Svet

Dosije »Vremena« – Migracije u svetu

Smutno doba seoba 2

PREKO MEDITERANA DO EVROPE: Izbeglice iz Afrike

foto: ap

Smutno doba seoba

U izveštajima agencija Ujedinjenih nacija za migracije stoji da je 2017. na svetu bilo 258 miliona migranata, da je oko 710 miliona ljudi razmatralo da emigrira, da je njih 66 miliona aktivno planiralo seobe, a da se na put uputilo oko 23 miliona ljudi. Uprkos svim merama Zapada da se zaštiti od neželjenih pridošlica, postavlja se pitanje da li je moguće da se vodi naredi da ne teče

Egzodus 620.000 muškaraca, žena i dece naroda Rohindža iz Mjanmara u Bangladeš u avgustu 2017. prema oceni UNHCR bila je najgora humanitarna katastrofa protekle godine. Za to vreme u Evropi razdiranoj sporenjima oko migrantskih kvota kao da se potvrdilo cinično novinarsko pravilo da su "tri mrtva u našem selu više nego tri hiljade mrtvih u Bangladešu".

Krajem godine evropske duhove je ipak uzbudio CNN slikama berze izbeglica pretvorenih u robove u Arapskim prolećem 2011. uz pomoć NATO avijacije razorenoj Libiji, zemlji bezvlašća sa čijom obalskom stražom je Evropska unija 2017. "sarađivala" u nameri da smanji priliv izbeglica sa severa Afrike i Bliskog istoka. Kako izveštava BBC, mnogi od presretnutih migranata su pričali da su ih, dok su u libijskim zatvorima čekali da dođu na red za deportaciju u Nigeriju, primoravali da kao robovi rade teške poslove za koru hleba ujutru i neki bućkuriš uveče; neposlušne izbeglice su gazde batinale gvozdenim štanglama, vezivale bodljikavom žicom, a za neke su tražili otkup.

To je bilo novo na listi pošasti koje su stizale migrante, koji stradaju na moru i u pustinji, koje izrabljuju, pljačkaju, koji su žrtve trgovine ljudima, krijumčarenja, seksualnog, fizičkog i emocionalnog zlostavljanja, koje su zatvarali, terali na prinudni rad, iznuđivali.

UNHCR procenjuje da je od 2003. do 2016. među izbeglicama bilo između 41 i 51 odsto dece koja su prema Izveštaju Međunarodne organizacije za migracije višestruko izložena rizicima, pogotovu kada putuju razdvojena od svojih porodica. Kancelarija UN za droge i kriminal (United Nations Office on Drugs and Crime UNODC) nalazi da su 28 odsto otkrivenih žrtava trgovine ljudima – deca (20 odsto žrtava su devojčice, a 8 odsto dečaci).

U izveštaju koji je Evropol dostavio Evropskom parlamentu pretpostavlja se da je jedan broj od oko 10.000 nestale dece bez pratilaca otišao dalje u potrazi za roditeljima, ali da je deo njih verovatno u rukama krijumčara koji ih primoravaju na prošnju, prostituciju ili na kriminal.

Prema Međunarodnoj organizaciji za migracije (IOM’s Missing Migrants Pro­­­-

ject) na najsmrtonosnijoj ruti preko Medi­-

terana je 2016. i 2017. godine život izgubilo oko 4500 ljudi, a trećina stradalih bila su deca. Od 2000. do 2015. tokom raznih egzodusa ukupno je stradalo oko 46.000 migranata.

U istraživanju Regionalnog sekretarijata Međunarodne organizacije za migracije (IOM) u Etiopiji se uočava da je čak 92 odsto migranata pre polaska bilo svesno rizika koji ih čekaju, ali da 42 odsto njih procenjuje da je to ipak manji rizik nego da "ostanu u paklu". U takvim uslovima aktiviraju se psihološki mehanizmi potiskivanja straha, ignorisanja upozorenja, diskreditacije izvora upozoravajućih informacija o nevoljama koje ih čekaju na putu i neprijatnostima koje ih očekuju kada stignu do krajnjeg odredišta.

NEUTEMELJENI STRAH: Evropska agencija za fundamentalna prava upozoravala je u novembru 2016. na pojave uznemiravanja, pretnji i ksenofobičnih izliva čiji su akteri ne samo ekstremističke grupe, već i državni faktori i poslodavci. U istraživanju javnog mnjenja u deset evropskih zemalja u maju 2015. godine, čak 56 odsto ispitanika izjavljuje da migracije iz muslimanskih zemalja treba zaustaviti. Otpor prema izbeglicama je porastao i u Nemačkoj, u kojoj je utočište našlo 1,3 miliona izbeglica.

Najjači efekat ima predrasuda da su izbeglice odgovorne za terorizam u zapadnim zemljama, mada je, na primer, u Sjedinjenim Američkim Državama zbog terorizma uhapšene samo tri osobe od 745.000 izbeglica preseljenih u SAD. Prema studiji Keto instituta (Cato Institute) iz septembra 2016, postoji samo 0,00003 odsto šansi da neko u SAD strada u napadu stranog teroriste. Većinu skorijih terorističkih napada u Evropi i SAD su počinili građani zemlje u kojoj je do napada došlo, mada mnogi od njih imaju migracijsku pozadinu, što je tema za sebe koja se tiče neuspešne integracije pridošlica i njihove getoizacije.

Prema Indeksu globalnog terorizma (Global Terrorism Index GTI), 72 odsto smrtonosnih terorističkih napada 2015. godine desilo se u Iraku, Avganistanu, Nigeriji, Pakistanu i Siriji.

Izveštaj o međunarodnim migracijama 2017. Odeljenja UN za ekonomska i socijalna pitanja pokazuje da se oko 165 miliona (64 odsto) migranata preselilo u najrazvijenijih 20 zemalja sveta (devet u Aziji, sedam u Evropi, dve u Severnoj Americi, a po jedna u Africi i Okeaniji).

Smutno doba seoba 3

Oko 50 miliona (19 odsto svih migranata u svetu) se preselilo u SAD, koje su tokom "godina velikih migracija" (1850–1913) primile oko 30 miliona evropskih migranata. Ram Ambramicki sa Stenford univerziteta je izračunao da je 1910. u američkim severnim gradovima 38 odsto radnika bilo stranog porekla. Sada ta imigrantska zemlja gradi zid da spreči priliv imigranata iz Meksika.

U određivanju krajnjeg odredišta migranata važnu ulogu igra i takozvani fenomen "lančanih migracija" ka specifičnim enklavama etničke koncentracije "naših", fenomen zbog koga su, između ostalog, Italijani sa bogatog severa zemlje nastavili da emigriraju ka južnoj Americi, a Italijani sa siromašnog juga ka Njujorku. Oko 40 odsto Meksikanaca u SAD nalazi posao pomoću neformalnih rođačkih i prijateljskih veza, a pakistanski migranti na Bliskom istoku čak i u većem procentu. Marija Teterjatnikova sa Bečkog univerziteta u radu o modelu društvenih mreža i migrantskih odluka taj fenomen ilustruje pominjući i "egzotične" kvartove velikih gradova: Kinesku četvrt u Njujorku, poljske zajednice u Čikagu, Malu Havanu u Majamiju, Malu Odesu u Čikagu, turske enklave u Duisburgu i Krojcberg u Berlinu, grčku četvrt u Torontu, Malu Indiju u Bangkoku, Malu Finsku u Ontariju…

DVOSTRUKE ŽRTVE: Na putu izbeglica u "obećanu zemlju", koji vodi kako preko robovlasničke berze tako i preko silne birokratije, postavljene su mnoge prepreke. Evropska komisija je 3. januara 2018. najavila da će Evropskom sudu tužiti Poljsku, Mađarsku i Češku zbog odbijanja da prime azilante na osnovu utvrđenih kvota i tolerisanja ksenofobičnih tvrdnji da u hrišćanskim zemljama nema mesta za muslimane.

Trend revizije Sporazuma iz Šengena (Luksemburg 1985) o slobodi kretanja možda je počeo još 1998, kada je EU usvojila nacrt tzv. akcionog plana u 46 tačaka povodom dolaska hiljada iračkih Kurda u Grčku i Italiju morskim putem iz Turske, sa namerom da se učini efikasnijom politika trijaže "prihvatljivih" izbeglica od migranata "neprihvatljivih" za "države blagostanja" (ekonomista Svetske banke Branko Milanović u jednom eseju taj socijalni koncept zatvorenosti za strance "koji ne poštuju naše vrednosti" takođe kvalifikuje kao nacionalistički).

Nemoćna da postigne sporazum o solidarnosti, EU pokušava da migrante zaustavi u zemljama porekla ili u tranzitnim zemljama, često uz ucenu kombinovanu sa olakim obećanjem trgovačke, tehničke i finansijske pomoći (aidandtrade). Turska se, međutim, žali da od EU ne dobija obećane 3,2 milijarde evra za zbrinjavanje 3,3 miliona izbeglica. Samo 8 odsto izbeglica u Turskoj je smešteno u izbegličkim kampovima, ostali žive u gradovima. Istanbul je, tako, postao dom za oko 539.000 Sirijaca.

To zatvaranje kapija "evropske socijalne tvrđave" nije ništa drugo do pokušaj getoizacije nesreće u zonama koje potresaju ratovi, katastrofe, beda i demografski stres. U Jordanu se tako sklonilo 2,9 miliona izbeglica, u Palestini 2,2 miliona, u Libanu 1,6 miliona, u Pakistanu 1,4 miliona, u Ugandi 1,2 miliona. U Egiptu se od 2010. do 2015. broj izbeglica iz Palestine, Sirije, Somalije i Sudana sa 295.000 povećao na 491.000.

Oko 13,5 miliona ljudi je pobeglo iz deset najugroženijih zemalja. Oko 6,9 miliona je otišlo iz Sirije koja je pre početka rata 2010. primila 1.005.500 izbeglica iz razorenog Iraka. Iz Avganistana je u poslednjih 30 ratnih godina otišlo preko 2,5 miliona ljudi, uglavnom u Pakistan. Ljudi su bežali iz Somalije, Konga, Centralne Afričke Republike, Eritreje, Burundija… Krajem 2016. oko 650.000 izbeglica iz Sudana sklonilo se u Čad i Južni Sudan, u koji su se, inače, sklonile izbeglice iz Sudana.

Na kraju 2016. u svetu je bilo 22,5 miliona izbeglica, što je najveći broj u istoriji, mada se od 2012. usporava povećanje njihovog broja. U 2017. na rešavanje izbegličkog statusa čekalo je oko 2,8 miliona ljudi.

SA JUGA NA ZAPAD: Trend netrpeljivosti i podizanja barijera prema ojađenim izbeglicama sa nemirnog juga i istoka se dešava u vreme kada je broj međunarodnih migranata (ljudi koji žive u zemlji u kojoj nisu rođeni) dosegao istorijski maksimum od 258 miliona u 2017. (220 miliona u 2010; 173 miliona u 2000. godini).

Istraživanja Galupa, koja se obavljaju od 2005. godine, pokazuju da bi želelo da emigrira čak 710 miliona ljudi (14 odsto svetske populacije), da počinje da planira seobe oko 66 miliona ljudi, a da neke konkretne pripreme za seobe započinje oko 23 miliona ili 0,4 svetske odrasle populacije.

Faktori koji pokreću migrante su višestruki: u svetu koji se saobraćajno, komunikacijski i tehnički smanjio, bezbednosne, socijalne i ekonomske razlike se povećavaju (BDP po glavi stanovnika je 2016. u SAD iznosio 57.400 dolara, u Nemačkoj 48.100, a u Somaliji 400 dolara). Razvijenim delovima sveta preti starost, a nerazvijenim demografska eksplozija.

Prema podacima Eurostata, u EU je u januaru 2016. bilo 35 miliona osoba rođenih izvan EU i 19 miliona osoba rođenih u drugoj državi u okviru EU. Neke procene, koje je teško proveriti, govore i o 8 miliona "ilegalaca".

Oko 76 odsto legalnih migranata se sjatilo u samo pet država: Nemačku (8,7 miliona), Veliku Britaniju (5,6 miliona), Italiju (5 miliona), Španiju (4,4 miliona) i Francusku (4,4 miliona).

Pet najvećih grupa građana koji su 2016. živeli u nekoj drugoj članici EU čine Italijani, Portugalci i sve brojniji Rumuni, pa zatim Poljaci i posle Bregzita Britanci, njih 1,2 miliona (u Španiji 300.000, Francuskoj oko 120.000, u Irskoj i Nemačkoj po oko 100.000). Da li će oni sačuvati stečeni status, bilo je važno političko pitanje na početku pregovora o Bregzitu, koje se recipročno tiče oko 3,6 miliona državljana EU (uključujući 600.000 dece) koji žive u Britaniji. Reč je o 330.000 Iraca, po 175.000 Portugalaca i Rumuna, nešto manje Italijana, Francuza, Španaca i Nemaca i 850.000 "novoevropskih" Poljaka.

Istočne zemlje su u decenijama hladnog rata bekstvo stanovništva sprečavale tvrdim granicama i Berlinskim zidom sve do njegovog pada, nakon čega je u periodu od 1991. do 1993. na Zapad otišlo od 2.285.000 do 2.735.000 lica.

Taj migracioni talas je bio još masovniji nakon proširenja Evropske unije 2004. i 2007. godine. Iz Rumunije se do 2015. odselilo 3.408.000 ljudi, što je mnogostruko više nego 1990. godine kada je u inostranstvu živelo 810.000 Rumuna. Najviše Rumuna je otišlo u Italiju (1.000.000), u Španiju (600.000) i u Nemačku (590.000).

Iz Bugarske je, prema podacima za 2015. godinu, otišlo 1.176.390 osoba (14,13 odsto stanovništva) što je dvostruko više nego 1990. godine (620.000). Najviše građana Bugarske otišlo je u Tursku (480.000), Nemačku (106.000) i Španiju (106.000).

Godine 1990. oko 180.000 građana Albanije je živelo u inostranstvu, a 2015. njih oko 1.120.000.

U izveštaju Međunarodne organizacije za migracije procenjuje se da do 2050. verovatno sledi smanjenje broja stanovnika u zemljama jugoistočne i istočne Evrope (pominju se Bosna i Hercegovina, Bugarska, Rumunija, Moldavija i Ukrajina).

Naši demografi iznose slične projekcije o smanjenju stanovništva u Srbiji, koja je, prema izveštaju Međunarodne organizacije za migracije, u 2015. bila i imigraciona i emigraciona zemlja iz koje je u inostranstvo otišlo 964.585 ljudi (9,83 odsto ukupne populacije), a u kojoj je živela 807.441 osoba (9,12 odsto populacije) rođena van njenih sadašnjih granica (najviše u BiH i Hrvatskoj) i preselila se u Srbiju ili u okviru migracija prema nacionalnim centrima karakterističnim za SFRJ, ili na talasu ratnih migracija devedesetih godina.

JUGOSLOVENSKI GASTERBAJTERI: Kako uočava profesorka sa Ženevskog univerziteta Sandra Laveneks, koja proučava evropsku i međunarodnu politiku, pod uticajem ideologije hladnog rata lica koja su dolazila iz istočne Evrope bila su dobrodošla na Zapadu.

U Zapadnu Nemačku se 1945. slilo oko 8 miliona Nemaca raseljenih iz istočnih krajeva (3,6 miliona se zadržalo u Istočnoj Nemačkoj), više miliona zarobljenika i zatočenika u logorima i prinudnih radnika dovedenih u Nemačku iz okupiranih zemalja tokom šest godina rata, kao i pripadnika kvislinških formacija koje su se povukle s Vermahtom.

U prvoj fazi američke, britanske i francuske okupacione vlasti su radile na njihovom vraćanju u zemlje porekla, ali su takođe, pretežno muškarcima, davale i mogućnost da ostanu da rade u rudnicima uglja ili u građevinarstvu. Tako su uz izjavu da se protive vladajućem političkom sistemu u Jugoslaviji, status političkih izbeglica i državljanstvo dobili mnogi Jugosloveni, ili su ih prebacili u druge zapadne zemlje u kojima je postojao nedostatak radne snage. I vojnicima i oficirima koji su izražavali lojalnost kralju Petru, ali i pripadnicima kvislinških formacija, priznavan je izbeglički status. U Britanskoj zoni je u privremenim logorima 1945. bilo oko 48.000 jugoslovenskih emigranata.

U Jugoslaviju se do oktobra 1945. vratilo preko 330 hiljada zarobljenika i interniraca, dok je u Nemačkoj i Austriji ostalo po 20.000 Jugoslovena, a u Italiji oko 10.000, navodi Branko Pavlica, naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u radu o migracijama iz Jugoslavije u Nemačku, migrantima, emigrantima, izbeglicama i azilantima. On navodi da se po završetku Drugog svetskog rata oko 200.000 građana prethodne Jugoslavije iz zapadnoevropskih zemalja, većinom sa statusom izbeglica, preselilo u prekomorske zemlje. Od 1954. do 1967. jugoslovenski građani odlaze na rad na Zapad uglavnom ilegalno i ne tako intenzivno.

Migracijski talas uvećan je sedamdesetih godina prošlog veka, kada su zapadna vrata bila otvorena za "gastarbajtere". U Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj i drugim zapadnim zemljama olakšan je dolazak stranim radnicima iz Italije, Španije, Portugala, Grčke, Jugoslavije, Turske, Maroka, Alžira, Tunisa, a u Velikoj Britaniji radnicima iz Indije i Pakistana.

SFR Jugoslavija i Zapadna Nemačka su 1969. potpisale ugovore kojima je jugoslovenskim radnicima omogućeno da dobiju dozvole za privremeni boravak u Nemačkoj, koja je tada tvrdila da nije imigrantska zemlja.

Jugosloveni (najčešće muškarci između 20 i 40 godina), čiji se broj u Nemačkoj sa 99.000 u 1968. već 1971. godine povećao na 469.000, posle Turaka su bili druga najveća grupa gastarbajtera u Nemačkoj (17,7 odsto).

Najviše ih je bilo u industrijskim zonama: u Baden-Virtenmbergu, Bavarskoj, Hesenu i Severnoj Rajni Vestfaliji u kojoj je, kao i u Ruru, Esenu i Diseldorfu, i pre Drugog svetskog rata (1938) bilo do 60.000 ljudi iz Slovenije, Zagorja, Like i Bosne. Vlada Kraljevine SHS je još 1928. sa Nemačkom potpisala sporazum o položaju, kako se tada pisalo, srpsko-hrvatsko-slovenačkih "sezonskih poljoprivrednih radnika" (odlazilo ih je po nekoliko hiljada godišnje).

Od 1973. do 1988. broj jugoslovenskih radnika u Nemačkoj je smanjen sa 471.000 na 295.000 jer je zbog naftne krize Nemačka vlada 1974. prestala sa vrbovanjem i izdavanjem novih dozvola za gastarbajtere, što su sledile Francuska, Belgija, Danska i Norveška. Austrija i Švajcarska su tada zapošljavanje stranih radnika svele na najmanju moguću meru. U državama OEBS-a neregularne migracije su zakonom definisane kao prekršaj ili kao krivično delo.

U to vreme povećao se pak broj spajanja porodica, a dolaskom žena i dece se uvećavao broj gastarbajtera probranih krizom sedamdesetih, koje su sve češće nazivali i Južnjacima, Kolarićima, Čušima ili Špagetijima. Jedan nemački političar konstatuje: "Očekivali smo radnike, a došli su ljudi!"

Povratak gastarbajtera kući stimulisan je otpremninama, ali ne i investiranjem u zemljama emigracije – od 30 tadašnjih milijardi maraka nemačkih investicija u inostranstvu samo jedan odsto je išao u Grčku, Tursku i Jugoslaviju, odakle su dolazile dve trećine gostujućih radnika. Vaš hroničar o tome svedoči tekstom iz 1975. "Gastarbajteri: Pouke jedne recesije", ponovo objavljenim u knjizi Desna deca levih roditelja ("Vreme", 2016).

Vraćali su se nekvalifikovani radnici iz seoskih i nerazvijenijih područja, veliki broj kvalifikovanijih migranata je ostao u Nemačkoj za stalno, neki i do penzije, mada su radne dozvole bile i dalje privremene.

BEG OD RATA: Veliki broj ljudi je pobegao od jugoslovenskih ratova devedesetih godina. Prema podacima Vladimira Grečića sa Instituta za međunarodnu privredu oko 200.000 ljudi je otišlo u Austriju, oko 100.000 u Francusku, 80.000 u Švedsku, 50.000 u Holandiju, a 250.000 u Nemačku, u kojoj se, prema drugim izvorima, broj Jugovića uvećao sa 300.000 u 1989. na 420.000 u 1994. godini.

Po podacima nemačke Kancelarije za registraciju stranaca, na kraju 2003. u Nemačkoj je živelo 568.240 Srba, uz preciziranje da nisu svi oni rođeni u Srbiji. U Nemačkoj je do 2007. bilo rođeno 112.507 Srba (20 odsto srpske migrantske populacije) i oni su dobili nemačko državljanstvo – u nemačkoj statistici su registrovani kao Nemci, mada su mnogi od njih zadržali i srpsko državljanstvo.

Stalnu dozvolu boravka je imalo 18 odsto srpskih gastarbajtera, privremenu dozvolu za rad i boravak u Nemačkoj 23 odsto, ograničenu boravišnu dozvolu 10 odsto, itd.

Prema zvaničnim nemačkim podacima (2001), u SR Nemačkoj se nalazi oko 250.000 jugoslovenskih migranata sa nemačkim pasošima i 627.523 lica sa jugoslovenskim pasošima (među njima, kako piše Pavlica, oko 150.000 Albanaca sa jugoslovenskim pasošima – izbeglica i lažnih azilanata, oko čije je readmisije bilo mnogo natezanja između Beograda i Berlina).

Slična mešavina migrantsko-gastarbajtersko-izbegličkih statusa vidljiva je i u Austriji, gde je prema popisu iz 2001. godine 177.320 osoba kao maternji jezik navelo srpski (ili i srpski i nemački).

Nemačka statistika danas registruje 223.100 građana Srbije. Prema podacima iz 2007, više od 65 procenata Srba je živelo u Nemačkoj duže od 10 godina, u proseku 16,3 godine.

DOZNAKE OZNAČENIH: U studiji uticaja egipatske, avganistanske i srpske dijaspore u Nemačkoj na razvoj zemalja iz kojih potiču, koju je uradio Hamburški institut za međunarodnu ekonomiju 2007, konstatuje se da, za razliku od Egipćana i Avganistanaca, pripadnici srpske dijaspore, koji su u vreme konflikta bili angažovani na prikupljanju humanitarne pomoći i na protestima zbog negativne slike o Srbiji i o tadašnjem režimu, nakon konflikta nisu bili mnogo involvirani u razvojne projekte kod kuće.

Turski migranti u Nemačkoj, tako, imaju Savez turskih i evropskih preduzetnika, Institut za tursko-evropske studije, Centar za studiranje u Turskoj, dok Srbi imaju Nemanjiće i Obiliće, folklore i roštiljade, izjavljivao je u to vreme jedan viđeni gastarbajter.

Hamburški Institut za međunarodnu ekonomiju uočava da se u to vreme po nacionalnim šavovima raspao sistem njihovog kulturnog povezivanja preko 400 klubova Jugoslovena (1980), koje su u ranijem periodu podržavale i nemačke i jugoslovenske vlade (sa ciljem da se očuvaju jezik i kultura, a i da se razdvoje gastarbajteri od neprijateljske emigracije). Srpska pravoslavna crkva u Nemačkoj, prema hamburškom institutu, okuplja oko 250.000 ljudi u 29 crkvenih opština i oko 36 svetilišta, od čega Srpskoj pravoslavnoj crkvi pripada 16 hramova – u Diseldorfu, Oznabriku, Minhenu, Hanoveru, Berlinu, Dortmundu i drugim gradovima.

Prema istraživanju Svetske banke (The GermanySerbia Remittance Corridor Challenges of Establishing a Formal Money Transfer System, 2006) u Srbiju je 2004. formalnim ili u velikoj meri neformalnim kanalima stiglo 2,4 milijarde dolara doznaka koje migranti šalju svojim porodicama, što je činilo 12 odsto nacionalnog BDP-a, odnosno 65 odsto vrednosti njenog izvoza.

Inače, prema podacima pomenutog istraživanja Svetske banke iz 2006. migrantske doznake u nerazvijenim zemljama su bile veće od priliva investicionog kapitala i paketa pomoći. U 1995. iznosile su 63 milijarde dolara, u 2000. povećane su na 126 milijardi dolara, u 2005. na 160 milijardi. Novije procene govore da su u 2016. migranti poslali porodicama u zavičaju čak 575 milijardi dolara, najviše iz SAD – 61,38 milijardi dolara, iz Saudijske Arabije 38,79 milijardi, iz Švajcarske 24,38 milijardi…

U 2016. pet najvećih primalaca doznaka su Kina i Indija sa po 60 milijardi dolara, zatim Filipini, Meksiko i Pakistan sa po nešto manje od 30 milijardi dolara. Zemlje sa najvećim učešćem doznaka u nacionalnom BDP-u su Kirgistan (35,4 odsto), Nepal (29,7 odsto), Liberija (29,6 odsto), Haiti (27,8 odsto) i Tonga (27,8 odsto).

Sa druge strane, u manjoj meri je konkretnim podacima osvetljen dugoročni fenomen "nevidljivog" finansiranja razvijenih imigrantskih zemalja od strane siromašnih emigrantskih zemalja putem odliva mozgova (brain drain). Jedno istraživanje Programa UN za razvoj (The United Nations Development Program’s UNDP) pokazuje da je Indija, na primer, gubila 2 milijarde dolara 2001. godine samo zbog emigracije 100.000 kompjuterskih profesionalaca u SAD, na čije obrazovanje je Indija uložila između 15.000 i 20.000 dolara po stručnjaku.

MIGRANTSKI ZAVIČAJI: Prema Izveštaju za 2018. Međunarodne organizacije za migracije UN (IOM, International Organization for Migration: World Migration Report 2018) od 258 miliona migranata 2017. u svetu, 106 miliona je rođeno u Aziji i njihov broj se uvećava najbrže. Migrantski magneti su tamo Ujedinjeni Arapski Emirati (u kojima radi 8 miliona migranata) i Saudijska Arabija. Od 16,6 miliona migranata iz Indije, oko 3 miliona je našlo uhlebljenje u Emiratima, a 2 miliona u Saudijskoj Arabiji (isti broj kao u SAD). U zemlji u kojoj nisu rođeni živi 10 miliona Kineza, 7,5 miliona ljudi iz Bangladeša, oko 6 miliona ljudi iz Pakistana.

Broj migranata rođenih u Africi dosegao je oko 36 miliona. U Aziji živi 4 miliona Afrikanaca, koji se kreću severoistočnim pravcem (Egipat i Sudan) i prvenstveno traže posao u bogatijim zemljama Bliskog istoka, u kojima se zaustavilo oko 3 miliona Afrikanaca. U Severnoj Americi se broj njih u protekloj deceniji godišnje uvećavao za oko 1,5 miliona.

Smutno doba seoba 4

Ka Evropi jedna afrička migrantsko-izbeglička struja ide istorijskim severoistočnim pravcem (Maroko, Alžir, Tunis). Iz Alžira (2016. oko 90.000 izbeglica) "postkolonijalnim vezama" ide jaka migraciona struja u Francusku. U Španiju izbeglice su stizale iz Maroka i iz Alžira.

Između 2011. i 2016, oko 630.000 ljudi iz Nigerije, Eritreje, Gvineje, Obale Slonovače, Gambije, Senegala, Malija i Somalije je "Centralnom mediteranskom rutom" došlo do Italije, 90 odsto preko haotične Libije u kojoj se 2017. zadržalo 788.000 migranata.

MIGRACIJE I POPULACIONI VAKUUM: Uprkos preprekama koje se tim ljudima postavljaju, demografska logika spojenih sudova pokazuje da će se migracije nastaviti. U Evropi, pri sadašnjim migracionim trendovima, broj doseljenih neće biti dovoljan da nadoknadi razliku broja umrlih i broja rođenih, pa će se u EU između 2023. i 2060. broj radno sposobnih ljudi smanjiti za 19 miliona.

Izveštaj UN o migracijama ukazuje na posledice ubrzanog a neravnomernog starenja stanovništva: godine 2017. u svetu je bilo 962 miliona ljudi starijih od 65 godina, u 2050. će ih biti nešto više od dve milijarde. Ako se nastave postojeći trendovi, na svakih 100 osoba u radno aktivnom dobu u Evropi, u 2050. biće 53 osobe starije od 65 godina, a u 2015. bilo ih je 29.

Sa druge strane, u demografski mladoj Africi je u 2015. bilo 8 starih osoba na 100 radno sposobnih, a 2050. biće ih 11.

U Severnoj Americi, u kojoj su između 2000. i 2015. migracije obezbeđivale 42 procenta rasta populacije, taj tzv. faktor starosne zavisnosti će se do 2050. povećavati manje dramatično: sa 25 na 41.

Prosečna starost je u 2017. u Evropi 42,6 godina; u Severnoj Americi 44,7, a u Africi 19.

Stanovništvo požarima rata zahvaćenog arapskog sveta je od osamdesetih godina prošlog veka do 2010. duplirano na 357 miliona ljudi (20 odsto stanovnika ima između 15 i 24 godine), a do 2025. će se uvećati za 110 miliona ljudi.

Da li te razlike nešto govore o tome da li će se nastaviti egzodus migranata iz trećeg sveta? Kako pevahu makedonski pečalbari "na pečalba trgam, mamo, na pečalba, vo tug´ina, mamo mila…", preko Trampovog zida, preko mora, pustinja i žica, kroz lavirint prepreka i skrininga na prilazima "evropskoj tvrđavi".

Iz istog broja

Katalonija – Postizborna kriza

Ko od koga krade

Marko Fernandez

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu