Svet

Mjanmar – Prokletstvo samostalnosti

U duhu jedaje 2

BAGAN: Izlazak sunca u Dolini hramova

foto: branimir milovanović

U duhu jedaje

U Burmi se vozi desnom stranom puta, iako svi automobili imaju volan s desne strane. Veruje se da je ta odluka doneta iznenada još 1970. godine pod uticajem jedaje – burmanskog spoja vračanja, astrologije i numerologije. Državni vrač je tada socijalističkom vođi rekao da će se tako odbraniti od opasnog napada s desnice. Takvih primera ima mnogo, u etnički rastrzanoj, siromašnoj zemlji koja kao da ne može da se oslobodi loše karme, u kojoj se generali prerušavaju u žene da bi se odbranili od proročanstva, po kome jedna žena dolazi da preuzme vlast

Mjanmar – i dalje poznatiji kao Burma – decenijama je bio mesto koje je živelo mimo sveta, bela mrlja na karti globalizacije. Kada sam decembra 1996. godine prvi put stigao u ovu veliku i razvučenu državu, u centru glavnog grada klinci su uveče igrali fudbal loptama od trske u jednoj od glavnih ulica. Turista je bilo veoma malo, a na avionskim kartama nije bilo datuma – isluženi holandski fokeri korišćeni su i za prevoz generala, red letenja je zavisio od njihovih planova i hirova.

Čak je i vožnja taksijem Univerzitetskom avenijom, u kojoj živi Aung San Su Ći, ćerka ubijenog "oca nacije" i vođa opozicije, nosila rizik od neprijatnog ispitivanja i nepotrebnog gubljenja vremena, pa sam preskočio ovo tada visoko cenjeno "iskustvo" među ljubiteljima političkog turizma. Kada sam autobusom krenuo na sever zemlje, pre izlaska iz Jangona pasoš sam morao da pokažem na čak šest vojnih čekpointova. U opticaju su još bile i stare novčanice od 45 i 90 kjata. Devet je za Burmance srećan broj, a general Ne Vin, dugovečni diktator, bio je opsednut brojevima.

Kada sam ponovo došao sedamnaest godina kasnije, Jangon više nije bio glavni grad zemlje od oko 60 miliona ljudi – poslednji popis održan je 1931. Pasoš mi ovog januara nisu tražili čak ni na jedinom čekpointu u zemlji na kome nas je zaustavila vojska, ili policija – ispred mosta na planinskom putu koji iz dalekog Ćangdonga, nezvanične prestonice "Zlatnog trougla", vodi ka izolovanim selima gorštačkog naroda Va čija etnička paravojska kontroliše proizvodnju sintetičke droge "ja ba". Iako originalno razvijena kao "konjska droga" – ni konjima nije lako da iznesu teret u vrletima istočnog Mjanmara, brzo je osvojila susedni Tajland i u velikoj meri zamenila proizvodnju opijuma, donedavno glavnog izvora prihoda u potresno siromašnim gudurama.

Prepuni avioni brojnih privatnih avio-kompanija danas uglavnom poleću na vreme i većina putnika su zapadni turisti. Dok smo se vozili Univerzitetskom avenijom, taksista je pitao da li želim da stane ispred jedne, nekada zabranjene adrese, uz opasku da je "sada sve slobodno". Cenzura je u međuvremenu ukinuta, a Aung San Su Ći je svakodnevno na naslovnim stranama brojnih tabloida – na nekim fotografijama sa nasmejanim sinom tokom trekinga, a često je pored nje i fotografija Tein Seina, generala koji je skinuo uniformu i 2011. godine postao predsednik. Za manje od dve godine Mjanmar bi trebalo da dobije njegovog, za promenu, demokratski izabranog naslednika.

ASTROLOGIJA I OPSESIVNA NUMEROLOGIJA: Neke stvari se ne menjaju lako. Numerologija je ostala nacionalna opsesija. Pred kraj britanske vladavina čitava vlada, koja je već imala značajna ovlašćenja, podnela je ostavku jer im je astrolog naknadno otkrio da je 20. jul, dan kada su podneli zakletvu, bio veoma loš. Najpogodniji termin da nova-stara vlada položi zakletvu bio je petak 1. avgust između 18.20 i 18.25 časova. Ceremonija je završena u sasvim prihvatljivih 18.27.

Greška sa datumom više se nije ponovila. Zemlja je proglasila nezavisnost 4. januara 1948. godine u 4.20 ujutru. I preseljenje prestonice iz Jangona u Nejpjido ("kraljevski grad sunca") počelo je u trenutku koji su odredili astrolozi

– 6. novembra 2005. godine u 6.37 časova. I opozicija se ravna prema mističnim brojevima. Velike demonstracije su počele 8. 8. 1988. – i ostale poznate kao "ustanak 8888". Opozicionari tada, ipak, nešto nisu dobro izračunali. Ne Vin, koji je upozorio da "kada vojska puca, ona puca da ubije", ubrzo je dao ostavku. Ali, vojska je pucala sve dok nije ubila dovoljno ljudi i ubrzo je na mesto socijalističkog autokrate koji je vladao 26 godina postavila drugog generala.

Svima je jasno da numerologija ima veze i sa povećanjem zvaničnog broja narodâ u Burmi sa 135 na 144. Oba broja su deljiva sa devet, ali se veruje da je Ne Vinu astrolog rekao da je 16 "pogodniji" za izbegavanje etničkih problema u budućnosti. Popis će početi sledećeg meseca i vlasti su najavile da "broj možda neće ostati isti". U zemlji u kojoj su izvori mnogih problema etnički, malo ko očekuje da neće biti deljiv sa devet.

Numerologija u Jugoistočnoj Aziji ne poznaje verske granice. Muslimani odavno svoje radnje obeležavaju brojem 786 koji uzimaju kao brojčani izraz rečenice koja svedoči o njihovom pokoravanju Alahu. Početkom devedesetih, jedan visoki zvaničnik ministarstva vera u Rangunu objavio je knjigu u kojoj kaže da je zbir ove tri cifre 21 i da je to dokaz da muslimani planiraju da osvoje Burmu u 21. veku. Napisao je i da broj 969 predstavlja "kosmološku suprotnost" broja 786 i istovremeno izražava "tri dragulja" budizma: devet budinih osobina, šest karakteristika njegovog učenja i devet odlika sange, monaške zajednice. Danas je 969 naziv pokreta koji stoji iza talasa nasilja tokom koga su muslimanske četvrti i radnje u zapadnim delovima zemlje pretvorene u zgarišta.

DRUŠTVENI ZNAČAJ MAGIJE: Ni u Burmi nije baš sve u brojevima. Kada je Ne Vinu njegov vrač jednom rekao da je "video" da se na njega sprema pokušaj atentata, on je pucao u svoj lik u ogledalu kako bi odagnao nesreću. U Burmi važi najbesmislenije i najopasnije pravilo koje sam ikada video. Vozi se desnom stranom puta, iako svi automobili imaju volan s desne strane. Veruje se da je odluka, koja je doneta iznenada 1970. godine, rezultat jedaje – burmanskog spoja vračanja, astrologije i numerologije. Državni vrač je tada socijalističkom vođi rekao da će se time odbraniti od opasnog napada s desnice. Činjenica da je ta odluka i danas na snazi dosta govori o ideološkom samorazumevanju tajnovitih uniformisanih vlastodržaca.

Ipak, ništa tako dobro ne ilustruje značaj magije u Mjanmaru kao činjenica da su se u tri navrata tokom 2010. i 2011. godine – prilikom dočeka laoškog i tajlandskog premijera i na proslavi najvećeg nacionalnog praznika – svi članovi vojne hunte javno pojavili u šarenim ženskim lonđijima, burmanskim saronzima. Jedan od astrologa je predvideo da će žena vladati Burmom i generali su, veruje se po savetu ovog državnog proroka, zaključili da je bolje da oni nakratko postanu žene (ne zna se šta su od garderobe tih meseci nosili po kući) nego da zemljom zavlada žena koja je tada bila njihov najveći neprijatelj – Aung San Su Ći. Vlasti su kasnije pokušala da blokiraju pristup fotografijama sa ovih događaja na internetu. U Mjanmaru se na ovakve transgresije ne gleda dobro.

U ultrakonzervativnoj Burmi malo ko pokušava da odstupi od društvenih normi. Moja prijateljica koja je 1996. izašla na ulicu da se prošeta u muškom sarongu – razlika je samo u šarama i svetlijim bojama koje nose žene – morala je ubrzo da se vrati u hotel i presvuče pošto je na svakih pedesetak metara neka žena pokuašavala da joj, krajnje ljubazno, objasni da je obukla mušku odeću. Državna televizija i dan-danas redovno "zamagljuje" golišave ženske stomake u indijskim filmovima koji su, inače, toliko smerni i u skladu sa "porodičnim vrednostima" da u njima nikada ne može da se vidi ni poljubac.

Zbunjujuće velik deo javnog prostora posvećen je veri – od bezbrojnih stupa do ogromnih manastira, koji ponekad zauzimaju omanje gradske četvrti. Za sasvim tipičan grad na istoku zemlje jedan britanski putopisac je nedavno napisao da mu se čini da ako naprave još neki hram ili stupu ljudi više neće imati gde da žive. Jedino sam još na Tibetu video ljude koji tako veliki deo svog vremena i prihoda posvećuju veri. Uz budizam i jedaju jaka je i vera u duhove – 37 velikih "natova" i bezbroj manjih, a ponuda na brojnim tezgama sa najrazličitijim životinjskim organima oko svete Zlatne stene je mnogo bogatija nego na velikim afričkim "vudu" pijacama u Uidi, Kaolaku ili Lomeu.

Jedaja ima veze i sa činjenicom da Burmanci često menjaju imena. Štaviše, stara i nova imena i pseudonimi zauzimaju veliki deo prostora u različitim kupoprodajnim ugovorima. Imena obično odaju dan u nedelji kada je osoba rođena, ali ne i njen pol. Burmanci nemaju prezimena, ali ime može da se sastoji od nekoliko reči. "U" u imenu U Tanta, trećeg generalnog sekretara UN, znači poštovani – njegovo pravo ime je samo Tant. Ime Aung San Su Ći je kombinacija imena njenog oca (Aung San) majke (Ći), dok je Su izvedeno iz imena njene bake.

LOŠA KARMA: Sve je u Burmi u senci religije. U korenu široko rasprostranjene mizoginije jeste i verovanje da žena može da uđe u narvanu samo ako se u nekom od sledećih života rodi kao muškarac. Ipak, jedaja i ostale vradžbine su toliko važne prvenstveno zato što u budizmu, religiji 90 odsto stanovnika Mjanmara, nema iskupljenja – niko ne može da pobegne od svoje loše karme.

Burma nema dobru karmu – čak ni promena imena nije pomogla. Jedna od najboljih knjiga o zemlji koja je toliko etnički složena i siromašna da nikada nije uspela da počne da živi u miru zove se jednostavno "Burma: prokletstvo nezavisnosti". Mjanmar je, kako piše Šelbi Taker, država "različitih naroda koje su veštački povezale istorija i politika", pre svega britanski kolonijalizam i politika "zavadi i vladaj", koja je vladavinu Londona činila jeftinijom. Tragične posledice ovog "prokletstva" su danas najočitije u Sitveu, glavnom gradu provincije Rakain u kojoj je versko nasilje počelo pre dve godine. Ono je dovelo do smrti nekoliko stotina ljudi i proterivanja ili "dobrovoljnog" bega preko 140.000 u sela i četvrti nalik logorima koje čuva vojska. Posmatrači uglavnom krive mjanmarske vlasti što nisu zaustavile seriju pokolja iako su, kako tvrde, mogle. Ali glavni izvršioci zločina nad muslimaanskim Rohinđama bili su pripadnici manjinskog budističkog naroda Arakan koji je decenijama i sam bio žrtva nasilja vojnog režima u čijem vrhu, kao i rukovodstvu prodemokratske opozicije, praktično nema predstavnika manjina.

ARAKANI I ROHINĐE: Rakain je jedan od najsiromašnijih delova Burme, ali i mesto u kome se najbolje vide tragične posledice uspostavljanja hijerahije obespravljenosti i marginalizacije. Na njenom dnu su Rohinđe, kojima su vlasti još 1982. godine kolektivno oduzele državljanstvo i od tada ih tretiraju kao ilegalne imigrante, iako većina u Sitveu i obližnjim gradovima živi generacijama. Malo ko se zadrži u Sitveu. Da nije na putu ka još zabačenijem Mja Uu, tačnije budističkim stupama okruženim prašumom na mestu prestonice iz 15. veka, u njega verovatno ne bi ni dolazili putnici iz daleka. Svako ko je do pre par godina ostao u ovom pospanom gradu nedaleko od granice sa Bangladešom verovatno pamti preukusne krompiriće veličine zrna kikirikija, pijacu uz samu

obalu Bengalskog zaliva prepunu mandarina i sušene ribe i slatku šarenu džamiju. Da nije bio otkazan jedini let za Jangon – iz Sitvea 1997. nije bilo puta, a brod je saobraćao jednom u dve nedelje – ne bih otkrio da je naš "Ivan Milutinović" sagradio luku i u ovom dalekom kutku nesvrstanog sveta.

Policija mi prošlog meseca nije dozvolila da uđem u dvorište jedne spaljene džamije. Maja 2012. godine, ubrzo pošto su se pronele glasine da su trojica muslimana silovali i ubili jednu budistkinju, počela je serija progona. Rohinđe su ubrzo krenule da uzvraćuju i neka budistička sela su spaljena. Dve zajednice danas žive u potpunoj segregaciji koju održava vojska.

Rohinđe se fizički razlikuju od Arakana i u Sitveu ih više nema na ulicama, iako ih je do pre dve godine u gradu bilo oko 75.000. Još oko pet hiljada ih živi u malenoj četvrti, praktično getu ograđenom žitom. Bolnica u Sitveu ne prima muslimanske pacijente – poslednji su isterani, jer su lekari koji su ih lečili navodno dobili pretnje smrću. Mržnja je danas toliko velika da je pitanje da li bi vlasti mogle da urade nešto i kada bi stvarno želele.

Iako ih na Zapadu doživljaju kao žrtve etničkog čišćenja – neki govore i o "skrivenom genocidu" – malo ko u Mjanmaru ima razumevanja za patnju Rohinđi. Oni koji osuđuju zločine to uglavnom ne žele javno da pokažu. Vođe pokreta 969 su proširile verovanje da "muslimani preuzimaju zemlju" i da saveznike kupuju "petrodolarima". Čak se i u Jangonu muslimani, koji su vlasnici brojnih radnji u centru grada, žale da im se više ne javljaju ni stari prijatelji iz budističke zajednice.

OD AZIJSKOG MANDELE DO SAMOŽIVOG DEMONA: Jedna od onih koji ćute je i Aung San Su Ći, žena koja je nazivana "azijskim Mandelom" i "sekularnim svecem". Na pitanje novinarke BBC-ja o zločinima nad muslimanima, ona je počela da govori o "velikoj globalnoj muslimanskoj moći". Na direktno pitanje: "Da li osuđujete antimuslimansko nasilje?", umesto sa očekivanim "da" Su Ći je odgovorila da "osuđuje svaki pokret koji je zasnovan na mržnji i ekstremizmu".

Intervju je pokrenuo lavinu kritika. Komentator londonskog "Daily Telegrapha" je tekst u kome je osudio njenu reakciju počeo rečima: "Nikada nisam pomislio da ću ovo napisati…" "The New Republic" piše da je zapadni aktivisti "koji su je ranije obožavali danas tretiraju kao nešto između demona i budale". Mnogi njeno ćutnje interpretiraju ili kao karijerističku samoživost ili kao izraz njenog nacionalizma. Pojavio se i naslov "Zašto Aung San Su Ći nije mjanamarski Mandela". Krajem decembra su se čuli i prvi zahtevi da joj se oduzme Nobelova nagrada.

Ali, jasnije izražena osuda bi verovatno predstavljala političko samoubistvo. Vođe pokreta 969 već preko Fejsbuka prilično uspešno stvaraju sliku o Su Ći kao "ženi stranca" koja je okrenuta muslimanima i tvrde da "istina ne dopire do njenog srca". Vojska više nije njen jedini veliki politički neprijatelj.

Pesma iz koje je izvedena današnja himna Mjanmara sadrži stihove: "Budite hrabri, hrabri kao pravi Burmanci / Burma, Burma za nas Burmance / ponašajte se kao gospodari / jer Burmanci su rasa gospodara". Ne treba gubiti iz vida da se reč Burmanac odnosi prvenstveno na većinsku etničku zajednici, dok se pojam rase i dan-danas često koristi kao sinonim za narod u velikom delu Azije, između ostalog i zato što se etničke grupe često upadljivo razlikuju i po fizičkim, "rasnim" karakteristikama.

Iako su naišli na oštru osudu, postupci Su Ći govore da je svesna i snage burmanskog nacionalizma i aduta koji su u rukama generala i da mnogo bolje razume ovu veoma složenu zemlju od njenih novih kritičara na Zapadu.

Tu treba tražiti i neke od ključnih razloga što se toliko "približava generalima" i što se zalaže "za istraživanje činjenica radi uspostavljanja odgovornosti, a ne odmazde". Ona se danas poziva na koncept "restorativne pravde" i izričito je protiv suđenja na koja bi, kako kaže, "oni iz bivših vojnih režima bili dovučeni da plate za svoje grehe". Su Ći budućnost zemlje vezuje za dogovor i spremna je na bolne i neprijatne, ali preko potrebne kompromise. Često ističe da "iznad svega želi pomirenje". Insistiranje na kažnjavanju zločinaca samo bi produžilo vladavinu i dalje izuzetno snažne i jedinstvene vojske.

Problem je i u tome što Su Ći nema pravog naslednika. Njena politička ili moralna diskvalifikacija u očima glasača bi verovatno donela poraz demokratske opozicije na izborima 2015. godine. Ne samo da je niko unutar stranke ne kritikuje, već se retko ko usuđuje da govori pred njom. To se posebno odnosi na mlađe kadrove koji mnogo bolje razumeju zemlju koja se veoma promenila dok je Su Ći bila u kućnom pritvoru. Povrh svega, prosečna starost članova izvršnog komiteta stranke je 63, a prosečna starost stanovnika Mjanmara samo 27 godina.

Put od disidenta do političara nije lak. U Mjanmaru je neuporedivo teži nego u Istočnoj Evropi. Jedna od poslednjih zabeleženih izjava njenog oca Aung Sanga bila je u formi pitanja i odgovora koji je sam dao: "Koliko dugo traju nacionalni heroji? Ne dugo u ovoj zemlji. Imaju suviše neprijatelja." Ubrzo je ubijen.

Način na koji su od tada u Burmi vođeni brojni politički, etnički i verski ratovi i mera u kojoj su okrutnost, mržnja i bezakonje proželi mnoge aspekte života naveli su Takera da knjigu o ovoj "ukletoj državi", čija istorija često liči na scenario filma u kome sve obično krene najgorim putem, završi rečima: "Sudbina Burme nije u rukama ljudi. Ona je stvar molitve."

Pretposlednja azijska granica

Donedavno skoro zaboravljen, Mjanmar je nedavno postao omiljena tema stručnjaka za geopolitiku. Jedni današnje rivalstvo Kine i Indije oko Burme porede sa devetnaestovekovnom "velikom igrom", otimanjem britanske imperije i ruske carevine oko Avganistana. Drugi takođe pominju "veliku igru", ali tvrde da su igrači SAD i Kina. Među njima su i oni koji tvrde da već znaju pobednika. Fokusirani na znake da generali pokušavaju da smanje zavisnost od Pekinga, oni predviđaju da će "Kina izgubiti Burmu". Mogu se čuti i analitičari koji Mjanmar posmatraju kao "najvredniju nekretninu", stratešku imovinu koja zadovoljava tri glavna uslova: "lokacija, lokacija, lokacija". Ima i eksperata koji otvaranje Mjanmara, zemlje u kojoj se "sreću Indija i Kina", porede sa otvaranjem Sueckog kanala i očekuju da će u doglednoj budućnosti "super-autoput" povezati dva azijska džina.

Ono što Mjanmar čini posebno značajnim jeste ogromna važnost koju ova zemlja ima za Kinu. Jedna od najslabijih tačaka Pekinga jeste zavisnost od uvozne nafte i gasa. Ono što drugu najveću ekonomiju čini posebno ranjivom je činjenica da oko 80 odsto goriva danas stiže preko Molučkog moreuza, preopterećenog vodenog puta koji razdvaja Indoneziju s jedne i Maleziju i Singapur s druge strane. Mogućnost da neko blokira ovu vitalnu vezu odavno predstavlja noćnu moru kineskog rukovodstva.

Mjanmar ne nudi samo važan alternativni put – gasovod je već završen a naftovod će biti pušten u rad do kraja godine. Jangon kontroliše ogromne rezerve prirodnog gasa koji odnedavno uglavnom odlazi u Kinu. Burmanski gas omogućava Kini da ekonomski ojača jugozapadne delove zemlje i umanji negativne posledice neravnomernog razvoja – prenaseljeni primorski gradovi su mnogo bogatiji od oblasti u unutrašnjosti.

Ako na sve ovo dodamo globalno tražene neenergetske resurse, nije teško razumeti zašto zapadni lideri pokušavaju da preotmu Burmu iz "kineskog zagrljaja" – i zašto više ne obraćaju mnogo pažnje na etničko čišćenje, brutalna ubistva i silovanja u muslimanskim i hrišćanskim regionima koja, prema izveštajima nevladinih organizacija, vrše jedinice mjanmarske vojske. Dugoročnim ciljevima Zapada doprinosi i stalni porast antikineskog raspoloženja u Mjanmaru. On nije samo posledica raseljavanja celih sela, često uz upotrebu nasilja i bez bilo kakve nadoknade, sa zemlje preko koje se grade "kineski cevovodi" ili na kojoj će biti otvoreni rudnici u suvlasništvu kineskih kompanija, već i sve raširenije percepcije da bogatstvo zemlje odlazi "u kineske ruke".

Neke analize "uspona Burme" su fokusirane na region Jugoistočne Azije. Mjanmar je jedna od šest zemalja kroz koju teče Mekong. U poslednjem broju magazin "Foreign Affairs" je dvanaestu najdužu reku na svetu opisao kao kičmu jednog od samo šest regiona i većih država koje predstavljaju "svetle tačke" globalizovanog sveta u turobnom vremenu obeleženom recesijom. Kriza se i dalje snažno oseća i u starim i u novim ekonomskim džinovima, u zemljama EU i SAD koliko i u Rusiji, Brazilu i Kini.

Uticajni američki magazin zemlje siromašnog regiona koje povezuju Mekong i budizam navodi i kao države koje imaju velike šanse da se okoriste od rastućih izazova koji koče kinesku ekonomiju – od sve skuplje radne snage do nespremnosti miliona radnika koji su se izvukli iz bede da prestanu da štede i počnu da troše. Zahvaljujući u velikoj meri niskoj polaznoj osnovi, zemlje kopnenog dela Indokine će verovatno i narednih godina nastaviti da beleže visoke stope ekonomskog rasta.

Mjanmar je po stopi rasta bruto društvenog proizvoda na zavidnom 37. mestu – MMF predviđa da će 2014. ekonomija porasti za čak 7,8 odsto. Ali, ovaj impresivni pokazatelj skriva pravo stanje unutar Burme i drugih brzorastućih država. Od pedeset zemalja sa najvećom stopom ekonomskog rasta prošle godine samo se jedna – Kina – nalazila među prvih osamdeset na listi država u kojima je "najbolje biti rođen". Kreativni analitičari iz Economist Intelligence Unit su zemlje sveta rangirali prema "prilikama za zdrav, bezbedan i prosperitetan život u narednim godinama".

Gledano sa vedrije strane, Mjanmar se konačno priključio trendu koji nam govori da se centar globalizovanog sveta polako premešta sa severnog Atlantika ka zapadnim obalama Pacifika. Iako u žargonu stranih investitora Laos, Kambodža i Burma predstavljaju najrizičnija, "granična tržišta", ove zemlje su bogate resursima i mnogi su spremni da rizikuju. "Foreign Affairs" ih sugeriše kao neka od retkih mesta na koja se "sada treba kladiti". Posle neočekivanog pada zida sankcija koji je do pre tri godine delio Mjanmar od ostatka sveta, avanturama skloni investitori ne mogu da pređu samo još jednu azijsku granicu. U pohodu kasino kapitalizma i potrošačke kulture na istok ostala je još Severna Koreja.


Cena tropskog zadovoljstva

U duhu jedaje 3

Sve ima svoju cenu, pa i "mistični Mjanmar". One koji su navikli da bezbrižno jedu uličnu hranu u Tajlandu, Laosu ili Kambodži – i misle da i u Burmi važe ista pravila – čeka otrežnjujuće trovanje hranom. Ni mnogi od putnika koji su jako obazrivi i ne kockaju sa svojim crevima verovatno neće proći mnoge bolje. Dan ili dva provedena u trci između kreveta i toaleta treba uračunati u svaki plan puta po zemlji, u kojoj dominira veoma rastegljivo shvatanje čistoće. Magazin "Irrawaddy", mjanmarska verzija "Vremena", objavio je prošlog meseca tekst čiji naslov odlično ilustruje veličinu i prirodu izazova – "Nije vas briga za higijenu? Prijatno!"

Nažalost, ovaj problem nije vezan samo za improvizovane trotoarske restorančiće sa malim plastičnim stolicama. Burmanska hrana se kuva veoma sporo i većina restorana sprema jela unapred, za ceo dan – ili, mnogo češće, za naredna dva-tri dana. Nažalost, u mnogim restoranima frižideri služe samo za rashlađivanje pića i rasprostranjeno je verovanje da će prst ulja koji pliva na vrhu mnogih jela zaštititi hranu od kvarenja. Nepojedene priloge su u jednom popularnom restoranu pred našim očima vratili u šerpu iz koje se hrana sipa gostima, što predstavlja hvale vredan znak transparentnosti.

Na sreću, postoji i jedna olakšavajuća okolnost. Malo je turista koji vole da jedu burmanska jela čak i kada su spremljena i poslužena u "apotekarski čistim" uslovima. Ako ste se pitali zašto nigde u svetu niste videli burmanski restoran, odgovor je jednostavan – glavni začin u većini jela je ngapi, smrdljiva pasta od fermentisanih morskih račića koja po teksturi često podseća na imalin. Oni kojima ne smeta neprijatan miris kunu se da je veoma ukusna. Ostali turisti se uglavnom drže malo skupljih indijskih i kineskih restorana ili sveazijske kulinarske sigurice – prženog pirinča s povrćem.


Burmanski dragulji

Iz doline Mogok na severu Mjanmara dolaze najlepši rubini na svetu. U Londonu je 2006. godine jedan besprekorni burmanski rubin prodat za 3,6 miliona dolara – što je najveća cena po karatu koja je ikada plaćena za neki dragi kamen. Pored izuzetno čistih rubina, u Mjanmaru se vadi i najbolji i najskuplji žad na svetu. Procenjuje se da se svake godine, uglavnom nezvaničnim kanalima koje kontroliše vojska, izveze žada u vrednosti od oko osam milijardi dolara. Kineski novobogataši su nezasiti. "Zlato je vredno, ali žad je neprocenjiv", kaže stara kineska poslovica.


Destinacija za nostalgične duše

U duhu jedaje 4

Strani investitori nisu jedini kojima je Mjanmar nedostajao tokom decenija sankcija, bojkota, represije i ratova. Burma je jedna od najlepših zemalja Azije, putovanje u vremenu sa kojim se u sve bogatijoj i predvidivo betonski urbanoj Aziji danas može uporediti samo poseta Kašmiru, dolini Katmandua ili delovima Laosa. Pejzaži sa bezbroj oronulih stupa u Baganu, planinska sela u (konačno otvorenom) srcu "Zlatnog trougla", čipkasti drveni manastiri u Mandaleju i zlatna Švedagon stupa koja dominira Jangonom samo su neki od dragulja koji ilustruju zašto ova zemlja zaslužuje da postane velika dalekoistočna destinacija.

Mjanmar je danas eldorado za nostalgične duše koje uživaju u sporom ritmu prohujalih vremena i tragaju za patinom i čarima oronulosti koje je proizvodila ljudska kreativnost pomešana sa različitim lokalnim silama. Naravno, neke od njih nisu ni prijatne ni poželjne. Ali teška tropska klima, japansko bombardovanje, uragani, siromaštvo i sankcije pretvorili su centralne četvrti nekadašnjeg Ranguna u poslednju veliku urbanu celinu iz dvadesetih godina prošlog veka u Aziji, jedinu koja je ostala "živa" i nije srušena ili pretvorena u kulise u službi globalnog potrošačkog kapitalizma. Nažalost, rušilačka trka za modernošću i brzom zaradom preti da pretvori Jangon u još jedan Kuala Lumpur, Peking ili Singapur, šumu hladnih solitera i trgovačkih centara bez duše i šarma.

Mnogi se s razlogom boje da mjanmarska vremenska mašina neće "funkcionisati" još dugo. Broj turista je udvostručen u 2013. godini – došlo ih je više od dva miliona. Ipak, mnoge od njih su, uz bezbroj lepota, sačekala i neka neprijatna iznenađenja. Cena smeštaja je u mnogim mestima utrostručena prethodnih godina. U mnoge lepe gradove i oblasti turisti mogu da dođu samo avionom – svi putevi su zatvoreni za strance zbog etničkih napetosti ili opasnosti od vitalnih "narkoterorističkih" paravojski.

Turisita je sve više, ali ne onoliko koliko su mnogi očekivali. Visoke cene u malobrojnim hotelima i hroničan nedostatak mesta na domaćim letovima, koji četo nisu stvar luksuza u ogromnoj zemlji gladnjikavih pobunjenika, visokih planina i strmih kanjona, učinili sa da avioni čak 28 svetskih kompanija koje danas lete za donedavno teško pristupačnu Burmu budu uglavnom prazni. Problem je i u tome što većina gostiju dolazi preko duboko podeljenog Tajlanda, u kome pristalice opozicije stalno prete da će blokirati aerodrom.

Stari reklamni slogan "Sve što sija nije zlato, ali Mjanmar jeste" zamenio je prošle godine novi. "Neka počne putovanje" je moto "kampanje brendiranja nacije", prvog pokušaja Burme da poboljša rezultate u globalnoj trci egzotičnih destinacija.

Ipak, nisu svi putnici podjednako dobrodošli. Pre nekoliko godina visoki funkcioner Ministarstva hotelijerstva i turizma rekao je da su zapadni turisti uništili tajlandsku kulturu u Bangkoku i da vlada neće dozvoliti da se to ponovi u Jangonu. Mnogi turizam vezuju za sidu, drogu i nemoral i vlasti ne žele da ohrabruju dolazak "bekpekera", mladih ljudi koji putuju sa rancem na leđima i malim budžetom. Hotelima je neophodna dozvola, koju jeftinija mesta ne dobijaju lako, da bi primali strane goste, a građanima nije dozvoljeno da izdaju sobe. (Štaviše, u svakoj ulici se nalazi tabla sa fotografijama svih ljudi koji u njoj žive.) Ipak, ova zabrana najviše pogađa izolovana sela, od kojih neka spadaju u najšarmantnija mesta u Indokini. Posledica ovakve politike je da su posetioci koji dolaze u Burmu uglavnom sredovečni ljudi i penzioneri koji putuju u organizovanim grupama.

Problemi sa kojima se suočavaju oni koji putuju sami ilustruje činjenica da se taksi ili kombi na aerodromu u Mandaleju, jednoj od najpopularnijih destinacija, često čeka satima. Haotični i vreli Mandalej je bio kolonijalna prestonica Burme o kojoj je pisao Radjard Kipling i grad u kome se mladi Džordž Orvel školovao za policajca. Dugo vremena je bio sinonim za kraj sveta na engleskom jeziku – zamenio ga je Timbuktu, stari pustinjski grad u nekada podjednako nesvrstanom Maliju.

Bolno siromašna, ponekad frustrirajuće ksenofobična i sumnjičava, Burma nije zemlja za svakoga. Čak i u velikim gradovima praktično nema noćnog života, a u celoj zemlji postoji samo jedna uređena i relativno dostupna plaža. Ali za zaljubljenike u Orijent kojima zabava do zore i vreli pesak nisu neophodni da bi se dobro proveli, Mjanmar će verovatno biti nezaboravno putovanje. Zvuči jeftino, ali nekada ne treba bežati od klišea.


Tamna strana budizma

U duhu jedaje 5

Budizam se donedavno provlačio. U seriji napada ne samo na fundamentalizam već i na religiju, elokventne apologete sekularizma su izuzetno retko pominjale stidljive Budine sledbenike. Za mnoge je budizam bio jedina dobra velika religija. "The New Republic", magazin poznat po provokativnim tekstovima, to pripisuje "dobom PR-u, divnom primeru Dalaj-lame i slavnim ličnostima vegetarijancima na Zapadu. Prosečan Amerikanac danas misli da je Stiven Sigal "najnasilniji živi budista". Treba dodati da nije bez značaja ni zavodljiva hladnoratovska propaganda vezana za vladavinu komunističke Kine nad budističkim Tibetom.

Mnogi mediji se sada svojski trude da promene lepu ali, nažalost, ne i zasluženu sliku. Prošlog jula, "Time" je kao temu broja objavio tekst o događajima u zemljama sa budističkom većinom – Burmi, Tajlandu i Šri Lanki – u kojima "monasi podstiču fanatizam i nasilje – uglavnom protiv muslimana". Na naslovnoj strani je bila fotografiju burmanskog monaha Ašina Viratua – "ašin" je reč kojom se izražava poštovanje, po značenju slična našem "prepodobni" – i naslov: "Lice budističkog terora". Viratua, koji je duhovni vođa antimuslimanskog pokreta 969, novinari američkog magazina su opsiali kao "burmanskog Bin Ladena".

Viratuova omiljena alegorija je priča o semenu drveta koje raste u pagodi. U početku je malo ali, kako kaže, svi znaju da ono mora biti odsečeno pre nego što poraste i uništi zgradu. "Sada je vreme da ustanete, da učinite da vam krv proključa", rekao je svojim budističkim sledbenicima na jednom od "darma događaja", kako naziva svakodnevne, dobro organizovane propovedi na improvizovanim binama u gradovima širom Mjanmara. "Muslimani se lepo ponašaju samo kada su slabi. Kada postanu jaki, oni su kao vuk ili šakal, u čoporima napadaju druge životinje", izjavio je Viratu novinaru BBC-ja.

Broj sa naslovnom stranom na kojoj je bilo Viratuovo ozbiljno lice zabranjen je i u Mjanmaru i u Šri Lanki. Štaviše, predsednik države izjavio je da je Viratu "Budin sin", a fundamentalistički 969 "simbol mira". Njegovi sledbenici danas čine pokret kakvih nema mnogo u svetu, u kome je fundamentalizam postao jedan od ključnih modernih fenomena. U Mjanmaru ga odlikuju brz rast, masovnost i podrška nasilju koja ne dolazi samo od marginalnih ekstremističkih krugova.

Snimak monaha koji, zajedno sa drugim demonstrantima, štapovima tuče do smrti muslimana koji bespomoćno leži na zemlji naveo je mnoge da počnu da preispituju svoje viđenje budizma. Zapadni novinari su ubrzo iskopali da je Pol Pot proveo godinu dana u manastiru. Mnogi ističu uloge japanske budističke hijerarhije tokom Drugog svetskog rata i podršku zločinačkoj politici u okupiranoj Aziji. Pominje se i sve značajnije mesto koje budizam dobija u Kini – 2007. godine je u komunističkoj republici podignuta najveća pagoda na svetu. Mnogi autori su prešli iz jedne krajnosti u drugu – ružičasti ram kojim je ranije uokviravan budizam zamenjen je crnim.

Sam Viratu voli da citira Dalaj-lamu, posebno njegovo insistiranje na kalačakra ("točak vremena") tantri čiji se sadržaj može tumačiti kao poziv na "sveti rat", ne samo unutrašnju već i spoljašnju borbu. Slično pojmu džihada, ona predstavlja pogodno tlo za politizaciju i različite zloupotrebe. Na sajtu pokreta 969 je u septembru objavljeno da ona nije samo "tekst, meditativna praksa, i ritual inicijacije, kalačakra predstavlja proročanstvo o pobedi budističke religije u ratu sa islamom… Dalaj-lama je rekao da je javno izlaganje ove tantre neophodno u današnjem degenerisanom vremenu."

Ljutiti burmanski monah sebe vidi i kao saborca Baraka Obame i tvrdi da oličava mekšu verziju "globalnog rata protiv militantnog islama": "Mi ne koristimo bespilotne letelice. Mi nismo ubili Bin Ladena, Sadama Huseina i talibane. Mi samo propovedamo i postavljamo (propovedi) na internet i Fejsbuk zarad bezbednosti naše nacije. Ako svi mi štitimo naše nacije, ko je tu loš momak – Viratu ili Barak Obama?"

Ali hrišćani u Mjanmaru i hinduistički Tamilci na Šri Lanki su mnogo pre muslimana postali žrtve budističkog fundamentalizma. Ipak, strah i mržnja prema islamu ujedinjuju sve današnje militantne fundamentaliste. Jedan od njihovih ključnih argumenata je tvrdnja da su muslimanska osvajanja – i preobraćenja koja su usledila – već uništila tri "stare budističke civilizacije", u današnjem Avganistanu, Bangladešu i Maleziji, i da se ne sme dozvoliti da Mjanmar, Tajland ili Šri Lanka "postanu sledeće". Treba istaći da u sve tri države muslimani čine manje od deset odsto stanovništva.

U Mjanmaru je izuzetno popularna knjiga Brinući o nestajućoj rasi, samizdat koji budistima sugeriše strategiju "tri reza": prekid svih poslovnih, bračnih i ličnih veza sa muslimanima. Preko dva miliona građana je potpisalo peticiju za donošenje zakona kojim se zabranjuju brakovi između muslimanskih muškaraca i budističkih žena. Mnogo toga neodoljivo podseća na danas najocrnjeniji – islamski fundamentalizam. Ako ništa drugo, možda uskoro više nećemo pomišljati samo na islam kada neko spomene fundamentalizam. Lepi stereotipi mogu biti opasni koliko i ružni.

Iz istog broja

Ukrajina – Na ivici građanskog rata

Prelomna tačka

M. M

Italija – Smena na čelu vlade

I lisica i lav

Enzo Mangini

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu