Svet

Marihuana i Amerika

Preko reke i u radnju po džoint 2

Preko reke i u radnju po džoint

Posle sugestije prodavca koji izgleda kao da deli finansijske ili pravne savete, kupci marihune legalizovane u Nju Džersiju staju u red koji vodi do desetak pultova. Tu im pakuju vutru u papirne kese bez bilo kakvih oznaka. Dozvoljeno je da se dobije najviše jedna unca, što je skoro 29 grama kanabisa. Kad krenu za Njujork, niko ih neće dirati iako je tamo marihuana i dalje kriminalizovana

ZaVremeiz Njujorka

Jedan stari, oronuli parking na izlazu iz Njujorka, odmah pored Eksonove pumpe u Rošel parku, oživeo je preko noći. Na tom obično pustom mestu, inače omiljenom mestu za ribolov, kupovalo se ono što nedostaje za pecanje u “Takl vorldu”. Tu se nekada u bilo koje doba dana moglo naći mesto za kola, a sada se jedva mimoilaze razni automobiliautomobili, vozači Ubera i glomazne, žute “tojote” gradskog taksija. Dvojica mladića u fluorescentnim prslucima pokušavaju da uvedu red u tom saobraćajnom haosu i usmeravaju sve koji dolaze – bez bilo kakvih pitanja – prema “Asendu”, čija su vrata odmah pored outleta iza čijeg se praga prostire carstvo udica, štapova, plovaka, meredova, mreža, kuka, indikatora trzaja, sonara, varalica…

Police su pune teglica i u prodavnici zbog koje je nastao ovaj saobraćajni metež, samo što se u njima ne nalaze larve i cvrčci, već razne vrsta kanabisa, koji je nedavno počeo legalno da se prodaje i u državi Nju Džersiju. Inače, nju od Njujorka odvaja malo veća reka od ove gde se ide na pecanje, mada se i na obalama uvek mutnog Hadsona mogu videti entuzijasti sa štapovima u rukama i teglicama pored nogu. Da li su to one iz “Takl vorlda” ili “Asenda”? Teško je reći, prenošenje marihuane iz Nju Džersija u državu Njujork ozbiljno je kršenje federalnih zakona SAD.

UČINITE ŽIVOT BOLJIM

U “Asendu” ne obraćaju pažnju odakle stižu kupci. Dovoljno je da se na ulazu pokaže vozačka dozvola kao dokaz da neko ima više od 21 godine i vrata se otvaraju. Oni koji su stigli do ovog mesta sa “evropskim prtljagom”, pre bi očekivali da se tako nešto može naći upravo u nekim od lokalnih barova nego u tihom, porodičnom predgrađu sa beskrajnim nizovima kuća i besprekornim travnjacima, čije ulice naglo opuste već u ranim večernjim satima. Ako su oni sačuvali i sećanja iz Evrope na slična mesta za kupovinu koja su mogli da vide u Holandiji ili Danskoj, biće nemalo zatečeni izgledom “Asenda”.

Da nema napisa pored ulaza – “Učinite život boljim sa kanabisom” – sve ostalo bi ukazivalo na neku čistu i urednu evropsku apoteku. Ni traga od musavih šankova, prosutog pića ili gomila pivskih krigli koje se mogu videti u amsterdamskom “Buldogu” ili kopenhaškoj Kristijaniji: posetioce dočekuju oštra neonska svetla i staklene police na kojima su poređane lulice, papirići za motanje raznih veličina, tekstura, debljina i ukusa, kartoni za filtere, seckalice i drobilice, kutijice, dozeri, bočice, pipete…Tu su i voter pajpovi i vaporajzeri pošto, očigledno, služe sličnoj svrsi.

Naravno, kao i kada se dođe u predvorje bilo koje američke zdravstvene ustanove, bilo da je reč o lekaru, zubaru ili oftalmologu, onoga koji ulazi dočekaće pitanje o zakazanom terminu, bez appoitmenta više se ne može ni u banku niti kod majstora za kola. U Njujorku nećete lako moći ni da kupite novi ajfon – često se mora gubiti silno vreme na traženje mesta gde će vas pustiti da uđete tog dana. A u Los Anđelesu ima samo jedna takva Eplova prodavnica koja se nalazi tridesetak kilometara od centra grada, dok se u svim ostalim dobija na ulazu ono što se prethodno naruči onlajn.

Ako imaju zakazan termin, posetioce ljubazno osoblje “Asenda” sprovodi prema velikim ekranima na kojima biraju ono što žele da kupe. Oni iskusniji sve to obavljaju ranije preko mobilnih telefona tako da, bez zadržavanja, odlaze pravo na pult gde dobijaju ono što su kupili. Ostali su prisiljeni da čekaju da se oslobodi neki kompjuter: takvi kakvi su, građani Amerike žele da se više nego podrobno i detaljno obaveste o svakom proizvodu pre nego što će, nakon ozbiljnog premišljanja i vaganja, konačno doneti odluku.

Dakle, “indika” ili “indika hibrid”; “sativa” ili “sativa hibrid”; da li je bolje da sami motaju kanabis ili da uzmu nešto od onoga što je već pripremljeno; koji ukus “edablsa” najviše odgovora onome što se nalazi u njemu; kakva je razlika između koncentrovanih ekstrata koji se dodaju u piće u odnosu na ono što se stavlja u vaporajzere ili kako se, povrh svega, koriste nekakvi balzami i losioni… S obzirom da se ovakva upotreba kanabisa naziva rekreativnom (što bi valjda trebalo da podrazumeva i neku zabavu), deluje da bi se od konzumenata moglo očekivati da prvo skoče u reku, pa onda gledaju kojim stilom će da plivaju umesto da se slušaju beskrajne tirade o različitim plivačkim tehnikama.

No, sasvim moguće da je ovo samo obična predrasuda i da treba pažljivije slušati sugestije prodavaca koji izgledaju kao da dele finansijske ili pravne savete. A kada se ta razmatranja konačno okončaju, staje se u red koji vodi do desetak pultova gde se na kraju dobija ono što je izabrano. Kupljene stvari se pakuju u smeđe, papirne kese bez bilo kakvih oznaka, dozvoljeno je da se dobije najviše jedna unca, što je skoro 28,5 grama kanabisa.

PREKO GRANICE DO KONZUMACIJE

Naravno, strogo je zabranjeno konzumiranje na licu mesta, na izlazu se kese trpaju u rančeve i torbe. Vozači Ubera prvo pitaju kroz odškrinut prozor da ne idete slučajno do grada, pa tek onda otključavaju vrata kola – niko ne želi da satima mili u koloni sa šest traka preko mosta “Džordž Vašington”. Kada se kaže “grad”, svi znaju na šta se misli. Retko ko pomišlja na Junion Siti ili Hoboken, koji se nalaze u neposrednoj blizini, ta reč je rezervisana jedino za Njujork, tako da svi koji žive na tom ogromnom prostoru sebe doživljaju kao – Njujorčane.

Nije to baš sasvim isto kao kada oni iz Besnog Foka, uz dužno poštovanje prema njegovim stanovnicima, govore da su iz Beograda, što administrativno i jesu – oni koji stanuju preko reke Hadson formalno su stanovnici druge države mada suštinski žive u Njujorku. Čim prekorače pragove svojih stanova, ispred njih se, s jedne na drugu stranu horizonta, prostire nepregledni Menhetn sa zgradama koje paraju nebo.

Granice između saveznih država u Americi, osim različitih zakona, suštinski ne postoje, slično kao i u velikim delovima Evropske unije. Granica između Holandije i Nemačke potpuno je nevidljiva za one koji idu u sličan šoping do Amsterdama, između Nemačke i Češke stoji jedan policijski automobil tamo negde posle Drezdena gde, inače, stanovnici Praga masovno odlaze u nedeljne nabavke pošto je kod suseda gotovo sve i kvalitetnije, a često i jeftinije, tako da policija nikada ne zaustavlja bilo koga iz tih kolona.

U praškim parkovima potom, gomile mladih, kad god to vremenske prilike dopuštaju, sede po travnjacima, slušaju muziku, sviraju gitare, pevaju, smeju se, piju i duvaju. Ako živite negde u blizini i dolazite u večernjim satima na džoging, brzo ćete shvatiti da ih beskrajno zabavlja kada neko od njih krene da trčkara pored vas, uz ovacije i bučnu podršku ostatka društva. Naravno, neće u takvom stanju baš daleko stići, ali su već i ustajanjem sa zemlje zadobili dužnu pažnju, pa ako su još i uspeli, potpuno zadihani, da zamaknu sa vama iza obližnjeg ugla, imaju dovoljno razloga da se, nakon tog herojskog podviga, vrate svom društvu i priključe sledećoj pesmi. Ukoliko češki policajci nesmotreno nalete tokom obilaska parka na te grupe, za koje je, po mirisu, jasno šta rade, obično se okrenu i vrate tamo odakle su krenuli. Ne znaju šta da rade: niti mogu da hapse, niti je primereno da policija prolazi pored onih koji drže džointe, okrećući glavu sa šapkama negde prema Hradčanima kao da se neprekidno dive toj osvetljenoj građevini u daljini. Onima koji iz Kopenhagena krenu da prošetaju do Malmea u Švedskoj, odakle ih deli jedan železnički most, može se lako desiti da nalete na policijsku kontrolu sa dresiranim koker španijelom koji, sve sa policijskom značkom na ogrlici, predano njuška putnike u vagonima.

Verovatno bi za one koji su poneli sa sobom nešto iz Kristijanije bilo nekih posledica, kao što bi sigurno i njujorški policajci nešto uradili ako bi počeli da pretresaju papirne kese svojih sugrađana. No, policija ne obraća pažnju na one koji dolaze iz Nju Džersija, oni i tako reaguju samo onda kada neko očigledno krši zakon, a tada znaju da budu iznimno grubi i neprijatni. Kada izađu iz svojih kola sa zatamnjenim staklima na kojima piše “ljubaznost, profesionalizam, poštovanje” da kupe hranu na benzinskoj pumpi, izgledaju tvrdo poput onih koje će, ako zatreba, nemilosrdno oboriti na ulici, pritisnuti na pločniku, vezati lisicama i ugurati u bela kola sa plavim prugama.

Na mostu “Džordž Vašington” koji spaja države Nju Džersi i Njujork nikad ih nema, u tunelu “Linkoln” obično stoje na ulazu i deru se na bicikliste koji pokušavaju da šmugnu između automobila kroz gužvu. Nije baš lako proceniti šta bi uradili kada bi videli nekoga sa džointom na ulici ako to nisu oni delovi Bronksa koji izgledaju toliko opasno da su, paradoksalno, bezbedniji od nekih drugih delova grada, jer su i oni koji nemaju poštene namere obično sačuvali neko zrno zdravog razuma, pa spopadaju ljude u pitomijim delovima grada.

I MLADI GLASAJU

U Americi je zabranjeno da se čak pije pivo na javnim mestima: oni koji to rade, kriju limenke u nekim futrolama, pa prenošenje marihuane preko granica, bez obzira što je njena upotreba legalizovana za rekreativno korišćenje u 19 saveznih država, a za medicinsku upotrebu u 37, nije nimalo naivno. Kanabis u federalnim zakonima SAD i dalje ima gotovo isti status kao heroin ili LSD. Stoga i odluka predsednika Džozefa Bajdena o pomilovanju onih koji su bili osuđeni za posedovanje marihuane nije samo ispunjenje njegovih predizbornih obećanja, već i snažna podrška demokratama uoči izbora za Kongres koji se održavaju za dvadesetak dana. Time će hiljadama onih koji su osuđeni za takvu vrstu prekršaja to biti izbrisano iz ličnog dosijea, što je, inače, predstavljalo ogroman teret i prepreku tokom upisivanja na fakultet ili traženje posla. Inače, sve takve stvari ostaju zabeležene u Americi: oni koji su imali najmanji saobraćajni udes plaćaće već sledeće godine skuplje osiguranje za kola, bez obzira da li su bili odgovorni ili ne. Nije samo stvar u onima koji su osuđeni. Brojna istraživanja pokazuju da mladi u Americi više puše marihuanu nego cigarete, a i oni, naravno, kako najbolje znaju i umeju, donose odluke za koga će glasati. Naravno, niko im pritom ne govori da što se kanabis legalno prodaje, znači da mora da se kupuje i koristi.

U knjižarama i na internetu ima bezbroj knjiga i tekstova vodećih psihologa lekara o posledicama konzumiranja marihuane. Suština je pre svega u slobodi i mogućnosti izbora, pa neka svako vidi šta mu je činiti: da li će, kada krene na predah do granice sa Pensilvanijom, navući na izlasku iz kola obuću za hodanje po planini ili sesti na prvu klupu i otvoriti kesu iz “Asenda”. Reka Delaver mirno čeka i jedne i druge.

Iz istog broja

Smena premijera

Britanija u političkom haosu

Bogdan Petrović

Lični stav

Kraj elizabetanskog doba, deo drugi

Dr Miloš Starović

Rat u Ukrajini

Još više oružja i još više vojnika

Aleksandar Radić

Kina: Put do vrha vlasti

Kako se kalio Si Đinping

Aleksandar Novačić

Šezdeset godina od Kubanske krize

Na ivici apokalipse

Ivan Vujačić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu