Svet

Dnevnik iz Vajmara i Jene

Tirinške kobasice 2

SIMBOL VAJMARA: Gete i Šiler

Tirinške kobasice

Na neki način, Vajmar je za Nemce ono što je Kosovo za mnoge Srbe: Sveti gral kulture i istorije, mistično mesto u kome je germanski duh doživeo svoju kulminaciju, gde je rođen moderni Faust koji je prodao dušu Mefistu ne bi li se vinuo do neslućenih intelektualnih i drugih visina. I moler iz austrijske provincije, a nemački kancelar i firer Adolf Hitler u mali Vajmar dolazio je 35 puta opčinjavajući mase sa balkona čuvenog hotela "Elefant", smatrajući valjda da je Vajmar materica iz koje se posle vekovnog oplođavanja izrodio germanski Übermensch, natčovek

Piše: Andrej Ivanji

Još prošle godine dobio sam poziv sa univerziteta "Fridrih Šiler" iz Jene da ovoga juna u tri dana na katedri istorije održim čitav semestar na temu "Uticaj medija na istorijsko poimanje na primeru bivše Jugoslavije". Prihvatio sam iz nekoliko dobrih razloga. Prvo: tema je "moja", poslednje skoro dve decenije bio sam i svedok jugoslovenskih "istorijskih" zbivanja, i saučesnik u medijskom beleženju, analiziranju i komentarisanju istih na nemačkom govornom području. Drugo: zabavna mi je bila pomisao da nešto predajem na istom mestu gde je to činio i Šiler, a biće to i impresivna nova stavka u mojoj biografiji, to jest CV-ju, taj univerzitet osnovan još u XVI veku na dobrom je glasu. Treće: naravno da su svi troškovi bili pokriveni, a i honorar je bio sasvim solidan. Četvrto: na osnovu univerzitetske diplome ja sam neki vajni germanista, a svi putevi nemačke kulture vode u Vajmar, ili odvode iz njega, a u Vajmaru nikada nisam bio.

JEFTINO PIVO I GETEOVA KRČMA: Ljubazni domaćin tako je odlučio da budem smešten baš u Vajmaru, koji je dvadesetak kilometara udaljen od Jene, smatrajući, s pravom, da će mi tu biti zanimljivije. Jer, Jena je pravi univerzitetski gradić sa oko 25.000 sveprisutnih studenata. Sve je prilagođeno njima, pa i jelovnici u kafanama, kada pokažu indeks u većini lokala imaju popust i na pivo i na hranu. U svetu je Jena pre svega bila poznata po optičkoj industriji "Karl Cajs". Ruglo od glomaznog tornja koji u socrealističkom stilu imitira – valjda – objektiv, dominira čitavim gradom. I Jena i Vajmar su bili u sklopu istočnog dela nekada razdeljene Nemačke. Arhitektonsko pseudomodernističko ruženje komunističkih neimara Narodne Republike Nemačke, DDR, gradova čije je postojanje prvi put dokumentovano još 899. godine – Vajmar, i u XII veku Jena, vidljivije je u Jeni nego u Vajmaru.

Tirinške kobasice 3

Na neki način, Vajmar je za Nemce ono što je Kosovo za mnoge Srbe: Sveti gral kulture i istorije, mistično mesto u kome je germanski duh doživeo svoju kulminaciju, gde je rođen moderni Faust koji je prodao dušu Mefistu ne bi li se vinuo do neslućenih intelektualnih i drugih visina. Dok u Jeni sve vrvi od glasnih studenata, u Vajmaru gužvu prave turisti sa svih strana sveta. Dok Jena zbog koncentracije mladih ljudi pridošlih da se obrazuju odaje utisak grada otvorenih shvatanja, Vajmarce beznadežno utonule u istoriju pritiska teško breme provincije, koje je u gotovo satiričnom neskladu sa natpisima i anegdotama na koje nailazite na svakom koraku: Ovde se napio Franc List, tamo je Niče mozgao o nastanku tragedije iz duha muzike, u kafani "Kod belog labuda" Gete je jeo tirinšku kobasicu, a smerni Bah na salveti zapisivao note neke tokate ili fuge, dok se Šiler izjedao razmišljajući da li će ikada moći da izađe iz senke velikog Johana Volfganga, a Rihard Vagner u mislima jahao sa valkirima.

HOTEL "ELEFANT": I moler iz austrijske provincije, a nemački kancelar i firer Adolf Hitler u mali Vajmar dolazio je 35 puta opčinjavajući mase sa balkona čuvenog hotela "Elefant", smatrajući valjda da je Vajmar materica iz koje se posle vekovnog oplođavanja izrodio germanski Übermensch, natčovek, čiji je istorijski zadatak da istrebi i porobi… i tako dalje. Lepa je istorijska ironija što je na brdu Etersberg iznad Vajmara 1937. podignut jedan od čuvenijih nemačkih koncentracionih logora, Buhenvald, u kome je godinu dana, dok ga 1945. nisu oslobodili američki vojnici, boravio i moj tada petnaestogodišnji otac, a na kome se šetao i Gete i sklapao stihove o "svom" hrastu i dao se inspirisati u svoj svojoj veličini.

Tirinške kobasice 4

"Elefant" je danas ekskluzivan hotel i mali spomenik burne vajmarske istorije. Dok je u svim zatvorenim javnim objektima pušenje zabranjeno, to ne važi za hotelski bar koji je u tu svrhu preimenovan u nekakav klub za cigare. Hotelski kuvar ima i jednu Mišlenovu zvezdicu. Moj ljubazni domaćin me je tu zajedno sa čuvenim španskim piscem Horheom Semprunom pozvao na večeru, pa sam na velikim tanjirima jeo po nekoliko zalogaja neizgovorljivih, šarolikih jela čudnovatog oblika, popio dve čaše vina i otišao gladan i žedan na spavanje. Čkiljio sam u račun za nas trojicu, iznosio je blizu 400 evra. Posle sam za svoje pare odmah do "Elefanta" jeo u najstarijoj kafani u Vajmaru "Kod crnog medveda" izvrsne tirinške kobasice sa šparglama i nekakvim njihovim knedlama, čija je količina odgovarala jednoj pristojnoj srpskoj porciji, i pio jedno litar točenog "belog piva" paulaner, pomalo mutnog, sa najmanje pedeset odsto pšeničnog slada koji mu daje specifičnu aromu. Tirinška kuhinja je teška, mesnata i sve pliva u različitim sosovima.

DOBRODOŠLICA OD 60 EVRA: Smestili su me u hotel "Stari Vajmar", takođe sa poznatom kuhinjom. U životu nisam naišao na ljubaznije osoblje. Glavni kuvar je ujedno i šef celog objekta, a stvara, kao i kolega mu iz "Elefanta" i jedina konkurencija u Vajmaru, komplikovana, umetnička jela, čiji se nazivi duže izgovaraju nego što je vremena potrebno da se pojedu. Kada sam došao kasno uveče posle leta Beograd–Minhen–Berlin i provedenih jedno dva sata na železničkoj stanici u Berlinu i dva sata u vozu do Vajmara, i konačno seo u hotelski restoran, kuvar mi je lično preporučio šta da jedem: neko predjelo i supu ne znam od čega i glavno jelo koje se ne znam više kako zove, ali su zapravo grudi od goluba. Popio sam i dve čaše lokalnog belog vina na preporuku, sve je bilo veoma ukusno i servirano u veoma malim količinama, sve u duhu kulinarskog minimalizma. A onda sam dobio račun na 60 evra. Jedina uteha mi je posle bila što hotel ima sobe za pušače.

Mučila me je pomisao kako ću svaki dan vozom iz Vajmara da idem u Jenu pa ponovo nazad i zašto su mi priredili takvo maltretiranje. Brinuo sam se bez razloga: vozova ima svaki čas, dolaze tačno u minut, vagoni su klimatizovani, čisti i prostrani, a vožnja traje 16 minuta. Bolno je saznanje u nemačkim vozovima koliko se Srbija još daleko nalazi od razvijenog sveta.

DUH ISTOČNE NEMAČKE: Iako je bogati zapadni deo Nemačke tokom dve decenije silne milijarde uložio upravo u ova dva centra kulture, i dalje se oseća duh nekadašnje DDR, te bizarne mešavine nemačke discipline i socrealističkog javašluka, institucionalizovane poslušnosti i jednoumlja sa zapadnjačkim slobodama. Pošto sam od silne francuske kuhinje isflekao jedini, pa još bež sako koji sam poneo, otišao sam u neku malo bolju robnu kuću. Prodavačica mi je sve vreme dahtala za vratom i stavljala mi do znanja da bi, kada već nešto pipam, to trebalo i da kupim, te joj se nimalo nije svidelo što pravim nered po uredno složenim stvarima, baš kako to pamtim iz istočne Nemačke, gde bi kelner u golemoj, posve praznoj sali neke kafane malobrojne goste grupisao tik jedne do drugih. Da nisam našao spektakularan kamelov sako za male pare, demonstrativno bih otišao iz prodavnice uz neko prikladno predavanje nametljivoj prodavačici.

GORE NA BRDU: Tako sam se sasvim sačuvao za uvodno, otvoreno, večernje predavanje na Šilerovom univerzitetu pred početak mog brzometnog semestra. Ujutru istog dana otišao sam prvo u bivši koncentracioni logor Buhenvald i Mitelbau Dora. Moram priznati, nimalo me nije zanimalo da vidim gde je to genijalni Gete stanovao i pisao remek-dela za sva vremena niti da proverim da li je tačno da je u svojoj ličnoj biblioteci držao Vukove prevode srpskih narodnih pesama, ili da pogledam sve te silne spomenike kulture po Vajmaru. Mene je pre svega zanimala nacistička ustanova "tamo gore na brdu", mesto zločina koje je moj otac preživeo. Bio sam radoznao da li će se nešto u meni pokrenuti, da li je za mene, kao drugu generaciju logoraša, to mesto nešto više od spomenika koji upozorava na zlo nekog drugog vremena. Pa i ja sam dobio svoj lični rat, makar to bilo samo lokalno ubijanje i klanje, koje se ne može porediti sa Velikim ratom.

Dan je bio idealan za posetu Buhenvaldu: tmuran, hladan, maglovit, kišovit. Bez gomila nemačke školske dece, koju prisiljavaju da se suoče sa zločinima njihovih dedova. Bez američkih turista. Domaćini su me doveli do kapije sa čuvenim ironičnim natpisom Jedem das Seine (svakome svoje) i onda s puno razumevanja ostavili me samog. Desno mali krematorijum, preda mnom u izmaglici padina na kojoj su ranije stajale logoraške barake. Tu su znači dovlačili Jevreje, Cigane, Slovene iz čitave Evrope i zajedno sa nemačkim komunistima, homoseksualcima, jehovinim svedocima i ostalim nedostojnicima masovno gonili u smrt. Jeste se u meni nešto pokrenulo na tom blatnjavom zemljištu. I kroz identifikaciju sa ocem, koji je još kao dete čitao Getea i Šilera, a kome su nacisti u Nedićevoj Srbiji prvo ubili roditelje pa ga onda preko pola Evrope doveli ovde da ga lagano ubijaju. I kao dopuna svoj toj silnoj nemačkoj kulturi nastaloj u podnožju Etersberga. Da sam sklon metafizici, mogao bih da pišem o svakakvim duhovima vajmarskim koje sam tamo sreo.

OPTUŽEN ZA AGITACIJU: Sala u kojoj sam držao predavanje u Jeni bila je puna. Pričao sam o ulozi medija pre izbijanja, za vreme i posle ratova u bivšoj Jugoslaviji, o tome kako uglavnom – čast izuzecima – po pitanju krivice i odgovornosti svi prstom upiru na druge narode i narodnosti, te kako mediji na svim "našim" prostorima danas učestvuju u organizovanom poduhvatu institucionalnog zaborava zločina sopstvenih naroda. A onda sam prešao na ulogu zapadnih, pre svega nemačkih medija, na kampanju za stvaranje javnog mnjenja koje bi 1999. prvo opravdalo bombardovanje SRJ, a onda ga sve vreme podržavalo. Prilično argumentovano sam naveo primere Račka, Rambujea, onog američkog Aneksa B vojnog sporazuma, pa lupetanje tadašnjeg portparola NATO-a Džejmija Šea, i ogoljene laži tadašnjeg nemačkog ministra odbrane Rudolfa Šarpinga i ministra spoljnih poslova Joške Fišera, čija je ratna parola za bombardovanje glasila "Nikada više Aušvic", aludirajući na tadašnje stanje na Kosovu.

Tirinške kobasice 5

Jesam ja hteo malo da isprovociram publiku, skresavši im u lice da su po tom pitanju bili izmanipulisani, i objasnivši da biti protiv tog bombardovanja, nema nikakve veze sa ljubljenjem ili karanjem Miloševića. Tek toliko, da ne bude dosadno, da izazovem akademsku diskusiju ljudi suprotnog mišljenja.

Nisam, međutim, ni slutio, da će moje, po mom uverenju, odmereno predavanje izazvati buru u sali, erupciju emotivnog negodovanja, ne kod studenata, već kod profesora. Tek što sam završio, jedan od njih me je povišenim glasom upitao kako se ne stidim da nekome zameram što je, makar i bombardovanjem, ali humanitarnim, sprečio pogrom Albanaca na Kosovu, stvaranje konc-logora i etničko čišćenje. E onda sam se ja iznervirao, pa sam ga pitao da li se on kao dosledan humanitarac zalaže i za bombardovanje Izraela zbog mrcvarenja Palestinaca. Ah da, rekao sam zanemelom čoveku, nije fer sa moje strane da pitam Nemca da li bi bombardovao Jevreje, ali onda makar Tursku zbog Kurda, kojima su Turci sravnili sa zemljom preko 3000 sela. Na to ustade jedan drugi, pa me optuži da sam agitator i da agitujem, te da on tako nešto nije čuo za šesnaest godina koliko radi na univerzitetu. Njemu sam odgovorio da je tačno da sam agitator, te da agitujem za evropske demokratske vrednosti, koje su oni pogazili. I tako dalje. Tek, moderator je shvatio da sve to prerasta u žučnu, besmislenu svađu, pa je prekinuo diskusiju. Rezultat je bio da se broj studenata zainteresovanih za moj semestar udvostručio.

ZARAĆENE STRANE: Šta se u stvari desilo u toj sali, zašto su se posve pristojni, liberalni ljudi, angažovani borci za ljudska prava i glasači Zelenih našli toliko uvređeni zbog toga što sam izgovorio nekolicinu, za mene nesumnjivih istina? Uman čovek, profesor istorije na tom univerzitetu i direktor Memorijalnog centra Buhenvald Folkhard Knige, objašnjenje vidi u tome da smo mi i dalje zapravo predstavnici dve zaraćene strane, bombardera i bombardovanih. Ja, međutim, mislim da ti ljudi uprkos svim naknadnim informacijama, koje pred i za vreme bombardovanja nisu imali, prosto ne mogu sebi da priznaju da ih je njihova vlada vukla za nos, a po pravilu veoma dobri i odgovorni nemački mediji uglavnom nisu tada smatrali za shodno da sumnjaju u činjenice koje su im političari servirali. Jednostrana, nekritička slika o srpskim konc-logorima na Kosovu i pogromima Albanaca, kao uzroku za bombardovanje, baš kako su to prenosili zapadni mediji, ostala je u kolektivnom sećanju Nemaca. Jedno su svinjarije i zločini Miloševićevog režima, a drugo je, molim vas, Aušvic.

Tek, to potpuno međusobno neshvatanje po pitanju "humanitarne intervencije" iliti "zločinačke agresije" NATO-a, kao i sve drugo okolo naokolo Kosova, ostaje jaz između "nas" i "njih", koji i te kako dugoročno može da ima posledica na spoljnu politiku, bilateralne odnose i to, tako žučno proklamovano kretanje Srbije ka Evropi.

O svemu tome sam razmišljao dok sam se, ovoga puta preko Frankfurta, vraćao kući. Najupečatljiviji utisak za mene ipak će ostati tirinška kobasica od pola metra i krigla piva na trgu pored hotela Elefant. Moja žena mi kaže da ću zato što takve stvari pamtim, a druge zaboravljam živeti sto godina.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu