Svet

Predsednička debata u SAD – Pogled iz ugla moderatora

Treći čovek 2

GLAVNA SPOREDNA ULOGA: Lester Holt sa Hilari Klinton i Donaldom Trampom

foto: ap

Treći čovek

Predsedničke debate se održavaju prema striktno propisanim pravilima. Moderator bi trebalo da bude neutralan, da ga prihvate oba kandidata, ali može da ima i drugačiju ulogu

Kao nekoga ko je moderirao predsedničke debate, makar samo u Srbiji, prvo što me kao gledaoca zanima je da čujem pravila. Moderator ih predstavlja na samom početku, u prvih nekoliko minuta, pre nego što kandidate pozove na binu. Pravila moraju biti jednostavna, lako razumljiva, najbolje je ako stanu u jednu rečenicu. I takva da omogućuju moderatoru da kontroliše debatu bez dodatnog napora. Da bi u tome uspeo, mora da se osloni na jedinog prijatelja kojeg ima u debati, a to je sat.

Zato me je malo zbunilo ono što je Lester Holt najavio na samom početku debate između Hilari Klinton i Donalda Trampa u Njujorku, 26. septembra. Debatu je podelio na tri teme, dva segmenta od po petnaest minuta o svakoj. Najavio je da će kandidati odgovarati na isto pitanje i da za odgovor imaju po dva minuta ne objašnjavajući kako će vreme deliti dalje, do kraja segmenta. Nesumnjivo je brinuo o vremenu, kandidati su povremeno bacali brz pogled ka mestima gde se satovi nalaze, ali mi nismo znali koliko im je dao za replike. Inače, satovi se u američkim debatama nikada ne stavljaju na ekran, ali ih ima nekoliko, tako da ih kandidati vide gde god da se okrenu. Rade kao semafor, menjaju boju od zelene u žutu kako se vreme za govor bliži kraju. Na kraju se pali crvena što je znak da moraju da stanu. Povremeno se činilo da Holt nema potpunu kontrolu, da pokušava da obuzda kandidate i prekine neželjeni tok rasprave. Iako bi bilo dovoljno da upozori jednog od njih da govori van svog vremena. Zato je sat važan, samo treba da odlučiš da li ga koristiš kao šahisti ili kao bokseri, jer tako će ti onda i izgledati debata.

KOMISIJA: Debate u Americi od 1988. organizuje Komisija za predsedničke debate (debates.org). To je natpartijska i neprofitna organizacija sa tek nekoliko zaposlenih čiji upravni odbor čine viđeniji predstavnici partija, legendarni političari, profesori i ugledni novinari. Komisija angažuje sopstveni produkcioni tim, glavni producent je već godinama Marti Slacki, kojeg sam imao prilike da upoznam još 2012. kada nam je bio konsultant za predsedničku i parlamentarne debate u Srbiji. Za samu debatu unajmljuje se tehnika i ljudstvo neke televizijske kuće. Donald Tramp se žalio posle prve debate da je imao problem sa mikrofonom koji je krčao, a Komisija mu je delimično dala za pravo potvrđujući na svom sajtu u saopštenju od jedne rečenice da je bilo nekih "stvari" (issues) sa Trampovim zvukom na razglasu u sali. Taj je razglas, inače, nezavisan od televizijskog zvuka koji je bio odličan, nikakvo se krckanje mikrofona nije čulo u programu. Ali je Tramp to jedva dočekao da kaže kako ga je zvuk u sali dekoncetrisao toliko da praktično nije ni slušao šta Hilari govori. Ona je, pak, odmah otpisala da ko se žali na mikrofone indirektno potvrđuje da je bio slab u debati.

Izbor moderatora je jedan od najtežih poslova koje Komisija ima. To mora biti iskusan novinar iz elektronskih medija. Mora biti prihvatljiv za oba tima, dakle osvedočeno neutralan, spreman da ostavi sujetu kod kuće iako treba da vodi verovatno najgledaniji program u životu. Džim Lerer je rekordnih jedanaest puta radio taj posao i u svojoj sjajnoj knjizi o debatama pod naslovom Grad Pritisaka (Tension City) napisao da je pred svaku debatu stajao pred ogledalom i sebi ponavljao "biramo predsednika, nisi ti tema". To preporučuje svakom moderatoru. Imao sam prilike da razgovaram sa njim i rekao mi je da je na dan debate uvek u agoniji zbog odgovornosti koje se prihvatio.

ULOGA MODERATORA: S mojim skromnim iskustvom mogu to da potvrdim, mada nisam toliko emotivan kao Džim Lerer. Kada sam moderirao prvu debatu 2008, bio sam u stalnom strahu da ću napraviti grešku, da ću u nekom trenutku dati reč kandidatu koji nije na redu i poremetiti tok događaja koji je i bez te moje moguće traljavosti bio napet preko svake mere. Pritom sam sve vreme morao pomno da pratim da kandidati ne izađu iz okvira pravila oko kojih su se dogovorili i to potpisali. Pomisao da zavodite red budućem predsedniku države dok vas gleda cela nacija, prilično je uznemirujuća. Kako li je tek onome koji to pred očima celog sveta radi budućem najmoćnijem čoveku na svetu?

Moderiranje debate takođe je tema posebnih debata. Neki smatraju da moderator ne sme da bude tek saobraćajac (mada mu sat, rekoh, radi kao semafor) već novinar koji produbljuje pitanja, potpituje i priteruje kandidate uza zid ako treba, a sve zbog javnog interesa. Pripadam onoj drugoj grupi koja veruje da moderator treba da obezbedi poštovanje pravila, a gospoda kandidati neka se nadmeću međusobno i neka se posle ne vade na "pristrasnost" moderatora. To znači da moderator ne treba da ispravlja kandidata ako kaže nešto netačno, eno mu ga prisutni protivnik za to pa nek replicira ako zna, plus Gugl i faktčekeri na televizijama i internetu. Ali mora da reaguje na neprimeren rečnik ili uvrede. Kao što pravila i nalažu.

Da bih se oslobodio tog pritiska novinarske sujete, oba puta sam pre debate imao intervjue jedan na jedan sa kandidatima. Šta sam znao da pitam i pritisnem, uradio sam tada. Slično je i sa moderatorima u Americi, većina je već intervjuisala kandidate tokom kampanje, što smanjuje potrebu za proslavljivanjem na samoj debati. Neki su zbog tih intervjua verovatno otpali kao kandidati za moderatore, ali to Komisija nikada ne otkriva.

Bio sam 2012. na debati Obama–Romni u Njujorku kada je moderatorka Kendi Krouli (CNN) opovrgla Romnijevu tvrdnju da Obama napad na američke diplomate u Libiji nije odmah nazvao terorizmom. Do tog trenutka, ali bukvalno, Romni je u debati imao prednost. Plus su ga smatrali pobednikom prethodne. Kroulijeva kao da ga je probušila iglom, izduvala i razbila mu taktiku. Nije se oporavio do kraja debate, što je u sali možda bilo očiglednije nego na ekranu. Njena reakcija je bitno uticala na tok debate, a javnost se i dalje spori da li je postupila ispravno. Komisija nikada ne komentariše javno rad moderatora, ali mogu da kažem da ovim potezom nisu bili oduševljeni.

Moderatori sami sastavljaju pitanja, to je potvrdio i Lester Holt u uvodu. Pitanja pre debate ne vidi i ne zna niko osim njih. Ni Komisija. Znaju se oblasti, ali ne i konkretno pitanje, a taj sam pristup i ja imao, naročito 2012. Novija praksa u Americi je da kandidati dobijaju isto pitanje, kako bi bili ravnopravni. Ranije su se pitanja krojila prema kandidatu i to je ponekad imalo neželjen uticaj na debatu.

Treći čovek 3

foto: ap

PUBLIKA I SCENA: Debata u Sent Luisu u ovu nedelju je drugačijeg formata, građanska (townhall). Agencija Galup nalazi nekih 80 neutralnih birača iz raznih slojeva društva, a svako od njih nudi jedno pitanje za kandidate. Moderator odlučuje ko će da pita. Ova debata imaće dvoje moderatora, Andersona Kupera (CNN) i Martu Radac (ABC), što je neuobičajeno, a videćemo da li je dobro. Realno je da se za 90 minuta postavi desetak pitanja, petnaest uvrh glave, a moderatori mogu da postave potpitanja kada osete potrebu. Tako se dosad radilo, naravno moguće je da sada odrede drugačija pravila, zato treba pažljivo slušati početak. Pitanja se ne mogu promeniti, čak se očekuje da ga prozvani građanin pročita sa papira onako kako je i napisao i kako stoji kod moderatora.

Američke debate uvek se održavaju na univerzitetima i uz prisustvo publike. Oba tabora dobijaju određeni broj ulaznica, porodica je obavezna i na kraju debate penje se na binu. Ostali su gosti organizatora i sponzora. Na ulaznici su vam napisana pravila, najvažnije je da sve vreme debate morate da ćutite, ne smete da fotografišete, pravite buku, niti da ustajete sa mesta, nema pauze. Dozvoljen vam je aplauz samo na početku i na kraju, kada vam to moderator kaže. Naravno, publika svejedno reaguje tokom debate, ponekad i veoma bučno, što je dodatna muka za moderatora koji mora onda i salu da smiruje. Ali i kada je tiha, publika unosi dodatni elektricitet kojeg u debati inače ne manjka.

Komisija zahteva da uslovi budu identični za oba kandidata pa i u najsitnijim detaljima i u sali i na ekranu. Pozadina, uglovi snimanja, visina govornice, a u slučaju građanske debate visina barskih stolica na koje kandidati mogu da sednu, sve mora da bude isto za oboje, geometrijski simetrično. Gde je to moguće, nižem kandidatu stavlja se, na primer, postolje.

Debata se režira minimalistički, ali smo u prvoj videli da su neke mreže (CNN) sve vreme držale podeljen ekran sa oba kandidata što nije po volji Komisije. BBC je prenosio zvaničan signal sa debate, ko je hteo mogao je da uporedi, ali podeljeni ekran se ispostavio kao prilično naporan za gledaoce. Kandidati uvek imaju najmanje dva mikrofona za slučaj da jedan zakaže, a iako debatu rade najbolji profesionalci, tehnički problemi nisu retkost.

FORMA ISPRED SADRŽAJA: Kandidati se dele na one koji priznaju da su se za debatu spremali i one koji lažu da nisu. Jer, šta kao ima da se pripremaju za najgledaniji događaj u kampanji koji im omogućuje da se obrate najširoj populaciji uključujući i one najvažnije koji još nisu odlučili za koga će da glasaju. To je i motiv za učestvovanje u debati. Ipak, Komisija mora svojski da se potrudi da bi kandidate privolela da učestvuju, mada je to danas kudikamo lakše nego pre samo osam ili dvanaest godina. Po pravilu iskusni političari, a naročito predsednici koji se bore za reizbor, mrze debate.

U debati je važnije ko je kakvu poruku poslao (i kome) nego da li je bio veštiji i ubedljiviji u razgovoru od protivnika. Regan je Karterove prednosti neutralisao rečenicom "A ti opet o tome" (There you go again). Kao, palo mu je na pamet tokom debate, iako je svima jasno da je to njegov tim dugo i pažljivo brusio. Tramp je više puta ponovio "a što to nisi uradila za trideset godina u politici", što je trebalo da poništi činjenicu da je Klintonova politički kompetentnija i iskusnija. Dosta nam je tvog iskustva, to je bila njegova glavna poruka koja bi trebalo da mu donese glasove koje još nema. Nedorastao si za predsednika, bila je taktika Klintonove. Interesantno je da je istu koristio stariji Buš protiv njenog muža 1992.

Takođe, utisak je da u prvoj debati Tramp nije dao svoj maksimum, šta god to značilo, dok Hilari nema novih aduta, te će da nastavi da udara sa starim. Ali, utisak zna da prevari.

Debate su najnapetiji momenti izborne kampanje. Nikada sem tada kandidati i njihovi timovi nisu na istom mestu, čak i kada dolaze na državne svečanosti nastoji se da se ne vide. Klintonova i Tramp prvi put su se od početka kampanje sreli na bini Hofstra univerziteta, iako su jedno drugom stalno u glavi i na vrh (sočnog) jezika. Za razliku od uobičajenih TV emisija, kod debata nema srdačnosti pre i posle. Naši kandidati, barem kada sam ja moderirao, slično su se ponašali, s tim da je 2012. bilo još teže nego četiri godine ranije. Komunikacije u pauzama za reklame između njih nije bilo, rukovanje posle debate zamalo da preskočimo, otišli su čim se završilo, iako se obično posle emisije ostane zbog malo rasterećenog razgovora. Posle debate toga nema. Zato je rukovanje pre i posle neobično važno, ne bi li se gledaocima poslala poruka da u politici ne smemo da govorimo ništa posle čega ne možemo jedni drugima da pružimo ruku.

Dakle, kada u nedelju na ponedeljak u tri ujutru sednete da gledate novi obračun Trampa i Klintonove, obratite pažnju na "sitnice". Koje reči često koriste, koje primere pominju, koje gradove, koju frazu žele da lansiraju gledaocima i biračima, to je važnije od prljavog veša kojeg smo se ionako nagledali. Nemojte o pobedniku suditi po našim kriterijumima, naročito ne po željama. Mi, ipak, nemamo konja u toj trci. Sve i da se ne trkaju slon i magarica.

Iz istog broja

Mađarska – Posledice referenduma

Raskid sa stvarnošću

Gabor Bodiš

Odnosi SAD i Rusije

Podgrevanje hladnog rata

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu