Svet

Globalizacija džihada (I)

Rađanje svetih ratnika iz Hladnog rata 1

AVGANISTAN U 25 GODINA: Talibanski vojnik na ulazu u dolinu Panjšir 1996...

fotografije: ap photo

8. 9. 2021. / 18.59

Rađanje svetih ratnika iz Hladnog rata

Avganistan se može smatrati kolevkom fenomena koji se naziva "globalni džihad". Američko neslavno povlačenje iz Avganistana i prepuštanje vlasti talibanima pred dvadesetu godišnjicu napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2001. posledica je pola veka duge evolucije "globalnog džihada" koji se prilagođava promenama u svetu i čiji se kraj ne nazire

Kada govorimo o terorizmu u poslednjih četrdesetak godina, najčešće mislimo na jedan njegov specifičan oblik koji se kolokvijalno zove "džihad", odnosno islamski "sveti rat" protiv "nevernika". Iako se kod nas "džihad" odomaćio kao izraz koji pokriva islamski ekstremizam, radikalizam, fundamentalizam i nasilje, to je neadekvatan i nepotpun izraz kojim se jednim delom hotimično stigmatizuje islam kao religija, drugim delom se prosto prihvata iz površnosti, ali vodi ka istom zaključku.

Na arapskom "džihad" znači "boriti se". Islamski naučnici kategorizovali su "džihad" u najmanje 14 kategorija od kojih većina može da se podvede pod moralne imperative ili kao kredo samousavršavanja i uzdržavanja ili nacionalnog razvoja, duhovnog i materijalnog progresa. Jednom rečju, "džihad" može da bude borba za sve ono za šta se vredi boriti. U to se uključuje i vođenje rata kao jedna od formi "džihada", a koji se u arapskom navodi kao "džihad rukom". Ako se misli tačno na ovu vrstu džihada, na rat i nasilje, onda bi adekvatniji termin bio "borbeni džihad", ili još preciznije "ratnički džihad".

Stoga, kada kažemo "globalizacija terorizma", očigledno mislimo na "globalizaciju borbenog džihada". Rat u Avganistanu i "avganistanski džihad" potpuno opravdano mogu da se smatraju kolevkom današnjeg pokreta "borbenog džihada", uzrokom njegove globalizacije. Prvi akteri "globalnog borbenog džihada" bili su "avganistanski Arapi" koji su se borili kao "sveti ratnici" protiv Sovjeta. Motivi i porivi Arapa da se pridruže ovom pokretu važni su za dalje razumevanje toka i razvoja "borbenog džihada".

Rađanje svetih ratnika iz Hladnog rata 2
…i talibanski specijalci na kabulskom aerodromu 2021.foto: ap photo


AL KAIDA I ISLAMSKA DRŽAVA

U Avganistanu je rođena Al Kaida, to je zemlja u kojoj su kasnije vođe borbenog džihada, poput Osame bin Ladena, počele svoju opskurnu karijeru. Mreža koja je stvorena u Avganistanu bila je kičma pokreta 1990. i 2000. godine sa avganistanskim Arapima koji su igrali ključne uloge u većini grupa. Avganistan je intelektualno bio životno važan jer je bio inkubator ključnih ideja za "supkulturu borbenog džihada" kakvu poznajemo danas. Veliki strateg borbenog džihada Abu Musab Al Suri kasnije je rekao: "To je bio preokret u muslimanskoj istoriji. Sreli su se ljudi, ideje i perspektive. Grupe su se borile sa svojim rivalima, a različite ideje i mišljenja su se takmičili. To je bila neka vrsta mesta rođenja. Većina onoga što vidimo danas, rezultat je tog perioda."

Uobičajena putanja radikalizacije kretala se od članstva u organizacijama političkog islama, najčešće u Muslimanskoj braći, zatim je sledio prelazak u borbene, aktivističke i radikalne organizacije u arapskim zemljama, i poto obuka u nekom od avganistanskih logora, pre nego što bi se formiralo jezgro džihadističke borbe u avganistanskim gudurama i špiljama.

Kada su Sovjeti napustili Avganistan, borbeni i radikalni islam u terorističkoj formi rasejao se u arapske države, u Afriku, na Balkan, u Evropu i SAD. Decenija koja je za nama, od 2011. do danas, stvorila je nove forme ratničkog džihada kojima je dominiralo stvaranje Islamske države, teritorije koja je bila veličine četiri Portugalije i na kojoj je živelo osam miliona stanovnika.

Rađanje svetih ratnika iz Hladnog rata 3
IDEOLOZI MEĐUNARODNOG RATNIČKOG DŽIHADA: Al Suri i Bin Laden


OD LOKALNIH POBUNJENIKA DO GLOBALNIH RATNIKA

Istovremeno, globalna mobilizacija za Avganistan bila je neka vrsta misterije zato što se ništa slično nije dogodilo pre toga. Ranije dekade obeležene su brojnim sukobima u muslimanskom svetu, od Alžira na zapadu do Filipina na istoku, ali nijedan nije privukao strane borce tako kao Avganistan. Postojali su islamistički strani borci u palestinskom ratu 1948, ali su oni uživali državnu podršku i dolazili su mahom iz susednih zemalja. Od svoje pojave početkom 20. veka, islamistički pokreti bili su preokupirani unutrašnjom politikom. Početkom 60-ih prošlog veka pojavili su se islamisti koji su bili spremni da otvorenije koriste nasilje, ali su oni bili usmereni na unutrašnje političke promene. Ukratko, do kraja 70-ih je celokupna radikalna islamistička politika bila lokalna, uz malobrojne izuzetke.

Godine 1969. i 1970. Egipat, Sudan i Alžir su pomogli Nigeriji da se bori protiv ustanika u Bijafri, koja je stvorena od nekoliko provincija na severu zemlje. Lider Bijafre Emeka Ojukvu ocenio je da ta pomoć dolazi otuda što su to muslimanske zemlje, a Bijafra hrišćanska. "Sada je evidentno zašto su fanatične arapsko-muslimanske države poput Alžira, Egipta i Sudana nastupile otvoreno da podrže i pomognu Nigeriju u njenom sadašnjem genocidnom ratu protiv nas. (…) Bijafra je jedna od nekoliko afričkih država neokaljana islamom", izjavio je Ojukvu. Ustanak je slomljen, ali uprkos jasnim verskim obeležjima, nije doveo do stvaranja značajnijih militantnih grupa.

A onda, odjednom, hiljade stranaca iz celog sveta pohrlilo je da se uključi u antisovjetski rat u Avganistanu. Avganistanski borbeni džihad proizveo je jedan od najvećih transnacionalnih pobunjeničkih pokreta u istoriji. Nijedna druga ideološka grupa nije uspela da stvori tako velike i pokretne borbene grupe poput borbenog džihada. Procenjuje se da je kroz Avganistan prošlo oko 30.000 stranaca koji su se borili na mudžahedinskoj strani. Levičarski marksistički revolucionari u 20. veku imali su veći uticaj jer su zauzeli velike države, ali marksistički ustanici nisu delovali van granica u toj meri kao borbeni džihadisti poslednjih decenija.


PANISLAMISTIČKA IDEJA

Terorističke grupe ekstremne levice u Evropi 70-ih i 80-ih bile su veoma pokretljive, ali mnogo manje i manje smrtonosne nego grupe poput Al Kaide i Islamske države. Borbeni džihadisti su velika anomalija u uglavnom "parohijalnim" pobunjeničkim pokretima.

Poslednje decenije su period širokog istraživanja i izučavanja borbenog džihada, ali ključni događaj, arapsko uključivanje u Avganistan, nije objašnjen, niti je bio predmet dublje i ozbiljnije pažnje. Ako se ne objašnjava kao događaj koji se jednostavno desio, uglavnom se objašnjenja svode na ohrabrivanje, pomoć i podršku određenih vlada, njihovih tajnih službi i vojski i na potrage za skloništem od unutrašnjih progona.

Najčešće se arapska mobilizacija u Avganistanu posmatrala kao prirodan nastavak ideja egipatskog ideologa Sajida Kutba koje su dominirale radikalnim islamističkim idejama tokom 60-ih i 70-ih prošlog veka. Kutbovi sledbenici, međutim, zastupali su ideje promene arapskih režima, ali ne drugih muslimanskih ratova za nacionalno oslobođenje.

Odlazak u Avganistan bio je mnogo drugačiji poduhvat od svrgavanja arapskih režima. Poziv na borbu u Avganistanu predstavlja promenu u islamističkom razmišljanju – od svrgavanja korumpiranih domaćih vlastodržaca ka borbi protiv neverničkih osvajača u inostranstvu. Zaokret od revolucionarnog ka panislamističkom pravcu zaslužuje objašnjenje.

Tomas Heghamer smatra da je džihadizam postao globalan zato što su islamisti bili isključeni iz unutrašnje politike prethodnih decenija. Onemogućeni kod kuće, oni su se okrenuli areni u kojoj su se suočavali s manje pritiska, transnacionalnom aktivizmu za panislamističke ciljeve. Ovo je delimično tačno, jer su zaista postojala specifična kretanja unutar islamskog pokreta koja su omogućila prerastanje unutrašnje u globalnu pobunu.


HOMEINIJEVA DOKTRINA

Homeinijeva revolucionarna doktrina je bila primer za čitav region. Prema njoj je trebalo da se sruši svaki postojeći oblik vlasti i zameni vladavinom islamskih mula (pravnika). U Iranu, gde su mule održavale sve vreme svoju nezavisnost od države, ova doktrina ih je transformisala u revolucionarnu klasu usmerenu na osvajanje i vršenje vlasti.

Rađanje svetih ratnika iz Hladnog rata 4
Homeinifoto: wikipedia.org

Homeini (na slici desno) je takođe potvrdio antizapadnu i antiameričku prirodu fundamentalizma. Kutbova ideja o "krstaštvu" naročito dobro se primila u Egiptu i Levantu, gde je nasleđe krstaških ratova moglo da vaskrsne iz dubina kolektivnog muslimanskog pamćenja, ali nije bila u dodiru sa narodom Irana, zemlje netaknute krstaškim ratovima.

Homeini je tako izvukao upečatljivu metaforu da istakne istu poentu: Amerika, istorijski naslednik nevernika, bila je "Veliki sotona". Ovo je predstavljalo apsolut sukoba između Islama i Zapada, ne samo u istoriji već i u eshatologiji. Sunitske sumnje su se pojavile povodom primene normi islamske države u Iranu, ali tokom narednih decenija fundamentalisti će uložiti velike napore u pokušaje da se ponovi Homeinijev uspeh i ostvari druga islamska revolucija.

Pokušaji da se ostvari druga revolucija pokazali su da bi fundamentalisti svih vrsta koristili revolucionarno nasilje ako bi ono moglo da ih dovede na vlast. Frustrirani mukotrpnim osvajanjem podrške mase, puni opojnih ideja Mavdudija i Kutba, a inspirisani Homeinijevim uspehom, krenuli su napred. Sunitski fundamentalisti svih boja počeli su da kuju zavere. Mesijanska sekta zauzela je Veliku džamiju u Meki 1979. Grupa koja je usvojila Kutbovo učenje izvršila je atentat na egipatskog predsednika Anvara Sadata 1981. godine. Muslimanska braća proglasila su pobunu protiv sirijskog režima 1982. godine.


GEOPOLITIČKA BORBA ZA KONTROLU EVROAZIJSKOG PROSTRANSTVA

Panislamističku terorističku "metastazu", kako sada u svojim obrazloženjima za povlačenja iz Avganistana američki predsednik Džozef Bajden naziva globalni terorizam, započela je simbioza američkih hladnoratovskih ciljeva u borbi sa Sovjetskim Savezom i instrumentalizacija muslimanskih verskih osećanja u ostvarenju tih ciljeva. U 20. veku, 80-ih i 90-ih godina, upravo je u Avganistanu, uz američku podršku i učešće arapskih ekstremista, počela globalizacija džihada i višedecenijska radikalizacija islama. Avganistan je bio retorta u kojoj se arapski politički radikalizam pretvarao u ratničko žtrvovanje i mučeništvo, ono o čemu sanja svaki fanatik koji je spreman da položi život za svetost neke buduće pobede.

Nakon što je u decembru 1979. Sovjetski Savez izvršio invaziju i okupaciju Avganistana, američki predsednik Džimi Karter je već u januaru 1980. poslao svog savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog na konsultacije sa pakistanskim liderima koji su već podržavali avganistanske pobunjenike.

Na putu iz Islamabada Bžežinski je stigao do obronaka Kiberskog prolaza, gde je nastala njegova čuvena fotografija sa kalašnjikovom AK-47 u ruci. Od tog trenutka, savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost postao je i u američkoj javnosti simbol za tu etapu američkog učešća u avganistanskoj epopeji.

Za Bžežinskog geopolitički kontinuitet u važnosti Avganistana bio je eksplicitan. U svom memorandumu koji je uputio Karteru odmah posle invazije, koji je odnedavno dostupan javnosti, on je upozorio: "Ako Sovjeti uspeju u Avganistanu (obrisan tekst) vekovni san Moskve da ima direktan pristup Indijskom okeanu biće ispunjen. Istorijski, Britanci su obezbeđivali prepreke za to kretanje i Avganistan je bio njihova ‘bafer’ država. Mi smo preuzeli njihovu ulogu 1945, ali je iranska kriza dovela do kolapsa ravnoteže snaga u jugoistočnoj Aziji koja može da dovede do sovjetskog prisustva tačno u Arapskom i Omanskom zalivu."

Ceo Hladni rat Bžežinski je definisao kao "geopolitičku borbu za kontrolu evroazijskog prostranstva". Na delu se pojavila konzervativna geopolitika koju su obe strane dobro razumele iza ideoloških vokabulara. Ovo je jasno podsećalo na teritorijalnu imaginaciju lorda Kurzona koji je objašnjavao niz geografskih povezanosti odbrane zaleđa Indije do Mediterana.


SAVRŠENA OPERACIJA

Prema njihovom uvidu, "svi indikatori ukazuju da su Sovjeti odlučili da ostanu, da uključe Avganistan u sovjetsku vojnu strukturu i da razmatraju stvaranje stalnih baza za buduće akcije". Odmah je uočeno da su sovjetske snage došle samo na 200 milja od Persijskog zaliva (400 milja računajući povratno rastojanje) i kontrole tamošnjih naftnih polja. Baze u Avganistanu mogu da obezbede kredibilno pokriće za sovjetsku Pacifičku flotu i buduće snage u Golfskom zalivu. Osim toga, stvorili su jasnu bazu za "političke manipulacije na Bliskom istoku".

Zbog potencijalno ogromnog značenja izlaska SSSR na topla mora, a time i na globalnu scenu preko Avganistana, američko angažovanje u Avganistanu, što se malo ili nimalo zna, nije počelo posle, nego znatno pre sovjetske akcije. U intervjuu za "Nuvel obzervater", u broju od 15–21. janura 1998, Zbignjev Bžežinski je potvrdio da je u svojim zamislima o sabotaži sovjetskog prisustva u Avganistanu imao dalekosežnije ciljeve. I bivši direktor CIA Robert Gejts u svojim memoarima Iz senke navodi da su američke tajne službe počele da pomažu mudžahedine u Avganistanu šest meseci pre sovjetske invazije.

Na pitanje da li je to istina i da li je kao savetnik za nacionalnu bezbednost bio u to uključen, Bžežinski odgovara: "Prema zvaničnoj istoriji CIA, pomoć mudžahedinima je počela 1980, nakon ulaska sovjetske armije u Avganistan. Realnost koja je još neotkrivena bila je drugačija: predsednik Karter je u stvari prvu direktivu za pomoć protivnicima sovjetskog režima u Kabulu potpisao 3. jula 1979. Istog dana sam predsedniku napisao mišljenje da će ova pomoć izazvati sovjetsku vojnu intervenciju."

Bžežinski objašnjava da "nisu baš hteli" da isprovociraju sovjetsku vojnu intervenciju, ali da su bili svesni "povećanja verovatnoće da će intervenisati". On potvrđuje da su tadašnje tvrdnje Sovjeta da intervenišu u Avganistanu jer se bore protiv tajnih operacija SAD "uglavnom istina", ali im se tada nije verovalo. Na pitanje novinara da li žali zbog toga, Bžežinski odgovara: "Zbog čega da žalim? Ta tajna operacija bila je savršeno zamišljena. Kao rezultat, Rusija je pala u zamku SAD. Šta u tome treba da žalim? Na dan kada je Rusija zvanično prešla granicu, napisao sam predsedniku Karteru: ‘Sada imamo priliku da SSSR doživi svoj Vijetnam.’ Moskva je morala da ratuje deset godina, što ona nije bila u stanju da izdrži. To je izazvalo demoralizaciju, a na kraju raspad sovjetske imperije."


SAMO DA SOVJETSKOG SAVEZA NEMA

On odbacuje prekor da su SAD tada podržale islamske teroriste i dale oružje i ideologiju budućim fundamentalistima, i postavlja pitanje: "Šta je važnije za svetsku istoriju? Talibani ili kolaps sovjetske imperije? Malo radikalniji muslimani ili oslobođenje Istočne Evrope i kraj Hladnog rata?"

Rađanje svetih ratnika iz Hladnog rata 5
Zbignjev Bžežinskifoto: ap photo

Bžežinski kao "glupost" odbacuje tvrdnju da je islamski fundamentalizam pretnja svetu, da je Zapad u globalnom konfliktu sa islamom, jer kako kaže "svet islama ne postoji". Ako se na islam gleda racionalno, bez demagogije i emocija, kaže Bžežinski, to je "jedna od religija u svetu koja ima pola milijarde vernika". "Šta je zajedničko fundamentalizmu u Saudijskoj Arabiji, umerenom Maroku, pakistanskom militarizmu i sekularizmu centralne Azije?", pita Bžežinski i odgovara: "Ništa više nego kod hrišćanskih zemalja."

Kada sam ga u jednom od razgovora podsetio na ove reči, Bžežinski je ostao pri svome da su okončanje Hladnog rata i povlačenje Sovjetskog Saveza iz Istočne Evrope bili istorijski superiorniji od bilo kakve promene u islamu.

(nastavak u sledećem broju)

Iz istog broja

Avganistanci u izbeglištvu

Od nemila do nedraga

Bojan Stojanović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu