Svet

Godišnjica ustanka u Mađarskoj 1956.

Unuk Mađarske revolucije 2

DISTANCIRANJE OD 1956: Premijer Mađarske Viktor Orban

foto: mti via tanjug ap photo

Unuk Mađarske revolucije

Po mom mišljenu, Viktor Orban je unuk Mađarske revolucije 1956, odnosno jednog njenog dela, onog negativnog, ekspanzionističkog, naglašeno nacionalističkog. On je politički unuk onih ustanika iz 1956. čija se dela ne samo u Mađarskoj nego i diljem zapadnog sveta najradije guraju pod tepih

Piše: Ivan Ivanji

U Istorijskom arhivu Sente se još od 1961. godine nalazi čudna cedulja koju je u jednoj boci velikoj 10,2 x 13,6 centimetara na obali Tise našao učenik šestog razreda B. G. Na cedulji piše na mađarskom jeziku: "1956. X. 15. Mađari! Upomoć! Rusi će uskoro da me pogube, moje drugove takođe, zbog toga što smo Mađari. Ovde na obali Tise. Borili smo se za slobodnu Mađarsku! ZA OTADŽBINU! Dok odoše, ja ovo napisah. Stavih u staklenu bocu. Nestade mi mastilo u penkalu. Upomoć! Pišem svojom krvlju! 3 km severno od Čongrada Mađari! Izbavite nas!"

Unuk Mađarske revolucije 3

foto: erih lesing

Na tu cedulju je, pripremajući tekst o Mađarskoj revoluciji 1956. i proučavajući izjave Mađara koji su posle poraza revolucije prebegli u Jugoslaviju, naleteo profesor Atila Hegediš. On navodi i da će možda jednog dana odnekud iskrsnuti kofer sa dokumentima koji je Imre Nađ 4. novembra 1956. doneo u jugoslovensku ambasadu u Budimpešti, a tadašnji podsekretar u Ministarstvu spoljnih poslova Dobrivoje Vidić preneo u Beograd. Mnogi su bezuspešno pokušavali da uđu u trag tom koferu, pa i ja. Sigurno je da je sadržaj bio preveden za Tita i Rankovića.

Naša istoriografija i politikologija su se začudo do sada malo bavile Mađarskom revolucijom 1956. i ulogom Jugoslavije u njenom začetku, razvoju i porazu. Novosadski dnevni list "Mađar so" štampao je zbornik pod naslovom "U utočištu – zbivanja sa ove i one strane bodljikave žice". Bavi se prijemom izbeglica koje su dobegle u Jugoslaviju spasavajući život, njihovim jadima i kazivanjima, ali takođe objavljuje i značajne radove i refleksije učesnika, posmatrača sa lica mesta, novinara i istraživača. Iz Mađarske je tada izbeglo oko 220.000 lica, najviše u Austriju, ali iz njenih južnih delova i u Jugoslaviju, što je posle pokreta naroda za vreme i na kraju Drugog svetskog rata bio prvi veliki talas emigracije iz jedne zemlje u druge.


STVAR SOCIJALIZMA JE PROPALA

U pomenutoj knjizi objavljen je i rad mađarskog etnologa i publiciste hrvatskog porekla Đerđa Frankoviča, koji se ozbiljno bavi prvenstveno azilom koji je Imre Nađ zajedno sa svojim saradnicima i njihovim porodicama uživao u jugoslovenskoj ambasadi. S tim u vezi tragao je i u našim arhivima, razgovarao sa svedocima ondašnjih događaja. Taj rad od oko četrdeset strana predstavlja pokušaj sažetog prikaza jugoslovensko-mađarskih odnosa u vezi s revolucijom.

Unuk Mađarske revolucije 4

foto: erih lesing

Na samom početku svog rada Frankovič zapisuje da mu je udovica šefa jugoslovenske ambasade u Budimpešti rekla da je njen suprug Dalibor Soldatić kao penzioner ponavljao: "…prodali smo Imrea Nađa, prodali smo Imrea Nađa…" Soldatić je upućen u Mađarsku krajem 1953. godine kada su ponovo uspostavljeni diplomatski odnosi koji su bili prekinuti zbog Rezolucije Informbiroa. Postavljen je za "vanrednog veleposlanika", a tek pošto je početkom oktobra 1956. uklonjen Maćaš Rakoši, koga Tito nije podnosio, poslanstva su podignuta na rang ambasada. Soldatić nije posebno proizveden za ambasadora, na to mesto je već bio postavljen iskusni obaveštajac Jovo Kapičić.

Frankovič u vezi s Titovim pismom koje je 29. oktobra uputio vladi Janoša Kadara citira Soldatićevu depešu Beogradu da je mađarsko rukovodstvo zahvalno na u njemu izraženoj pomoći, ne zna da su mladi ustanici negodovali i govorili da ih je Tito tim pismom izdao i da sam ja to preneo Soldatiću. On je tog dana razgovarao i sa Kadarom koji mu je rekao da se u "rukovodstvu još diskutuje" o događajima i da odluka neće biti laka. Kadar našem poslaniku nije poverio što je otvoreno rekao četvorici jugoslovenskih novinara, da se razilazi sa Nađom, ali da je "stvar socijalizma u Mađarskoj propala i ovako i onako". Uostalom, i mi novinari (Đuka Julius, Vlada Teslić, Maćaš Apro i ja) pošli smo od toga da Kadar to neće reći Soldatiću, nismo mu rekli ni mi, već odjurili kolima na granicu da izveštaj predamo predsedniku Izvršnog veća Vojvodine Gezi Tikvickom na jugoslovenskoj teritoriji. Taj se izveštaj zasada takođe ne može pronaći u našim arhivima, pa je u tom pogledu Frankovič "nevin", ali njegov pregled nije kompletan.

Unuk Mađarske revolucije 5

foto: erih lesing


KO JE IZDAO NAĐA

Soldatićevo pozitivno gledanje na ustanak prvi put je uzdrmano kada su mu objasnili da stari "Košutov grb", koji su koristili revolucionari, sa svojim simbolima – četiri srebrne crte kao podsećanje na "mađarske reke" Dunav, Tisu, Dravu i Savu, predstavlja ekspanzionističke zahteve. Imre Nađ ne nalazi vremena da primi jugoslovenskog veleposlanika, to čini zamenik predsednika vlade Ferenc Erdei koji mu kaže: "…Radi se o široko organizovanom kontrarevolucionarnom pokretu…" (…) "sve to ukazuje da se radi o akcijama svesnog kontrarevolucionarnog organizovanja…" To Soldatić više ne može da ne javi Beogradu, ali misli da "sve može da se reši uklanjanjem Imrea Nađa…"

Unuk Mađarske revolucije 6

foto: erih lesing

Izgleda da Soldatić ne zna, a Frankovič ne ukazuje na to koliko je Erdei nepouzdana ličnost, tipičan preletač. Pred rat osniva i postaje generalni sekretar Mađarske seljačke partije, ali se 1944. tajno upisuje i u KP Mađarske. Pod Rakošijem posle rata postaje ministar. Legenda kaže da ga je Rakoši ponižavao terajući ga da mu čisti cipele – ako i nije istina, ukazuje na to šta su ljudi mislili o njemu. Posle pada Rakošija setio se svoje stare stranke i organizovao je pod novim imenom, Petefijeva partija. Nakon toga preleće kod Imrea Nađa i postaje potpredsednik njegove vlade. Osetivši kakav će biti razvoj, pokušava da se priključi Kadaru, ali je zakasnio – Rusi su ga uhapsili i prebili. Kadar se ipak zalaže za njega, puštaju ga na slobodu. Nikada više nije vršio neku javnu funkciju.

Frankovič u svom tekstu samo uzgred pominje dramatičan sastanak na Brionima gde su tajno po mrkloj noći na razgovor sa Titom, Kardeljem i Rankovićem stigli Hruščov i Maljenkov, a tamo je odlučeno da se Nađu i njegovim drugovima odobri azil u jugoslovenskoj ambasadi. Na Brionima je Hruščov napustio svoju prvobitnu ideju da za šefa novoosnovane partije postavi Miniha, pa je na Titovo insistiranje taj zadatak poverio Kadaru. Ne konstatuje ni da Tito i Hruščov uzimaju sebi za pravo da u trećoj zemlji postavljaju rukovodstva, praktično novu vladu. Kadar će postati predsednik vlade, Minih ministar unutrašnjih poslova. Frankovič ipak nije naseo tvrdnjama kakve je sejao američki istoričar mađarskog porekla Čarls Gati da je na Brionima Hruščov nagovorio Tita da Nađa "namami" u ambasadu da bi ga izručio Rusima.

Unuk Mađarske revolucije 7
SLIKE MAĐARSKE REVOLUCIJE: Kad se pobuna otrgne kontrolifotografije: erih lesing


AZIL U AMBASADI SFRJ

Zanimljivi su opisi situacije u jugoslovenskoj ambasadi gde su se okupili Nađ i njegovi saradnici sa porodicama. Zamoljeni su da ostanu u holu u središtu zgrade, da se ne primiču prozorima. Frankovič je razgovarao sa Soldatićevim sinom, koji je rekao samo da su namirnice nabavljene "diplomatskim putem" i da je njegov otac odbio da sa porodicom razgovara o događajima u Budimpešti. Supruga jednog od azilanata u jugoslovenskoj ambasadi, Jožefa Silađija, opširnije nego iko do sada opisala je situaciju. Njenog muža je zajedno sa Nađom vlada Janoša Kadara osudila na smrt i pogubila. U jugoslovenskoj ambasadi stisnulo se 24 odraslih i trinaestoro dece. O njima se brinula i kuvala im jedna mlada Srpkinja, nameštenica ambasade. Gostinjske sobe dobili su Nađ, Đerđ Lukač i Zoltan Santo. Za ostale su na patos stavili madrace, po tri na njih šest, tako da su mogli da spavaju samo popreko. Slušali su topovsku grmljavinu, jednom kuknjavu i neku trku po hodnicima kada je poginuo jugoslovenski ataše za kulturu Momčilo Milankov. Jugoslovenski novinari koji su dolazili u ambasadu donosili su im novosadske novine na mađarskom. Gospođa Silađi je napisala: "Posle Titovog govora u Puli više nismo imali poverenje u njega, shvatili smo da nema mnogo razlike između njega i primitivnog Hruščova…" Hrane je bivalo sve manje, hleba više uopšte nije bilo, priča ona, pa im je Nađ saopštio da je postignut dogovor i da mogu da idu kući. Situacija u ambasadi je postala nepodnošljiva.

O napuštanju ambasade uveče 22. novembra Frankovič ne kazuje ništa novo, osim što je Silađi napisao da je rekao Nađu: "Čika Imre, nemojte da izađemo, kidnapovaće nas." On mu je odgovorio: "Znam, sine, to kaže i gospodin poslanik, ali sami najbolje znate kako stoji sa namirnicama, deci predstoji gladovanje… Moramo da izađemo u susret svojoj sudbini."

U knjizi u izdanju "Mađar soa" nalazimo 24 dragocene izjave, uspomene i zapise osuđenih na smrt koji su preživeli suđenja, mađarskih izbeglica u Jugoslaviji i jugoslovenskih građana o njihovom prijemu. To je važan mozaik prilično različitih priča svedoka istorije.

Unuk Mađarske revolucije 8


POLITIČKO RAĐANJE VIKTORA ORBANA

Imre Nađ i njegovi najbliži saradnici obešeni su 1958. godine. Njegovo telo savijeno je u crni papir za pakovanje, tajno je sahranjen pod lažnim imenom Piroška Borbiro. Janoš Kadar, koji je bio generalni sekretar Partije i praktično vladar Mađarske kada je Nađ pogubljen, smenjen je 1988. na skupu svoje Mađarske radničke socijalističke partije. On je to prihvatio, održao govor koji se u najmanju ruku može nazvati smušenim, u njemu se moglo prepoznati kajanje zbog ubistva Nađa. Partija je dozvolila da se pronađu Nađovi posmrtni ostaci i nanovo sahrane pod uslovom da to bude "normalan pogreb". Taj čin se, međutim, 16. juna 1889. pretvorio u ogromnu demonstraciju na Trgu heroja u centru mađarskog glavnog grada gde su izloženi kovčezi Nađa, njegovih pogubljenih saradnika i jedan prazan kovčeg kao simbol za sve druge nevino ubijene žrtve za vreme i posle Revolucije 1956. Ne treba smetnuti s uma da sve to ne bi bilo moguće da na čelo SSSR nije 1985. došao Mihail Gorbačov. Smatra se da je ponovna sahrana Imrea Nađa simbol prelaska komunističke vladavine u Mađarskoj u demokratsku.

Održano je nekoliko govora. Prvi govornik je bio nekadašnji portparol Nađove vlade Mikloš Vašarhelji koji je zajedno s njim dobio azil u Jugoslovenskoj ambasadi, potom uhapšen i osuđen na pet godina zatvora. Kao poslednji je reč dobio dotle u javnosti nepoznati, mladi, dvadesetšestogodišnji pravnik Viktor Orban. Svojim energičnim nastupom predstavnika novog mađarskog duha, sjajan govornik, on je tada skrenuo pažnju na sebe i započeo političku karijeru.

Godinu dana pre tog događaja Orban je sa 36 drugova osnovao pokret FIDES (Fiatak Demokraták Szövetsége – Savez mladih demokrata). Nije slučajno što se ta skraćenica na latinskom jeziku čita kao "vernost". Članovi su mogli da budu samo mlađi od 35 godina. Formalno rukovodstvo nije birano, praktično su se nametnuli neki pojedinci, pre svega Viktor Orban. Učestvovao je već na prvim slobodnim izborima 1990. godine i sa 21 poslanikom ušao u parlament. Tek 1996. FIDES je promenio ime u FIDES – Mađarski građanski savez i 1998. sa nekim koalicionim partnerima uspeo prvi put da sastavi vladu, pa je Orban prvi put postao predsednik vlade. Od 2010. FIDES je vodeća politička stranka u Mađarskoj. Orban je korak po korak učvršćivao svoj položaj.

Viktor Orban je svojevremeno studirao prava sa stipendijom Džordža Soroša, na čemu mu je svesrdno zahvaljivao. Danas je Soroš za Orbana "uzrok sveg zla", glavni neprijatelj savremene Mađarske "koju hoće da naseli nehrišćanskim stanovništvom".


UMRLJANA REVOLUCIJA

Danas je rasprostranjeno mišljenje da je Mađarska revolucija – do tada najsnažnija pobuna protiv sovjetske nadvlasti u jednoj istočnoevropskoj zemlji – počela kao opravdana demonstracija studenata koja je izrasla u revoluciju kada su vlasti zapucale na nenaoružanu masu. To tako jednostavno nije istina. Nema nikakve sumnje da je do prvog sukoba vatrenim oružjem došlo ispred radio-stance, ali je činjenica da su mladi ljudi koji su želeli da je osvoje bili veoma dobro naoružani. Ja sam to nekoliko godina kasnije, kada je još bilo mnogo živih svedoka sa "obe strane", ispitivao na licu mesta. S pravom se naglašava da je težnja grupe Imrea Nađa, koji je već posle prve noći ustanka proglašen za predsednika vlade, bila pre svega otresanje staljinističkog jarma, izgradnja samostalnog, samosvesnog socijalizma donekle po ugledu na Jugoslaviju, samo što je on već drugog, trećeg dana izgubio kontrolu nad događajima.

Nastao je haos u kome su na svoju stranu vukle veoma različite struje – socijaldemokratske po modelu zapadne socijaldemokratije, ali i rojalističke, ekspanzionističke, otvoreno profašističke sa krupnom dozom antisemitizma, prosto pljačkaške, pa i sadističke željne ubijanja i krvi. Bio sam svedok tih događaja, posmatrao sveopšti linč komunista na Trgu Republike, prolazio ispod obešenih leševa ljudi optuženih da su bili saradnici tajne policije zbog toga što su nosili žute cipele, slušao parole "Ubijte komuniste i Jevreje!". Imre Nađ je za to vreme nemoćno sedeo u svom kabinetu u zgradi parlamenta. Azil u jugoslovenskoj ambasadi zatražio je zbog straha ne samo od sovjetske vlasti nego i od razularene rulje.

Na razvoj događaja u Mađarskoj bitno je uticalo to što je 24. oktobra počeo napad Velike Britanije, Francuske i Izraela na Egipat koji je nacionalizovao Suecki kanal. On je zaustavljen odlukom Ujedinjenih nacija kada su do sada jedini put u istoriji SAD i SSSR zajedno glasali protiv Velike Britanije i Francuske. Do danas nisu izašli na videlo dokumenti da su se američki predsednik Ajzenhauer i Hruščov tajno dogovorili da Zapad ne ometa Moskvu da radi šta hoće u istočnoj Evropi, a da Moskva zauzvrat ne ometa američke planove na Bliskom istoku, ali sve indicije govore da je bilo baš tako.

Sovjetska vojska u Mađarskoj je zamenjena svežim jedinicama koje nisu ni znale gde su, zbog čega je pravi udarac usledio tek posle desetog dana ustanka.


U DUHU KOŠUTOVOG GRBA

Po mom mišljenu, Viktor Orban je unuk Mađarske revolucije 1956, odnosno jednog njenog dela, onog negativnog, ekspanzionističkog, naglašeno nacionalističkog. On je unuk onih ustanika iz 1956. čija se dela ne samo u Mađarskoj nego i diljem zapadnog sveta najradije guraju pod tepih.

Jedan od zahteva od prvog trenutka pobune bio je da se odbaci grb Mađarske nacrtan prema sovjetskom modelu i vrati takozvani Košutov grb iz 1848. Na tom grbu četiri srebrne trake predstavljaju "mađarske" reke Dunav, Tisu, Dravu i Savu. Na vrhu grba je "svetostefanska kruna". Zapad, a izgleda i Srbija, zatvaraju oči pred tom simbolikom. Što se krune tiče, zaista nema nikog ko bi pretendovao da je nasledi, kao kod nas Karađorđevići, ali svojatanje reka ne može da se posmatra samo kao nešto nevažno iz davne prošlosti, ono je odraz mađarskih težnji.

U Narodnom muzeju u Budimpešti otvorena je izložba o Trijanonu. Pojam Trijanon je za Mađare podsetnik na Ugovor o miru potpisan 4. juna 1920. u dvorcu Trijanon kraj Pariza. Većina učesnika Mađarske revolucije 1956. naglašavala je da je u Trijanonu izgubljeno dve trećine i mađarske državne teritorije i stanovništva, koje su dodeljene Rumuniji, Jugoslaviji (tada Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca) i Čehoslovačkoj, a jedan mali deo – Rijeka sa okolinom – Italiji. Znači, "diktatom" sila pobednica Prvog svetskog rata potpuno je osakaćena "svetostefanska Mađarska".

Orbanu, koji je kao mladić prvu slavu stekao govorom na sahrani Imrea Nađa, sve je neprijatnije da se na to podseća, jer on nije pristalica te struje Revolucije koja se zalagala za socijalizam. Iz godine u godinu to se vidi i po sve skromnijoj proslavi godišnjice, državnog praznika pod nazivom Dan slobode. Objavljen je i program za ovu godinu, predviđeni su govori na raznim mestima jednog ministra, jednog zamenika ministra i rektora univerziteta. Učešće Orbana se u tom programu ne pominje, što iznenađuje, jer je od 2010. običaj bio da on drži glavni govor, u prvo vreme pred masom naroda na istorijskim mestima u Budimpešti, prošle godine u muzičkoj akademiji. Izostavio ga je samo 2015.

Mađarski predsednik vlade sve više voli da se i u zvaničnim prilikama slika pred zemljopisnom kartom "svetostefanske Mađarske", čiji je deo pored ostalog i cela Vojvodina. I zbog toga tvrdim da je on "unuk" onog dela "mađarskog oktobra" koji je sanjao o obnovi velike mađarske države. Čini se da Aleksandru Vučiću, koji inače veoma drži do simbolike, to nimalo ne smeta i naglašava veoma prijateljske odnose sa Viktorom Orbanom.

Iz istog broja

EU – Borba za budžet

Pare za vladavinu prava

Bogdan Petrović

Sukob SAD sa Rusijom i Kinom – Opasne igre velikih sila

Diplomatija nuklearnih topovnjača

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu