Svet

Ukrajinski frontovi

Rat jede resurse 2

GLAD ZA ORUŽJEM: Tamni vilajet ukrajinskog rata

foto: ap

Rat jede resurse

Mnogi dobri poznavaoci prilika nisu verovali da će Rusija krenuti u invaziju na Ukrajinu, a to se desilo. Rat u Ukrajini neće se uskoro završiti, po svemu što se sada dešava, i to će biti izvor nestabilnosti koja će se prenositi dalje

Rat se odužio, i sve govori da će potrajati. Pozicije su jasne – Rusija želi da za vreme letnje sezone i povoljnih meteoroloških uslova završi stvar postavljanjem zastave na čitav prostor Donbasa. Desetinama hiljada artiljerijskih granata i raketa krči se put kroz ukrajinske odbrambene položaje. Padaju mesta jedno po jedno, doduše pretvorena u ruševine, ali za visoku politiku sitničarenje oko toga šta će narodu doneti oslobođenje nije važna tema. Nikada nije ni bila.

Obruč oko aglomeracije Severodonjeck–Lisičansk nije zatvoren, ali sada je “vrat” iza leđa ukrajinskih snaga širok nekih 20-22 kilometra. Ruska artiljerija pokriva čitav taj domet. Kada padne put broj 66, izlaza više nema. Rusi čiste Severodonjeck i sada su preostali Ukrajinci saterani u prostor hemijskog kombinata Azot, kao pre neku nedelju u Azovstalj, koji je već postao istorijska tema. Na desnoj obali reke Severni Donjeck je Lisičansk, sa velikim garnizonom. Nezgodno je što je ta obala viša, kao kod svih reka u Ukrajini, u odnosu na onu na istoku. Rusima neće biti lako preći reku, ali pokušaće, sudeći po dosadašnjem pristupu rešavanju problema, i frontalno i da slome odbranu razumljivom taktikom odsecanja i izolovanja od pozadine. Tada će pasti Donbas, i uradiće se sa njim isto što se već dešava u delovima Ukrajine koji su pod ruskom kontrolom.

NAMETANJE SVRŠENOG CILJA

Rat jede resurse 3

Od Hersona do Marijupolja uvodi se nova vlast. Dovučene su odasvuda posadne jedinice da se obezbedi kontrola. Promenjen je telefonski pozivni broj i umesto ukrajinskog +380, sada se mora pozvati na +7. Obnavlja se osnovna infrastruktura, ubrzano se radi na popravci železničke mreže potrebne za vojne namene. Ruska vojska tradicionalno se oslanja na ekonomičnost prevoza vozom i ljudi i tehnike, a sada su potrebne velike rezerve za dostavu do fronta, dok se u pozadinu vraćaju oštećena sredstva ratne tehnike na popravke, remont ili kanibalizaciju – iskorišćenje delova rashodovanih vozila za održavanje ostalih.

Sve što se radi ukazuje na plan prisajedinjavanja Rusiji delova Ukrajine na jugu i istoku, direktno ili preko satelitskih država DNR i LNR. Vladajuća partija Jedinstvena Rusija pobrinula se za postavljanje plakata sa porukom “Herson – grad sa ruskom istorijom”. Nije slučajno što je to partijska poruka. Jedan čovek – jedna partija pokrenuli su rat i sada pokušavaju da, naravno, pobede, odnosno nametnu svršen čin.

Kremaljski stratezi nisu se do sada istakli dobrim procenama. Početna zamisao o ratu svodi se na trivijalno razmišljanje “kako ćemo – lako ćemo”. Ogromni gubici tehnike, izvlačenje ruskih armija sa severa i severoistoka uz odustajanje od zauzimanja Kijeva i Harkova, povlačenje za 120 kilometara od Voznesenska do Hersonske oblasti i još mnogo toga jasni su pokazatelji posledica nedostatka dobrog plana i viška preduzimljivosti. Naravno, čvrsti putinofili pokušaće da pronađu neku pamet u svemu tome, ali s njima ne vredi analizirati prilike jer oni su u domenu vere, a ne fakata.

TVRDA POLITIČKA IGRA

Sada Rusija pokušava da nametne svršen čin i privoli na prihvatanje učinjenog, računajući i razvoj događaja u naredna dva-tri meseca. Artiljerija će se pobrinuti da se održi dinamika. Pešadije svakako ima malo, ali dovoljno da se prime ostaci ukrajinskih odbrambenih jedinica koji polože puške nakon višenedeljne stalne vatre velikokalibarskih oruđa. Kako se primenjuje taktika slamanja odbrane, dovoljno je vidljivo iz snimaka polja sa kraterima složenim jedan pored drugog do horizonta.

Za ruski pristup možda ima neke nade. Eto, gensek NATO a Stoltenberg se sastao sa finskim predsednikom Ninistom i rekao da se mir može ostvariti, ali da je pitanje koliko Ukrajina može da žrtvuje, i pomenuo prostor. Saznaćemo da li je to već predlog da se u interesu sveta plati neka cena, možda oko četvrtine Ukrajine zarad sreće za ostale.

Malo je takvih poruka kao što je Stoltenbergova. Za sada dominira tvrda politička igra i poručuje se Moskvi da neće biti popuštanja. Ukrajinske vlasti dobile su podršku saveznika iz SAD, Velike Britanije i EU, ali uslov je jasan – nema popuštanja pred Rusima (ako se ne desi dramski obrt). Ako ruska vojska izađe na Kremlju prihvatljivu liniju razdvajanja (od Hersona do Donbasa), to će za narodne mase biti proglašeno kao pobeda, a za svet kao platforma za pregovore o tome šta i kako dalje. Ništa neće biti rešeno, jer nema razloga da se veruje da će političari vodećih sila poslušati savet Čomskog, da je za sve bolje da se Ukrajina podeli.

RATNA ZIMA NA VIDIKU

Ako Rusija do jeseni ne nametne silom nove granice, i ako se Kijev ohrabri da ne miruje, možda čak da krene u kontraofanzive, posledice su jasne – nastaviće se rat (u jesenje-zimskoj, pomalo smrznutoj varijanti), a problem svih problema postaće sankcije koje će lomiti rusku ekonomsku moć. Održavanje snažnog vojnog kontingenta na terenu traži mnogo novca, ratni teret biće veliki izazov. U NATO u se već gleda ka budućnosti, ratnoj zimi 2022/2023. Složeni borbeni sistemi koji su obećani ukrajinskoj vojsci traže vreme za obuku. Možda su preuranjeno, nakon kratkih dvonedeljnih kurseva, dodeljene haubice 155 mm M777 i ostalo oružje jedinicama poslanim direktno na front. Premalo je vremena da pravilno ovladaju tehnikom, a pod pritiskom ratne nužde baterije su otišle na front gde, sudeći prema ruskim snimcima uništavanja dela tih haubica, posluge nisu obavile posao kontrabatiranja sa udaljenostima izvan dometa ruskih artiljerijskih oruđa.

Mnogo se nade polaže u višecevne lansere raketa M142 (oni sa šest raketa 227 mm) i M270 (sa 12 istih), ali i za to je predviđen neki šnelkurs, pa na front. Kada se nabavlja nešto od američkih firmi (i naravno firmi iz ostalih velikih članica NATO a), posao obično prati priča o sofisticiranosti borbenih sistema, potrebi da se primeni nekakva nova filozofija, a ne samo da se pročita onaj debeli tehnički priručnik. Za to se uzmu veliki novci. Sada, kada se vodi rat, vremena nema.

Ukrajinska vojska prošla je osam godina obuke sa instruktorima iz NATO a i to se oseća, ali na nivou taktičkih jedinica do bataljona. Brigade su po definiciji združene taktičke jedinice i mora mnogo da se uradi na obuci za efikasno sadejstvo, i to u kombinaciji stare sovjetske i stare i nove NATO tehnike, ali sa posebnom ulogom savremenih sredstava veze i komandno-informacionih sistema. Zato se, osim hitne popune izgubljene tehnike gde se to mora učiniti, vojna pomoć usmerava na novoformirane brigade umesto na već postojeće. Sa mobilisanim ljudstvom primetno je da se radi na obuci prilagođenoj eklektičnoj kombinaciji tehnike. Ima izveštaja o nizu novih jedinica – 66. mehanizovanoj brigadi koja se formira na bazi centra za obuku u mestu Stariči. Instruktori iz NATO a rade na obuci te brigade i sličnih jedinica, ali to ne može da za kratko vreme otkloni teret koji za ukrajinske komandante predstavlja raskorak između želje za brzom popunom i potrebnim vremenom za solidno usvajanje tih sredstava. To sada predstavlja bukvalno pitanje biti ili ne biti za ukrajinsku vojsku, koja se lomi pod ruskim artiljerijskim maljem.

GLAD ZA ORUŽJEM

Zamenik šefa ukrajinske obaveštajne službe Vadim Skibicki požalio se britanskom “Gardijanu” 10. juna da se troši pet-šest hiljada artiljerijskih projektila svakog dana, i da se sada primarno koriste NATO granate kalibra 155 mm koje su došle uz haubice. Rat jede resurse. Jedan primer je nedostatak lakih prenosnih raketnih sistema PVO FIM-92 Stinger – Amerikanci su dali za rat nekih 1400 komada i sada je naručeno novih 1300 od moćnog Rajetona, ali rok za izvršenje ugovora je 30. jun 2026. godine. Veliki problem NATO a su dramatična redukcija rezervi ratnog materijala i istovremeno prelazak na maloserijsku proizvodnju preskupih borbenih sistema. Zanimljivo za procene budućih odnosa NATO a prema istoku (računamo tu i Kinu) jeste pitanje da li da se sada samo novim narudžbinama premosti naglo pražnjenje zaliha u korist ukrajinske vojske ili je namera da se ponovo uzdignu velike vojske realna. Ako se ceni da će rat potrajati i ako se pesimistično gleda na sudar SAD i saveznika sa Kinom, onda će morati da se pokrenu mašine.

Ukrajinci traže neverovatno velike količine naoružanja, ali to su poruke političara. Poznati šoumen je savetnik ukrajinskog predsednika Podoljak, koji je preko Tvitera zatražio 1000 haubica 155 mm, 300 višecevnih lansera raketa, 500 tenkova, 2000 borbenih vozila, 1000 dronova. Tako on bazi pokazuje da štiti zemlju, ali u NATO u se kalkuliše šta dati, a šta prodati. Amerikanci prazne skladišta, ali kada se radi o novoj tehnici onda se primenjuje procedura za prodaju, kao što je to slučaj sa četiri drona MQ-1C Grej igl, koji mogu da ostanu u vazduhu i do 30 časova i naoružani su laserski vođenim raketama Helfajer. Za njih mora da se plati.

Alternativa Ukrajincima je da pogledaju čega ima u skladištima. Našlo se protivtenkovskih osamdesetpetica koje su se razmilele svuda po frontu, raznih tenkova iz rezervi, ali i mnogo mitraljeza M1910 sistema Maksim. Onih legendarnih iz izreke “puca kao Maksim po diviziji”. Poziraju sa tim čudom Ukrajinci i borci narodnih milicija, a Maksim kao da je izvučen iz scenografije stimpank filma. Ruski muzikanti, ali ne oni iz Vagnera koji sviraju horom mitraljeza, već rokeri iz grupe Kontra, pevali su da Maksimka daje slobodu (Эх, даёт свободу Максимка пулемёт).

Ima i plovećih Maksima – na Azovskom moru primećena su tri, po ruskoj terminologiji, artiljerijska čamca projekta 1204, stara pedeset i više godina. Zadatak mornara je obezbeđenje i to nisu neki atraktivni zadaci, ali pomenuli smo ta plovila zbog kurioziteta – čamci su iz sastava 327. gardijskog beogradskog diviziona artiljerijskih brodova, jedinice koja nosi počasno ime jer se istakla u borbama za naš Beograd oktobra 1944. godine. Sovjetski mornari tukli su se protiv Nemaca koji su držali ruševine Pančevačkog mosta i obezbedili su Savski most, i to sa čamcima koji su vrlo slični tehnici koja sada plovi po Azovskom moru.

HAOS NA MORU I NA JUGU

Još jedno staro sredstvo stvorilo je pometnju na moru. Ukrajinci su postavili za odbranu Odese sidrene mine, i to stare proizvode, iz 1930-ih godina. Remontovali su mine, ali svako malo poneka se otkači i krene morem kako je struje nose. Neke su naišle na brodove, neke su viđene na vreme. Ozbiljna tema je kako izaći iz krize sa minama, i to na pomorskim putevima koji vode do ukrajinskih luka za ukrcavanje poljoprivrednih proizvoda za izvoz. Žitni problem mora da se reši i pregovara se o tome, jer svi gube i novac i političke pozicije.
Jedan metod da se otvori prevoz jeste da ruska mornarica garantuje bezbedan koridor. Minolovci treba da očiste prostor i nadziru situaciju. Za ukrajinsku stranu to nije prihvatljivo, jer tvrde da će Rusi iskoristiti priliku i pozicionirati se za osvajanje obale sve do Dunava. Oni traže da se NATO umeša. Internacionalizacija Ukrajincima odgovara, ali zašto bi to Moskva prihvatila? Za sada nije rešen problem 67 brodova raznih država koje je rat zatekao u ukrajinskim lukama. Ruska pomorska blokada je čvrsta, a ponuđeni izlazni koridor nije prihvaćen i sada se čeka na razvoj.

Rat jede resurse 4
RAT U UKRAJINI, NAPETOST IZMEĐU GRČKE I TURSKE: Redžep Tajip Erdogan

Ključni strani faktor je Turska, koja prema Konvenciji iz Montrea ne dozvoljava prolaz ratnim brodovima kroz Bosfor i Dardanele. Zlatnu priliku u rukama sada ima Erdogan. On istovremeno vodi poslove sa obe zaraćene strane i nudi usluge dobre volje. Na jugu koristi preopterećenost Rusije, pokušava da silom nametne svoju volju na severu Sirije i konačno stvori bezbednosnu zonu od 30 kilometara, faktički da proširi svoj uticaj i direktno prisustvu u dubinu susedne države. Nije to nova tema, ali sada Erdogan vidi odličnu priliku jer je ruska vojska dramatično redukovala kontingent u Siriji. Snage se odmeravaju, turski pritisak raste, Rusi su preselili jednu mešovitu eskadrilu bliže severu Sirije i najavili da će podržati vladine oružane snage i njihove prijatelje.

Erdogan se razmahao i pripretio je Grčkoj da će, ako nastavi da jača garnizone na ostrvima u Egejskom moru, imati “tragičan kraj”. Odmah zatim, turski državni mediji su izvestili da predsednik lično prati velike manevre na nekoliko kilometara od grčkih ostrva. To nisu prazne pretnje, i Grci su sada, kada se već zahuktava turistička sezona, izvukli inženjeriju iz kasarni, poslali je da gradi fortifikacije duž reke Marice i zaštiti istočni front.

Mnogi dobri poznavaoci prilika nisu verovali da će Rusija krenuti u invaziju na Ukrajinu, a to se desilo. Zato se sada moraju pažljivo posmatrati tursko-grčki odnosi i šta se dešava u Bosni i Hercegovini. Rat u Ukrajini neće se uskoro završiti, po svemu što se sada dešava, i to će biti izvor nestabilnosti koja će se prenositi dalje.

“Deindustrijalizacija” Ukrajine

Jedna od akcija ruske vojske na deindustrijalizaciji Ukrajine možda će imati indirektne posledice na Srbiju – 25. maja sprovedena je “kalibrovka” (u ruskom savremenom slengu: uništavanje objekata krstarećim raketama Kalibr) pogona fabrike Motor Sič, u kojoj su izrađivani motori za kineski nadzvučni školsko-borbeni avion L-15. Predsednik Aleksandar Vučić je u skorašnjoj poseti aerodromu Batajnica pomenuo da se razmišlja o nabavci baš tog aviona. Sada to neće biti lako izvesti jer L-15 pokreću dva motora AI-222-25, rusko-ukrajinskog projekta iz neke srećnije prošlosti. Kinezi su nabavljali motore i prošle godine ugovorili su čak 400 komada nove varijante AI-225-25F sa dodatnim sagorevanjem goriva, forsažem, po ruskoj vojnoj terminologiji odomaćenoj u našoj avijaciji.

Kinezi su čak pokušali da postanu vlasnici Motor Siča. Koristili su šansu koja se pružila 2014, kada je ukrajinska firma ostala bez glavnog tržišta – Rusije. Uzimali su akcije i postepeno preuzimali firmu, ali 2017. je pokrenuta istraga jer poslovi nisu bili čisti čak i za ukrajinske standarde, koji su sasvim različiti u odnosu na poglede, na primer, EU. Predsednik Volodimir Zelenski potpisao je prošle godine akt po kojem je Motor Sič nacionalizovan i odstranjeni su kineski vlasnici. To nije bilo u vezi sa nabavkom motora, jer jedni Kinezi se bave proizvodnjom školskog borbenog aviona za domaće i izvozne potrebe, a neki drugi su pokušali da postanu vlasnici nekada važne i prestižne ukrajinske firme.

Sada Zelenski ima ruševine. Navodno, u “kalibrovki” je direktno pogođen prostor u kojem se nalazila tehnička dokumentacija, i to je kraj kraja za proizvodnju motora. Sada su Kinezi pred izborom da li da pokušaju da nabave motore AI-222-25 iz ruskog pogona firme Saljut u Podmoskovlju ili da sačekaju koju godinu na završetak svog motora slične klase potiska.

Za interese Srbije to nije ugodna tema – na duži rok ruska tehnika nije ni politički dobar potez ni za avijaciju, jer je neizvesno kako nabaviti rezervne delove i obezbediti održavanje. Postoji rezervno rešenje – dr Nenad Miloradović, pomoćnik ministra odbrane, koji čvrsto drži uzde nabavki i prometa naoružanja, još jula 2020. govorio je onom vernom režimskom novinaru sa TV Pinka da bi bilo odlično nabaviti američki školski avion T-7A. Taj projekat je vrlo zanimljiv, pokrenut je u saradnji švedske firme SAAB i američkog Boinga, na zahtev američke avijacije da se pribavi novi školski nadzvučni avion kao zamena za prestareli T-38 Talon, koji je u službi 61 godinu.

Ima kod Amerikanaca stare tehnike, eto taj Talon vodi poreklo duboko u sredinu 1950-ih godina, kada je nastao pod vođstvom Veljka Gašića, američkog inženjera čiji je otac iz hercegovačkog krša otišao “preko bare”. Navodno, do školskih dana nije govorio engleski, ali brzo je savladao i jezik i nauku i postao važna ličnost američke avijacijske istorije. Gašić je umro u stotoj godini života, 14. januara ove godine. Potvrdio je pravilo da Srbi u uređenim (stranim) sistemima čuda mogu da stvore, a kod nas odluke donose, nažalost, oni netalentovani koji nikada nisu pronašli posao u inostranstvu jer nisu bili potrebni. Sada takvi predlažu da se Srbi umešaju u američki posao, da predlože kako da usavrše svoj novi projekat T-7A i pretvore ga u višenamenski borbeni avion za male zemlje sa ograničenim budžetima. Uradiće to Boing, ako proceni da će uzeti novac. Za sada, rano je procenjivati šta će da se desi, jer prva jedinica na T-7A po planu treba da se preoruža 2024. godine, a tek deset godina kasnije taj avion bi trebalo da bude potpuno u funkciji.

Iz istog broja

SAD

Američka kultura oružja

Slobodan Kostić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu