Svet

Film koji je uzburkao strasti

Pravo na smrt 2

KREG EVERT: Jedan od pacijenata švajcarske klinike "Dignitas" koji je uz lekarsku asistenciju okončao život / foto: reuters

Pravo na smrt

Ako je suditi po komentarima, lako se može steći utisak da je Teri Pračet iskoristio životnu dramu jednog čoveka i od njegove odluke da umre snimio rijaliti šou, kao šamar Velikoj Britaniji koja još uvek odbija da legalizuje eutanaziju, pomoć pri izvršenju samoubistva. Međutim, stvari ne stoje baš tako

"Ja sam Teri Pračet i pišem naučnofantastične romane. Ovo što ćete sada gledati mnogima neće lako pasti, ali ja mislim da je važno. Želim da otkrijem kako može da se umre uz nečiju pomoć."

Ovim rečima počinje film Choosing to die (kod nas preveden kao Izabrao sam da umrem) emitovan prošle nedelje na drugom programu BBC-ja u kojem je prikazano kako teško oboleli britanski milioner umire ispijanjem smrtonosne tekućine pred suprugom i kamerama. Film je šokirao svet (posebno Britance) i izazvao oštre kritike protivnika takozvanog asistiranog samoubistva.

Dan nakon emitovanja na sajtu BBC-ja objavljeno je nekoliko tekstova i stotine komentara. U jednom od njih piše kako se sve odigralo na industrijskom imanju nedaleko od Ciriha i kako umiranju sedamdesetogodišnjeg Pitera Smedlija nisu prisustvovali samo tvorci filma i njegova porodica, već i da je maltene bilo mesta za sedenje za one sa skupljim ulaznicama.

Ako je suditi po komentarima, lako se može steći utisak da je Teri Pračet iskoristio životnu dramu jednog čoveka i od njegove odluke snimio rijaliti šou, kao šamar Velikoj Britaniji koja još uvek odbija da legalizuje eutanaziju, odnosno pomoć pri izvršenju samoubistva. Međutim, stvari ne stoje baš tako.

Za početak, šta je nagnalo jednog pisca poznatog po humorističnom naučnofantastičnom serijalu o Disksvetu, o kome je napisao 27 knjiga, da se uopšte bavi temom asistiranog samoubistva i to na taj način? Odgovor daje on sam na početku svog filma.

PRAVO NA IZBOR: O smrti kao ličnom izboru počeo je da razmišlja otkako živi sa Alchajmerovom bolešću: "Ako ne budem mogao da pišem knjige, ni ne želim da živim. Želim da uživam u životu i da iz njega iscedim sve sokove. Kada više ne budem mogao da uživam, želim da umrem. Ljudi koje ćete videti u ovom filmu razmišljaju kao i ja kako će umreti."

U kolumni objavljenoj u "Dejli telegrafu" u februaru prošle godine, bivši britanski premijer Gordon Braun je istakao da uprkos pravnim i moralnim debatama o pravu da čovek zatraži da mu rođaci ili prijatelji pomognu da umre, legalizovane eutanazije u Velikoj Britaniji neće biti. Bivši premijer je tada napisao da zakon štiti stare i bolesne ljude i da bi promena tog zakona iz osnova izmenila način na koji društvo razmišlja o smrti. U Velikoj Britaniji eutanazija je protivzakonit čin i kažnjava se zatvorskom kaznom do 14 godina.

Sa istom kaznom bila je upoznata i gospođa Kristina Smedli kada je njen suprug Piter počeo da razmišlja o mogućnosti asistiranog samoubistva. Kristina i Piter Smedli nisu dvoje senilnih staraca. Naprotiv. Reč je o dobro situiranim, obrazovanim i mentalno stabilnim ljudima, koji svakoga dana već 40 godina piju čaj u pet. Pračet upoznaje gledaoce sa toplinom njihovog doma.

Prvi susret sa Smedlijevima prošao je u kurtoaznom ćaskanju o Piterovoj odluci. Za njegovu bolest nema adekvatnog tretmana, stanje se pogoršava i on sumnja da će poživeti još mesec i po dana. Istražujući načine da dostojanstveno ode sa ovoga sveta, Piter Smedli je stupio u kontakt sa švajcarskom neprofitnom organizacijom "Dignitas", koja pomaže ljudima da mirno zauvek sklope oči.

Teri Pračet nas vodi i u Švajcarsku, jedinu zemlju na svetu u koju stranci mogu doći da im se pomogne da umru. Bio je decembar, par nedelja pre Božića i nešto više od mesec dana od Piterovog rođendana koga on neće dočekati.

Pračet tamo upoznaje Ludviga Minelija, generalnog direktora "Dignitasa", osnovanog 1998. Za oko 10.000 funti Minelijeva neprofitna ustanova pomaže ljudima da umru, na, kao što i samo ime "firme" kaže – dostojanstven način. U cenu je uključeno sve neophodno za okončanje života, pa i kremacija ili transport tela u domovinu. U poslednjih dvanaest godina "Dignitas" je pomogao da oko 11.000 ljudi umre.

Pravo na smrt 3
OD NAUČNE FANTASTIKE DO EUTANAZIJE: Teri Pračetfoto: reuter

MESTO ZA SMRT: Mineli Pračeta potom odvodi u kartoteku sa dosijeima svih njihovih korisnika. Neke od fascikala pripadaju ljudima koji su došli i predomislili se. "I to im je dalo snagu da žive još, to što znaju da mogu da izaberu kako će i kada će umreti", objasnio je glavni čovek "Dignitasa", a onda je seo u kola i kroz idilu Alpa i snega odvezao Pračeta do mesta na kome ovi ljudi odlaze u smrt. Spolja gledano, mesto za umiranje i nije ostvarenje romantičnih snova o tom činu. Plava, jednostavna montažna kućica sa belim roletnama i nekim žbunjem ispred, smeštena u industrijskoj zoni.

Prva prostorija, iako svetla i prostrana, jednostavno je opremljena – bela kožna ugaona garnitura, beli zidovi, zeleni jastučići, bolesnički krevet, braonkast, tanušan i naoko ofucan tepih, poneka slika na zidu – jedna sa pejzažom, druga sa Mlečnim putem. Druga soba je manja. I zbog plave garniture za sedenje i trpezarijskog stola čini se manje depresivnom. Mineli kaže da ponekad u plavoj kućici istovremeno borave i dve porodice, ali sve je uređeno tako da se ne sreću i ne smetaju jedni drugima.

Iza kuće je bašta sa pretežno žbunastim rastinjem i stazicama. Deluje pusto. Čak i Pračet konstatuje da na svetu sigurno ima i boljih mesta za umiranje.

Onda odlazi u hotel kod Smedlijevih. Sa njima je bila doktorka iz "Dignitasa" koja će objasniti Piteru Smedliju kako će umreti. Doktorka prvo pita Smedlija da li razume da će popiti otrov koji će ga ubiti. On odgovara smireno i potvrdno. Potom ga ona pita da li je tokom bolesti bio depresivan. Odgovara da nije. "Da li znate šta ćete popiti?", pita dalje doktorka. "Da." Zatim mu ona objašnjava da smrt nastupa desetak minuta nakon ispijanja otrova. Prvo prestaje disanje, a onda staje srce i nastupa smrt, u snu. "To zvuči u redu", kaže Smedli, koji kao da sluša o performansama multipraktika koji upravo kupuje. Potom je doktorka uz pomoć čaše sa vodom demonstrirala kako se ispija otrov. Smedli je uspešno ponovio isto što i ona i praktično položio test za umiranje.

DAN ZA UMIRANJE: Na dan D na plavu montažnu kućicu u industrijskoj zoni, dvadesetak minuta od centra Ciriha padao je sneg. Čak je i ona pusta bašta izgledala idilično. Piter Smedli i njegova supruga sedeli su za trpezarijskim stolom u onoj manjoj sobi. Za razliku od Pitera, Kristin je bila prilično napeta.

Baš kao što je prethodno veče učinio sa čašom vode, Piter Smedli je popio svoju čašu medikamenta koji će mu pomoći da umre. Asistentkinja ga je pitala kakav je ukus, a on je britanski uljudno odgovorio: "O, sasvim je pristojan." Sedeli su za trpezarijskim stolom i ćaskali. Piter je izgledao opuštenije od svih. Kristin je kršila prste trudeći se da ostane pribrana i procedila bi tek pokoju reč kroz zube kada bi je muž nešto pitao. Onda je ponuđen i čaj. Svi su se nasmejali. Ispred Pitera Smedlija stajala je staklena činija puna švajcarskih čokoladica. Zajedno sa svojom suprugom izabrao je dve koje će mu biti poslednji obrok u životu. Zatim su prešli na plavu sofu i supružnici su se tada poljubili poslednji put. Asistentkinja je stigla sa drugom čašom za Pitera Smedlija i ozbiljnim tonom ga upitala: "Da li ste sigurni da želite da popijete ovaj medikament od koga ćete zaspati i umreti?" On je mirno odgovorio: "Da, sasvim sam siguran."

"U redu, daću vam lek", rekla je asistentkinja. "Da li ste sigurni?", ponovila je. "Siguran sam." Uzeo je čašicu, pogledao je i dok je pored svoje supruge sedeo na plavoj sofi glavom naslonjen na crveno jastuče, poslušno je ispio otrov, a onda uzeo čokoladicu koju su njih dvoje zajedno odabrali i uz to popio malo vode. Dok mu je žena grčevito stezala ruku, Piter Smedli se opušteno i sa osmehom zahvalio svima na pomoći i podršci. Bez imalo patetike i bez drame. Pozdravio se i sa Pračetom, a onda je desnu ruku položio na butinu svoje žene i zatražio pakovanje maramica za nju. "Budi hrabra, draga", nežno joj je rekao, dok mu je ona milovala ruku. Usledio je minut tišine, a onda se Piter Smedli zakašljao i baš kao otrovan čovek u nekom šekspirovskom komadu prokrkljao: "Vode!" Supruga ga je pustila i prinela maramicu licu, a asistentkinja ga je zagrlila, držeći mu maramicu pored usta za slučaj da počne da povraća, ali mu nije dala vode. Dok su svi u sobi stajali bez daha, on je krkljao a onda je zaspao. Sledeća scena prikazuje Pitera Smedlija koji spava (i hrče) sa putnim jastukom na naduvavanje oko vrata. Asistentkinja objašnjava njegovoj supruzi da on sada spava i da će prvo prestati disanje, a potom i rad srca.

Supruga mu je i dalje milovala ruku, a onda su joj rekli da napokon može da se isplače. U sobi nije bilo "prvog reda" za radoznale gledaoce.

"Ovo je bio srećan događaj", zaključio je Teri Pračet na kraju. "Videli smo čoveka koji je umro mirno, manje-više u naručju svoje žene. Umro je tako tiho da ni ne znamo kada se to tačno dogodilo. Bio sam u društvu najhrabrijeg čoveka koga sam upoznao u životu", zaključio je Teri Pračet. "Nisam siguran da bih ja to mogao. Nisam siguran da mi ruka ne bi zadrhtala. Očigledno, nisam siguran šta bih uradio da sam na njegovom mestu. Želeo bih da ostanem na ovom svetu koliko god mogu i da doživim da se asistirana smrt u Velikoj Britaniji propisno sprovodi. I ako umrem… Kada umrem, želeo bih da umrem mirno, na suncu. Pretpostavljam da ga i u Švajcarskoj ponekad ima."

Iz istog broja

Dužnička kriza u Grčkoj

Spartanski uslovi za atinske rasipnike

Georgios Stamkos, Milica Kosanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu