Svet

Zločin

Ubice u školama

Kada prođe medijska oluja i sećanja na zločine počnu da blede, retko ko se zapita šta se dogodilo sa preživelima, da li su u stanju da nastave koliko-toliko normalan život

Ubice u školama 1

Svet je u ponedeljak obišla vest da se ponovo dogodio masakr; ovog puta u Bleksburgu, na Tehničkom univerzitetu Virdžinije, SAD. Ovaj zločin odmah je probudio sećanja na masakre u srednjoj školi "Kolumbajn" u Litltonu, Kolorado, 1999. i u univerzitetskom kompleksu u Ostinu, Teksas, 1966. godine. Pouzdanih podataka o napadu je malo, informacije su prilično konfuzne, a pitanja ima na pretek. Osim činjenice da se radi o najvećem napadu na jednu obrazovnu instituciju u SAD u poslednjih 80 godina (više žrtava odneo je samo masakr u mestu Bat, u Mičigenu, 1927), za sada se sa velikom sigurnošću može reći da su se dogodila dva odvojena incidenta u razmaku od oko dva sata, da je bio najmanje jedan napadač, Čo Seung Hui (23), naoružan sa dva pištolja (kalibara 9 mm i .22), koji je na kraju izvršio samoubistvo i da je u prvoj pucnjavi dvoje ljudi izgubilo život, dok je u drugom napadu smrtno stradala 31 osoba, uključujući i izvršioca. U ovom trenutku mnogi važni detalji su i dalje nepoznati, počev od identiteta napadača. Osim želje da se saznaju pojedinosti vezane za masakr u Virdžiniji, ovi tragični događaji i pretnje nameću pitanja o prirodi takvih zločina i onima koji ih čine.

Ubice u školama 2
Čo Seung-Hu koji je ubio 32 kolega i profesora

Kada je 3. januara ove godine u srednjoj školi "Fos" u Takomi kraj Sijetla Daglas Čantabuli (18) sa tri hica iz neposredne blizine usmrtio Samnanga Koka (17), jedno mišljenje moglo se čuti od gotovo svakog stručnjaka: pitanje je kada će, a ne da li će neko ponovo izazvati krvoproliće u nekoj obrazovnoj ustanovi. Kriminalističari i psiholozi ukazivali su da je ovaj nemili događaj veoma zabrinjavajući, pogotovo s obzirom na to da smo samo u poslednja četiri meseca 2006. godine bili svedoci tri slučaja ekstremnog nasilja i dve pretnje napadom na škole. Kimvir Džil (25), naoružan poluautomatskom puškom, upao je 13. septembra u Doson koledž u centru Montreala i ranio 19 osoba, od kojih je jedna studentkinja preminula u bolnici; 2. oktobra Čarls Roberts (32) upada u školu u jednoj od zajednica hrišćana Amiša, u selu Peredajs u Pensilvaniji, ubija četiri devojčice i pomoćnicu učiteljice i teško ranjava šest učenica; 20. novembra u Emsdetenu u Nemačkoj učenik Sebastijan Bose (18) ranjava 37 osoba u pucnjavi u školi "Brat i sestra Šol"; 24. novembra berlinska policija privodi sedamnaestogodišnjaka koji je na internetu pretio da će napasti svoju školu, a 5. decembra Ministarstvo kulture nemačke pokrajine Baden-Virtemberg upozorava sve škole da je nepoznati mladić na jednom internet forumu pretio nasiljem u jednoj školi.

ZAŠTO: Šta je navelo adolescenta ili odraslu osobu da ubija nedužne učenike i studente? Stručnjaci se slažu da su motivi i pokretači nasilja brojni, složeni i međusobno povezani, i da se ne može reći da je jedan događaj ili jedan uzrok odgovoran za pojedinačno delo nasilja. Čak i kada se čini da ne postoji razlog, kao kada je Brenda Spenser posle napada na školu preko puta svoje kuće kao razlog navela da "ne voli ponedeljke", on ipak postoji, ali ga je ponekad teško racionalno objasniti. Neki od najčešćih razloga koji navode mlade ljude da "odjednom počnu da pucaju na druge" mogu biti bes i osećaj bespomoćnosti zbog toga što su i sami žrtve fizičkog i verbalnog nasilja od strane svojih vršnjaka, emocionalne i druge traume koje su doživeli u porodici ili društvu, kao i duševna bolest. Međutim, nijedan od navedenih razloga nikada nije jedini koji dovodi do tragedije.

Dok odrasli koji upadnu u neku obrazovnu ustanovu i počnu da pucaju na đake ili studente najčešće svoje napade izvode iznenada i bez velike pripreme (poput slučaja Čarlsa Vitmena, koji predstavlja školski primer takozvanog afektnog ubice), kod adolescenata uočavamo dugotrajne pripreme za zločin, koje oni često najave mnogo pre nego što će napasti. Tako je Sebastijan Bose još 2004. godine na jednom internet forumu napisao da ozbiljno razmišlja o tome da počini masakr. Ova karakteristika se pravilnim pristupom može iskoristiti kako bi se predupredio barem jedan deo potencijalnih napada. Poznato je i da nasilje često rađa novo nasilje. Zato je veoma važno uspešno se boriti protiv nasilja u porodici i zaštititi decu od svih negativnih uticaja koje na njih mogu imati kako društvo tako i njihova najbliža okolina.

REAKCIJA: Kada neko naoružan upadne u školu i počne da puca ili uzme taoce, zadatak je policije da zaustavi i, ako je moguće, razoruža i privede počinioce. Postoje dva široko prihvaćena načina da se ovo izvede. Jedan je da se pokuša s pregovorima za predaju, a drugi da specijalno obučena jedinica što pre uđe u objekat u kome se napad događa i pokuša da razoruža ili likvidira počinioca. Koja će od ovih taktika biti primenjena u pojedinačnom slučaju, zavisi od date situacije. Kada policija stigne na lice mesta, najvažnije je da što pre sazna sve što može o zgradi koja je poprište napada i o samom izvršiocu. Ako se ustanovi da je napadač izuzetno labilna osoba, ili informacije ukazuju da je neko već ranjen ili smrtno stradao, policija se obično odlučuje da odmah interveniše. Ako pak uoče da ima mesta da se pokušaju pregovori sa izvršiocem, obraćaju se najbližem stručnjaku za pregovore u ovakvim situacijama i njemu prepuštaju inicijativu u daljem toku operacije. Jedan od važnih faktora u donošenju odluke o postupanju u konkretnoj situaciji jeste i procena policije o tome da li je napadač svestan prisustva policije ili njegovog obima.

Pošto se situacija razreši, na scenu obično među prvima stupaju političari, što često više škodi nego što pomaže. Njihov angažman se možda najbolje da opisati aforizmom H. L. Menkena da "za svaki problem postoji rešenje koje je jednostavno, zgodno i pogrešno". Ilustracije radi, nakon nedavnih događaja u Nemačkoj, neki političari su požurili da kao glavnog krivca označe kompjutersku igricu "Kaunterstrajk", koja je, uzgred budi rečeno, jedna od najomiljenijih kod stotina hiljada mladih širom sveta, i zatraže njenu hitnu zabranu. "Takozvane ego-šuter igrice mogu biti problematične, jer mogu da dovedu do pogrešnog odnosa prema nasilju, ali kada je o pucnjavama u školama reč, ove igrice imaju veoma sporednu ulogu", kaže dr Frank Roberc sa berlinskog Instituta za prevenciju nasilja i primenjenu kriminalistiku, i dodaje: "Nijedan adolescent nije postao ubica zato što je igrao ego-šuter igrice. Te igrice kod nekih mladih ljudi koji već imaju mračne fantazije podstiču nasilno ponašanje. Kod takvih osoba, dakle, prvo nastaju devijantne fantazije, a onda igrajući određene igrice oni povećavaju svoju želju i spremnost na nasilje. Pitanje zabrane je političko pitanje. To je zgodan način da političari pokažu da čine nešto konkretno. Međutim, mnogo bi korisnije bilo poraditi više na integraciji mladih u društvo, stvarati radna mesta i pružiti im osećaj smisla u životu."

PREVENCIJA: Stručnjaci ističu da je kod slučajeva nasilja u školama, kao i kod drugih oblika nasilničkog ponašanja, najvažnije preventivno delovanje. Naravno, to podrazumeva da je prethodno potrebno upoznati se sa karakteristikama ovog oblika nasilja i osoba koje ga vrše. Prvi problem je razlikovanje mladih ljudi koji iz različitih pobuda prete da će nešto učiniti i onih koji zaista nešto smeraju. "Kod mladih ljudi koji se zaista spremaju da napadnu svoju školu, na primer, primećujemo da oni svoje planove dugo pripremaju i razrađuju, a za to vreme često doživljavaju razočarenja i neuspehe, koje nisu u stanju da prevaziđu. Kada se tome dodaju određeni izazovi, na primer odsustvo željenog priznanja od okoline i razočarenje u ljubavi, i pošto vide da drugi mladi ljudi koji su učinili nešto slično nedeljama ne silaze sa naslovnih strana, što oni tumače kao dobijanje željenog priznanja, satisfakcije, postoji realna opasnost da kada se prekine i poslednja nit koja ih spaja sa društvom, oni krenu da izvrše planirani zločin. Imamo primer Roberta Štajnhojzera, koji je počinio masakr u Erfurtu. On nije imao gotovo nikakve kontakte sa drugim ljudima, osim sa svojim roditeljima. Pošto ih je tri meseca lagao da ide u školu, a to vreme provodio u jednom kafiću, kada je došlo vreme da se polaže matura, shvatio je da će njegova laž biti otkrivena i da će time izgubiti i tu poslednju vezu sa svetom oko sebe. Tada je odlučio da počini zločin. Takav scenario nalazimo kod mnogih sličnih tragedija", objašnjava dr Frank Roberc.

Postavlja se, naravno, i pitanje da li postoji i koliki je rizik da se kod nas dogodi sličan zločin, pogotovo ako u obzir uzmemo slučaj Dragoslava Petkovića, koji je u Vlasenici, u Republici Srpskoj, ubio jednog profesora, ranio profesorku, a zatim izvršio samoubistvo. "Ako posmatramo činjenice o dosadašnjim zločinima ovog tipa, možemo zaključiti da se većina njih odigrala u razvijenim i bogatim zemljama Zapada", kaže profesor psihologije na oksfordskom univerzitetu dr Oliver Bredik, i dodaje: "S druge strane, najviše sličnih zločina dogodilo se u SAD, u zemlji sa mnogo i lako dostupnog oružja, što je slučaj i na postkonfliktnim prostorima, poput zemalja bivše SFRJ. Zato je veoma teško preciznije odrediti stepen rizika za neko područje ili državu."

Studija FBI-ja koja je detaljno analizirala takozvane pucnjave u školama identifikovala je neke od indikatora koji mogu biti od koristi u prepoznavanju potencijalnih izvršilaca, poput povlačenja u sebe ili osećanja izolovanosti i odbačenosti, zatim znakova koji upućuju na to da je dete žrtva fizičkog ili psihičkog zlostavljanja od strane vršnjaka, kao i činjenice da dete nije u stanju da podnese kritiku. Kao dodatne pokazatelje koji treba da zabrinu roditelje i pedagoge FBI navodi fasciniranost nasiljem na filmu i televiziji, ispade besa, narcisoidnost, netolerantnost, nihilizam, potrebu da se stalno bude u centru pažnje, česte promene raspoloženja, devijantan smisao za humor, zloupotrebu alkohola i droge i preterano interesovanje i bavljenje vatrenim oružjem. Ipak, moderna nauka nije u stanju da sa potpunom sigurnošću identifikuje one koji će pokušati da "nasilje donesu u školu".

MEDIJSKA SLIKA: I kada je reč o slučajevima ekstremnog nasilja u obrazovnim ustanovama, mediji su često na meti kritike, kako široke javnosti tako i stručnih krugova. Novinarima se, između ostalog, zamera da suviše pažnje posvećuju počiniocima, a premalo žrtvama zločina. "Veoma je pogrešno reći da je neki mladić pucao u svoje drugove zato što je patio zbog nesrećne ljubavi i tu staviti tačku. Nasilje i njegovi uzroci su mnogo složeniji. Opasno je i kada se u medijima od izvršilaca stvara neka vrsta heroja ili antiheroja", ističe dr Roberc. "To može znatno povećati rizik da mlad čovek odluči da ponovi to što su oni učinili. Zbog toga je odgovornost medija velika." Kao dokaz da je ovde reč o veoma ozbiljnoj i realnoj opasnosti može poslužiti i činjenica da su mnogi počinioci u proteklih sedam godina bili "inspirisani" napadom Erika Herisa i Dilana Klibolda na srednju školu "Kolumbajn" u Litltonu, Kolorado, u aprilu 1999. godine. Još jedna opasnost proizlazi iz razvoja novih medija i sistema komunikacije, poput interneta i mobilne telefonije, jer oni omogućavaju brzu i jednostavnu komunikaciju miliona ljudi, i olakšavaju i samim počiniocima da dirketno i bez ikakve kontrole svoju "poruku" prenesu ogromnoj publici, pa samim tim i drugoj deci. Zato se često može čuti kako stručnjaci upozoravaju i savetuju da roditelji treba da znaju šta njihova deca rade, koji ih problemi muče i da stalno insistiraju na otvorenom i iskrenom razgovoru o svim temama. Veoma je važno, naglašavaju eksperti, da i druga deca obrate pažnju i ozbiljno shvate svaku eventualnu pretnju koju izgovori neki njihov drug ili poznanik, i o tome bez ustezanja obaveste svoje roditelje, pedagoge i policiju.

Kada prođe medijska oluja i sećanja na zločine počnu da blede, retko ko se zapita šta se dogodilo sa preživelima, da li su u stanju da nastave koliko-toliko normalan život? Mnogima su bile potrebne godine da makar privremeno i delimično potisnu jeziva sećanja; neki nisu uspeli da se izbore sa preživljenim – odali su se piću, drogama ili su čak podigli ruku na sebe. Većina ipak uspeva da pronađe svoj put u životu, a neki, poput Endrjua Mareja koji je sa osam godina preživeo masakr u osnovnoj školi u Danblejnu u Škotskoj, a sa 17 godina osvojio US open u juniorskoj konkurenciji, dostižu i sam svetski vrh.

Sumorna hronologija

Ubice u školama 3

18. maj 1927: U mestu Bat, Mičigen, lokalni farmer Endrju Kihou (55) ubija svoju bolešljivu suprugu, zapaljivim bombama diže u vazduh svoju farmu, zatim lokalnu školu, a na kraju svoj auto, direktora škole, šefa lokalne pošte i sebe. Poginulo je ukupno 45 ljudi, od čega 38 dece.

15. septembar 1959: Pol Orgeron (47) vraća se sa sinom u osnovnu školu "Edgar Alan Po" u Hjustonu, Teksas, pošto prethodnog dana nije uspeo da ga upiše u nju, i detonira šest štapina dinamita ubivši pri tom svog sina, dvoje đaka, jednu učiteljicu, jednu vaspitačicu i sebe.

11. jun 1964: Bivši vojnik Vermahta Valter Zajfert (42), naoružan bacačem plamena i kopljem sopstvene izrade, napada decu u katoličkoj osnovnoj školi u delu Kelna zvanom Folkhofen. Tom prilikom smrtno su stradali osmoro dece i dve učiteljice, a 21 dete pretrpelo je teške opekotine. Za vreme napada Zajfert je popio smrtonosnu dozu insekticida E605 i umro ubrzo nakon hapšenja.

1. avgust 1966: Čarls Vitmen (25), ubivši prethodno svoju majku i suprugu, popeo se u predvorje osmatračnice tornja univerzitetskog kompleksa u Ostinu, Teksas, gde je ubio jednu službenicu i dvoje turista, a ranio još dvoje. Zatim je izašao na osmatračnicu i počeo da puca na prolaznike. Ubio je jedanaestoro i ranio trideset i jednu osobu. Vitmen je sa tornja pucao punih 96 minuta, gotovo bez prestanka, da bi, na kraju, bio ubijen od strane policajaca koji su uspeli da se probiju na osmatračnicu.

28. maj 1975: U srednjoj školi u Bremptonu, Ontario, Majkl Slobodian (16) ubio je iz vatrenog oružja svog druga iz odeljenja i profesorku engleskog, i ranio još 13 đaka, a onda izvršio samoubistvo.

27. oktobar 1975: U katoličkoj srednjoj školi "Sveti Pije X" u Otavi, desetak dana nakon što je silovao i nožem ubio svoju drugaricu, Robert Polin (18) je pucnjima iz sačmare ubio jednog učenika i ranio njih petoro, a zatim izvršio samoubistvo.

12. jul 1976: U podrumu biblioteke Državnog univerziteta Kalifornije, duševni bolesnik i radnik biblioteke Edvard Čarls Alavej (37) hicima iz puške kalibra .22 ubija sedmoro i ranjava dvoje svojih kolega.

29. januar 1979: U San Dijegu, Kalifornija, Brenda En Spenser (16) pucnjima iz puške sa prozora svoje kuće, ranjava osmoro dece i jednog policajca koji su se nalazili u školi preko puta, i ubija direktora škole i domara koji su pokušali da zaštite decu. Upitana zašto je pucala, Brenda je odgovorila da "ne voli ponedeljke".

3. jun 1983: Tridesetčetvorogodišnji muškarac upada u dvorište jedne škole u Epštajn-Fokenhauzenu u nemačkoj pokrajini Hesen i pucnjima iz vatrenog oružja ubija troje učenika, jednog učitelja i jednog saobraćajca, ranjava još četrnaestoro dece, da bi na kraju izvršio samoubistvo.

17. januar 1989: U Stoktonu, Kalifornija, lutalica i duševni bolesnik Petrik Edvard Pardju (26) upada u dvorište osnovne škole "Klivlend" naoružan kalašnjikovom kineske proizvodnje i ubija petoro đaka, ranjava 29 i jednu učiteljicu, a zatim oduzima sebi život.

6. decembar 1989: Ženomrzac Mark Lepin (25) upada naoružan lovačkom puškom u učionicu Politehničkog fakulteta Univerziteta u Montrealu i vičući da "mrzi feministkinje" počinje da puca na studentkinje. Ubio je 13 studentkinja, jednu radnicu fakulteta i ranio još 13 studentkinja. Tragedija je okončana Lepinovim samoubistvom.

13. mart 1996: Bivši vlasnik lokalne radnje i vođa izviđača Tomas Hamilton (43) seče telefonske žice i upada u salu za fizičko osnovne škole u škotskom mestu Danblejn i počinje da puca na decu. Pre nego što je presudio sebi, Hamilton je u smrt poveo šesnaestoro dece i njihovu učiteljicu.

30. mart 1997: Muhamed Ahman al Naziri (48) upada u dve škole u Sani, glavnom gradu Jemena, i ubija šestoro učenika i dvoje učitelja. Naziri je uhvaćen i osuđen na smrt sledećeg dana.

1. oktobar 1997: U Perlu, Misisipi, obožavalac Adolfa Hitlera Luk Vudam (16) ubija svoju majku, uzima pištolj i pušku i odlazi u svoju školu gde ubija svoju bivšu devojku i još jednu učenicu i ranjava još devetoro učenika.

1. decembar 1997: Nabeđeni satanista Majkl Karnil (14) ulazi u srednju školu Hit u Zapadanoj Peduki, Kentaki, i počinje da puca na jednu grupu učenika koja je prisustvovala molitvi, ubivši tri učenice i ranivši još petoro đaka.

24. mart 1998: U Džounsborou, Arkanzas, Mičel Džonson (13) i Endrju Golden (11) kradu kombi Džonsonove majke i sedam komada vatrenog oružja od Goldenovog dede i odlaze u svoju školu, aktiviraju protivpožarni alarm i iz obližnjeg šumarka pucaju na đake i učitelje koji su počeli postupak evakuacije škole. Poginule su četiri učenice i jedna učiteljica, a ranjeni su devetoro đaka i jedan učitelj. U avgustu 1998. osuđeni su na maksimalnu moguću kaznu prema zakonima Arkanzasa – boravak u popravnom domu za maloletnike do 21. godine.

21. maj 1998: U Springfildu, Oregon, Kip Kinkel (15) iz vatrenog oružja ubija roditelje, zatim odlazi u menzu svoje srednje škole, gde je ubio dvoje učenika i ranio njih 25.

20. april 1999: U srednjoj školi "Kolumbajn" u Litltonu, Kolorado, učenici Erik Heris (18) i Dilan Klibold (17) ubili su 12 učenika i jednog profesora, a ranili 20 učenika i jednu profesorku.

5. mart 2001: U srednjoj školi Santana u mestu Sante, Kalifornija, učenik Čarls Endrju Vilijams (15) otvara vatru iz očevog revolvera na učenike u dvorištu. Dvojica učenika su poginula, a trinaestoro je ranjeno.

8. jun 2001: Bivši domar Mamoru Takuma (37) upada naoružan kuhinjskim nožem u jednu osnovnu školu u Osaki i počinje da napada decu. Takuma je za kratko vreme usmrtio osmoro dece, teže ili teško povredio 18 đaka i tri učiteljice.

26. april 2002: Do zuba naoružan, bivši učenik Robert Štajnhojzer (19) upada u "Johanes Gutenberg" gimnaziju u Erfurtu, Nemačka. Pre nego što je sebi oduzeo život, Štajnhojzer je ubio 13 profesora, dvoje učenika i jednog policajca.

21. mart 2005: U indijanskom rezervatu Red Lejk, Minesota, Džef Vajs (16) ubija svoga dedu i njegovu životnu saputnicu, uzima dedino službeno policijsko naoružanje i automobil, odlazi u lokalnu srednju školu, gde je usmrtio nenaoružnog čuvara, jednu profesorku i petoricu učenika, dok je sedmoro đaka pretrpelo teže i teške telesne povrede.

13. septembar 2006: Kimvir Džil (25) upada u Doson koledž, Montreal, i počinje da puca oko sebe. Devetnaest osoba je ranjeno, a jedna studentkinja je preminula u bolnici.

2. oktobar 2006: Vozač kamiona Čarls Roberts (32) upada u školu u jednoj od zajednica hrišćana Amiša, u selu Peredajs, Pensilvanija, odvaja devojčice od dečaka i počinje da ih ubija, jednu po jednu, hicima iz vatrenog oružja. Četiri devojčice i jedna pomoćnica učiteljice su stradale, a šest učenica je sa teškim povredama zadržano u bolnici.

20. novembar 2006: Učenik Sebastijan Bose (18) ranjava 37 osoba u pucnjavi u školi "Brat i sestra Šol" u Emsdetenu, u Nemačkoj.

16. april 2007: U dva napada u Bleksburgu, na Tehničkom univerzitetu Virdžinije, najmanje jedan napadač, Čo Seung Hui (23), naoružan sa dva pištolja ubio je najmanje 32 ljudi i ranio najmanje 15, da bi na kraju podigao ruku na sebe.

Iz istog broja

Putin i protivnici

Tajkun i revolucija

Slobodanka AstAntrfile: Vladimir Stanković

Predsednički izbori u Francuskoj

Birači – buntovnici

Nenad Tomić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu