Poker „crvenog kancelara“

Sateran leđima uza zid, kancelar Gerhard Šreder rešio je prošle nedelje da prekine mučenje i svoje i čitave Nemačke: najavio je prevremene parlamentarne izbore za septembar, više od godinu dana pre isteka mandata njegovog kabineta.

Ovaj, kako mnogi kažu jedini „pristojan“ potez u jednoj demokratskoj zemlji posle niza poraza na pokrajinskim izborima Šreder je povukao posle izbornog debakla u najvećem nemačkom landu Severnoj Rajni-Vestfaliji, gde se nalaze najveći rudnici i čeličane, gde su najjači radnička klasa i sindikati, te je stoga bila uporište njegovih socijaldemokrata (SPD) svih 28 godina. Time je opozicija dobila dvotrećinsku većinu u veću pokrajina Bundesratu, što znači da može da blokira, ili u najmanju ruku beskonačno prolongira promenu ili donošenje zakona bitnih za reforme privrede i društva. Prevremeni izbori bili su jedini način da se preseče Gordijev čvor i izbegne destruktivni politički rat između saveznog parlamenta Bundestaga, u kome crveno-zelena koalicija ima većinu, i Bundesrata u kome dominira demohrišćanska unija CDU–CSU.

NEOČEKIVANA INICIJATIVA: To, međutim, po nemačkom ustavu nije nimalo jednostavno. Potrebno je da najpre parlamentrana većina izglasa nepoverenje vladi – znači da bi u ovoj situaciji deo vladajuće koalicije morao da glasa protiv sebe – pa tek ako se ne pronađe većina za formiranje nove vlade, predsednik Nemačke raspušta parlament i raspisuje vanredne parlamentarne izbore. Na taj način je kancelar Helmut Kol 1982. izigrao ustav. Spominje se i mogućnost da se u ustav unese odredba da parlament može sam da se raspusti dvotrećinskom većinom.

I tako je sa svih strana, i od prijatelja i neprijatelja napadani i kritikovani Šreder, koji se od početka kancelarskog mandata 1998. nalazi u političkoj defanzivi, preuzeo inicijativu. Mnogi su bili zatečeni brzom i odlučnom reakcijom kancelara. Neka narod odluči, glasila je hvale vredna Šrederova deviza koji je procenio da bi još godinu dana vlasti u ovakvim okolnostima potpuno srozalo ugled SPD-a, te se opredelio za izborni poker.

„Da bi se neophodne reforme pozitivno odrazile na uslove života potrebno je vreme, ali pre svega podrška građana“, rekao je Šreder. A pošto je politička podrška tim reformama dovedana u pitanje, potrebni su novi izbori. Pod pretpostavkom i da dobije parlamentarne izbore, Šreder bi protiv sebe i dalje imao moćno veće pokrajina. Ali, u demokratskoj zemlji kakva je Nemačka, opozicija se ne bi usudila da potpuno blokira vladu, čiji je mandat narod tek potvrdio.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da u ovom trenutku CDU–CSU i njihova kandidatkinja za prvu ženu kancelara Nemačke Angela Merkel ubedljivo vode ispred vladajuće koalicije SPD–Zeleni i kancelara Gerharda Šredera koji želi da spase što se spasti može. Još na izborima 2002. mnogi su već bili otpisali Šredera, ali je on u samom finišu kampanje svojim šarmom, optimzmom i odlučnim protivljenjem vojnoj intervenciji u Iraku pretekao demohrišćanskog, pomalo nemuštog i krutog izazivača Edmonda Štojbera, koji je već slavio pobedu. Nemcima se svidelo što njihov socijaldemokratski kancelar prkosi kaubojskoj spoljnoj politici Džordža Buša.

VIŠE OD ŠARMA: Ovoga puta Šrederu će i pored optimističkih izjava biti potrebno mnogo više od šarma i već dokazane predizborne veštine. „Sudite mi po tome da li ću nezaposlenost oboriti na ispod četiri miliona“, rekao je Šreder na početku prvog mandata. Ne samo da se nezaposlenost u međuvremenu popela na preko pet miliona, nego je „crveni kancelar“ u nastojanjima da prevaziđe privrednu krizu prezadužene Nemačke, po mnogima, izneverio osnovne ideje socijaldemokratije, što je dovelo do svađe unutar njegove partije i koalicije. To što je Šredera na vlasti zadesila opšta recesija u svetu, razmaženim Nemcima naviklim na visok životni standard, nije nikakav izgovor.

Kurs opšte štednje koji je zacrtao kancelar najbolnije su osetili najsiromašniji, tj. upravo oni birači na koje socijaldemokrate tradicionalno računaju. Socijalna pomoć je smanjena, socijalne dažbine povećane; nije povećano oporezivanje kapitala, tj. nije donet „porez za bogate“ koji bi ulio oko milijardu evra godišnje u budžet, ali su zato pooštreni kriterijumi za dobijanje socijalne pomoći; državni deficit nije smanjen, a nova radna mesta nisu otvorena. Sve to je, naravno, smanjilo popularnost kancelara koji stoji iza bolnih reformi tržišta rada, a njegov nadimak „drug bosova“ najbolje svedoči o tome koliko se Šreder udaljio od socijaldemokratskih principa.

Paradoksalno je to što upravo SPD dosledno sprovodi reforme „dostojne“ njihovih konzervativnih protivnika uprkos neprekidnom padu popularnosti, a Demohrišćinska unija koja se u suštini zalaže za još drastičnija i bolnija rešenja privredne krize, demagoški izbegava tu temu i umesto da ponudi neku konkretnu alternativu, ograničava se na kritiku nesumnjivo ne naročito uspešne Šrederove vladavine.

Sigurno je međutim da Šreder, uprkos po njega pogubnim istraživanjima javnog mnjenja, bez žestoke borbe neće da se preda. Njegova taktika je očigledna: računa na relativno neiskustvo u izbornoj kampanji protivkandidatkinje Merkel poreklom iz Istočne Nemačke, bivše DDR, za koju neki kažu da je faktor rizika za CDU i sprema se na oštar zaokret na levo, isticanje socijalnog profila SPD-a i vraćanje socijaldemokratskim korenima u predizbornoj kampanji. „Ako vam je sada teško, zamislite samo kako će vam biti kada konzervativci dođu na vlast“, glasiće predizborna deviza SPD-a. Glavnu reč u tom pogledu vodi predsednik Partije Franc Minterfing koji je počeo, kako je to sam nazvao, sa „kritikom kapitalizma“ usred zemlje u kojoj se sve do juče samo stidljivo govorilo o „socijalnoj tržišnoj privredi“. Svoj stav je ilustrovao napadima na koncerne, gde plate rukovodiocima rastu u nedogled, dok se radnici otpuštaju i prozvodnja premešta u zemlje sa jeftinijom radnom snagom.

Novu šansu socijademokrate vide u insistiranju na oštrim, nedvosmislenim razlikama u odnosu na demohrišćane i liberale, što će Šredera konačno naterati da prestane sa pokušajem da bude „veći papa od pape“. Za posrnulog „crvenog kancelara“ razlika između građanskih partija i levog SPD-a gotovo da nije bila uočljiva, kao što je kod nas sve manje uočljiva razlika između DSS-a i DS-a, koji pretenduje da postane član socijalističke internacionale na osnovu Đinđićevog političkog nasleđa. Levo krilo SPD-a postaje sve dominantnije, pa će socijaldemokrate, koje se u Nemačkoj među sobom oslovljavaju sa „druže“ i „drugarice“ i pevaju „bude se Istok i Zapad…“, krenuti u borbu sa pomalo zaboravljenim socijalističkim parolama, poneko će da skine prašinu i potraži inspiraciju u delima Karla Marksa i istoriji radničkih pokreta.

OSTALI IZAZOVI: Za Šredera je možda prekasno da nadoknadi prednost demohrišćana, pored ostalog i zato što je u izgledu ujedinjavanje levih snaga u Nemačkoj kojima je ciljna grupa biračko telo SPD-a. Levo nastrojeni disidenti SPD-a koji se nisu slagali sa Šrederovim kursom i predstavnici levih sindikata osnovali su savez „Izborna alternativa rad i socijalna pravda“ (WASG) i počeli pregovore sa istočnonemačkim neokomunistima PDS-a o zajedničkoj izbornoj listi na predstojećim ozborima. Bivši predsedavajući SPD-a Oskar la Fonten, koji je posle gotovo četiri decenije zbog Šrederove politike istupio iz partije, najavio je da bi mogao da bude na čelu takve predizborne koalicije. Čak 18 odsto ispitanika je u istraživanju javnog mnjenja koje je naručio ugledni politički magazin „Špigl“ izjavilo da bi birali partiju na čijem se čelu nalazi La Fonten. Svakako bi za PDS bio istorijski uspeh da u bilo kojoj kombinaciji pređe granicu od pet odsto.

Kalkulacija SPD-a je da će, i ako izgubi ove izbore, za četiri godine ponovo doći na vlast, tada sa tradicionalne pozicije partije koja zastupa interese „radnika, seljaka i poštene inteligencije“, tj. neposrednih proizvođača čija su radna mesta, socijalna sigurnost i životni standard ugroženi. Naravno, ako demohrišćanska unija sa liberalima ne uspe u međuvremenu da osetno suzbije nezaposlenost i poboljša životni standard, što je malo verovatno. Nagoveštaj povratka na socijaldemokratske vrednosti SPD-a u privredno najmoćnijoj zemlji Evropske unije mogao bi suštinski da utiče na razvoj drugih socijaldemokratskih partija, koje su se poslednjih decenija uglavnom udaljavale od osnovnih načela socijalističke internacionale.