Svet

Nemačka – 150 godina Socijaldemokratske partije

Socijaldemokratija – Šta to beše 1

LICA SOCIJALDEMOKRATIJE: Izazivač Angele Merkel Per Štajnbrik,... / foto: reuters

29. 5. 2013. / 21.55

Socijaldemokratija – Šta to beše

Nemački drugovi i uvaženi gosti prisećali su se slavnih dana Socijaldemokratske partije kao kičme nemačke demokratije, istorijske borbe za ljudska i socijalna prava, za humanu radnu nedelju, za ženska prava. Oživljavali su duhove Ferdinanda Lasala, Augusta Bebela, Fridriha Eberta, Vilija Branta, Helmuta Šmita… Sećali su se i Vilhelma Libknehta i njegovog sina Karla, Roze Luksemburg… Ali na staroj slavi se ne dobijaju izbori. Četiri meseca pred parlamentarne izbore u Nemačkoj socijaldemokrate nisu dale odgovor na pitanja: zašto bledi socijaldemokratska ideja i koja je njena uloga danas

Piše: Andrej Ivanji

Dve decenije otkad socijaldemokratske partije bezuspešno tragaju za novim identitetom, četiri meseca pre parlamentarnih izbora u Nemačkoj, Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) prošle nedelje slavila je samu sebe: 23. maja pre 150 godina SPD je osnovan u Lajpcigu. U mestu njenog rođenja slavi se istorija nemačke, a samim tim i evropske socijaldemokratije. Podseća se na borbu za slobodu, za mir, za demokratiju i socijalnu pravdu. Na staru slavu. Sviraju se stare socijaldemokratske pesme, upliće se i melodija Marseljeze. Ali, novih ideja nema.

Socijaldemokratija – Šta to beše 2

Oko 1600 gostiju iz osamdeset zemalja prisustvuje rođendanu "stare tetke", kako neki od milošte zovu SPD. U prvim redovima sedi socijalistički predsednik Francuske Fransoa Oland, pored njega još devet šefova evropskih država i vlada, tridesetak predsedavajućih socijaldemokratskih i socijalističkih partija i američkih demokrata. Tu je predsednik Nemačke Joahim Gauk. Tu su nekadašnji socijaldemokratski kancelari Helmut Šmit i Gerhard Šreder. Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc. Među socijaldemokratama i socijalistima sede i predstavnici iz Burme, iračkog Kurdistana i Meksika. Negde u glavnoj sali lajpciškog Gevandhausa sedi i Boris Tadić, bivši predsednik Srbije i počasni predsednik Demokratske stranke, partije koja je na papiru socijaldemokratska i članica Socijalističke internacionale.

NEPOKORNI GLAS DEMOKRATIJE: Komešanje nastaje kada se pojavljuje sadašnja kancelarka Angela Merkel. Njeno prisustvo na proslavi stopedesetgodišnjice ljutih političkih protivnika nije se samo po sebi podrazumevalo. U autorskom tekstu objavljenom u "Lajpciškim narodnim novinama" Merkelova je SPD-u odala priznanje kao "borbenom i nepokornom glasu demokratije u Nemačkoj". U svečanoj sali kancelarka se rukuje sa svojim socijaldemokratskim izazivačem Perom Štajnbrikom. Čestita mu na jubileju njegove partije. Kada se svečanost završi, okomiće se ponovo jedno na drugo. Ne preterano, jer ni velika koalicija posle izbora nije isključena.

Socijaldemokratija – Šta to beše 3

I predsednik Nemačke, formalno vanstranačka ličnost, nekada evangelistički sveštenik Gauk, veliča nemačke socijaldemokrate: "SPD se umesto za revoluciju opredelio za reforme." Tako se ova partija upustila u mukotrpnu borbu da korak po korak poboljšava život ljudi, "umesto da proklamuje utopističke ciljeve negde u daljini". Pohvala socijaldemokratije, šamar za sve levlje od toga.

Atmosfera je nabijena emocijama. Ponosom. Ponekome se vidi i suza u oku, dok se priča o istorijskoj borbi SPD-a za ljudska i socijalna prava, za humanu radnu nedelju, za ženska prava. I šef partije Zigmar Gabriel za govornicom nekoliko puta vadi maramicu iz džepa, očigledno dirnut slavnim danima kojih se priseća, ponosan što je na čelu takve partije. Obraćajući se Olandu, bez šmrktanja govori o tesnoj vezi nemačkih socijaldemokrata i francuskih socijalista. Obe partije su dale svoj doprinos integraciji Evrope, priča Gabriel. Istovremeno kritikuje politiku nemačke savezne vlade i kancelarke Angele Merkel: "Za banke se izdvajaju stotine milijardi evra, a mere koje se preduzimaju za suzbijanje nezaposlenosti među mladima u poređenju s tim izgledaju kao homeopatske doze." Ipak se SPD nalazi u predizbornoj kampanji. Merkelova kao primerena gošća na slavlju protivnika sve to mirno sluša neprekidno se smeškajući.

Socijaldemokratija – Šta to beše 4

I nema razloga za preteranu brigu. Sa oko 29 odsto podrške SPD trenutno debelo zaostaje za njenom Hrišćansko-demokratskom partijom (CDU) i vlasti može da se nada samo u koaliciji sa Zelenom partijom. Ili u velikoj koaliciji. O koaliciji sa Levom partijom, naslednicom istočnonemačke komunističke partije, u SPD-u ni ne razmišljaju. Neke to podseća na istorijske događaje u vezi sa Rozom Luksemburg, na Vajmarsku republiku, kada je socijaldemokratama bilo važnije da se obračunaju sa komunistima, nego sa nacional-socijalistima. Uslovno rečeno, naravno, jer CDU za socijaldemokratskim rivalima danas ne zaostaje u parolama o neophodnosti socijalne pravde i ravnopravnosti među ljudima u državi blagostanja. Bliži primer su vanredni izbori 2005, posle kojih je predvodeći veliku koaliciju zavladala Angela Merkel. Ni tada SPD nije hteo ni da čuje za bivše komuniste koji su ušli u savezni parlament.

"SPD sigurno nije uradio sve ispravno u svojoj istoriji, ali nikada nije učinio ništa zbog čega bismo morali toliko da se stidimo da bismo promenili svoje ime", kaže Gabriel. Posle gromoglasnog aplauza nastavlja: "SPD je, pošto ju je Ferdinand Lasal osnovao u Lajpcigu, postala kičma nemačke demokratije (…), demokratska konstanta nemačke istorije."

Kolumnista austrijskog socijal-demokratskog dnevnog lista "Standard", Paul Lendvaj, piše da su "prekomerne pohvale i iskazivanje razumevanja" za SPD nekako zvučale kao oproštaj od nekog "dragog pokojnika". Na staroj slavi se ne dobijaju izbori.

A "slavna" istorija socijaldemokratije u Nemačkoj jeste istovremeno i istorija evropskih radničkih pokreta. Ideja socijaldemokratije je već dugo u defanzivi. Izbledela je linija koja je socijaldemokrate razdvajala od konzervativnih, demohrišćanskih partija. Mnogi nezadovoljni članovi i birači traže povratak na socijaldemokratske korene, manje kompromisa, više borbe za radnička prava. Veća prava za zaposlene, manja za poslodavce. U nedostatku novih pobeda, i bez vizije za budućnost, drugarice i drugovi u Lajpcigu se pre svega prisećaju kako je sve počelo.

NEPOUZDANI PRIJATELJ I RADNIČKI CAR: Karl Marks i Fridrih Engels su 1847. osnovali "Savez komunista" promenivši ime "Saveza pravednika" Vilhelma Vajtlinga, a Marks je 1848. kao program te stranke objavio "Komunistički manifest", koji se smatra prvim i osnovnim aktom levih partija. Ubrzo posle toga Marks i Engels su morali da se presele u Francusku, a zatim u Englesku, da ne bi bili uhapšeni.

U Nemačkoj su ostavili Ferdinanda Lasala, koji je 23. maja 1863. u Lajpcigu osnovao Opšte nemačko radničko udruženje (Allgemeiner Deutscher Arbeiterverein – ADAV) i taj datum se proslavlja kao rođendan socijaldemokratije. Jer, Lasal se ubrzo po nekim bitnim pitanjima razišao sa svojim učiteljima. Svoje udruženje zasnovao je na principu zadružne organizacije i prihvatao je prusku, nacionalnu orijentaciju. U tom smislu je pregovarao sa kancelarom Bizmarkom, dok su se Marks i Engels zalagali za borbu protiv države u svakom pogledu i shodno tome za internacionalizam, za ujedinjene proletere svih zemalja. Kad je Lasal 1864. poginuo u dvoboju do koga je došlo zbog jedne ljubavne afere, Engels je pisao Marksu: "Bio nam je nepouzdani prijatelj, ali neka je lično, literarno, naučno bio štogod je bio, politički je sigurno bio jedan od najznačajnijih momaka u Nemačkoj."

Potom je August Bebel sa Vilhelmom Libknehtom 1869. osnovao Socijalističku radničku partiju, koja je bila "levlja", bliža Marksu, od ADAV-a, ali je 1875. uspeo da fuzioniše te dve stranke u "Socijalističku radničku partiju Nemačke". Nazvali su ga "radničkim carem". Uspeo je da socijaliste uvede u parlament, ali uz opasku: "Ja sam, gospodo, kao što svi znate, odlučan protivnik sistema, borim se protiv njega svim sredstvima koja mi stoje na raspolaganju i ne vidim drugačiji spas za narod, nego da se taj sistem pobedi i razbije." Tu borbu je, međutim, tražio i vodio unutar samog sistema, parlamentarnim sredstvima. Postavio je suštinsku granicu između komunista i anarhista na jednoj i socijaldemokrata na drugoj strani.

Kada je Tito u leto 1974. godine posetio kancelara Helmuta Šmita na zidu njegovog kabineta visio je Bebelov portret. Tito je prokomentarisao nešto o Bebelu, Šmit odgovorio, pa je susret započeo razgovorom o istoriji radničkih pokreta i različitim putevima kojim su krenuli. Putem "promene sistema", ili pak njegovog rušenja, putem revolucije.

KO JE KOGA IZDAO: Socijaldemokratska frakcija u nemačkom imperijalnom parlamentu je avgusta 1914. glasala zajedno sa svima ostalima za takozvane "ratne kredite", odnosno za rat. Karl Libkneht je sa još nekolicinom istomišljenika zapravo bio protiv toga, ali se pokorio partijskoj liniji, pa je u plenumu takođe glasao za predlog vlade. Posle toga je nezadovoljan zajedno sa Rozom Luksemburg 1915. godine osnovao "Grupu Spartak", koja će se 1918. i formalno odvojiti od socijaldemokrata i preimenovati u "Savez Spartak" (Spartakusbund), što je bio začetak Komunističke partije Nemačke i definitivno obeležio razdor u nemačkom radničkom pokretu. Od početka 1919. "spartakisti" se i formalno utapaju u KP Nemačke.

Pošto je posle poraza nemački car Vilhelm II dao ostavku, socijaldemokrata Filip Šajdeman je samoinicijativno izašao na balkon parlamenta i objavio da će član SPD-a Fridrih Ebert sastaviti "radničku vladu". Pretekao je Libknehta, koji je samo sat kasnije u berlinskom parku Tirgarten proklamovao "Slobodnu socijalističku republiku Nemačku". Vojska se nije predavala, pa su 15. januara 1919. oficiri gardijskog puka ubili Rozu Luksemburg i Karla Libknehta i njihove leševe bacili u kanal. Vojni sud je oslobodio ubice, a novi socijaldemokratski ministar odbrane, Gustav Noske, potpisao je tu odluku.

Kratko i pojednostavljeno rečeno: iz borbe socijaldemokrata i komunista kao pobednik će 1933. godine izaći "Nemačka socijalistička radnička partija" (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei – NSDAP) na čije je čelo dospeo austrijski moler, kaplar u Prvom svetskom ratu, Adolf Hitler. Socijaldemokrate su tada smatrale da je borba protiv komunista važnija od borbe protiv nacista, koje dosta dugo nisu shvatili ozbiljno. Komunisti su izašli sa parolom: Wer hat uns verraten? Sozialdemokaten! ("Ko nas je izdao? Socijaldemokrate!") Na nacističkim gubilištima i u koncentracionim logorima su se ponovo sreli. Bila je to neslavna, ispostaviće se pogubna epizoda u istoriji nemačke socijaldemokratije.

VILI BRANT: Posle Drugog svetskog rata Kurt Šumaher, koji je već 1933. zatvoren u koncentracioni logor, a preživeo kao težak invalid, izabran je na čelo SPD-a i postao ozbiljna konkurencija prvom, konzervativnom predsedniku vlade zapadne, Savezne Republike Nemačke, Konradu Adenaueru. Posle njega je partiju preuzeo simpatični, ali bezlični Erih Olenhauer. U istočnoj Demokratskoj Republici Nemačkoj Socijaldemokratska partija je prisiljena da se sa komunistima ujedini u Jedinstvenu socijalističku partiju Nemačke (SED – Sozialistische Einheitspartei Deutschlands).

Iz Norveške, gde se protiv fašizma borio kao partizan, u uniformi norveškog majora, vratio se i Herbert Ernst Karl Fram, rođen kao vanbračno dete u Libeku, koji je u ilegali uzeo pseudonim Vili Brant. U prvo vreme bio je oficir za medije norveške vojne misije u Berlinu. Pre bekstva u Skandinaviju bio je član raznih levih ogranaka socijalista. Pristupio je Socijaldemokratskoj partiji i 1948. ponovo uzeo nemačko državljanstvo i zvanično pseudonim pretvorio u svoje ime i prezime. Ime Vilija Branta i danas je sinonim za sve što bi socijaldemokratija trebalo da predstavlja.

On je 1957. postao gradonačelnik zapadnog Berlina, 1966. bio ministar inostranih poslova i zamenik kancelara, od 1969. do 1974. kancelar Nemačke. Povod za njegovu ostavku na tu funkciju bila je afera sa istočnonemačkim špijunom Ginterom Gijomom, ali se politička literatura u glavnom slaže da to nije bio pravi razlog. U intervjuu novosadskom listu "Dnevnik" 1981. godine, na pitanje zašto je stvarno dao ostavku, rekao je: "To niko ne zna i nadam se da niko nikada neće saznati." Razočaran je 1987. godine dao ostavku i kao predsednik SPD-a, a kasnije i kao počasni predsednik te partije.

Zajedno sa austrijskim predsednikom vlade Brunom Krajskim i norveškim premijerom Olofom Palmeom, obeležio je značajan period Socijalističke (zapravo socijaldemokratske) internacionale. Dok su bili živi njih trojica su predstavljala "lice socijaldemokratije". Posle njih socijaldemokratija je postala bezlična. Njihova "internacionala" je bez njih gotovo nestala iz javnosti. SPD je još član, ali je svoju članarinu sveo sa 100.000 na 5000 funti i praktično više ne učestvuje u njenom radu. Umesto nje je gotovo neprimetno na marginama proslave stopedesetogodišnjice SPD-a osnovana "Progresivna alijansa" sedamdesetak "levo-liberalnih" i socijalističkih partija, o kojoj se u javnosti još malo toga zna.

IDEALI, PRAGMATIZAM, RASULO: Posle "idealiste" Branta zapadnonemački predsednik vlade postao je "pragmatični" socijaldemokrata Helmut Šmit i na tom mestu ostao do 1982. Sledi sušni period za socijaldemokrate. Posle Šmita pa sve do 1998. vladao je njegov imenjak iz suparničkog, demohrišćanskog tabora, Helmut Kol, koji je u istoriju ušao kao "kancelar ujedinitelj". Zatim kancelar sada već ujedinjene Nemačke postaje socijaldemokrata Gerhard Šreder, koji na vlasti ostaje do prevremenih izbora 2005. godine. Posle Šmita, koji je svojom politikom relativizovao pojam "socijaldemokratskih ideala", Šreder partiju odvodi još više udesno. Mediji mu daju nadimak Der Genosse der Bosse ("drug bosova", "drug kapitalista"). Tu liniju sledi i Toni Bler na čelu britanskih laburista. Evropska socijaldemokratija gubi svoj identitet.

Zli jezici tvrde da je Šreder 2005. godine postavio pitanje poverenja vladi sa namerom da izgubi, jer se sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom prethodno dogovorio da preuzme mnogo bolje plaćenu funkciju predsednika upravnog odbora naftovoda kroz Baltičko more Nord Stream AG. (Severni tok). Činjenica je da je SPD za dlaku izgubio od CDU, da ni jedni ni drugi sa tradicionalnim koalicionim partnerima nisu imali većinu, da SPD ni po koju cenu nije hteo da ide u koaliciju sa Levom partijom (naslednicom istočnonemačkih komunista koja ulazi u parlament sa 8,7 odsto glasova, svakako na račun SPD-a), da je ipak hteo pošto-poto da ostane kancelar, te da je podneo ostavku kada je naišao na otpor i u sopstvenoj partiji, a SPD i CDU su se sporazumeli oko velike koalicije. Bez Šredera. Od tada vlada Angela Merkel.

LETEĆE IZMENE: Za poslednjih devet godina predsednici SPD-a bili su Franc Mintefering, Matijas Placek, Kurt Bek, Frank-Valter Štajnmajer, opet Franc Mintefering, pa sadašnji Zigmar Gabriel. Prosečni građanin Nemačke više nije mogao da pohvata ko je na čelu SPD-a. Stalne promene govore o kolebljivoj političkoj liniji u opoziciji. SPD čestim promenama na vrhu gubi prepoznatljivo lice, čoveka sa kojim birači identifikuju partiju. Do poslednjeg trenutka nije se znalo ni koga će kao svog kandidata poslati na parlamentarne izbore ove godine.

Izbor je pao na Pera Štajnbrika. Mnogi mediji smatraju da je to odraz odsustva borbenosti, taktičkog odricanja od pristalica sa levice radi nesigurnog osvajanja glasova iz "centra". Rukovodstvo partije je smatralo da levičari prosto moraju da glasaju za "svoju partiju". Levičari, međutim, kao alternativu imaju Levu partiju, koju sve manje tišti balast istočnonemačke prošlosti i koja postaje realna opcija i na zapadu Nemačke, i zelene. Potpuno razočaranim socijaldemokratama ostaje beg u apstinenciju.

Štajnbrik je u velikoj koaliciji pod kancelarkom Angelom Merkel od 2005. do 2009. bio ministar finansija i tesno sarađivao sa njom. Posle se kao poslanik isticao ogromnim zaradama, na sve strane držao predavanja za koja je uzimao i do 35.000 evra. Kada je prvi put pominjan kao kandidat za kancelara, pitao je kolika je plata za tu funkciju. Mediji su socijaldemokratskog pretendenta na mesto kancelara adekvatno dočekali na nož.

Kako se nalazio u različitim nadzornim odborima velikih privrednih preduzeća smatra se da je pored poslaničke plate zarađivao preko milion evra godišnje, što je po nemačkim važećim zakonima bio dužan da prijavi samo predsedniku parlamenta, ali ne i da objavi javno. Iako nesumnjivo važi za finansijskog stručnjaka, nije jasno kakva je on uopšte alternativa popularnoj Angeli Merkel. Neki analitičari čak ne isključuju da bi posle izbora ponovo moglo da dođe i do velike koalicije CDU-SPD sa Štajnbrikom kao potpredsednikom i ministrom finansija – ako liberali ministra spoljnih poslova Gvida Vestervelea (tradicionalni saveznik CDU-a) ne pređu cenzus, a CDU sam ne bude dovoljno jak. To bi, bar za neko vreme, bio kraj socijaldemokratske i uopšte socijalističke ideje u Nemačkoj. Nemačkoj politici "kroćenja" ostatka Evrope, a pre svega evrozone, u samoj zemlji ne bi bilo alternative.

KO SE U KOGA PRETVORIO: Politički komentatori u Nemačkoj su utvrdili da je Merkelova uspešno "pokrala" većinu ideja na kojima je prvobitno počivala nemačka socijaldemokratija. Jedan od najpoznatijih levih publicista, Jakob Augštajn, u onlajn-izdanju časopisa "Špigel" konstatuje: "Levice nema baš nigde" i "Sadašnje stanje socijaldemokratije je deprimirajuće." Pa nastavlja: "Današnja socijaldemokratija nema više hrabrosti da se digne protiv sistema, u njoj nema radikalizma, a rečnik o ‘ispravljanju nekih slabosti’ sa ciljem približavanja interesa, pre svega radnika, preuzeo je CDU." Augštajn današnje stanje u demohrišćanskoj partiji označava kao CDUlight. U vrtlogu krize CDU je uspeo daleko više da pridobije poverenje levih, nego SPD desnih birača.

Nadu učmaloj evropskoj socijaldemokratiji ulila je pobeda predsednika Francuske Fransoa Olanda sa parolom: "Ja nisam umereni socijalista, ja ne nastupam umereno socijalistički, ja sam prosto naprosto socijalista." Samo: rastrzan između neophodnih reformi i štednje sa jedne, i predizbornim obećanjima sa druge strane, u Francuskoj je trenutno manje popularan, nego što je njegov konzervativni prethodnik Nikola Sarkozi ikada bio.

Širom Evrope se izgubila klasična podela na levicu i desnicu. Nezadovoljni građani hrle antipolitičkim partijama kao što su Pirati u Nemačkoj, ili Bepe Grilo sa svojim pokretom Pet zvezda u Italiji, radikalnoj levici, kao što je SIRIZA u Grčkoj, ili radikalnoj desnici, koje se definišu kao antievropske i spas od socijalnog sunovrata vide u jačanju nacionalnih država.

Tržišna privreda se upravo zahvaljujući socijaldemokratiji, ali i strahu od pretakanja komunizma iz istočnog bloka, u zapadnoj Evropi odavno pretvorila u "socijalnu tržišnu privredu", koju ne osporavaju ni konzervativne partije. Demohrišćanske partije nastupaju sa devizom da država mora da izađe u susret poslodavcima, jer su samo uspešni poslodavci u stanju da stvaraju nova radna mesta i dobre uslove za rad, pristojne plate za zaposlene. Ako im se takvi uslovi ne obezbede u matičnim zemljama, premestiće proizvodnju u Indiju, Kinu, Koreju ili Bugarsku, tamo, gde je radna snaga jeftinija, pa samim tim profit veći. Levica nije pronašla odgovor na ovaj relativno novi argument. Partije koje su tradicionalno zastupale interese "radnog naroda", moraju da prave ustupke onima koji narodu daju posao.

O Marksovom pojmu "višak vrednosti", o tome kako nastaje, kako se u kapitalizmu deli, a kako bi ga valjalo deliti, u politici više ne raspravlja niko. Ta terminologija je rezervisana za leve intelektualne kružoke. Baš kao i bolećiva sećanja na Bebela i Lasala, ili pak Libknehta i Rozu Luksemburg.

U Nemačkoj i Austriji su zeleni, koji su nastali kao ekološke partije, u početku fokusirane pre svega na zaštitu čovekove okoline, otkrili brige "malog čoveka" i izlaze sa jasnije izraženim socijalnim programom, od samih socijaldemokrata. Za sada oni mogu da budu zapaženi korektiv kao koalicioni partner velikih, ali privlače pre svega građansku inteligenciju, a mnogo manje radničku klasu.

Jakob Augštajn smatra da u Nemačkoj SPD sada mora da donese odluke bitne za njenu budućnost: "Trenutno baš kancelarka iz redova CDU-a prisiljava SPD da se odredi prema svojoj prošlosti. U tome ima čudne ironije. Međutim, pragmatizam Merkelove je prokletstvo za SPD. Hteli ili ne, socijaldemokrate moraju da se odluče šta hoće."

Četiri meseca pre izbora u Nemačkoj trećina njenih građana još ne zna da li će uopšte izaći na izbore, a ako hoće, kome će dati svoj glas. Desetak odsto će iz protesta protiv svekolike dosadašnje politike glasati za neku od malih, novopečenih partija. To znači da blizu polovine odraslih Nemaca više nema definisan politički stav.

Augštajn kliče: "SPD mora da se seti šta zapravo znači socijaldemokratija – emancipacija!" Pritom misli i na dominantan položaj Nemačke unutar EU, na to da je samo ujedinjena Evropa konkurentna u odnosu na SAD, Japan, ali i na Kinu i sve jače Indiju, Brazil i Južnu Koreju.

Bebel se pre ravno 110 godina vajkao: "Ah, ti sitničavi pogledi, to večito smirivanje, temporiziranje, diplomatiziranje, traženje kojekakvih kompromisa!" To bi mogao da dovikne i današnjoj vodećoj garnituri svoje stare partije.

Koliko je oprezan SPD u predizbornoj kampanji, pokazuje i nesigurno traganje za konkretnim temama u predizbornoj borbi. Predsednik SPD-a Zigmar Gabriel – koji ne nastupa kao kandidat svoje partije za predsednika vlade na predstojećim izborima – ubacio je tako ideju o nužnom opštem ograničavanju brzine na nemačkim autoputevima na 120 kilometara na sat. Smesta je u njegovoj partiji nastala vika da ne sme da zaplaši one birače koji vole da dodaju gas do daske i on je "za sada" povukao svoju ideju. Limit brzine na autoputevima postoji u svim evropskim zemljama, Nemačka je jedini izuzetak. Ispitivanje javnog mnjenja pokazuje da je tek oko 45 odsto građana za ograničavanja brzine. Međutim, SPD nije ispitao koliko potencijalnih njihovih birača bi rado ograničilo ludovanje u besnim automobilima. Samo da se nekome ne zameri! Što reče Bebel, takvim "sitničavim kompromiserstvom" teško da mogu da se pridobiju radničke mase, najizvesnija rezerva glasača za SPD.

Nije reč samo o limitu brzine na autoputevima, nego o limitu brzine ostvarivanja prava radnika, seljaka i armije od preko 19 miliona nezaposlenih unutar evrozone. O periferiji Evrope da i ne govorimo. Ako socijaldemokratija ne pronađe način da postane prepoznatljiva alternativa konzervativnim partijama, nezadovoljni birači počeće masovno da se okreću radikalnoj levici i desnici. Taj trend se već prepoznaje.

O tome na 150. rođendanu Socijaldemokratske partije Nemačke nije bilo reči.

Iz istog broja

Švedska – Eksplozija nasilja

Hladno oružje i usijane glave

Sanja Zrnić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu