Svet

Sirijski zaplet Turske, Rusije i Kurda

Tri neprijateljske enklave 2

SKRAJNUTA PAŽNJA SVETA: Nasilje u Siriji

fotografije: ap photo

Tri neprijateljske enklave

Sirijska kriza je i dalje neka vrsta rane koja krvari na Bliskom istoku. Sirija, koju su Francuzi posle Prvog svetskog rata veštački stvorili na delovima Otomanskog carstva, danas se raspala na tri neprijateljske enklave: arapsko-sunitsku, arapsko-alavitsku i kurdsku. Bašar el Asad, uz vojnu podršku Irana i Ruske Federacije, kontroliše dve trećine teritorije zemlje, na kojoj živi samo trećina njenog predratnog stanovništva. Većina Sirijaca nije bila sa Asadom. Oko osam miliona živi u susednim zemljama u izbegličkim kampovima, četiri-pet miliona na teritorijama koje je okupirala Turska i četiri miliona na severoistoku zemlje, u kurdskom regionu Rožava i slivu Eufrata

Podmetanje bombe od strane kurdskih aktivista u pešačkoj zoni Istanbula 14. novembra od koje je stradalo šest, a ranjeno više od 80 ljudi, uz gnevnu reakciju Ankare koja je odbila da primi američko saučešće, ponovo su skrenuli pažnju svetske javnosti na događaje u Siriji i njihovom uticaju na region. Ove nedelje, Turska je ponovo pokrenula akcije odmazde napadajući kurdske položaje u Siriji, a predsednik Turske Erdogan je na povratku iz Katara, gde je bio na otvaranju Svetskog prvenstva u fudbalu, okrivio i Moskvu. “Uprkos našim ponovljenim upozorenjima Rusiji, koja je odgovorna za čišćenje severnog Iraka i Sirije od terorista u skladu sa našim sporazumom iz Sočija 2019, Moskva nije ispunila i odbija da ispuni svoju dužnost”, rekao je on.

Prema njegovim rečima, Turska “neće ćutati protiv terorizma” i “preduzeće mere ako to ne učini Ruska Federacija”. Ove akcije, međutim, dobile su negativan odjek i u američkom Kongresu, gde je član Predstavničkog doma Frenk Palone upozorio da je Turska bombardovala civilnu infrastrukturu. “Ovo je još jedan razlog zašto radim na tome da sprečim prodaju borbenih aviona F-16 Turskoj”, naglasio je Palone.

KRIZA BEZ KRAJA

Tri neprijateljske enklave 3

Sirijska kriza je i dalje neka vrsta rane koja krvari na Bliskom istoku. Sirija, koju su Francuzi nakon kraja Prvog svetskog rata veštački stvorili na delovima Otomanskog carstva, danas se raspala na tri neprijateljske enklave: arapsko-sunitsku, arapsko-alavitsku i kurdsku. Bašar el Asad, uz vojnu podršku Irana i Ruske Federacije, kontroliše dve trećine teritorije zemlje, na kojoj živi samo trećina njenog predratnog stanovništva. Većina Sirijaca nije bila sa Asadom. Oko osam miliona živi u susednim zemljama u izbegličkim kampovima, četiri-pet miliona na teritorijama koje je okupirala Turska i četiri miliona na severoistoku zemlje, u kurdskom regionu Rožava i slivu Eufrata.

Turska igra posebnu ulogu u događajima u Siriji: zemlja aktivno koristi kombinaciju vojno-političkih mera za postepeno širenje svog uticaja i učvršćivanje već postignutih pozicija. Ranije je Ankara već vodila vojne operacije u severnoj Siriji (“Štit Eufrata”, “Izvor mira”). Turski lider Redžep Tajip Erdogan kontinuirano najavljuje pokretanje prekogranične operacije, za konačno stvaranje bezbednosne zone na jugu zemlje dubine 30 km. Glavna meta operacije treba da budu kurdske snage na severoistoku Sirije, koje Ankara smatra terorističkim.

Očigledno je da se turski ciljevi značajno razlikuju u pojedinim regionima. U regionima provincija Idlib, Alep, Raka i Hasakah, koje kontroliše sirijska arapsko-sunitska opozicija i koje su praktično okupirale turske trupe, Ankara obnavlja ulogu Otomanskog carstva u novim istorijskim uslovima. Postoje turske zastave, nastava u školama je na turskom, turska lira se uvodi u promet… Erdogan zvanično izjavljuje da Asad nikada neće moći da dobije pristup ovim regionima.

Tri neprijateljske enklave 4
ODREŠENE RUKE: Tajip Erdogan

Erdogan smatra da su teritorije koje kontrolišu vladine snage i njeni strani saveznici (IRGC Irana, libanski Hezbolah, strani šiitski plaćenici, Vagner, delovi ruskih oružanih snaga) žrtve “državnog terorizma” Asadovog režima. Severoistočnu Siriju i istočnu obalu reke Eufrat kontrolišu kurdske milicije Partije demokratske unije (PID) i lokalna arapska plemena, koja su ujedinjena uz podršku malog vojnog kontingenta oružanih snaga SAD. Turske vlasti imaju neprijateljski odnos prema njima, a Erdogan pokušava, pod izgovorom navodnih veza između sirijske PDS i turske PKK, da sprovodi sve više vojnih kaznenih operacija protiv Kurda i anektira kurdske teritorije.

Približno trideset miliona Kurda živi na Bliskom istoku – prvenstveno u Iranu, Iraku, Siriji i Turskoj – a Kurdi čine skoro jednu petinu turske populacije od sedamdeset devet miliona stanovnika. Kurdska radnička partija (PKK), koju je osnovao Abdulah Odžalan 1978. godine, od 1984. vodi pobunu protiv turskih vlasti za veća kulturna i politička prava, prvenstveno sa ciljem uspostavljanja nezavisne kurdske države, što Turska smatra egzistencijalnom opasnošću za vlastiti opstanak. To je konflikt koji je rezultirao je sa skoro 40.000 poginulih.

Tokom Erdoganove duge vladavine, porasle su tenzije između turskih vlasti i kurdskih grupa. Konkretno, PKK, Narodna demokratska partija (HDP) – levičarska prokurdska stranka i Jedinica za zaštitu naroda – YPG (naoružano krilo Sirijske demokratske unije (PID) povezano sa PKK), sve više su agitovali protiv vlade, izvodeći brojne napade na turske ciljeve na jugoistoku.

KURDI U SIRIJSKOM RATU

Sirijski sukob datira iz 2011. godine, kada je počela oružana pobuna protiv vlade predsednika Bašara el Asada. Pobuna je počela mirnim demonstracijama, ali je brzo prerasla u krvavi sukob između pobunjenika i vladinih snaga.

Zanimljivo je da je bivši izraelski premijer Ehud Olmert (2006–2009) pre nekoliko dana rekao da je Tel Aviv “uvukao” Siriju u, de fakto, građanski rat zbog odbijanja sirijskog lidera Bašara el Asada da “zavisi od nas”.

Olmert je posebno govorio o “najvećoj grešci koju je Asad napravio”: “…Da je potpisao mirovni sporazum sa mnom u decembru 2008. ne bi bilo građanskog rata… jer mislim da su mir između nas i prestanak neprijateljstva bili povezani.” Sve ovo bi, prema rečima bivšeg izraelskog premijera, “otvorilo vrata Vašingtonu”. Prema Olmertu, bivši američki predsednik Džordž Buš mu je rekao da želi da Asad “čvrsto zna” da “put do Vašingtona vodi preko Jerusalima”.

Kurdi, koji čine oko 10 odsto stanovništva Sirije i koncentrisani su na severoistoku zemlje, bili su uglavnom van sukoba. Ali to se promenilo 2014, kada su džihadisti Islamske države preplavili istočnu Siriju i severni Irak, stvarajući takozvani “islamski kalifat” površine Velike Britanije. Uspon ID doveo je Sjedinjene Države direktno u sukob s njima, a predsednik Barak Obama sastavio je međunarodnu koaliciju za borbu protiv ID, naredio vazdušne napade i poslao američku vojsku da podrži lokalne snage na terenu.

Koalicija se okrenula kurdskoj miliciji, koja se već borila protiv džihadista u Siriji, i stvorila čvrsto partnerstvo koje je preraslo u Sirijske demokratske snage, ili SDF, uključujući i borce drugih etničkih grupa. Sirijski Kurdi se smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih aktera u tekućem sukobu u Siriji, uglavnom zbog njihovog direktnog učešća i relativnog uspeha u borbi protiv Islamske države Iraka i Levanta i podrške koju zbog toga dobijaju od velikih sila – SAD i Rusije.

Osim protiv Turske, sirijski kurdski borci bore se protiv Islamske države, uglavnom kao deo Sirijskih demokratskih snaga (SDF) – saveza arapskih i kurdskih boraca koje podržavaju Sjedinjene Države – i stvorile su poluautonomni region u severnoj Siriji. U septembru 2014. godine lider PKK, Abdulah Odžalan, pozvao je Kurde da započnu “svestrani otpor” u borbi protiv Islamske države; kasnije istog meseca, grad Kobani pod kontrolom Kurda bio je opkoljen i na kraju osvojen, što je dovelo do egzodusa desetina hiljada sirijskih Kurda u Tursku. Bitka za Kobani, koja je potom usledila, rezultirala je sa više od 1.600 mrtvih, ali su snage SDF predvođene Kurdima na kraju povratile kontrolu nad gradom u januaru 2015. SDF je takođe oslobodio strateški sirijski grad Manbidž od Islamske države u avgustu 2016, iako su se snage IPG-a (deo koalicije SDF) sukobile sa pobunjenicima koje podržava Turska pokušavajući da preuzmu kontrolu.

U julu 2015, dvogodišnji prekid vatre između turske vlade i PKK propao je nakon samoubilačkog bombaškog napada Islamske države u kojem je stradalo 30 Kurda u blizini granice sa Sirijom. Nakon pokušaja državnog udara u julu 2016. godine, Erdogan se obračunao sa osumnjičenim zaverenicima, uhapsio je oko 50.000 ljudi i pojačao vazdušne napade na snage PKK u jugoistočnoj Turskoj. Počeo je, takođe, da vodi vojne operacije u Siriji protiv YPG i samoproglašene Islamske države.

Nakon što su YPG i SDF konsolidovali kontrolu nad teritorijom zauzetom od Islamske države u severnoj Siriji, Turska i sirijske milicije koje podržava Turska, uključujući Slobodnu sirijsku armiju (FSA), krenule su da ponovo zauzimaju gradove i proteruju Kurde. Turske trupe i FSA započele su napad na grad Afrin u januaru 2018. godine, zauzevši ga u martu 2018. Turska je nastavila da preti napadima na druga područja pod kontrolom Kurda u Siriji, uključujući Manbidž, i uprkos tome što dele zajedničkog neprijatelja, mnogi turski vazdušni udari bili su usmereni na kurdske borce, a ne na vojnike Islamske države.

Kurdski SDF borci iskoristili su 2012. godine priliku da uspostave široku kurdsku autonomiju u severoistočnoj Siriji. Svoju enklavu nazvali su Rožava i brzo obrazovali sopstvenu administraciju. Ona se sastoji od samoupravnih podregiona u oblastima Afrin, Džazira, Eufrat, Raka, Tabka, Manbidž i Deir Ez-Zor. Diplomatski, administracija predvođena Kurdima imala je samo ograničene rezultate, ne uspevši da dobije priznanje nijedne zemlje, uključujući Sjedinjene Države. A nastojanje Kurda za političku autonomiju u Siriji izazvalo je strah u Turskoj, koja smatra da je SDF duboko povezana sa PKK.

Rukovodioci administracije regiona ističu da je to zvanično “sekularna država” sa direktnim demokratskim ambicijama zasnovanim na anarhističkoj, feminističkoj i libertarijanskoj socijalističkoj ideologiji, koja promoviše decentralizaciju, rodnu ravnopravnost, održivost životne sredine, društvenu ekologiju i pluralističku toleranciju za versku, kulturnu i političku raznolikost, i da se te vrednosti ogledaju u njenom ustavu, društvu i politici, navodeći da je to model za federalizovanu Siriju u celini.

POVLAČENJE AMERIKANACA

Da su Kurdi uspeli da uspostave nezavisnu državu u Siriji usred haosa koji je zahvatio region, to bi ubrzalo secesionističke pokrete u drugim kurdskim oblastima Bliskog istoka. Pojačane terorističke aktivnosti kurdskih separatista takođe su sve veća briga za Sjedinjene Države – i njihove saveznike – koji su PKK proglasili stranom terorističkom organizacijom 1997. godine.

Vašington zaista ceni doprinos kurdskih milicija porazu avangarde međunarodnog terorizma – Islamske države. Odnosi između SAD i Turske su poremećeni otkako je Erdogan obnovio pozive za izručenje Fetulaha Gulena – turskog političkog i verskog vođe u samonametnutom egzilu u Sjedinjenim Državama – za koga Erdogan veruje da je organizator puča iz jula 2016. Odnosi su takođe narušeni zbog bliskih odnosa Sjedinjenih Država sa kurdskim grupama – SAD nastavljaju da snabdevaju oružjem trupe Pešmerga koje se bore protiv Islamske države u Iraku i snabdevaju oružjem sirijske YPG usled sve bližih odnosa između Rusije i Turske .

Preokret je nastupio u oktobru 2019, kada je Donald Tramp objavio povlačenje američkih vojnika iz Sirije i tako praktično ostavio na cedilu svoje ranije kurdske saveznike, dajući time zeleno svetlo za turski napad. Za ovakvu odluku Tramp se pozvao na Prvi svetski rat, kada, kako je rekao, “Kurdi nisu pomogli Amerikancima”, iako tada Kurdi nisu ni imali vojsku, niti su mogli bilo čim da pomognu Amerikancima i drugim saveznicima.

Do tada se zauzimanje teritorija koje napuštaju američke trupe i kurdske formacije obavljalo po principu “prvi došao – prvi poslužen”, odnosno gradove i teritorije uzimaju oni koji do njih prvi stignu. Sirijska vojska je zauzela dva najveća grada u regionu – Raku (bivša “prestonica” cele Islamske države, koju su Kurdi i Amerikanci ponovo zauzeli posle višemesečne bitke 2017. godine) i Manbidž (bivša glavna baza za prihvat stranih boraca ID). Pod kontrolom Damaska našla se najveća elektrana u zemlji u blizini grada Tabka.

Ako se Tabka i Raka nalaze u dubini kurdske teritorije i stoga su bez problema zauzete nekoliko sati nakon što ih je američka vojska napustila, onda je Manbidž blizu turske granice. Tamo su se sirijske trupe 14. oktobra uveče sukobile sa proturskim islamistima koji su pokušali da zauzmu grad. Zvanični kurdski izvori izvestili su o “borbi lakim naoružanjem”. Sirijski mediji su uveče saopštili o napadima ruske artiljerije, koja je dugo bila raspoređena u regionu Manbidža, na položaje islamista. Ministarstvo odbrane Turske objavilo je da su načelnici generalštabova Turske i Rusije obavili hitne telefonske razgovore o “bezbednosnoj situaciji u Siriji”.

Turska je imala adut u ovim pregovorima: kontrolisala je značajan deo sirijske opozicije. Ove snage mogle su da budu raspoređene na ključnom mestu za Damask – provinciji Idlib – poslednjem regionu gde je vlast zvanično pripadala islamistima, koji su nastavili da se aktivno bore za svrgavanje Bašara el Asada.

TROJNI SAVEZ

Sirijski Kurdi odlučili su 14. oktobra da pozovu Rusiju i zvaničnu vladu Sirije u njihovu zaštitu. Posrednik u pregovorima bila je Rusija, koja od jeseni 2015. faktički kontroliše spoljnu i unutrašnju politiku Damaska. Ujutro 14. oktobra jedinice sirijske vojske ušle su na kurdsku teritoriju, a Vladimir Putin je rekao da “sve strane trupe moraju napustiti teritoriju Sirije”.

Sirijski predsednik Bašar el Asad u ovom “poslu” bez borbe trebalo je da dobije skoro trećinu zemlje, koju nije kontrolisao više od pet godina, zajedno sa nekoliko većih gradova i privrednih objekata.

Kurdska autonomija, ali samo na nivou lokalne vlasti, formalno je očuvana, a njena dalja sudbina trebalo bi da bude odlučena nakon usvajanja novog ustava Sirije.

Tada su Rusija i Turska, 22. oktobra 2019, potpisale sporazum u Sočiju na koji se ovih dana poziva turski predsednik. Erdogan ga je proglasio “istorijskim”, dok je ruski predsednik Vladimir Putin dogovor nazvao “ključnim”.

Na osnovu sporazuma, Ankara je pristala na 150 sati primirja kako bi se omogućilo miliciji sirijskih Kurda (YPG), koja je glavna snaga unutar Sirijskih demokratskih snaga, da se povuče 30 kilometara podalje od turske granice.

Sporazum iz Sočija smatra se sveobuhvatnijim nego dogovor Ankare sa Vašingtonom. Prema planu od 10 tačaka, tursko-ruske patrole će obezbediti zonu razdvajanja u Siriji u širini 10 kilometara od turske granice. Memorandumom o razumevanju, međutim, ne ostvaruje se Erdoganov cilj da turske snage obezbede na sirijskoj teritoriji zonu razdvajanja dugačku 450 kilometara, koja 30 kilometara ulazi u dubinu sirijske teritorije. Pod kontrolom Ankare je znatno manji pojas sirijske zemlje, dužine 120 kilometara i širok 30 kilometara.

Od tada pa do sada Turska nastoji da dostigne taj cilj, zbog čega je pokretala više vojnih operacija. U junu ove godine, Turska je najavila veliku operaciju čiji cilj bi trebalo da bude čišćenje regiona i povratak do 2,5 miliona izbeglica iz Turske. Ankara je planirala da izgradi 200-250 hiljada kuća u zoni bezbednosti u nastajanju.

Nakon operacije, kako je pisao list “Turkiye”, planirano je da se posmrtni ostaci iz grobnice Sulejmana Šaha, dede osnivača Osmanskog carstva Osmana, vrate na nekadašnje mesto, koje je dignuto u vazduh 2015. godine. Grobnica, odakle je Ankara evakuisala pepeo, nalazila se na malom poluostrvu na reci Eufrat u provinciji Alepo, 37 kilometara od sirijsko-turske granice.

Nova eskalacija usledila u avgustu, kada je najmanje 13 civila ubijeno u dva sukoba na sirijsko-turskoj granici. Do sukoba na granici došlo je usred sve većeg straha da će Turska pokrenuti četvrtu ofanzivu na kurdske položaje od 2016. godine.

Lider Kurdske demokratske unije Partije, Saleh Muslim, rekao je da je kopnena vojna operacija Turske protiv sirijskih Kurda “skoro isključena, jer ruski predsednik Vladimir Putin nije pristao na kopnene operacije Turske protiv sirijskih Kurda ni na samitu u Teheranu, ni na privatnom sastanku sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom u Sočiju u Rusiji”. Takođe, prisustvo raznih rusko-sirijskih i drugih snaga na severu i severoistoku Sirije stvorilo je prepreku kopnenim operacijama Turske u tim regionima.

ISTORIJSKA SARADNJA

Sadašnja saradnja Rusije i Kurda bolje se razume kroz prizmu njihovih bliskih istorijskih veza. Tokom dva veka, tokom carske i sovjetske ere, Rusija je komunicirala sa Kurdima prepoznajući njihov strateški značaj za svoju regionalnu politiku, o čemu svedoči, na primer, njena podrška kurdskim nacionalnim pokretima i stvaranje Crvenog Kurdistana na Kavkazu, ili kratkotrajne Republike Mahabad u Iranu. Istovremeno, Rusija je pragmatično sledila sopstvene interese, povlačeći podršku kurdskoj nezavisnosti kada je situacija to zahtevala.

U postsovjetskom periodu, Moskva je održavala ograničenu saradnju sa Kurdima kako bi zadržala svoj preostali uticaj u regionu i obuzdala ono što je smatrala podrškom Ankare čečenskim borcima. Takođe je vredno napomenuti da, za razliku od NATO-a, SAD ili Evropske unije, koji su Kurdistansku radničku partiju (PKK) zvanično označili kao terorističku organizaciju, Rusija nikada nije stavila PKK na crnu listu. Štaviše, Rusija ne deli stav Turske da su PID i YPG strukture koje kontroliše PKK unutar Sirije.

U početnoj fazi sirijske krize Rusija je pokušala da se distancira od kurdskog faktora, što je u oštroj suprotnosti sa politikom Vašingtona, koji je aktivno sarađivao sa kurdskim oružanim grupama u Siriji. Razumljivo, Moskva je nastojala da ima veću fleksibilnost i prostor za pomeranje u angažovanju sa bliskoistočnim partnerima o budućnosti Sirije i Asadovog režima.

Rusija je u ovoj fazi pružila opipljivu podršku sirijskim Kurdima isključivo na diplomatskom frontu, insistirajući na njihovom uključivanju u mirovne pregovore u Ženevi, uprkos protivljenju Turske. Dakle, uzdržavajući se od javnog odobravanja kurdskih pretenzija na vlastitu državnost, Rusija je nezvanično priznala legitimitet sirijskih Kurda, olakšavajući njihovo učešće u sirijskom mirovnom procesu. S druge strane, napori Moskve da uključi Kurde u političke pregovore predstavljaju i pokušaj da se izbegne fragmentacija Sirije i sačuva jedinstvo sirijske države, ali i da se Kurdima obezbedi široka autonomija. Kurdska budućnost u Siriji zavisi od Rusije, sirijskih vlasti i Turske.

Bašar el Asad i njegovo arapsko-alavitsko i baasističko okruženje, pod značajnim uticajem Teherana, nastavljaju da ignorišu interese kurdske manjine u Siriji i isključuju legalizaciju Kurdske autonomne oblasti ili federalizaciju zemlje. Damask ne priznaje autonomnu oblast Rožava i zahteva razoružanje jedinica kurdske milicije. Erdogan to koristi za sve agresivnije korake u severnoj Siriji.

U takvim uslovima, kurdske političke snage u laviranju između Rusije, zvanične Sirije i Turske, nastoje da pronađu najbolju poziciju za kurdske interese, kako u Siriji, tako i u regionu. Saleh Muslim, koji se zalaže za takozvanu “kurdsku demokratsku autonomiju” unutar nepodeljene Sirije, je posetio Moskvu nekoliko puta kako bi razgovarao o mogućim scenarijima.

Muslim je rekao: “Kada pogledam unazad, zaključujem da Turska nikada nije bila iskrena u želji da sklopi mir sa Kurdima. Da se Turska okrenula Kurdima, da je radila sa Kurdima, ona bi postala najmoćnija država na Bliskom istoku.”

Iz istog broja

Ukrajinski front

Medijski i pravi rat

Aleksandar Radić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu