Svet

Egipat – Haos i bezvlašće

Predizborno nasilje 2

KAMENICE, KAMENICE, SUZAVAC I BOJEVA MUNICIJA: Sukob demonstranata i policije na Trgu Tahrir u Kairu / foto: reuters

Predizborno nasilje

Nepunih nedelju dana pred prve slobodne parlamentarne izbore u Egiptu 28. novembra, tokom masovnih demonstracija u Kairu ubijeno je najmanje 33, a ranjeno preko 2000 ljudi. Održavanje izbora dovedeno je u pitanje, a čini se da Egipćani stoje pred izborom da se nastavi neka vrsta vojne diktature i radikalne islamizacije zemlje

Za "Vreme" iz Kaira

Kabinet premijera Esama Šarafa pod pritiskom demonstracija podneo je ostavku, vojna hunta štancuje zakone po zahtevima nemirne publike, najmanje 33 ljudi je ubijeno, a preko 2000 ranjeno za vreme sukoba demonstranata i egipatskih snaga bezbednosti prošlog vikenda u Kairu, a na centralnom trgu Tahrir i dalje sve ključa. Demonstranti nikako ne posustaju, narod ne dolazi do predaha. Hoće li ovakva situacija potrajati sve do početka izbora čiji prvi krug počinje 28. novembra, ostaje da se vidi jer, po svemu sudeći, "Egipćani su gladni demonstracija", a ima i glasova da je "nova revolucija" na pomolu.

Onomad, za vreme "arapskog proleća", na Tahriru jedan od demonstranata, sa povećom kamenicom u ruci, upitan "šta je to što oni hoće i za šta se zapravo bore" odgovorio je: "Pa… hoćemo sve da smenimo! I generale, i vladu sa ministrima… i sve druge. A onda, mi da izaberemo narodni komitet sa kojim bismo vladali zemljom."

ŽURBA: Put od diktature do građanske vlasti je zavidan poduhvat, ali preterana žurba ka demokratiji mogla bi da dovede do toga da prvi slobodni egipatski izbori budu i poslednji. Demonstranti zahtevaju da se sa političke pozornice uklone uniforme, na čelu sa predsednikom Vrhovnog saveta Oružanih snaga (SCAF) feldmaršalom Huseinom Tantavijem. Ima, međutim, i onih koji tvrde da ljude koji se bune i ulaze u sukob sa snagama bezbednosti, vojska čuva od njih samih, jer većina prosto ne zna šta je to demokratija, a još manje šta znači vladati jednom zemljom. Dovoljno je otići do Tahrira pa shvatiti da ovakvo zaključivanje nije ni preterano niti zlonamerno, i zapitati se zašto Zapad, a pre svega Amerika, insistiraju na tome da "egipatska nacija izgara od demokratskih želja".

Bez obzira na to šta svet i vodeće svetske sile podržavaju, savetuju i priželjkuju, trenutna predizborna atmosfera liči na sve drugo samo ne na demokratiju. Izbori, sami po sebi komplikovani, u Egiptu su još komplikovaniji, ako se uzme u obzir podatak koji je objavila ovih dana kairska štampa: "Partijama se ne zna broja, kandidata ima 12.000, pa se narod našao u čudu i sada ne zna za koga da glasa." Ako se ništa u međuvremenu ne promeni, ili se masovne demonstracije ne pretvore u građanski rat, izborni proces počeće narednog ponedeljka i trajaće duže od šest nedelja. Parlamentarni izbori se održavaju u tri faze, od kojih svaka pokriva devet od ukupno dvadeset sedam provincija. Konačan rezultat će umnogome zavisiti od odziva celokupnog glasačkog tela, a prevashodno glasača u Kairu i Aleksandriji, drugom po veličini gradu u Egiptu.

MUSLIMANSKA BRAĆA: U ovom nacionalnom haosu i beslovesnosti koje oslikavaju svakodnevni prizori sa Tahrira, jedino se ne žuri Muslimanskoj braći, za koju se pretpostavlja da gotovo sigurno pobeđuje na izborima. Za ovu priliku oni su se spremali 90 godina koliko postoje, učili se na svojim greškama i čekali dan kada će moći da preuzmu vlast. Ćutali su i čekali čak i onda kada je policija kralja Faruka 1948. godine ubila njihovog rodonačelnika Hasana el Banu, a potom Naser 1966. godine naredio da se obesi glavni ideolog današnjeg pokreta Sajed Kotb. Kotb je pre toga boravio u Americi na Univerzitetu u Koloradu, gde je bio profesor i zamrzeo "američku primitivnost". Utiske iz te posete napisao je u svojoj knjizi Ma’alim filTariq (Miljokazi) koja je postala Biblija i inspiracija za sve islamske radikalne pokrete, uključujući i egipatsku Gamaa Islamiju, čiji su pripadnici ubili Sadata 6. oktobra 1981.

O tome kako Braća zapravo misle, što je inače vrlo teško saznati, govori jedna epizoda, opet sa trga Tahrir, zabeležena 18. februara ove godine. Na ogromnom mitingu, kojim se slavio odlazak bivšeg predsednika Hosnija Mubaraka, trebalo je da govori mladi internet-aktivista Vael Gonem, ali mu to islamisti nisu dopustili, već su ustupili mikrofon vodećem ideologu današnje Muslimanske braće, hodži Jusufu al Karadaviju, koji je, između ostalog, uputio poruku "našoj braći u Palestini". "Gajim nadu", rekao je on tada, "da je svemogući Alah video koliko sam ja bio zadovoljan našom pobedom u Egiptu i da će mi ispuniti još jednu želju osvajanjem džamije Al Aksa u Jerusalimu."

Malo je onih koji razumeju opasnost koju islamisti predstavljaju za prodemokratske pokrete. U Iranu, 1979. godine, sekularne snage koje su svrgnule šaha Rezu Pahlavija bile su na kraju potisnute i pobeđene od strane islamskih pristalica ajatolaha Homeinija. Preterana žurba drugih aktera egipatske političko-verske scene mogla bi da dovede do toga da prvi egipatski slobodni izbori dovedu do stvaranja jedne novokomponovane islamske republike.

Nije mali broj onih koji se pitaju da li bi u ovakvoj situaciji možda bilo bolje da se izbori odlože. Njima odgovaraju oni koji kažu da su parlamentarni izbori sada neizbežni, ali da se mora postupati krajnje obazrivo, kako se tranzicija od diktature do narodne vladavine ne bi pretvorila u stvaranje jednog drugog tiranskog islamskog režima.

Protesti koji se ovih dana odigravaju na dobro obezbeđenom Tahriru i koje mnogi porede sa onima u januaru, sa izuzetkom koeficijenta nasilja, kada su Egipćani tražili da Mubarak siđe sa vlasti, opet imaju samo jedan cilj: ovoga puta da sa vlasti siđe maršal Tantavi. Stiče se utisak da egipatski narod ne shvata da se time što će ovaj ili onaj da siđe sa vlasti stvari neće preko noći promeniti. Po drugi put za nepunih godinu dana ljudi nepotrebno ginu, jer Egipćani, iako u ovoj zemlji vreme ništa ne znači, nemaju strpljenja i misle da se demokratija sastoji u tome što smeju da demonstriraju na Tahriru. Malo ko u Egiptu vidi celokupnu sliku, a to je da se sa izborima ili bez njih, nezaposlenost neće smanjiti, cene neće pasti, ekonomija se neće oporaviti, turisti se neće vratiti, ako se nastavi sa protestima, ubijanjima i čestim zahtevima za smenu vlasti.

Selmijev dokument

Novi talas demonstracija u Egiptu izazvao je takozvani "Selmijev dokument", nazvan po zameniku prelaznog šefa vlade Aliju al Selmiju. Prvo su prošlog petka islamističke partije u Kairu izvele na ulice preko 50.000 ljudi, javljaju agencije, da bi se zatim povukle. Ostali su prevashodno mladi ljudi, koji su tražili brzi odlazak vojne hunte i koji su se sukobili sa snagama bezbednosti.

Prvi nacrt tog dokumenta predviđao je posebno mesto Vrhovnog vojnog saveta (SCAF) u egipatskom političkom uređenju, sa ciljem da postavi granice islamističkom uticaju. Taj dokument su, međutim, kritikovale i liberalne snage, smatrajući da on zapravo egipatsku "građansku revoluciju" pretvara u "vojni puč".

Prema Selmijevom dokumentu, SCAF stoji iznad i izvan državnih institucija, može da raspolaže svojim budžetom bez civilne kontrole, ima pravo veta na zakonske predloge i on, a ne parlament, određuje ustavnu komisiju. Tome se naročito protive islamisti, jer se pribojavaju da bi tako mogla da im bude ukradena očekivana izborna pobeda, da bez obzira na snagu u parlamentu ne bi imali gotovo nikakvog uticaja na pisanje novog ustava. Oni taj dokument ili principijelno odbijaju, ili traže da se o njemu odlučuje na referendumu.

Pod tim pritiskom vlada je predstavila novi nacrt Selmijevog dokumenta, u kome su neki paragrafi ublaženi. Prema njemu, superviziju nad armijom imao bi "nacionalni savet kojim bi predsedavao predsednik države. Neki sekularni i liberalni krugovi time bi mogli da se zadovolje, mada je jasno šta bi bilo ukoliko bi kandidat vojske pobedio na predsedničkim izborima.

Islamisti se, međutim, time ne zadovoljavaju, jer je očigledan cilj vrha vojske da spreči bilo kakve ustavne promene koje bi vodile ka većoj islamizaciji Egipta. Na Zapadu se na to gleda prilično blagonaklono, s nadom da bi, kao doskora u Turskoj, vojska mogla da bude garant demokratskih promena i ne bi dopustila radikalnu islamizaciju zemlje.

A. I.

Iz istog broja

Nemačka – Neonacisti i tajne službe

Ubice iz senke

Andrej Ivanji

Dužnička kriza

Noćna mora recesije

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu