Svet

Grčka – Uspon levice

Rekonstrukcija katastrofe 1

ZA NOVU GRČKU I NOVU EVROPU: Vođa Koalicije radikalne levice Aleksis Cipras

foto: thodoros kalesis

22. 1. 2014. / 13.04

Rekonstrukcija katastrofe

Prema istraživanjima javnog mnjenja, Koalicija radikalne levice SIRIZA ubedljivo vodi u Grčkoj. Njen predsedavajući Aleksis Cipras poručuje Evropi da se "bitka vodi između građana i interesa tržišta", te da oni predstavljaju snage progresa i rada i da će zato pobediti. Za vlade država članica Evropski unije to bi bio pravi horor

U Evropi u kojoj vladaju konzervativne stranke i neoliberalna ideologija, čija Levica kao da je mrtva ili je u najboljem slučaju saterana u ćošak, Grčka predstavlja izuzetak. U zemlji koja je, u poređenju sa ostalim zemljama Evropske unije, najteže pogođena ekonomskom krizom, levica ne samo da nije priterana uza zid već, naprotiv, ima sve veći uticaj i sve važniju ulogu u društvenom i političkom životu. I samo što nije došla na vlast.

Zemljom i dalje upravljaju stranke desnog centra (Nova Demokratija) i levog centra (Pasok), čija koaliciona vlada, sudeći po anketama, iz dana u dan sve više gubi poverenje grčkih glasača. Naime, ove dve partije, koje su nekad samostalno vladale sa podrškom od preko 50 odsto glasova ukupnog biračkog tela, danas zajedno jedva da uživaju podršku 25 odsto građana. Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da opoziciona SIRIZA (Koalicija radikalne levice) ima veliku prednost, u pojedinim fazama ona doseže do 35 odsto.

Ako Koaliciji SIRIZA priključimo ostale grčke levičarske partije (KKE – Komunistička partija Grčke, DIMAR – Demokratska levica, Ekolozi Zeleni, ANTARSIA – Levi antikapitalistički pokret Pireja i druge male stranke), onda ukupna snaga grčke levice, bez socijaldemokrata, premašuje 50 odsto. Reč je, dakle, o fenomenu bez presedana u novijoj istoriji demokratske Evrope. Mnogi se pitaju kako je to moguće? Zašto većina Grka podržava radikalnu levicu za razliku od većine ostalih evropskih naroda, koji se radije priklanjaju desničarskoj politici?

TURSKI GRCI: Oni koji žure da uzrok ovog fenomena traže samo u poslednjoj teškoj ekonomskoj krizi, biće pobijeni činjenicama i istorijom. U Grčkoj, zemlji koja danas broji oko 11 miliona stanovnika, levica je oduvek imala duboke korene i veliki uticaj. Zanemarujući činjenicu da je u ovom delu jugoistočne Evrope rođena direktna demokratija, koju često uzimaju za prototip svi levičarski ideolozi širom sveta, treba obratiti pažnju šta se u Grčkoj dešavalo u 20. veku i u periodu između dva rata.

Jer, u tom periodu, konkretno 1922. i 1923, ova mala i siromašna zemlja sa tada pet miliona stanovnika, iznenada je primila ogroman talas od oko milion i po prognanih Grka iz Male Azije, što je bio rezultat nacionalističke čistke Kemala Ataturka. Više od polovine izbeglica je naselilo tadašnje gradske centre i smestilo se u siromašne četvrti Atine, Soluna i ostalih gradova Helade. Tako se u grčkim gradovima uvećala jeftina radna snaga i formirao novi proleterijat, a zajedno s njim se sve više budio i nemirni proleterski duh, koji je vrlo brzo postao klasno svestan i sve se organizovanije dizao protiv lokalne plutokratske elite koja ga je iskorišćavala. Nije slučajno što je grčka komunistička partija, osnovana 1918. godine, masovno regrutovala svoje članove baš među atinskim i solunskim radnicima – izbeglicama iz Male Azije.

OD NACISTA DO HUNTE: Početak Drugog svetskog rata i nacistička okupacija Grčke, koji su rezultirali uništavanjem najvećeg dela zemlje i ubijanjem preko pola miliona ljudi, takođe su doprineli buđenju revolucionarnog duha grčkog naroda. Vrlo brzo su organizovani Nacionalni oslobodilački front (EAM) i narodna vojska (ELAS), koji su za kratko vreme bili raspoređeni po skoro svim brdima i selima Grčke i imali bar po jednu partizansku jedinicu koja se borila protiv okupatora. Vođe i organizatori narodnog otpora su bili grčki komunisti i levičari, koji su, malo pre povlačenja Vermahtovih vojnika iz zemlje, već bili oslobodili preko 90 odsto grčke teritorije. Ali su pravili račun bez krčmara, tj. bez velikih sila koje su na Jalti odlučile da Grčka mora da pripadne Zapadu.

Grčke levičarske gerile i narod koji ih je masovno podržavao, ohrabreni pobedom nad okupatorom, odlučno su se suprotstavili toj odluci, što je Grke odvelo u još jedan rat, građanski rat (1944–1949), koji je bio mnogo gori, sa više žrtava, stradanja i izbeglica, nego rat protiv nacista. Kada se bratoubilački rat konačno završio 1949, levica je bila vojno poražena, ali je nastavila da uživa moralnu podršku znatnog dela grčkog naroda i imala ideološki uticaj na zemlju.

Sledili su egzili i progoni levičara, Komunistička partija je stavljena van zakona. Ipak, uprkos nasilju i nameštenim izborima od strane Desnice koja je bila na vlasti, 1958. partija Ujedinjena demokratska levica (EDA), čiji je član bio i čuveni kompozitor Mikis Teodorakis, osvojila je 25 odsto glasova. Na vlast je 1967. došla vojna hunta, koja je ponovo stavila levicu van zakona, zatvarajući i proterujući njene članove. Posle pada hunte 1974. i ponovnim uspostavljanjem demokratije, levičarske partije nisu prešle 15 odsto glasova, jer je njihove birače najvećim delom apsorbovala partija levog centra, socijalistički Pasok, koji je trijumfalno pobedio na izborima 1981. sa 48,1 odsto glasova.

USPON SIRIZE: U decenijama koje su sledile socijalistički Pasok je, usvajajući levičarsku retoriku, vladao grčkom političkom scenom, "kradući" glasove tradicionalno levo opredeljenih građana. Rezultat toga je bio da stranke levice godinama nisu mogle da pređu prag od 15 odsto. Sve do 2010. i početka ekonomske krize, Memoranduma i Trojke (MMF, Evropska centralna banka i Evropska komisija), što je opet dovelo do finansijske katastrofe i masovnog osiromašenja najvećeg dela grčke srednje klase. Ta situacija je dovela do vanrednih izbora u maju, pa ponovo u junu 2012, na kojima se Pasok definitivno srozao na 14 odsto glasova, a prava levica dobila na dinamici. Na tim izborima se SIRIZA popela na drugo mesto sa 27 odsto glasova, a desna Nova demokratija je osvojila 29 odsto glasova, i prvi put su stranke levice ponovo okupile čitavih 40 odsto biračkog tela.

"Vlast je njihova, ali je Grčka naša!", izjavio je tada četrdesetogodišnji harizmatični predsednik Koalicije SIRIZA Aleksis Cipras, najavljujući jaku opoziciju koalicionoj vladi koja "ropski poslušno izvršava naređenja Trojke i sve više ojađuje grčki narod". Samo godinu i po dana posle tih izbora postalo je jasno da SIRIZA ne samo da je zavladala u prostoru grčke levice, umetnika i intelektualaca, nego da njen uticaj i dalje raste privlačeći birače iz celog političkog spektra i da se sve jasnije gradi profil buduće vlade.

Današnje ankete pokazuju da SIRIZA ima očiglednu prednost, a grčki i strani analitičari predviđaju da će na sledećim nacionalnim izborima, koji će se verovatno održati sredinom 2014. godine, Grčka biti prva zemlja u istoriji Evropske unije koja će imati na vlasti demokratski izabranu radikalnu levicu. A to je za konzervativne i neoliberalne stranke Evrope pravi horor koji izaziva groznicu straha, dok istovremeno oživljava nade naprednih i levo orijentisanih građana.

PORUKA EVROPI: Na IV kongresu stranaka evropske levice, koji je održan u Španiji 15. decembra 2013, predsednik Koalicije SIRIZA Aleksis Cipras je sa 84 odsto glasova izabran za kandidata za predsednika Evropske komisije na evropskim izborima koji će se održati u maju 2014. Odmah pošto je došao na čelo evropske levice Aleksis Cipras je u svom govoru naglasio da je "došlo vreme da radimo i da se borimo za novu Evropu, Evropu nade i solidarnosti".

Rekao je takođe da je svestan da predstavlja pre svega Grčku i jug Evrope, ali je čvrsto vezan obećanjem koje je dao svojom kandidaturom da će predstavljati sve evropske građane: "Bitka se vodi između građana i interesa tržišta, između građana i neoliberalnih snaga. A mi predstavljamo snage progresa i rada i zato ćemo pobediti." Cipras smatra da je Grčkoj potreban plan dinamičnog oporavka koji se neće bazirati na strogoj štednji, a često ponavlja kako je cilj njegove stranke da promeni EU, a ne da je rasturi. "Mi smo mnogo veći evropejci, nego što su to konzervativne stranke koje su uništile ideju solidarnosti i podelile narode", tvrdi Cipras i podseća da je evrozona lanac sa 18 karika: "Ako pukne jedna karika, puca i lanac, a to sigurno niko ne želi da se desi."

Jedan od glavnih ciljeva SIRIZA je da, kada preuzme vlast u Grčkoj, odmah prekine sa merama stroge štednje i sazove evropski samit sa glavnom temom: grčki dug i dug ostalih zemalja u regionu, sličan onome koji je održan u Londonu 1953, gde su priznali da je posleratni dug nemačke bio previsok, pa je zato smanjen za čitavih 75 odsto. "Trebalo bi da postoji klauzula za otplatu kredita, koja će biti vezana za rast. Znači ako je BDP pozitivan, otplaćuješ kredit, a ako nije – ne. Potreban je jedan "novi evropski dil", veliki paket investicija za razvoj, naročito na evropskom jugu, koji će finansirati oporavak, tvrdi Cipras.

U intervjuima koje u poslednje vreme često daje evropskim medijima, tvrdi da će, ako pobedi njegova stranka, sprovesti program protiv stroge štednje i "za" demokratiju. Jer "nije moguće da se kažnjava jedna zemlja koja prolazi kroz humanitarnu krizu", a vladaće na način koji se ne bi dopadao gospođi Merkel. A što se tiče evropskih izbora, Aleksis Cipras predviđa da "veliko iznenađenje neće predstavljati razni oblici antievropskog populizma i ekstremizma, nego levica koja ima zadatak da promeni Evropu".

EVRO ILI DRAHMA: Prvi naredni cilj SIRIZA je da pobedi na evropskim izborima, koji se održavaju istovremeno sa grčkim lokalnim izborima. Ukoliko ubedljiva bude bila pobeda SIRIZA, utoliko će biti veći poraz grčke vlade, pa će sigurno biti proglašeni i prevremeni parlamentarni izbori 2014. Većina analitičara se slaže da bi SIRIZA morala svakodnevno da pravi ozbiljne greške da ne bi došla na vlast. Ili da se Grci toliko uplaše državne propagande i kontrolisanih mejnstrim medija pod pritiskom evropskih političara, da odustanu od velikog koraka ka demokratskoj promeni. Uostalom, isto se desilo i na izborima 2012. Pitanje je u kojoj se meri Grci danas plaše?

Prateći stalni pad svoje stranke, grčki premijer Adonis Samaras se nada da će u kampanji za evropske izbore staviti građane pred dilemu: evro ili drahma? Evropa ili izolacija? Međutim, za Aleksisa Ciprasa to je samo još jedna pseudodilema, pošto je politika stroge štednje u stvari ta koja udaljava Grčku od Evrope, koja destabilizuje demokratiju u zemlji, a ne politički stavovi SIRIZA koja radi u korist očuvanja socijalne kohezije, zaštite najslabijih slojeva, razvoja, borbe protiv nezaposlenosti i suštinski ima proevropsku politiku.

Naravno, i u redovima Koalicije SIRIZA se često čuju ekstremni glasovi, naročito sa njenog levog krila, koji se zalažu za prekid sa neoliberalnom Evropskom unijom, jednostrano brisanje duga, izlazak iz ćorsokaka evra i povratak na nacionalnu valutu drahmu. Ti manjinski glasovi ne utiču, međutim, mnogo na stranačku većinu koja insistira na poziciji da bilo koje rešenje grčkog problema treba tražiti kroz dijalog i u pregovorima, ali uvek u okvirima Evrope i evrozone. Sam Cipras tvrdi kako će dan posle izbora ukinuti Memorandum i dodaje: "A zatim ćemo započeti pregovore sa evropskim partnerima o suštinskom i održivom smanjenju javnog duga. Razgovaraćemo, pregovaraćemo, insistiraćemo i sukobićemo se ako treba, sve u cilju zaštite interesa grčkog naroda. Učinićemo sve što možemo da oslobodimo narod od nepodnošljive težine duga, sklopićemo, ako treba, pakt i sa samim đavolom. Ne želimo da izađemo iz evrozone, ali ako nas primoraju, ako treba da zatvorimo bolnice i škole samo da bismo ostali u evrozoni, onda su svi scenariji mogući."

OPTUŽBE I ODBRANA: Put SIRIZA i Ciprasov lični put, iako sada vodi ka demokratskom prevratu, pobedi i dolasku na vlast u Grčkoj, nije prekriven ružama. Brojne su i burne reakcije u zemlji i van nje. Koaliciju i njenog vođu protivnici svakodnevno zasipaju gomilom blata. Jedna od najčešćih optužbi njegovih protivnika je da je "populista" koji se nerealnim obećanjima dodvorava narodu. Cipras na to odgovara da "onaj koji pokušava da shvati patnje naroda nije populista. Naprotiv, onaj koji zataškava krizu je demagog".

Svakodnevne su provokacije desnice koja besomučno napada politički program i stavove SIRIZA, čiji je krajnji cilj transformacija zemlje u socijalističko društvo, ali je vrlo svesna realnosti i činjenice da današnja Grčka funkcioniše u okvirima globalizovanog kapitalističkog sistema. Zato su njeni posredni i neposredni ciljevi borba protiv nezaposlenosti, redistribucija bogatstva putem pravednijeg poreskog sistema, zaštita slabijih društvenih slojeva, socijalna pravda, zaštita životne sredine, borba protiv korupcije, birokratije i utaje poreza, puno poštovanje ljudskih prava i demokratskih sloboda građana, kao i pružanje jednakih mogućnosti svima kroz racionalizaciju sistema i socijalne države koja stvarno, a ne formalno, obezbeđuje svojim građanima besplatno zdravstvo i školstvo.

Samarasova koalicija, saterana uza zid rezultatima istraživanja javnog mnjenja, usvaja sve tvrđe i konzervativnije pozicije, napadajući SIRIZA i optužujući je za antinacionalne i proimigrantske stavove. U propagandne svrhe koristi i podatke o privatnom Ciprasovom životu, kao, na primer, informaciju da je "ateista, koji živi nevenčan u građanskoj zajednici u kojoj ima i dvoje nekrštene dece", kako bi na taj način probudili fobične reflekse konzervativnog dela pravoslavnih Grka. Koriste i takozvanu "teoriju o dva ekstrema", tvrdeći kako je s jedne strane neonacistička Zlatna Zora, a s druge strane leva SIRIZA, te da obe podržavaju terorizam. Optužuju je da je ekstremna stranka, koja ima zajednički jezik sa maskiranim anarhistima i toleriše ekstremni levi terorizam.

Neoliberali pak, sa svoje strane optužuju SIRIZA za nedostatak realizma i neposedovanje ozbiljnog ekonomskog programa. Pobeda ove koalicije bi, kažu, dovela do takve panike na tržištu, da niko više ne bi hteo da Grčkoj odobri kredit, a investitori bi je izbegavali. Ciprasova vlada ne bi imala potrebni kapital pomoću kojeg bi bila vraćena privatizovana društvena preduzeća. Optužuju SIRIZA i da će napumpati društveni sektor zapošljavajući hiljade beskorisnih državnih službenika. A najfobičniji konzervativci viču uspaničeno: "Oni su komunisti! Oteće nam kuće i ušteđevinu!"

Kritika stiže i s leve strane, pošto ih tvrdi komunisti optužuju kako su spremni na kompromise sa kapitalistima i kako ne žele da dođu u sukob sa Evropskom unijom, pa tako neće štititi prava radničke klase.

Neke kritike SIRIZA jednostavno ignoriše, dok druge poriče govoreći da je reč o neosnovanim optužbama i zlonamernoj propagandi sa ciljem da se narod dezorijentiše jeftinim trikovima. A onima najmanje zlonamernim se argumentovano suprotstavlja povišenim tonom, tvrdeći kako ne postoje ćorsokaci niti jednosmerni putevi, nego u svakoj situaciji postoji izbor koji je na nama. Pitanje je koliko će u to građani Grčke da poveruju, ali sudeći po anketama, sve je više onih koji će je podržati i dovesti je na vlast na sledećim izborima.

Aleksis Cipras kaže za svoju stranku da je "vlada u iščekivanju", siguran u predstojeću pobedu. Naglašava kako izborna pobeda grčke levice neće značiti samo promenu za Grčku, nego će imati ulogu političkog multiplikatora sveevropskog pokreta protiv politike stroge štednje i za prava zaposlenih: "Vlada Koalicije SIRIZA će pregovarati sa gospođom Merkel ne samo u interesu grčkog naroda, nego u interesu svih radnih ljudi Evrope, jer stroge mere štednje nas sve pogađaju i moramo na njih da stavimo tačku. Naš prvi zadatak je rekonstrukcija katastrofe."

(Autori su osnivači i urednici grčkog nezavisnog časopisa "Zenit")

Iz istog broja

Turska – Borba za prevlast

Erdoganova kula od karata

Dušan Spasojević

Egipat – Novi ustav i arapsko proleće

Slovo zakona ili zakon jačeg

Momir Turudić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu