Svet

SAD

Reforme zdravstva – Pravo ili privilegija 2

BEZ DOGOVORA: Okrugli sto o reformi zdravstva (foto: Reuters)

Reforme zdravstva – Pravo ili privilegija

Dok demokrate veruju da je zdravstveno osiguranje pravo, republikanci smatraju da je ono privilegija i lična stvar pojedinca u koju država ne treba da se meša. Razlike zadiru u samu srž ideološke podele među partijama

Za "Vreme" iz Amerike

Predlog zakona o reformi sistema zdravstvenog osiguranja, po kome bi svi građani SAD bili osigurani, u kritičnom je stanju i nakon sedam i po sati reanimacije, koliko je trajao samit pod pokroviteljstvom predsednika Baraka Obame koji je okupio najistaknutije članove Kongresa iz obe partije. Javnom debatom, koju su prenosile sve vodeće kablovske mreže i tokom koje se slivala bujica analiza po blogovima svih medija koji drže do sebe, predsednik nije želeo samo da udahne život reformi zdravstva, okosnici svog mandata, već i da nakon godinu dana njenog mrcvarenja u Kongresu pruži poslednju priliku obema partijama da postignu kompromis. Ako za reformu još možda i ima nade, uprkos tome što je demokratska partija nakon izbora u Masačusetsu izgubila dvotrećinsku većinu u Senatu, u dogovor između republikanaca i demokrata ne veruju ni najveći optimisti. U ideološki naelektrisanoj atmosferi kakva se decenijama nije videla, samit je više ličio na bračno savetovalište nego na forum iz koga će se ispiliti dogovor. Uostalom, ako republikancima i demokratama ni cela protekla godina nije bila dovoljna da nađu zajednički imenitelj, bilo je naivno verovati da će jedan sastanak, ma koliko dugo trajao, biti dovoljan za pomirenje, i to još usred izborne godine za Kongres.

Razlike su, pokazalo se, nepremostive, i zadiru u samu srž ideološke podele među partijama. Dok demokrate veruju da je zdravstveno osiguranje pravo, republikanci smatraju da je ono privilegija i lična stvar pojedinca u koju država ne treba da se meša. Konzervativci često vole da kažu da je američki zdravstveni sistem najbolji na svetu, što je sa tačke gledišta jednog senatora sasvim tačno. Za preko 40 miliona Amerikanaca, koji ni pored dva posla koji rade nisu u stanju da kupe zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita je preskupa, jer plaćaju iz džepa na licu mesta, ili loša, jer u bolnice dospevaju tek kao hitni slučajevi, pošto za preventivno lečenje nemaju para. Jedan doktor iz Ohaja, države koju je recesija teško pogodila, a koji volontira u dispanzeru koji pruža besplatne preglede, nedavno je ispričao da je broj pacijenata u poslednjih godinu dana dramatično porastao. Pretprošle godine je zakazivanje trajalo tri meseca pre nego što su svi termini popunjeni za naredni kvartal. Januara prošle godine termini su popunjeni za tri dana, a prošlog januara – za svega tri sata. Većina ovih pacijenata ili radi kod poslodavaca koji ne mogu da obezbede svojim zaposlenima osiguranje, ili osiguravajuće kompanije ne žele da im prodaju osiguranje jer imaju neku hroničnu bolest. Reforma koja je u pripremi već više od godinu dana ukinuće pravo osiguravajućim kompanijama da diskriminišu pacijente prema zdravstvenom stanju, a za uzvrat će osiguranje biti obavezno, što će im doneti oko 30 miliona novih klijenata.

Za nekoga ko dolazi s one strane Atlantika teško je pojmljivo da i pored toga što potroši najviše novca po glavi stanovnika za lečenje, Amerika i dalje nije svim svojim građanima obezbedila zdravstveno osiguranje, i da su nesrazmere među okruzima toliko velike da je životni vek u nekim delovima zemlje približan onom u zemljama trećeg sveta. Teško je razumeti i da je osiguranje za kola obavezno, dok za ljude nije. Zbunjuje, međutim, i sledeće pitanje: kako je čovek koji je na izborima protiv sebe imao mašineriju Klinton, koji je ubedljivom pobedom osvojio mandat za reforme koje je obećavao tokom kampanje, te čija partija ima većinu u oba doma Kongresa, dozvolio da sudbina zdravstvene reforme, nakon godinu dana rasprave među zakonodavcima, visi o koncu?

Odgovor na ovo pitanje može se naći u čuvenoj Čerčilovoj opasci da je "demokratija najverovatnije najgori oblik vladavine, ako se ne računaju one koje su isprobavane s vremena na vreme". Očevi američke nacije hteli su da demokratski sistem bude složeniji nego bile gde drugde. Stvari dodatno komplikuje i "kvaka 22", tj. Pravilo 22 senatskog pravilnika, po kome je za donošenje zakona potrebna dvotrećinska većina od 100 senatora.

Srećna okolnost je da su oba doma Kongresa nešto pre Nove godine usvojili svoje, makar donekle različite verzije zakona o reformi zdravstvenog osiguranja. Demokrate imaju još jedan proceduralni izlaz iz ove zamršene situacije, koji se zove "pomirenje", što podrazumeva da demokrate u Predstavničkom domu zapuše nos i usvoje verziju zakona koji je već dobio podršku dvotrećinske većine u Senatu. Da bi se ta razvodnjena ali konačna verzija našla na predsednikovom stolu, potrebno je da za nju glasa prosta većina senatora. Ovaj broj "Vremena" biće već u rukama čitalaca kada predsednik Obama bude najavio konačnu strategiju za izglasavanje reforme koja se rađala, koja je umirala i vaskrsavala već čitav jedan vek. Iako su se na ovom terenu pre njega okušala i propala sedmorica američkih predsednika, za Baraka Obamu ona je mnogo više od predizbornog obećanja. Danas može da bira između manjkavog uspeha (jer reforma je već prilično razblažena) i teškog neuspeha po kome bi ostao upamćen i dugo nakon što ne bude više predsednik SAD.

Iz istog broja

Italija – Lokalni izbori u senci korupcije

Povratak u devedesete

Enzo Mangini

Mit i stvarnost

Dužan ko Grčka

Georgios Stamkos, Milica Kosanović

Odnosi Evrope i Amerike

Obama nema vremena

Andrej Ivanji

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu