Svet

Obustavljanje istrage ubistva Ulofa Palmea

Tri musketara 2

NA VRHUNCU: Vili Brant, Ulof Palme i Bruno Krajski

Tri musketara

Evropom su nekada vladala "tri musketara": Vili Brant, Bruno Krajski i Ulof Palme. Nikada do kraja rasvetljeno ubistvo Palmea stavilo je tačku na zlatno doba socijaldemokratije, čiji sunovrat i dalje traje. Od njihove ere na evropskom vidiku se nije pojavila ličnost koja je imala toliko uticaja na borbu za socijalnu pravdu. Ovo je kratka priča o sjaju i sutonu socijaldemokratije

Piše: Ivan Ivanji

Ulof Palme pogledao je kroz prozor svog stana u Stokholmu, konstatovao da je oblačno, ali da ne preti kiša, i bacio pogled na rokovnik. Bio je 28. februar 1986. godine. "Zamisli, večeras nemam ništa, kako bi bilo da odemo u bioskop? Tu blizu, u Grandu, daje se film naše rediteljke Suzane Osten Braća Mocart…", rekao je svojoj ženi. Iako je Palme tada bio predsednik Vlade Švedske, to nije bilo neobično. Nije imao običaj da obezbeđenje obaveštava o svojim privatnim planovima niti je želeo policijsku pratnju u slobodno vreme.

Tri musketara 3
SIMBOL SOCIJALISTIČKE INTERNACIONALE: Ruža u pesnici

Projekcija se završila u jedanaest, bračni par Palme krenuo je polako kući. Dok su se šetali kroz mirnu noć, iznenada im je neko prišao s leđa i bez reči zapucao. Pedesetdevetogodišnjeg premijera je ubio, a njegovu suprugu ranio. U pomoć im je pritrčala nekolicina ljudi i nehotice uništila potencijalne dokaze pre nego što je stigla policija. U masi je stajao i dizajner osiguravajućeg društva "Skandija" Stig Engstrem, čija se poslovna zgrada nalazila preko puta mesta zločina. Odmah se prijavio kao svedok, tvrdio da je upravo bio sa posla krenuo kući. Policija je pravila grešku za greškom, istraga je vođena traljavo. Pojavilo se bezbroj teorija o mogućim ubicama. Engstrem je prvo uhapšen kao osumnjičen, ali ubrzo pušten zbog nedostatka dokaza. Kasnije se stalno nudio kao svedok i navodno ljutio što ga policija ignoriše.


SUMNJE SU OSTALE

Trideset i četiri godine posle zločina koji je potresao Švedsku i celi svet, javni tužilac Kriste Peterson je 10. maja 2020. sazvao video-konferenciju i saopštio da je posle proučavanja više od 100.000 dokumenata došao do zaključka da je ubica zapravo bio Engstrem i da se istraga obustavlja. Iznenađenje je bilo veliko, zaključak je donet samo na osnovu indicija. Engstrem, koji je nekada radio i u oružanim snagama zemlje, bio je čovek sa ozbiljnim problemima, alkoholičar, dva puta se razvodio, ljubitelj oružja, nikad nije poricao da je mrzeo Palmeovu politiku. Pre dvadeset godina izvršio je samoubistvo.

Sumnje su ipak ostale, teorije zavere nastavile da se šire. Tako ima pretpostavki da je ubicu angažovala američka, čileanska ili južnoafrička tajna služba, možda neki od prodavaca oružja ili čak neko iz desničarskih krugova švedske policije. Palme je bio uticajan glas politike koja se zalagala za razoružanje. Palmeov sin Marten, koji je godinama pokušavao da sam vodi istragu o ubistvu svog oca, izjavio je da mu je žao što nisu pronađeni dokazi koji stoprocentno dokazuju krivicu, ali da se slaže da predmet treba da se zatvori.

Švedski visoki funkcioneri ni posle ubistva Ulofa Palmea nisu promenili način života. Tako je i kralj biciklom odlazio "na posao" u dvorac i pojavljivao se u noćnim barovima. Bilo je sasvim normalno što je ministarka inostranih poslova Ana Lind 10. maja 2003. bez telohranitelja otišla u robnu kuću da nešto kupi. Nožem je ubio Mijailo Mijailović, čiji su roditelji iz Srbije došli u Švedsku. Priznao je delo, pozivao se na psihičko rastrojstvo. Sudski veštaci to nisu prihvatili, osuđen je na doživotnu robiju koju i dalje izdržava.

Tri musketara 4
Ulof Palme sa suprugomza uvećanu sliku desni klik pa »view image«


VELIKA TROJKA

Smrt Ulofa Palmea okončala je petnaestogodišnju saradnju sa Nemcem Vilijem Brantom i Austrijancem Brunom Krajskim. Ta trojica socijaldemokratskih političara, ta "tri musketara" sa sličnom ideologijom i pogledom na svet, imala su veliki uticaj na istoriju Evrope. Njihovo zajedničko delovanje označava se i kao zlatno doba socijaldemokratije.

Njih trojica su i privatno bili dobri prijatelji, o čemu svedoče njihova objavljena pisma, izjave i bezbroj zajedničkih fotografija. Mogao se steći utisak da im je politika SAD više išla na živce nego SSSR pod Leonidom Brežnjevim, ali to nije tačno: uprkos ljubaznostima koje su razmenjivali sa sovjetskim vođom, antikomunizam je bio zacementiran u sam fundament njihovog shvatanja socijaldemokratije.

Partije koje su predvodili neko vreme su igrale ključnu ulogu u Socijalističkoj internacionali ponovo nastaloj posle Drugog svetskog rata. Brant je bio njen predsednik od 1976. do 1992. godine. Ona postoji i danas sa sedištem u Londonu, doduše kao prilično heterogeni skup 147 partija i organizacija, ali za nju više ne vlada naročito interesovanje, a bitnog uticaja na svetsku politiku nema.

Tri musketara 5
ŽALOST POSLE SMRTI: Brant, Palme, Krajskiza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Branta, Krajskog i Palmea povezivali su ista ideologija, isti politički i humani ciljevi, ali su kao ličnosti bili veoma različiti. Branta i Krajskog su povezivale i slične godine (prvi je rođen 1911, drugi 1913), dok je Palme rođen 1927. Iako politički na levici, Krajski i Palme su poticali iz bogatih građanskih porodica, a Brant je bio vanbračno dete, odrastao je pod veoma teškim materijalnim okolnostima. Branta i Krajskog odlikovao je isti maternji jezik, ali nemački je odlično znao i Palme. Zanimljivo je da su i Brant i Krajski dobro znali i švedski jer su deo Drugog svetskog rata proveli u Švedskoj: Krajski je kao Jevrejin pobegao od Hitlerovog uticaja, a Brant je prebegao u Švedsku posle poraza norveških partizana kojima se bio priključio u borbi protiv nacističke Nemačke.

Švedska je pažljivo negovala svoju neutralnost, ali je strahovala od Nemačke koja je okupirala susednu Norvešku, dok je Finska ratovala protiv SSSR. Šveđani i švedska vlada potajno su svakako navijali za zapadne saveznike. Švedska je jednako pružala pribežište i beguncima od Hitlerove Nemačke i svima koji su uspeli da pobegnu od Staljinovog režima, na primer ranijem članu politbiroa KP Nemačke Herbertu Veneru, koji će posle rata pored Branta postati jedan od vođa nemačke socijaldemokratije. Švedska svoju politiku "prozapadne neutralnosti" čuva sve do danas, ona je 1. januara 1995. godine pristupila Evropskoj uniji, ali nije NATO-u i nije preuzela evro već sačuvala svoju krunu.


ZVEZDANI TRENUTAK

U Austriji je odmah posle kraja Drugog svetskog rata socijaldemokratska partija sa Brunom Krajskim postala "jedna od babica demokratije". Krajski je kao partner hrišćanskih demokrata bio u vladi u raznim funkcijama još od 1951, ali je predsednik vlade postao tek 1970. godine.

U Nemačkoj se razvoj socijaldemokratije odvijao različito u "zapadnim zonama" i u "sovjetskoj zoni". Posle proglašenja istoka Nemačke kao Nemačke Demokratske Republike, komunisti su se ujedinili sa socijaldemokratama u Socijalističku Jedinstvenu Partiju (SED), to jest komunisti su "progutali" socijaldemokrate. Na zapadu Nemačke, prvi vođa socijaldemokrata bio je bivši zatočenik koncentracionih logora Kurt Šumaher, koji je 1952. umro od posledica mučenja u 57. godini. Njegov privremeni naslednik bio je Erih Olenhauer. Vili Brant je posleratnu političku karijeru počeo da gradi u zapadnom Berlinu, a kormilo Socijaldemokratske partije SPD preuzeo je 1964. On je shvatio da nikako ne sme da se ponove greške posle Prvog svetskog rata, kada su socijaldemokrate političko nadmetanje i borbu protiv komunista smatrali važnijim od borbe protiv Hitlerovih nacista, koje su bili potcenili. SPD se Godesberškim programom 1959. godine i formalno odriče marksizma.

Kada su Brant 1969, a Krajski 1970. došli na čelo svojih zemalja, već su prevalili šezdesetu godinu. Ne bi li osigurali budućnost sopstvenom viđenju socijaldemokratije, bio im je potreban mlađi partner. To je mogao biti samo Ulof Palme, koji je takođe 1969. postao predsednik vlade.

Nikada kasnije se ni u jednoj evropskoj zemlji na čelu socijalističkih ili socijaldemokratskih partija nisu pojavile ličnosti sa takvim uticajem kakve su bili Brant, Krajski i Palme. Britanski laburisti nikada nisu bili utemeljeni u marksizmu; u Francuskoj su posle Drugog svetskog rata bitni bili sledbenici De Gola i komunisti, socijaldemokrate tek sa Miteranom od 1981. igraju važnu političku ulogu, ali ne u Socijalističkoj internacionali; u Italiji se socijaldemokrate nisu mogle etablirati jer je Musolini zapravo potekao iz njihovih redova, ozbiljnu ulogu su igrali komunisti, u vreme fašizma Antonio Gramši, posle rata Palmiro Toljati i Enriko Berlinger. Socijaldemokratija u Norveškoj izbacila je samo jedno svetski poznato ime: Jensa Stoltenberga, koji se proslavio na drugi način.


POLITIKA MALIH KORAKA

Uloge glavnih političkih protivnika evropske demokratske desnice oličene uglavnom u strankama hrišćansko-građanskog, uslovno rečeno "prokapitalističkog" pravca, morali su da preuzmu Brant, Krajski i Palme. Palmeov put u vrhove politike bio je jednostavan, gotovo predodređen. Išao je u elitne škole, završio prava, a već na studijama je bio predsednik saveta studenata, sa 26 godina postao je sekretar predsednika vlade Tage Erlandera, koji je uvodio snažne reforme, tvrdio da je izgradio "socijalnu državu" koju je svetska štampa nazvala "švedskim modelom". Palme je sve to pratio, učio, podržavao i razvijao dok sam nije bio izabran na čelo socijaldemokratske partije i sa 42 godine postao premijer.

Viliju Brantu je put ka vrhu bio mnogo teži. Posle rata u Nemačku se vratio u uniformi norveškog majora. Političku karijeru je počeo u Berlinu. Napadali su ga sa svih strana: desnica sa Konradom Adenauerom na čelu zbog "nejasnog porekla", jer se rodio vanbračno kao Herbert Fram, a i majka mu je bila vanbračno dete. Tek je 1933. godine, radeći ilegalno protiv Hitlera, počeo da kao pseudonim koristi ime Vili Brant. Napadali su ga i sa levice u sopstvenoj partiji jer se zalagao za umereni put kroz demokratske institucije. Postao je gradonačelnik zapadnog Berlina 1957, predsednik Socijaldemokratske partije 1964, a 1966. zaključio je koaliciju sa Hrišćansko-demokratskom partijom i postao potpredsednik i ministar inostranih poslova pod kancelarom Kurtom Georgom Kizingerom.


GUTANJE ŽABA

To je tek za mnoge bilo "gutanja žabe" jer je Kizinger bio ozloglašeni nacista, u Hitlerovu Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju učlanio se već 1933. godine, radio u Ministarstvu inostranih poslova i tu bio zadužen za veze sa Gebelsom. Brant je, međutim, imao jasan plan i ostvarivao ga je korak po korak. Posle tri godine prekinuo je tu koaliciju i, protiv volje svojih najbližih saradnika Herberta Venera i Helmuta Šmita, napravio koaliciju sa liberalima. Imali su većinu od samo dvanaest glasova što se smatralo nesigurnim za vladavinu, pogotovu za "novu istočnu politiku" kojom je Brant započeo svoju ideju zvanu "promena kroz približavanje" ili "politika malih koraka". Nekoliko poslanika socijaldemokrata i liberala zaista je prešlo u redove hrišćanskih demokrata, pa su izračunali da imaju većinu da ga obore. Predlog za izražavanje nepoverenja propao je u parlamentu samo zbog toga što su se dva demohrišćanska poslanika predomislila; kasnije se ispostavilo da su njihovi glasovi kupljeni novcem istočnonemačke tajne službe. Vili Brant je skupo platio svoje kompromise, ali je promenio politiku Nemačke, a uz pomoć Krajskog i Palmea i politiku Evrope.

Bruno Krajski je morao da proguta još deblju žabu da bi se otresao gvozdenog zagrljaja sa austrijskim hrišćanskim demokratama čija se partija zvala Austrijska narodna partija. Dosadilo mu je da bude državni sekretar, potpredsednik vlade i ministar inostranih poslova, pa je 1967. otišao u opoziciju. Već 1970. godine postao je kancelar manjinske vlade i to uz podršku ultradesne Slobodarske partije Austrije, čiji je predsednik tada bio Fridrih Peter. Peter je kao sedamnaestogodišnjak dobrovoljno stupio u SS, tokom Drugog svetskog rata postao je esesovski oberšturmfirer i oficir specijalne jedinice C (Einsatzgruppe C) 1. esesovske pešadijske brigade na Istočnom frontu. Zadatak specijalnih jedinica C bio je pre svega ubijanje Jevreja kako bi se toga poštedela redovna vojska. Jedinice C su sistematski ubile nekoliko stotina hiljada Jevreja, Peterova jedinica je harala u severnoj Ukrajini. Posle rata se, doduše, nije dokazalo da je on lično rukovodio akcijama ubijanja, ali nije baš bio ni nevin. Odležao je samo godinu dana u američkom zatvoru, pred austrijskim sudovima nije morao da se pojavi.

Sa takvim čovekom je Jevrejin Bruno Krajski, kome je dvadesetak članova porodice ubijeno, pregovarao i dogovorio se za određene ustupke da bi došao na vlast i u vladu primio četiri ministra koji su ranije bili članovi nacističke partije. Zbog saradnje sa Peterom Krajskog su žestoko kritikovali i osuđivali. Najoštriji bio "lovac na naciste" Simon Vizental. Između njih je došlo do uzajamnih neosnovanih optužbi, javnog blaćenja, pravog skandala. Vizental je kao austrijski građanin podržavao demohrišćane, poticao je iz istočnoevropske, duboko religiozne porodice, dok je Krajski bio ateista. Za Bruna Krajskog je bilo najvažnije da postigne cilj: već 1971. godine raspisao je prevremene izbore i dobio apsolutnu većinu. Sada je mogao da uvede sve reforme o kojima je sanjao.


KRAJ JEDNE ERE

Naravno da se u vezi sa načinom na koji su saradnjom sa bivšim nacistima Brant i Krajski došli na vlast može postaviti pitanje da li cilj opravdava sredstvo. Sigurno je da njih dvojica nisu težili vlasti radi vlasti, već da bi ostvarili ciljeve u koje su verovali: više prava za socijalno ugrožene, ravnopravnija raspodela državnog, ali i privatnog bogatstva, nezavisna spoljna politika.

U vreme koje je obeležilo političko vođstvo Branta, Krajskog i Palmea i u njihovim državama i u Socijalističkoj internacionali, podela u demokratskim zemljama bila je jasna i pregledna. Sa jedne strane je bila "leva" socijaldemokratska politika koja blisko sarađuje sa sindikatima, sa druge strane "desne", prokapitalističke partije sa hrišćanskim ili liberalnim predznakom u vezi sa kapitalom, vlasnicima velikih preduzeća i industrijom. Građanin je na izborima stajao pred jasnom ponudom.

Primat socijaldemokratskih ideja nije trajao naročito dugo. Prvo je Brant 1974. godine bio prinuđen da podnese ostavku. Nasledio ga je takođe socijaldemokrata Helmut Šmit, koji je bio kancelar do 1982. godine. Krajski je na čelu austrijske vlade bio do 1983; tada je na izborima postigao samo relativnu većinu, bio prinuđen da se upusti u koalicionu vladu što nikako nije hteo, pa je to prepustio dotadašnjem ministru prosvete, gradištanskom Hrvatu Fredu Sinovcu koji se pokazao kao nedorastao tom zadatku. Palme je u Šmitu i Sinovcu imao mnogo manje popularne, po pitanju levičarskih ideja daleko umerenije saradnike na evropskom planu. Njegovo ubistvo je stavilo tačku na eru velike socijaldemokratske trojke.

Počelo je postepeno osipanje, da ne kažemo propadanje socijaldemokratije u većini evropskih zemalja. Naravno da razlog nije ležao samo u nedostatku takvih ličnosti kakve su bili Brant, Krajski i Palme. Brant i Krajski su pesimistički, pa i ogorčeno posmatrali urušavanje svojih ideja čak i u sopstvenim strankama. Bitan razlog za slabljenje socijaldemokratije svakako je bio i raspad Sovjetskog Saveza, nestao je "bauk komunizma", vlasnici krupnog kapitala više nisu strahovali od uticaja krajnje levice.

Bila bi posebna tema proučiti zašto su se socijaldemokratske partije održale na krajnjem jugu i na krajnjem severu Evrope, u Španiji i Portugalu i donekle u skandinavskim zemljama, posebno u Finskoj, a na rubu potpunog nestanka su u Nemačkoj i Austriji. "Zlatno doba" socijaldemokratije gotovo je zaboravljeno, na njega je podsetilo obustavljanje istrage ubistva Ulofa Palmea.

Iz istog broja

SAD – Predsednički izbori

Opstanak otpisanog

Milan Krstić

Belgija – Rušenje spomenika Leopoldu II

Hapana sisahau

Filip Bertašon

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu