Rumuni, Romani, Romi, Cigani

Romsko pitanje u Rumuniji došlo je u fokus pažnje međunarodne javnosti posle ulaska Rumunije u Evropsku uniju 2007. godine. U Zapadnu Evropu tada je otišao veliki broj stanovnika ove zemlje, a ubrzo su se javili problemi, naročito u Italiji i Francuskoj. U Italiji su 2009. godine političari i mediji optuživali rumunske emigrante za ubistva, pljačke i silovanja. Među tim emigrantima najviše je bilo Roma koji su živeli u neformalnim naseljima na periferijama velikih gradova.

Problem je ponovo aktuelizovan avgusta ove godine, kada je Francuska počela da deportuje grupe rumunskih i bugarskih Roma u njihove matične zemlje, rušeći pri tom njihova nelegalna naselja. Romsko pitanje uzdrmalo je tada odnose unutar Evropske unije, pale su mnoge teške reči između francuskih i evropskih zvaničnika o ljudskim pravima i slobodi kretanja unutar EU. Francuske vlasti branile su se tvrdnjama da rumunski i bugarski Romi u Francuskoj uglavnom postaju žrtve trgovine ljudima, da su mnogi prisiljeni da se bave prosjačenjem, prostitucijom i kriminalnim radnjama, francuski zvaničnici pitali su i šta je sa velikim parama koje su vlade Rumunije i Bugarske dobile za integraciju Roma. Pjer Leluš, francuski državni sekretar za evropske poslove, rekao je tada i da „neke zemlje svojim romskim građanima kao jedinu perspektivu nude da emigriraju u najbogatije evropske zemlje koje bi onda snosile teret njihove integracije“.

Mnogi rumunski političari su gnevno reagovali i na optužbe u italijanskim medijima i na ono što se u Francuskoj dešavalo sa Romima, naglašavajući da su i Romi iz njihove zemlje ravnopravni građani EU. Međutim, već godinama se u rumunskim medijima i među nekim političarima provlači i nelagodnost što Evropljani „izjednačavaju sa Romima sve Rumune“, uz sugerisanje da je za to odgovorna i sličnost imena Rom i Rumunija, Rumun.

ZBRKA: Još 2008. godine promenjena je anglosaksonska skraćenica kojom se u međunarodnim dokumentima i oznakama Rumunija označava sa „ROM“ (zato što asocira na Rome), i uvedeno je francusko „ROU“. Nešto ranije, iz istih razloga je državna novinska agencija koja se do pada Čaušeskua 1989. godine zvala „Ađerpres“ (skraćenica od Agencija Romana da Presa), da bi potom bila preimenovana u „Rompres“, dobila ponovo staro ime. Međutim, zaštitnicima nacionalne časti i ponosa to nije bilo dovoljno.

Pre nekoliko godina čuli su se prvi glasovi koji su tražili da se Romi ponovo nazivaju Ciganima, ali je zvaničan predlog stigao tek ovog decembra. Romi su tek od pre desetak godina prestali da u zvaničnom jeziku u Rumuniji budu Cigani, ali je predsednik države Trajan Basesku svojevremeno rekao da je time učinjena greška koja je donela zbrku, pošto su Romi na lošem glasu širom Evrope gde svojim „primitivnim, nomadskim ponašanjem brukaju Rumune“, a Evropljani „brkaju sve Rumune sa Romima“, što „stvara lošu sliku o Rumuniji“. Početkom decembra je poslanik vladajuće Demokratsko-liberalne stranke Silviju Prigoana uradio zakonski nacrt kojim se predviđa zvanična upotreba naziva Ciganin umesto dosadašnjeg Rom. Inicijativa je dobila podršku koalicione vlade premijera Emila Boka i očekuje se da u parlamentu dođe do rasprave i usvajanja zakona.

Rumunska javnost se podelila, glasovi razuma tvrde da su imena najmanje kriva za probleme koje Rumunija ima, desničarske partije i grupe predlog podržavaju. Većina Roma i njihovih organizacija suprotstavlja se ponovnom uvođenju naziva Cigani, jer smatraju da je to ime i odbačeno zato što je bezbroj puta imalo uvredljivo značenje. Romi su inače kroz istoriju bili poznati pod različitim imenima, poput Cigani, Džipsi, Gitanosi, a međusobno se najčešće zovu Romima, što označava etničku pripadnost, ali na romskom jeziku znači i čovek, ljudi, supruga, suprug.

SVUGDE ISTI PROBLEMI: Romska zajednica u Rumuniji ima i druge probleme osim imena, a ti problemi su manje-više isti u svim zemljama, naročito u Istočnoj Evropi. Veliki broj Roma živi u bedi, u neformalnim naseljima, uz sve posledice vezane za zdravlje i obrazovanje koje takav život sa sobom nosi. Mnogi nemaju lične isprave, i u Rumuniji ih prate predrasude, optužbe da čine najviše kriminalnih dela. Romske organizacije žale se na etničku diskriminaciju, mada postoji veliki broj vladinih i međunarodnih programa čiji je cilj emancipacija Roma i njihovo uključivanje u normalne tokove društva, a pomaci u položaju Roma postoje – romski jezik je uveden u škole, izdaju se udžbenici na njihovom jeziku, država izdvaja određeni broj stipendija kako bi i romska deca stigla da studiraju.

Romi u Rumuniji žale se i na lošu organizaciju unutar sopstvene etničke zajednice. Margareta Matače, izvršna direktorka Romskog centra za društvene intervencije i studije, u jednom intervjuu navodi probleme koji kao da su prepisani sa ovdašnje političke scene. Ona kaže da lokalni lideri Roma u Rumuniji najčešće ne pokazuju interese za probleme Roma, već se trude da zadrže svoje položaje „u gradskim skupštinama ili prefekturama“. „Od ukupno 200 romskih organizacija, samo 20 ih je aktivno. Neke su stvorili lideri koji ih nazivaju ‘moja organizacija’ i koriste ih da bi sebi dali legitimitet u odnosima s lokalnim vlastima, ali oni ne ulažu u ljude, niti prave programe“, kaže Matačeva. Ona tvrdi i da Romi u Rumuniji nemaju predstavnika ni na političkom nivou niti unutar međunarodnih romskih organizacija koje mogu pregovarati s vladom, da nemaju politički program, da nisu motivisani da glasaju za romske političare, pa zato postoji samo jedan romski zastupnik u parlamentu. Poznato zvuči i tvrdnja da na lokalnom nivou postoji opšta želja da se Romi zadrže u zavisnosti, jer se za vreme izbora lako i jeftino mogu kupiti njihovi glasovi. Na letošnjem protestu zbog proterivanja njihovih sugrađana iz Francuske, ispred ambasade ove zemlje u Bukureštu okupilo se svega nekoliko stotina Roma, a neslavno je prošao i tadašnji poziv lidera romskih organizacija u Rumuniji na bojkot francuskih proizvoda.

POSLEDNJI ROBOVI: Roma ima u svim zemljama Evrope, ali u Rumuniji ih je ipak najviše (vidi okvir), a kroz istoriju je njihov položaj u ovoj zemlji imao i neke specifičnosti. Rajko Đurić u svojoj knjizi Seobe Roma kaže da je posle Indije, Irana, Jermenije i Grčke, Rumunija postala najveće i, u kulturno-istorijskom smislu reči, najznačajnije stecište Roma. Ne zna se tačno kada su Romi stigli u Rumuniju, zvanično se pominju prvi put početkom XV veka, kao i u većini drugih evropskih zemalja. Položaj im je bio u svim tim zemljama loš, ali postoje dokumenta koja pokazuju da su još 1541. Romi u Rumuniji bili robovi, sa svim odlikama ovog statusa – išli su polugoli, svakodnevno su bičevani, mnogi od njih imali su gvozdene kuke oko vrata. U Rumuniji su postojala i tržišta robljem, na kojima su Romi tretirani kao roba koja se kupuje i prodaje. Pri trgovini, govorilo se da je neko prodao ili kupio određeni broj „ciganskih duša“. Za Rome su postojali i posebni zatvori, od kojih su neki bili privatni, a u slučaju otkazivanja poslušnosti ili pobune bili su surovo kažnjavani. Grupu Roma koja je pobegla iz ropstva i živela u nepristupačnim planinama i šumama između Mađarske i Rumunije zvali su ih Netotsi, ili „hajdučki Cigani“. Optuživani su za mnoge grehe, čak i za kanibalizam.

Romi su bili poslednji robovi u Evropi, jer se ropstvo u Rumuniji zadržalo sve do sredine XIX veka. Jedan od onih koji su dali najveći doprinos ukidanju tog ropstva bio je veliki rumunski istoričar i državnik Mihail Kogalničanu, koji je napisao brojna svedočanstva o surovom postupanju prema Romima u to vreme. Romi se na dan njegove smrti (umro je 2. jula 1891) i danas okupljaju na trgu u Bukureštu koji nosi njegovo ime i polažu cveće kraj njegovog spomenika.

Za vreme Drugog svetskog rata, u periodu fašističkog režima maršala Antoaneskua, ubijene su desetine hiljada rumunskih Roma. U vreme komunizma njihov položaj se popravio, mada mnogobrojni izveštaji govore da je diskriminacija prema Romima i tada postojala.

Uz sve negativne priče koje o Romima kruže u svim zemljama, Jovan Eraković, predsednik društva Ciklonaut, koji je 2005. godine putovao biciklom po Rumuniji, iz mnogobrojnih susreta sa rumunskim Romima nosi najlepša iskustva. Jedan od tih susreta odigrao se u planinama u blizini granice Rumunije i Ukrajine, u selu pored koga je u naselju sklepanom od lima i kartona živela zajednica Roma, koji su u taj kraj pristigli da bi učestvovali u branju pečurki i borovnica. Jedan od berača, po imenu Florijan, govorio je srpski jer je u Srbiji četiri godine bio gastarbajter, i sa oduševljenjem je pričao o gostoprimstvu koje je u Srbiji nalazio. Florijan je insistirao da Jovan i njegova devojka budu gosti njegove porodice i prijatelja u njihovoj kući u „karton-sitiju“. „Bila je to najgora kafa koju sam u životu popio, ali je zato druženje bilo sjajno. Na rastanku su nam bidone napunili borovnicama, i potom mahali za nama stojeći na putu“, kaže Eraković.

foto: jovan eraković

Oni koji o Romima misle sve najgore, loše misle i o svima drugima, i sigurno ne prave razliku između Roma, Rumuna, Romana ili bilo koga drugog. Toga su verovatno svesni i rumunski političari koji se zalažu za promenu imena, ali je umesto rešavanja problema u sopstvenom dvorištu uvek bilo lakše naći dežurnog krivca, a Romi su tu najpogodnije mete, ne samo u Rumuniji.