Svet

Sirija – Sporazum o primirju Rusije i SAD

Rat i mir u Orijent ekspresu 2

DVE SLIKE SIRIJE: Raketirano predgrađe Damaska...

fotografije: fonet / ap

Rat i mir u Orijent ekspresu

Američko-ruski sporazum o primirju možda pojednostavljuje situaciju u Siriji u kojoj svi ratuju protiv svih. Namešta se scena za konačni obračun sa Islamskom državom

Moskva i Vašington objavili su 22. februara zajedničko saopštenje o predlogu da se 27. februara 2016. u ponoć po bagdadskom vremenu uspostavi delimično primirje u Siriji. Na one koji do 26. februara u podne prihvate primirje i o tome obaveste rusku ili američku stranu, ili predstavnika UN, ruska avijacija i avijacija koju predvodi SAD neće dejstvovati. Vazdušni udari biće nastavljeni protiv Islamske države, fronta Džebhat al Nusra i s njima povezanim organizacijama koje je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija proglasio terorističkim.

Moskva je obećala da će na uspostavljanju primirja raditi sa vlastima u Siriji, a Vašington će razgovore obaviti sa opozicionim grupama koje podržava zajedno sa Turskom. Američki i ruski predstavnici će na kartama označiti teritorije snaga koje su prihvatile primirje. Koordinacioni centar za uspostavljanje primirja započeo je sa radom 23. februara u ruskoj vazdušnoj bazi u Siriji.

Rat i mir u Orijent ekspresu 3

Ruski predsednik Vladimir Putin i američki predsednik Barak Obama, nakon dugog telefonskog razgovora koji je inicirao Putin, javno su odobrili to primirje. Tome je prethodilo nekoliko rundi zatvorenih konsultacija ruskih i američkih pregovarača o realizaciji sporazuma o primirju koji su 12. februara u Minhenu sklopili ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov i američki državni sekretar SAD Džon Keri, a koji je trebalo da stupi na snagu 19. februara. Neke od evropskih diplomata, koje se po tom pitanju malo pitaju, šaputale su tada izveštačima da sporazum nije vredan papira na kome je napisan.

Tih dana u zapadnim medijima je provejavala depresivna ocena da "krvavi Asad koji mora da ode" zahvaljujući Putinu pobeđuje opoziciju koju podržavaju Turska, Saudijska Arabija i Zapad, što je imalo izvesnog odjeka i u američkoj predsedničkoj kampanji u kojoj se pretendenti na uobičajen način nadmeću u tome ko više veruje u boga, a ko je spreman da napravi veći zločin da bi učvrstio dominantnu moć Amerike.

TURSKA GRANICA: Naročito Turcima se nije svidelo to što su Asadove snage uz rusku pomoć nastavile da uspostavljaju kontrolu nad zonom u kojoj žive njima etnički bliski Turkmeni, a iz koje je pomereno novih 70.000 izbeglica. Turke je takođe frustriralo uspostavljanje zone kurdske autonomije uz tursku granicu u Siriji, a naročito njeno širenje na zapad kojim se preseca linija snabdevanja ustanika koje podržava Turska, pa su počeli da iz samohodnih haubica preko granice bombarduju Kurde, koji predstavljaju glavnog američkog saveznika na terenu u Siriji, a koji su otvorili i predstavništvo u Moskvi.

Nakon dva teroristička napada u Ankari i na istoku Turske početkom februara, za koju je odgovornost preuzela jedna minorna kurdska organizacija, Ankara je nastojala da ubedi Amerikance da su njihovi kurdski štićenici u Siriji zapravo filijala kurdske PKK koju turska smatra terorističkom organizacijom, te da Amerikanci treba da izaberu između Kurda i njih. Vašington je pokušavao da obuzda i umiri Turke, dok se spekulisalo o opasnosti da Rusi, još ljuti zbog obaranja svog aviona, sačekaju Turke na sirijskoj teritoriji sa svojim raketama S400 i svojom avijacijom, čime bi NATO bio doveden u neželjenu situaciju da iz solidarnosti sa svojom članicom na južnom krilu uđe u novi nivo konfrontacije s Rusijom.

Na turskoj istočnoj granici, u Iraku, Turska je, pak, s tamošnjom kurdskom autonomijom uspostavila dobru saradnju, koju ilustruje izjava lidera iračkog Kurdistana da je Turska pomogla kurdsku autonomiju u ratu protiv Islamske države u Iraku, dok je istovremeno tamo intervenisala protiv baza PKK i slala vojne jedinice bez dozvole vlade u Bagdadu. Odnosi između vlade u Ankari i Kurda u Turskoj su, u međuvremenu, pogoršani do tačke na kojoj neki već govore o kurdsko-turskom građanskom ratu koji je prošle godine u Turskoj odneo 3500 života.

Rat i mir u Orijent ekspresu 4

KONFLIKT TURSKE I RUSIJE: Turski predsednik Tajip Redžep Erdogan izbegavao je direktnu umešanost u unutrašnji oružani sukob u Siriji, koja je 400 godina bila pod otomanskom vlašću, ali je svakako pomagao ustanak protiv Bašara el Asada.

Sunitska Turska je pomagala razne islamističke grupe i u dužem periodu nije pokazivala zabrinutost zbog jačanja Islamske države, što je Moskva tumačila kao omogućavanje tranzita džihadista iz inostranstva regrutovanih za borbe u Siriji. Putin je nakon početka vazdušne intervencije optuživao Erdoganovu familiju da zapravo iz koristoljublja omogućuje ilegalni transfer nafte od koga se izdržavala Islamska država. Moskva je optuživala Erdogana i za neoosmanske pretenzije, pa i za davanje skloništa čečenskim ekstremistima.

Turci su pretili da će zajedno sa Saudijskom Arabijom intervenisati u Siriji, a uz pomoć Nemačke ponovo su pokušavali da izdejstvuju neku vrstu zone zabrane leta na severu Sirije, kao što je bio slučaj u Libiji kada je oboren Gadafijev režim.

Nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je tih dana ubeđivala Erdogana da sarađuje u "kočenju izbegličkog talasa" koji je doveo EU u veliku konfuziju, jednog trenutka je stala na tursku stranu i optužila Ruse zbog bombardovanja civila. Rusi su ponavljali da za to nema dokaza i da je nemačko, a naročito tursko prikazivanje Rusije kao terorističke organizacije cinično. I nemački nedeljnik "Špigel" usmerava ljutnju na Vladimira Vladimiroviča, pišući da Putina treba zaustaviti. Ljutito dodaje i da je neprimereno to što ruski premijer Dmitri Medvedev usred Minhena Nemce plaši govorom o obnovi hladnog rata.

Na konferenciji o bezbednosti u Minhenu Medvedev je govorio o tome da stvari idu u pravcu obnavljanja hladnog rata koji nikome ne treba i uzgred obnovio neprijatno sećanje Zapada na oštar Putinov govor iz 2007. na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu u kome je najavio rusko suprotstavljanje zapadnom vojnom prodiranju na istok.

Amerikanci, koji su u poslednje dve i po decenije u Avganistanu, Iraku, pa i u Libiji pokazali da znaju kako da u kratkom roku unište naciljanu državu, ali da ne znaju kako da se iz toga izvuku, a kamoli kako da poprave štetu, očito nisu imali u planu da se dalje zaglibljuju na Bliskom istoku, a ni da na nagovaranje Turske pojačavaju konfrontaciju s Rusijom preko zacrtane granice. Da preko crvene linije nisu hteli ni Rusi videlo se još kad su im Turci oborili avion.

Dok se pregovaralo, zapadne sile, uključujući iz nekih razloga i Francuze, inače ozlojađene zbog terorističkih napada u Parizu prošle godine, blokirali su u Savetu bezbednosti predlog ruske rezolucije kojim je tražen prekid vatre i zaštita celovitosti Sirije (dakle i osuda stranih intervencija).

BITKA ZA ALEPO: Kad je postalo jasno da Asad na severu Sirije pobeđuje "umerenu opoziciju" (ma šta to bilo) u centar pažnje je došao grad Alepo. Tvrdnje o humanitarnoj katastrofi u Alepu su ponavljali Lekari bez granica, Amnesti internešenel, sirijska opozicija i globalne TV mreže, koje su taj grad prikazivale kao "Normandiju", "Staljingrad" ili "Sarajevo" sirijskog rata. Izveštavalo se da su na Alepo krenule Asadove snage potpomognute ruskom ratnom avijacijom, a da Alepo ne sme pasti.

A zapravo, zapadni deo tog nekad ekonomski moćnog grada, kontrolom takozvanih tvrđava, utvrđenih gradskih četvrti, tih dana drže Asadove snage, Kurdi koji su s Asadom sada u režimu nenapadanja, razne basističke, jermenske i hrišćanske milicije, a istočni deo Front al Nusra (protiv koga nije predviđena obustava vatre).

U prethodnom periodu islamisti Fronta al Nusra i borci Islamske države su u delovima Alepa držali pod blokadom Asadu verne snage (što nije prikazivano kao katastrofa), a u novom činu rata sirijska vojska je tu blokadu razbila i borce Fronta al Nusra brutalno pritisla i ostavila im mali koridor za izlaz, ali je u saradnji su Rusima i Kurdima presekla i linije snabdevanja Alepa sa turskom granicom (što je opisivano kao nadolazeća humanitarna katastrofa).

U reportaži iz Alepa ovih dana izveštač britanskog lista "Spektator" javlja tužnu vest da je od srčanog udara umro harizmatični vlasnik hotela Baron’s u kome je Agata Kristi napisala čuveno delo Ubistvo u Orijent ekspresu. U toku opsade nije napuštao grad, već je vrata hotela otvorio za izbeglice koje su bežale od džihadističkog terora. Reporter uzgred pita, zašto Britanija podržava teroriste.

HIBRIDNI RAT: Neki u sirijskom sukobu vide takozvani "hibridni rat" u kome sunite podržavaju Saudijska Arabija, neke NATO zemlje, pa i Izrael, a kojima je glavni cilj bio svrgavanje Bašara el Asada koga su videle kao saveznika Irana (koji drži stranu šiitima i antizraelskim Palestinacima i pokretu Hezbolah), a donekle i Rusije. Asada i šiite podržavaju Rusija, Iran i Hezbolah. Iranska agencija Fars opisuje Islamsku državu kao multifunkcionalnu alatku u rukama Ankare, Rijada i NATO-a.

To suprotstavljanje SAD su očito smatrale poželjnim u vreme napetosti zbog iranskog nuklearnog programa. Propagandnu podršku davale su TV mreže sa Zapada i sa Bliskog istoka Al Džazira, CNN, BBC itd.

Oružani sukob u Siriji između vlade, opozicije, Kurda i militanata Islamske države postao je tako najteži slučaj na uzavrelom Bliskom istoku koji je korak po korak u opasnu igru uvlačio globalne "centre moći" i prerastao u rizični globalni sukob u koji su na jedan ili drugi način uključene vodeće zemlje NATO-a, Evropska unija, Rusija, Kina, regionalne sile – Turska, Iran, Izrael, monarhije iz Persijskog zaliva, kao i susedne arapske zemlje.

PLODOVI "PROLEĆNOG" GNEVA: Od tragičnog samospaljivanja Mohameda Buazizija 17. decembra 2010. u malom i do tada malo poznatom tuniskom gradu Sidi Buzid, posle koga se požar revolta zvanog Arapsko proleće širio na Bliskom istoku, zbilo se mnogo krupnih događaja – tri revolucije (Tunis, Egipat, Jemen), dva građanska rata (Libija, Sirija), jedan vojni udar (Egipat), dve spoljne intervencije (Bahrein, Libija), nekoliko dramatičnih političkih reformi (Maroko, Alžir, Jordan itd.). Arapsko proleće se pokazalo mnogo tragičnijim od baršunastih revolucija u Istočnom bloku devedesetih godina prošlog veka.

Ti potresi su, naime, učinili još nestabilnijim jedan inače nestabilni region – od 69 oružanih sukoba u svetu između 2001. i 2010. na Bliskom istoku ih je bilo 8, a u poslednjoj deceniji tamo je izbilo 15 konflikata i ratova: Zalivski rat 2003; Izraelsko-libanski sukob 2006. godine; rat u Libiji 2011. godine; u Bahreinu u 2011. godini; u Jemenu i, po svemu sudeći, do sada najteži u Siriji. Ti sukobi traju dugo. U Iraku građanski rat traje od 2003. godine do danas; u Libiji i u Siriji od 2011. do danas.

Prema 500 stranica obimnoj studiji Ruske akademije nauka "Ratovi 21. veka", sirijska kriza se može definisati i kao deo Arapskog proleća, ali vrlo specifičan. U studiji se pominje da je "rad na slabljenju Sirije" počeo znatno pre takozvanog arapskog proleća, da je prvi talas zapadnih sankcija pogodio Siriju još osamdesetih, zbog optužbe Vašingtona da Sirija navodno podržava terorizam. Sirijska privreda, koja je između 2000. i 2010. rasla u proseku 5,7 odsto godišnje, podrivana je, a zbog rata i sankcija Sirija je izgubila epitet "arapski Japan", koji je bila dobila zbog kvaliteta nekih industrijskih roba i proizvoda. U novije vreme američka administracija je 2003. godine uvela protiv Sirije nove sankcije i pojačala ih 2006. Američki, evropski, arapski i turski pritisak na Siriju nastavljen je 2011. zbog optužbi da sirijske vlasti koriste prekomernu silu protiv demonstranata.

Većina sukoba uz upotrebu oružanog nasilja na Bliskom istoku je imala interni karakter i ticala se rešavanja socijalnih, političkih, nacionalnih, etničkih, verskih i drugih pitanja, koja se teško rešavaju međunarodnim mešanjem – obrnuto, u tom strateški važnom području često se sukobi rasplamsavaju uz pomoć sa strane: obuka boraca, dostavljanje oružja i opremanje raznih milicija koje postaju sve moćnije i u vakuumu palih država koje plene vladine agencije i verske objekte, zastrašuju ili fizički uništavaju nacionalne i verske manjine, pljačkaju ih i reketiraju.

Građanski ratovi u ovom geostrateški ranjivom nestabilnom regionu ponekad su bili motivisani borbom za autonomiju etničkih grupa, ponekad religioznim sukobima. Tu se odvija i izraelsko-palestinski sukob, oružani sukob oko nezavisnosti Zapadne Sahare, razni oblici borbi za nezavisni Kurdistan u Iraku i Turskoj, pa sada i u Siriji; konflikt u Jemenu, šiitska pobuna u Jemenu i Bahreinu…

Prema zaključcima te studije, u zemljama kao što su Tunis, Egipat ili Jemen, eksploziji društvenih napetosti tokom Arapskog proleća su najviše doprineli unutrašnji faktori, pogoršanje socijalno-ekonomskog stanja, decenijska korupcija vladajućih elita, odsustvo adekvatnih demokratskih sloboda, a u slučaju Sirije, u izazivanju krize su pored unutrašnjih problema važnu, ako ne i odlučujuću ulogu, igrali spoljni faktori. Ti sukobi su uključivali strane igrače, bilo kao posrednike, bilo kao "humanitarne intervencioniste", aktere "promene režima", prijatelje "revolucija u boji", promotere "tviter revolucija" i izvoza demokratije po metodama patentiranim devedesetih godina, na šta je Putinova Rusija postajala sve osetljivija.

AVAGANISTANSKA PREDISTORIJA: Analiza Ruske akademije nauka "Ratovi 21. veka" ukazuje na to da je stotine hiljada mladih ekstremista prošlo kroz Avganistan i postalo upečatljiva sila neoislamista, to jest boraca džihada. Al kaida Osame bin Ladena, osnovana 1989, napravila je razgranatu međunarodnu strukturu sa ćelijama u mnogim zemljama, uključujući SAD i Evropu.

Nakon povlačenja sovjetskih trupa iz Avganistana, i kolapsa SSSR, ti "Avganistanci" su izgubili antisovjetsku motivaciju i lutali su kroz države Bliskog istoka i Severne Afrike, stvarali različite lokalne radikalne grupe. Zalivski rat ih je zarotirao na Zapad, naročito pošto su Amerikanci raspustili Sadamovu vojsku, nacionalnu gardu, sve organe vlasti i u tom vakuumu pustili šiite da se svete sunitima.

Sukob u Iraku se posebno rasplamsao nakon što je tamo 2014. proglašena "Islamska država", koja je postala centar okupljanja za radikalne islamiste širom sveta, što je dalo novu dimenziju sukobima na Bliskom istoku. Među borcima Islamske države hiljade njih su stranci dobrovoljci, ili najamnici iz više od osamdeset zemalja, kako muslimanskih tako i iz EU, SAD, Rusije (Čečeni) i Kine (muslimani Ujguri).

DUGA LISTA NEPRIJATELJA: Naoružane islamističke grupe su na početku sirijskog građanskog rata duboko prodrle u "revolucionarnu strukturu" ustanika koje su zapadni izveštači izgleda želeli da vide kao sekularne, iako je u osnovi pobune bio verski sukob između sunita i alavitskih šiita s jedne strane i nacionalni raskol između Arapa i Kurda s druge.

Zbog ideoloških, verskih i nacionalnih razlika vođeno je mnogo frakcijskih borbi između njih, uz mnogo prelazaka iz opozicije u Al Nusru, iz ove u redove Islamske države, kao u kakvom kriminalističkom romanu, kako u jednom izveštaju kaže Rober Fisk iz "Indipendenta". Prema navodima sirijskih vlasti, u Siriji ima više od hiljadu naoružanih antivladinih grupa. Britanski premijer Dejvid Kameron je svojevremeno izjavljivao da "umerena opozicija" ima potencijalnih 70.000 boraca, zbog čega mu se neki izveštači, kao Robert Fisk, podsmevaju.

"Jednostavna karta sirijskog rata" u kojoj učestvuje oko hiljadu naoružanih grupa u desetak grupacija izgleda po rekonstrukciji jednog Amerikanca ovako: Sirijska armija se bori protiv Sirijske opozicije, Al kaide i Islamske države; "Sirijska opozicija (ma šta to značilo) se bori protiv Islamske države, Sirijske armije Snaga narodne odbrane, Hezbolaha, raznih šiitskih milicija, Iranske revolucionarne garde, Hezbolaha i Kurda; Al kaida se bori protiv Islamske države, Sirijske armije, Nacionalne odbrane, šiitskih milicija, Rusije, Iranske revolucionarne garde, Kurda i Američke koalicije; Kurdi se bore protiv Turske, Islamske države, Al kaide i Sirijske opozicije; Rusija se bori protiv Sirijske opozicije, Al kaide i Islamske države; Američka koalicija se bori protiv Islamske države…

Razne države (SAD, Saudijska Arabija, Katar, u nekim slučajevima i u okviru UN) uključivale su se bilo svojim uticajem na sukobljene strane, bilo posredničkim procesima. Posredničku ulogu u nekim slučajevima pokušavale su da odigraju i regionalne organizacije – Liga arapskih država, Savet za saradnju arapskih država Zaliva. Sada su tu ulogu preuzele dve moćne države s traumatičnim iskustvom na Bliskom istoku, Rusija (u okviru SSSR) u Avganistanu, a SAD od Avganistana do sadašnjih dana. Aranžman te dve države, koje se negde sukobljavaju, a negde sarađuju, liči na pripremu neke ratne završnice protiv Islamske države, na onaj trenutak kada su 1944. Englezi naložili kralju Petru II da naredi Ravnogorcima da se stave pod Titovu komandu. Dok je isticao rok za primirje, neke grupe su izjavile da ga prihvataju, a neke nastavile da se biju radi zauzimanja pozicija pred primirje. Asad je raspisao izbore u Siriji za 13. april (poslednji ratni izbori tamo su bili održani 2012).

Iz istog broja

Velika Britanija – Breksit

Da li da odem ili ne

Andrej Ivanji

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu