoje stotine prijava protiv medija, rekorder sa njih 50 je levičarski list „Birgun“. Mogućnost da predsednik bude uvređen odavno je metastazirala i u polje jezika i ograničila upotrebu stilskih figura. Tako je jedna novinarka kažnjena jer je uporedila Erdoganove političke poteze sa postupcima „zveri saterane u ćošak“. Podstiče se i atmosfera denunciranja i sve više građana podnosi prijave zbog vređanja predsednika. Šampion ove kategorije je jedan četrdesetogodišnjak iz zapadne Anatolije koji je tajno telefonom snimio sopstvenu suprugu kako psuje Erdogana dok televizija prenosi neki njegov govor, a onda ju je uredno prijavio gde treba.

UVREDLJIVA KRITIKA: Sve to u Turskoj niti je više novost, niti najdrastičniji dokaz da Erdogan vodi zemlju u pravcu diktature sultanskog tipa. Na jugoistoku zemlje i dalje se vodi gotovo otvoren rat u kojem su pobijene stotine kurdskih civila, vlada potpuna zabrana izlaska i preti humanitarna katastrofa. Protiv kritičkih medija se podižu optužbe da podržavaju terorizam, te ih pod „privremenu upravu“ stavlja neka vrsta izvršnih sudija, što je Erdoganov izum. Dok redovno pravosuđe reaguje, često je kasno – u medijima su odavno instalirana poslušna uredništva, zauzete novine postaju pamflet vlasti koji niko neće ni da čita, pa tako po pravilu propadaju.

Ali ono što jeste novost je da u poslednjih mesec dana Erdogan pokušava da disciplinuje i strano javno mnjenje, novinare i satiričare. I to ni manje ni više nego u Nemačkoj, zemlji gde, iz razloga istorijskih i dobro poznatih, lične slobode, a posebno sloboda mišljenja i izražavanja uživaju najveći moguće stepen zaštite.

Počelo je sredinom marta kada je satirični magazin „Ekstra 3“, koji se emituje na prvom programu nemačkog javnog servisa ARD napravio osvrt u kojem kritikuje Erdogana zbog ugnjetavanja medija i manjina. Vlast u Ankari je smesta pozvala nemačkog ambasadora i tražila da se „sporni prilog“ obriše sa portala javnog servisa.

A onda je postalo zaista zanimljivo: poslednjeg dana marta je na ZDF-u (drugom programu javnog servisa) prikazana popularna emisija „Neo magazin rojal“ nagrađivanog satiričara Jana Bemermana. On je „uvređenom“ Erdoganu najpre poručio da u nemačkom Ustavu postoji član 5 koji garantuje slobodu izražavanja, a zatim je na praktičnom primeru pokazao razliku između satire i otvorenog vređanja – tako što je pročitao pesmicu koju je nazvao „Uvredljivom kritikom“ u kojoj se Erdogan predstavlja kao frustrirani glupak, pedofil i zoofil (vidi u okviru prepev stihova na srpski). Posebno je pikantno što se Bemerman dramski prenaglašeno ograđivao od sopstvene pesmice rečima „ovo se ne sme“ i „ovo je zabranjeno“. Tako je, smatraju mnogi, stavio uvrede u satirični okvir sa ciljem da ispita granice slobode umetnosti i medija.

Za mladog komičara Bemermana i njegov satirični šou dugo je znala samo uža publika. Na veliku scenu stupili su pre godinu dana kada se cela zemlja uzbudila zbog otkrića snimka sa zagrebačkog Subverziv festivala na kojem je bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis pokazao srednji prst Nemačkoj, to jest njenoj politici štednje. Bemerman i ekipa su u desetominutnom snimku pokazali kako se uz kompjutersku tehniku običan gest rukom može pretvoriti u pokazivanje srednjeg prsta i na kraju ostali zagonetni: da li su oni lažirali Varufakisov snimak, ili su lažirali lažiranje? Time je javnosti odlično pokazano kako jedan gest, pri tome istrgnut iz konteksta, ne treba da bude razlog za uzbuđenje. Za taj je snimak Bemerman pre neki dan nagrađen prestižnom televizijskom nagradom Grime.

KAD S ĐAVOLOM TIKVE SADIŠ: Sa prozivkama Erdogana stvari ne teku tako glatko, jer se vicevi na račun turskog autokrate ne uklapaju u politiku Angele Merkel koja je konačno uspela da „reši“ izbegličku krizu tako što je postigla sporazum sa Ankarom: u zamenu za milijarde evra, nastavak pregovora o pristupanju EU i ukidanje viza, Turska prima nazad sve izbeglice i migrante koji s njenih obala krenu put grčkih ostrva. Tamo ih sortiraju, neke smeštaju u kampove, neke najure, dok u Evropu regularnim putevima bivaju prebačeni samo državljani Sirije. Uz zadihtovanu granicu između Grčke i Makedonije, ovaj dogovor sa Turskom daje rezultat koji su Merkelova i svi ostali evropski vlastodršci i hteli: izbeglice više praktično ne dolaze do Nemačke, a sve ih se manje uopšte odlučuje na opasnu plovidbu trošnim brodicama preko Egejskog mora. Fokus je poslednjih dana opet na ruti iz Libije ka Italiji, neki izveštaji govore o stotinama hiljada migranata koji na obali Afrike čekaju da se more još malo stiša pa da krenu.

U tom svetlu se čita i razvoj događaja oko Bemermanove satire na račun Erdogana. ZDF uklanja „Uvredljivu kritiku“ iz svoje onlajn-medijateke i repriza uz obrazloženje da prilog ne ispunjava standarde satirične emisije. Merkelova se u telefonskom razgovoru sa turskim premijerom Ahmetom Davutogluom saglasila da je reč o pesmi sračunatoj da „svesno povredi“. Kako je javio berlinski „Tagesšpigel“, kancelarka je računala sa tim da bi Erdogan – po zakonu samo on lično može podneti prijavu zbog uvrede – mogao da se okane krivičnog gonjenja nemačkog satiričara i da se tako prašina slegne.

Izjava Merkelove je, međutim, imala kontra-efekat pa je iz Turske ubrzo zatraženo krivično gonjenje Jana Bemermana na osnovu paragrafa 185 koji sankcioniše uvrede, ali i po paragrafu 103 nemačkog krivičnog zakonika gde doslovce piše: „Ko vređa stranog šefa države biće kažnjen zatvorom do tri godine ili novčanom kaznom, a u slučaju klevetajućeg vređanja kaznom od tri meseca do pet godina zatvora.“ U ovom drugom slučaju (103) je za pokretanje procesa bila neophodna saglasnost nemačke vlade koju je Merkelova, posle nekoliko dana premišljanja, dala. Pri tome su odluku podržali samo njeni demohrišćanski ministri, dok su socijaldemokrate pohitale pred kamere da obznane da su glasali protiv. Nije mnogo pomoglo ni što je Merkelova u istom dahu rekla da se već radi na ukidanju paragrafa 103. Ta odredba, koju štampa ironično naziva paragrafom o „uvredi veličanstva“, više nije primerena vremenu, rekla je Merkelova.

Ako se pre odluke vlade u Berlinu da dopusti istragu kritički govorilo i o samom Bemermanu – njegova je pesmica tu i tamo nazivana infantilnom, pubertetskom, kukavičkom ili čak rasističkom – nakon odluke je meta kritika isključivo Angela Merkel. Uzburkani medijski krajolik svedoči o neprijatnom osećaju koji je nastao, osećaju da sloboda javne reči, umetnosti i medija baš i nije tako nedodirljiva kako piše u Ustavu, odnosno da se i o njoj da pregovarati ako su na drugom tasu vage takozvani viši politički interesi. Čak 66 odsto građana protivi se odluci Angele Merkel da dopusti istragu, pokazala je jedna anketa. Njen potez podržava samo 22 odsto ispitanika.

„U situaciji u kojoj je sporazumom o izbeglicama Nemačka dovela sebe u potpunu zavisnost od Turske, Bemerman je pokazao da je car go i u Turskoj i u Nemačkoj“, piše Dojče vele. Kritika je najoštrija u redovima opozicionih Zelenih i Levice. Šefica poslaničke grupe Levice Sara Vagenkneht rekla je da Merkelova čini „nepodnošljivi koutou“ – kineski izraz koji označava pad na kolena pred carem. Bemermanov kolega, popularni satiričar Oliver Velke, izjavio je da je nedopustivo da se kancelarka postavlja kao „vrhovni TV kritičar“. „Ovo baca loše svetlo na prioritete Angele Merkel i, ako hoćete, na njen odnos prema zagarantovanim pravima“, rekao je Velke za visokotiražni tabloid list „Bild“.

IZMEĐU DVE VATRE: Duga je lista nepočinstava turskih vlasti koje je Merkelova u poslednje vreme prećutala na učestalim sastancima sa Davutogluom. Tek je ovlaš pominjala sukobe sa Kurdima, a glajhšaltovanje medija gotovo nikako. Džan Dundar, urednik lista „Džumhurijet“ kojem se sudi zbog izdaje jer je u tekstovima razotkrio da je Turska dugo tolerisala ili čak sama naoružavala Islamsku državu, efektno je formulisao u jednom intervjuu: „Kada sam bio u zatvoru, bio je uključen televizor. Novinar koji radi za jednu nemačku agenciju upitao je Davutoglua da li u Turskoj ima uhapšenih novinara. Njegov odgovor je bio: Nema. Nemačka kancelarka Angela Merkel je stajala pored. To sam video kao uhapšeni novinar, u svojoj ćeliji. Bilo je smešno kako je Merkelova na to klimnula glavom.“

Treba dodati da se kancelarka našla između dve vatre – sleva je kritikuju iz očiglednih razloga, dok desno krilo, oličeno pre svega u islamofobnoj Alternativi za Nemačku (AfD), a u koje spadaju i neka vodeća pera konzervativne štampe, u „slučaju Bemerman“ vidi priliku da se udari packa „muslimanskom predsedniku Erdoganu“. Cinik bi primetio da su protiv „pakta sa đavolom“, kako se od milošte naziva dil Erdogana i Merkelove po izbegličkom pitanju, sada ustali i oni kojima nije smetalo što je Ženevska konvencija stavljena van snage, što se u Evropi pred tuberkuloznom decom dižu kao žilet oštre ograde, što je Sredozemno more postalo predimenzionirana plava grobnica. Tako je borkinja za slobodu govora naprasno postala i Beatriks fon Štorh, potpredsednica AfD-a, koja se, nema tome tri meseca, založila za to da se puca na „ilegalne migrante“ koji bi došli do nemačkih granica.

Emisija „Neo magacin rojal“ neće biti emitovana do sredine maja. „Dogovorili smo se sa ZDF-om da napravimo pauzu. To je bila zajednička odluka, kao kad se momak i devojka dogovore o pauzi. Jednostavno, sama emisija je sada previše u centru pažnje“, kaže za „Vreme“ jedan Bemermanov saradnik. Sam komičar se oglasio jedino duhovitom objavom na Fejsbuku, ali nije ulazio u detalje o mogućem procesu koji ga čeka. „Mislimo da će se stvar razvlačiti i da na kraju neće biti ništa od kazne“, kaže sagovornik „Vremena“. I jedan kolumnista nedeljnika „Cajt“ je uveren da će nemačko pravosuđe „pokazati turskom predsedniku gde je granica između klevete i satire u jednoj pravnoj državi“.

Hrabrost da povuku te jasne linije s vremena na vreme pronađu i sudovi u Turskoj. Tako će lekar Čifči s početka priče verovatno biti oslobođen. Jer, sudu je podneto stručno tumačenje u kojem se navodi da je Golum, nekadašnji hobit Smeagol, zapravo „dobar, miroljubiv, veran i pozitivan“ lik sve dok ne potpadne pod pogubni uticaj prstena. Svaka moć pre ili kasnije pokvari i hobita i čoveka, a apsolutna moć kvari apsolutno – za tu tezu jedva da ima pogodnijeg primera od Redžepa Tajipa Erdogana.

OPASNA FOTO-HUMORESKA: Poređenje Goluma i Erdogana foto: www.twitter.com