Dogodilo se ono što je moralo, da bi se uspostavio sistem kontrole štete u EU – bez mnogo protivljenja otišla su dvojica lidera mediteranskih zemalja, Silvio Berluskoni i Jorgos Papandreu. Šef italijanske vlade ispraćen je uzvicima „Buffone, buffone!“ (Klovnu, klovnu!).
Karijera italijanskog premijera i milijardera Silvija Berluskonija završila se u prologu. Maestralno je odigrao burlesku o latino-špageti-poslovima i kao takav će ostati zapamćen – sklon lagodnom životu, lepim ženama, uvek na ivici zakona. Komedijaška strana njegove ličnosti s godinama sve je više dolazila do izražaja, gomilali su se seks skandali, nediplomatske izjave i ponašanje – ostaće zapamćen po izjavi da je američki predsednik Barak Obama „preplanuo“, po tome što se šegačio u Bakingemskoj palati, zaspao na samitu G-20 u Kanu… „Kad sam ih pitao da li žele da spavaju sa mnom, 30 posto žena je odgovorilo ‘da’, a 70 posto ih je pitalo ‘zar opet’“, odgovarao je Berluskoni u svojim najboljim danima komentarišući optužbe vezane za njegov seksualni život. Sve je preživeo, ali ne i ekonomsku krizu.
Za Italiju je vladavina ovog medijskog mogula značila pre svega rehabilitaciju korupcije. Štaviše, premijer se češće nalazio pred sudovima nego na sastancima vlade. Posle svega, na vlast je došao „super Mario“, bivši evropski komesar i bivši profesor ekonomije na Univerzitetu u Torinu i Univerzitetu Bokoni u Milanu. Mario Monti je okarakterisan kao „evropski tehnokrata na Sizifovom zadatku“, razborito odabrani ekspert s akreditivima i dobrim poznavanjem evropskih brokera moći. Godine vladavine potrošnje smenile su godine vladavine štednje. Na tome će insistirati novi premijeri Italije, Grčke, Španije, Portugala…
Tehnokratske vlade u Italiji i Grčkoj kulminacija su procesa koji potresa Evropu već 20 godina, od raspada Sovjetskog Saveza, trijumfa neoliberalizma, depolitizacije insitucija sistema, do diktata o „politici bez politike“, nasuprot politizaciji sistematski osiromašenog stanovništva. Prema mišljenju profesora baskijskoj univerziteta Mikela Mardera, politika je prvi put „umrla“ kada je postignut konsenzus da je komunizam stvar prošlosti i uspostavljena hegemonija neoliberalizma. Dok je borba protiv globalnog terorizma, atraktivno upakovana kao bastion slobode i sigurnosti, konsolidovala neoliberalnu ideologiju, protesti koji su kasnije potresali svet izazvali su krizu koncepta koji više nije u stanju da obezbedi životni standard građanima.
Evropska politika je drugi put „umrla“ kada je započela proces uspostavljanja novih tehnokratskih vlada iz redova EU birokratije. Evropskoj uniji niko ne može da zameri što pokušava da očuva svoje jezgro, ali pitanje je da li je metodologija ispravna. Ako obratimo pažnju na izjave Kristin Lagard, šefice Međunarodnog monetarnog fonda, da „Italiji treba nova vlada, a ne izbori“, reklo bi se da je profesor Marder u pravu. Grk Jorgos Papandreu se pred evropskim zvaničnicima pozvao na referendum i izazvao bujicu negodovanja zbog ideje da se narod izjašnjava o evropskoj valuti. Po svemu sudeći, izbor novog italijanskog i grčkog premijera rezultat je nikad očiglednijeg delovanja neformalnih centara moći u kojima je nemačka kancelarka Angela Merkel figura dramatis.
Pod naslovom „Šta je zapravo tehnokrata?“ Al Džazira prenosi stavove Džošue A. Takera, profesora političkih nauka na Univerzitetu u Njujorku koji odgovara na pitanja zašto su tehnokratske vlade ovih dana u modi u Evropi. Na pitanje hoće li tehnokratske vlade spasiti Evropu, profesor Taker kaže: „Možda će omogućiti provođenje nekih politika u kratkom roku. Ali dugoročne probleme Evrope moraće da reše izabrani evropski zvaničnici. Demokratija je zasnovana na odgovornosti. Dok je moguće kratkoročno izbeći odgovornost, izabrani zvaničnici moraju da sprovode, ili bar da održavaju, dugoročne politike. Tehnokratske vlade možda će se pokazati brzim rešenjima za kratkoročne probleme. Bila bi greška pretpostaviti da će one biti išta više od toga.“ Profesor baskijskog univerziteta Marder smatra da su nove tehnokratske vlade mediteranskih zemalja sklone narušavanju demokratije, suvereniteta i samostalnosti donošenja odluka, i da je to politika koja bi za neku godinu u kriznim zemljama evrozone mogla da vrati na scenu harizmatične ličnosti.
Nakon odlaska Berluskonija s mesta premijera teško je očekivati njegov povratak u vrh italijanske politike. Kada je predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej poslao Berluskoniju nacrt rezolucije oktobarskog samita lidera EU u kome se pominje „specifična posvećenost Italiji i Španiji“, Berluskoni se bunio tvrdeći, između ostalog, da je on uvek želeo da sprovede reforme. Van Rompej mu je tiho odgovorio: „Silvio, vreme je da se vaši snovi ostvare.“
