Sultanov ugljen-dioksid

“COP 28 je prvorazredna prilika da se iznova promisli, iznova pokrene i iznova fokusira klimatska agenda”, kaže u prigodnoj, promotivnoj poruci za ovogodišnji klimatski samit Ujedinjenih nacija sultan Ahmed Al Džaber čija je zemlja, Ujedinjeni Arapski Emirati, ovog decembra domaćin tradicionalnog COP skupa, a on njegov predsedavajući. Sultan se, međutim, nije globalno proslavio ovom marketinškom porukom o novom promišljanju klimatskih izazova, kakve rutinski smišljaju skupi kreativni direktori i drugi lovci na pažnju medija, nego neslavnom opaskom koju je izgovorio tokom diskusije na jednom od sporednih panela konferencije, kad je uzviknuo: “Ne postoje naučni dokazi da će postupno ukidanje fosilnih goriva dovesti do smanjenja od 1,5 stepeni”.

Na istom panelu sultan je izgovorio i da bi nas ukidanje fosilnih goriva “vratilo u pećine”, što je odmah naišlo na vrlo hladan prijem kod klimatskih aktivista, da bi, kako je COP 28 odmicao, pokrenulo lavinu kritika. Uprkos velikim ulaganjima Emirata u skup koji se održava od 30. novembra do 12. decembra u Dubaiju, moglo bi se desiti da će ga obeležiti upravo sultanov komentar i zaključak kako jednoj klimatskoj konferenciji ipak nije mesto na rogu Arapskog poluostrva gde je novcem zarađenim od nafte sedam islamskih emira otrglo od pustinje i na mestima nekadašnjih ribarskih sela izgradilo globalno prepoznatljivu i uticajnu oazu koja od nafte više nije ovisna kao u prošlom veku, mada nafta i dalje čini oko 30 odsto njenog bruto društvenog proizvoda.

U međuvremenu, COP 28 je tokom prvih deset dana decembra jedna od globalnih tema – većina svetskih medija poslala je svoje izveštače u Dubai, pa smo mogli čuti o sukobu globalnog juga i globalnog severa, o izveštajima koje države po Pariskom sporazumu podnose o svom napretku, da se pored energije, finansija i uticaja na prirodu, ove godine na COP-u razgovara i o zdravlju. Beograđani su pritom svake večeri mogli da vide i promotivne slogane, COP 28 i zastavu Emirata na Kuli Beograd u Beogradu na vodi.

Ako vas iz godine u godinu zbunjuju akronimi kao što je COP, što je deo savremenog kimatskog žargona, reč je o skraćenici koja označava konferenciju potpisnika (partija) Okvirne konvencije UN-a o klimatskim promenama (United Nations Framework Convention on Climate Change, UNFCCC), što je temeljni međunarodni ugovor koji su ratifikovale čak 192 države i koji je, sam po sebi, kao i sve što je svakom prihvatljivo, opšte mesto – kako bi bilo lepo da članice Ujedinjenih nacija učine nešto na zaustavljanju klimatskih promena. Sve ostalo, sve konkretno, rešeno je aneksima. No, da bi se došlo do njih, tih detaljnih dogovora koji obavezuju države na delanje, a koji uzimaju u obzir i naučnu realnost i ekonomske posledice, neophodno je da se svetski lideri periodično upoznaju sa novim naučnim nalazima, da upoznaju posledice, nova rešenja i na kraju, da pregovaraju među sobom o budućnosti. Tako se, od sastanka u Berlinu 1995, svake godine održava sastanak svih potpisnica Okvirne konvencije (a to je praktično ceo svet) koji je nazvan trivijalno – Konferencija potpisnika (Conference of Parties, COP).

COP je važan međunarodni forum, verovatno jedan od najvažnijih u naše doba. Na njemu se svake godine iznova diskutuje o klimi, na konferenciju dolaze lideri većine savremenih država, prave se planovi, pišu draftovi i potom mesecima analizira šta je dogovoreno. Kako je pitanje klimatskih promena prožeto ne samo naukom, nego dobrim delom politikom, ekonomijom i uopšte, njegovo rešavanje vrlo zavisi od diplomatije, COP ponekad prolazi bez uspeha, pa čak izaziva malodušnost i beznađe ekoloških aktivista širom sveta, kao što je bio slučaj u Kopenhagenu 2011. godine ili se pak, završava dugoročno važnim rezultatom, kao u Parizu 2015. godine, kada je na COP-u 21 usvojen Pariski ugovor kojim je u suštini postavljen danas opšteprihvaćeni cilj da rast globalne temperature ne sme biti veći od 1,5 stepeni do kraja veka.

NAFTNA OAZA



COP je obično praćen aktivističkim akcijama, protestima, kao i ikonama klimatskog pokreta, poput Grete Turnberg. Ovde se pokreću i neka nimalo jednostavna pitanja, kao što je položaj Afrike i afričkih zemalja koje praktično ne doprinose emisiji CO_₂ , a trpe posledice više nego drugi delovi sveta. Upravo jedna od takvih kontroverzi, uloga žena u borbi protiv klimatskih promena, bila je tema bočnog onlajn događaja na kome se povela diskusija između Meri Robinson, bivše specijalne izaslanice UN za klimu, i sultana Al Džabera. U pokušaju da kaže kako je pristao da na tom panelu učestvuje jer je mislio kako nije “alarmistički”, sultan je poslao poruku da “nema nauke” u ukidanju fosilnih goriva.

Mada je njegova izjava ocenjena kao “gotovo klimatski skepticizam” i “tipičan jezik naftne industrije”, sultan Al Džaber ipak nije jedan od onih bahatih emira čija se ogromna finansijska moć meri samo brojem naftnih bušotina. Stvari su, kao i uvek, složenije. Pedestogodišnji sultan je diplomirao hemiju u Kaliforniji, gde je i doktorirao na menadžmentu, bio je na brojnim rukovodećim funkcijama, više puta ministar, da bi ga Emirati progasili specijalnim izaslanikom za klimatske promene, pa je tako i postavljen za predsedavajućeg COP 28. Mediji nisu mogli da ne zapaze očigledan paradoks – Emirati su se prihvatili da u prestižnom EXPO kompleksu u Dubaiju organizuju COP, sa ciljem smanjenja emisije CO_₂ , dok istovremeno ADNOC planira porast proizvodnje sirove nafte na nivo od 5 miliona barela godišnje, što je najveći pojedinačni rast proizvodnje, od čak 42 odsto, u arapskom svetu. Poznavaoci ipak ukazuju na okolnost da su Emirati, nakon više decenija planskog traganja za drugim izvorima prihoda, mimo nafte, idealan primer kako je moguća trazicija sa fosilnih goriva na neke druge izvore. No, očigledno nije se lako odreći nafte.

Diskusija koja se vodila na “ženskom panelu” je zato možda zaista centralno pitanje ovog COP-a. Ona je pre svega terminološka. Sultan je u debatu sa Robinsonovom ušao oko razlike među pojmovima postupno ukidanje i postupno smanjivanje (phase–out i phase–down), što uopšte nije trivijalna diplomatska dilema koja će zemlje koštati milione i milijarde u budućnosti. No, pitanje je jednako relevantno i zbog toga što ova terminološka razlika može značiti da su mere koje se usvajaju samo paravan za dalju eksploataciju fosilnih goriva što dovodi do emisije CO_₂ i sve većeg ubrazavanja klimatskih promena. Ukidanje ili smanjivanje je pitanje koje će, ako ništa drugo, posle Dubaija biti jasno izrečeno.

BUDUĆNOST

Ma kakvi da su odgovori na to, novodogovorene obaveze ključnih emitera CO_₂ nagoveštavaju novu fazu, jednu novu trku za smanjenje emisija gde, bez obzira kako se ponašaju Emirati ili slične zemlje, čak i bez obzira kako će se stvari odvijati u glavnoj areni sa Kinom, SAD i Evropskom unijom, za svakoga ko danas živi na Zemlji stiže trenutak naplate za komfor potekao od bespoštednog spaljivanja fosilnih goriva (bio on obilato iskorišćen, prokockan ili otet). Ako ga već same neumoljive sile probuđene u atmosferi Zemlje na ugroze biblijskim nepogodama, sušama i nestašicama, svetska politika će se postarati da ga uključe u rat protiv klimatskih promena.

Mali igrači poput Srbije uskoro više neće biti ispod CO_₂ radara. I bez teških posledica samih klimatskih promena, prelomna 2050. godina se približila i htela tome iskreno da pristupi ili samo da zadovolji nužnu formu koja proističe iz međunarodnih konvencija, Republika Srbija će biti prinuđena da smanjuje emisiju gasova sa efektom staklene bašte. I da plati punu cenu tog smanjenja. Koliki je to veliki problem za Srbiju? Na prvi pogled bi se moglo reći – mala zemlja, mali i problem sa CO_₂ .

Sudeći prema podacima koje daje Climate Analysis Indicators Tool (CAIT) organizacije Climate Watch, a na osnovu analize Instituta za svetske resurse (World Resource Institute, WRI), Republika Srbija emituje godišnje oko 60 miliona tona CO_₂ . Ovaj ugljen-dioksid nastaje zbog struje koju u toku godine potrošimo, hrane koju pojedemo i proizvoda koje naša industrija napravi, ali u apsolutnom poređenju sa velikim zemljama, to je ipak mala emisija. Emisija Srbije je doslovno 200 puta manja od Kine, inače trenutno ubedljivo najvećeg emitera gasova sa efektom staklene bašte, koja emituje oko 11.700 miliona tona CO_₂ godišnje. Srpski CO_₂ takođe podgreva atmosferu, kao i bilo koji drugi, ali naša emisija je oko 100 puta manja od one koje u atmosferu ispuštaju Sjedinjene Američke Države i oko 50 puta manje od Evropske unije u celini.

Ako vas to umiruje i već ste krenuli da pojačate grejanje, usporite – kao što se Srbija po svom instalisanom energetskom i industrijskom kapacitetu ne može meriti sa tolikim džinovima kakve su SAD i Kina, tako ne može ni mera doprinosa globalnom zagrevanju. Mada je za klimatske promene najveća istorijska odgovornost najvećih sila, teško je zamisliti da će SAD i Kina smanjiti svoju energetiku i spustiti industrijsku aktivnost mirno gledajući kako male zemlje ništa ne preduzimaju i ostaju na istom nivou emisija u narednih 30 godina.

Kako bi se bar okvirno sagledala ova razmera, treba pogledati veličine država po broju stanovnika. U svetu sa sedam milijardi ljudi, Srbija sa sedam miliona stanovnika predstavlja hiljaditi deo svetske populacije i kada u nečemu doprinosi jednim promilom, bilo da pravi proizvode ili štetu, onda je na nivou svetskog proseka. Podaci WRI, međutim, pokazuju da od godišnjih 49 milijardi tona CO_₂ koje čitava planeta ispušta u atmosferu, Srbija emituje ne jedan, nego 1,2 promila, što znači da naši građani za očiglednih 20 odsto više štete nanose klimi od prosečnog stanovnika Zemlje.

Cilj, naravno, nije da oni koji emituju više spuste svoje emisije na svetski prosek, nego da do 2050. na celoj planeti emisija CO_₂ dođe do nule. Sve to samo znači da će u procesu mitigacije, kako se uobičajeno naziva smanjenje CO_₂, Srbija verovatno trčati nešto dužu stazu. “Nauka je jasna: limit od 1,5 stepeni C moguć je samo ako u konačnici prestanemo sagorevati sva fosilna goriva. Ne smanjivati, ne ublažavati. Postepeno ukidanje, s jasnim vremenskim okvirom”, rekao je u Dubaiju Antonio Guteres, generalni sekretar UN. Možda to tumačenje ne važi za arapske sultane, ali zemlje poput Srbije neće moći da idu drugim putem.