Svet

Azerbejdžan

Pesma Evroazije 1

18. 4. 2012. / 23.50

Pesma Evroazije

Ko je domaćin Pesme Evrovizije? Šta se krije iza raskošnih građevinskih poduhvata? Koliko dobrog imidža može da se kupi novcem i koliko je Azerbejdžan prisutan u Srbiji, a Srbija u Azerbejdžanu

Čak i na manifestaciji kao što je Pesma evrovizije, politika je uvek prisutna. Zna se da prilikom glasanja Grčka i Kipar daju jedni drugima maksimalnih 12 poena. Od kada su se raspali Jugoslavija i Sovjetski Savez međusobno čašćavanje poenima bivših zemljaka toliko je uzelo maha, da su neke zapadnoevropske zemlje na primeru "istočnoevropskih saveza" na Evroviziji, dokazivale šta će se dešavati na ozbiljnim glasanjima ukoliko se Evropska unija proširi toliko da u nju uđu svi kandidati sa istoka. No, ove godine se politika uvukla u raspravu o muzičkoj svečanosti dublje nego ikada, pa se mnogo više priča o stanju demokratije i ljudskih prava u Azerbejdžanu, ovogodišnjem domaćinu, nego o samom muzičkom takmičenju.

Evropski političari, doduše nižeg kalibra, već mesecima postavljaju pitanje da li je Baku pravo mesto za održavanje Pesme Evrovizije 2012. Nemački političar stranke Zelenih Folker Bek kaže da je "Baku pogrešno mesto za jednu opuštenu žurku", jer je stanje ljudskih prava u Azerbejdžanu vrlo upitno. "Pre nego što kod vas budemo pevali i igrali, moraćete da oslobodite političke zatvorenike, obezbedite uslove za održavanje procesa koji odgovaraju jednoj pravnoj državi i da sprečite diskriminacije, kao što je, na primer, slučaj sa homoseksualcima", kaže Bek. Na stanje ljudskih prava u Azerbejdžanu upozoravaju i međunarodne organizacije. Amnesti internešenel pominje u svom saopštenju gušenje demonstracija, zloupotrebu ovlašćenja prema onima koji učestvuju u nedozvoljenim okupljanjima, gušenje slobode medija, uznemiravanje aktivista za ljudska prava i kritikuje EU i ostale partnere Azerbejdžana što ignorišu povredu ljudskih prava u zemlji.

BIZNIS I GRADITELJSTVO: Na stranu pevanje, nema države ni na istoku ni na zapadu kojoj je stanje ljudskih prava prepreka za poslovanje sa Azerbejdžanom, iz očiglednih razloga. Procenjuje se da na dnu Kaspijskog mora, na čije obale Azerbejdžan izlazi, leži skoro milijardu tona sirove nafte, što ovu zemlju po rezervama svrstava na 19. mesto u svetu, uz velike rezerve prirodnog gasa. Osim toga, Azerbejdžan je na zgodnom mestu, na rubu Evrope, što olakšava transport, a strateški značaj mu povećava i to što je sused Irana.

Od kada je krenuo naftni bum, devizne rezerve Azerbejdžana skočile su na skoro 40 milijardi dolara, pa je Azerbejdžan počeo da gradi, ulaže u inostranstvu i bori se da naftnim dolarima proširi uticaj po svetu. Kod kuće se gradi grozničavo, kao da se takmiči sa bogatim arapskim naftaškim zemljama u ekstravaganciji i rasipanju para. Najavljena je izgradnja najviše zgrade na svetu, koja bi trebalo da dostigne visinu od 1050 metara i tako nadmaši Burdž Kalifu (829,84 metra) u Dubaiju. Planirano je da se izgradi i 41 veštačko ostrvo u Kaspijskom moru, koje će biti povezano sa 150 mostova. "Ovde će živeti milion ljudi…to će biti Venecija, nova Venecija", rekao je Ibrahim Ibrahimov, jedan od idejnih tvoraca projekta. Po njegovim rečima, za ovaj projekat vredan oko 100 milijardi dolara koji bi trebalo da bude realizovan između 2020. i 2025. godine već su pokazali interesovanje američki, turski, arapski i kineski investitori. Niko nije postavio pitanje čemu takva ekskluziva usred Kaspija prepunog naftnih platformi, ali zato se grade futuristički hoteli poput Polumeseca od 33 sprata, koji bi trebalo da bude završen do 2015. godine, a pratiće projekat "Hotel punog meseca". Tu su i SOCAR kula sa 35 spratova, novo sedište državne naftne kompanije, četiri zgrade visine po 240 metara u kompleksu nazvanom Skaj park, ultramoderne kule hotela Park Plaza.

Milorad T. radi u Azerbejdžanu već sedam godina za jednu stranu kompaniju. Za "Vreme" govori, ali ne pod pravim imenom. Kaže da želi da se vrati u ovu zemlju, a po njegovim rečima to verovatno ne bi mogao ako bi javno iznosio mišljenje o političkoj situaciji. "Jeste, na prvi pogled je nova arhitektura u Bakuu fantastična. Ogromne su i široke avenije, fantastične su i fasade obnovljenih starih kuća, ali kada prođeš kroz kapiju vidiš da je iza toga pustoš, infrastrukturna pustoš", priča on. "Kada uđeš u prostorije u kojima žive čak i oni boljestojeći, shvatiš da je sve isisano, a ništa nije popravljano još od sovjetskog doba. Estetski, sve je nakinđureno u istočnjačkom stilu, to je još izraženije u Kazahstanu. Na primer, aerodrom je od Bakua daleko sedam-osam kilometara. Svuda pored puta je ograda, zidovi kao iz 1001 noći, to izgleda lepo, ali zid nije tu da štiti od buke, već da sakrije sirotinju, koja počinje već na obodima grada."

Milorad kaže da su razlike između klasa velike i da se to lako vidi. "Malo je bogatih, mnogo siromašnih, 150 evra je dobra plata. A Baku je skuplji dva puta od Londona, ne po stanovima, već po hrani, odeći. Ogromna razlika je između Bakua i mesta po unutrašnjosti, koja su mnogo siromašnija."

AZERBEJDŽAN U SRBIJI: Osim na gradnju kod kuće, azerbejdžanske vlasti investiraju sve više u inostranstvu. U poslednjih pet godina u stranim državama je uloženo oko 20 milijardi evra, a jedna od destinacija gde pristiže novac iz ove zemlje je i Srbija. U aprilu je u Ambasadi Azerbejdžana u Beogradu potpisan ugovor o zajmu od 308 miliona evra za izgradnju deonice autoputa Ljig–Preljina na Koridoru 11. Uz poček od tri godine i kamatnu stopu od četiri odsto godišnje, kredit će biti otplaćivan 25 godina. Kompanija "Azvirt" izabrana je kao izvođač iz Azerbejdžana, dok Srbiju predstavlja javno preduzeće "Koridori Srbije".

Posle potpisivanja ugovora, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je rekao da je mnogo toga učinjeno na intenziviranju saradnje između dve zemlje u svim oblastima – ekonomskoj, kulturnoj, verskoj, kao i na međunarodnom političkom polju. To je sigurno istina, jer se za samo godinu dana robna razmena popela sa mizernih 1,5 miliona evra na 184 miliona. U julu 2010. godine otvoren je Kulturni centar Azerbejdžana u Srbiji, uz pomoć vlade Azerbejdžana počelo je uređenje Bajrakli džamije, rekonstruisan je Dom kulture u Novom Pazaru, pružena je humanitarna pomoć Stacionaru za majku i dete u Beogradu i izbeglicama koje su našle privremeno sklonište u Vojvodini.

Medijski najeksponiraniji događaj u saradnji dve zemlje bila je obnova Tašmajdanskog parka u Beogradu, za koji je vlada Azerbejdžana poklonila dva miliona evra. U junu 2011. obnovljeni park su otvorili Boris Tadić i predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev. Oni su tada otkrili i spomenik bivšem predsedniku Azerbejdžana Hejdaru (Gajdaru) Alijevu, Ilhamovom ocu. Odbornici Skupštine grada Beograda nategli su tezu da su Hazari preci današnjih Azerbejdžanaca, pa su uz Alijeva postavili spomenik i Miloradu Paviću, koji je o Hazarima pisao. "Kroz Hazarski rečnik Milorada Pavića naši narodi će uvek biti povezani", rekao je tada Tadić, a Alijev je istakao da to što spomenici Paviću i Alijevu stoje zajedno predstavlja simbol prijateljstva dva naroda, zaneseno dodavši da to prijateljstvo traje vekovima. Novac za oba spomenika dala je vlada Azerbejdžana, kao i za spomenik azerbejdžanskom kompozitoru Uzeiru Hadžibekovu u Novom Sadu. Inače, vlada Azerbejdžana praktikuje da "prijateljskim zemljama" poklanja sredstva za obnovu parkova, a takve donacije dobili su do sada Kijev, Bukurešt, Istanbul.

Postavljanje spomenika Hejdaru Alijevu diglo je dosta prašine u javnosti. Moglo se čuti da Beograd nije trebalo da se "jeftino proda za šaku evra" i da usred Tašmajdana "postavi spomenik diktatoru koji je na vlast došao vojnim udarom, vladao despotski, kršio ljudska prava". No, pošto je jedini uslov za poklonjena dva miliona evra bio da u parku bude postavljena bista Alijevu starijem, uz malo nelagodnosti srpska vlast je obavila ceremoniju otvaranja, a saradnja je nastavljena na drugim stranama. Za srpsku privredu je svaki izvoz zlata vredan, pa je na srpsko-azerbejdžanskom Poslovnom forumu uz 40 stranih bilo i 150 domaćih firmi, a neke firme, poput Šabačke mlekare, već su počele izvoz proizvoda u ovu zemlju. Ambasador Azerbejdžana u Srbiji Eldar Hasanov najavio je kupovinu novosadske rečne luke, gradnju nove luke kod Apatina na 200 hektara i još jedne na Savi kod Šapca, kao i da se Azerbejdžan sprema da se prijavi na tender za gradnju 100 kilometara koridora 10 od Pirota do Grdelice. "Geografski položaj Srbije je odličan, a odnosi između dva naroda prijateljski," objasnio je ambasador ubrzani razvoj ekonomskih odnosa dve zemlje.

I KOSOVO I KARABAH: Naglo približavanje Azerbejdžana i Srbije moglo bi kao povod da ima i zajedničku muku. U Srbiji, ta muka se zove Kosovo, u Azerbejdžanu Nagorno Karabah. Ambasador Hasanov rekao je da se između Kosova i Nagorno Karabaha može povući paralela, jer je i Srbiji i Azerbejdžanu narušen teritorijalni integritet i suverenitet. "Azerbejdžan i Srbija su žrtve dvostrukih standarda koji postoje u svetu…", dodao je ambasador.

Nagorno Karabah je deo Azerbejdžana koji se nalazi 270 kilometara zapadno od glavnog grada Bakua. Jermeni, koje su u toj oblasti etnička većina, proglasili su nezavisnost od Azerbejdžana 10. decembra 1991. Usledio je trogodišnji rat između Jermenije i Azerbejdžana, Azerbejdžan je vojno poražen i morao je da prizna postojeće stanje na terenu, bar trenutno. Mada zvaničnici misle da je sličnost Kosova i Nagornog Karabaha velika zbog trenutne situacije, mnogo veće sličnosti su u tome što se čini da su i jedan i drugi konflikt nerešivi, što traju veoma dugo, što Srbi i Albanci, kao i Jermeni i Azeri, sve što se između njih kroz istoriju dešavalo vide na potpuno suprotan način, što svako priča samo o svojim žrtvama i zločinima druge strane kada se pominju sukobi… Samo u trogodišnjem ratu od 1991. do 1994. poginulo je oko 25.000 ljudi, a izbeglo ih je oko milion sa obe strane, od kojih se većina do današnjeg dana nije vratila. Rat je, uz posredovanje Moskve, okončan 1994, ali je situacija nestabilna. Nakon primirja je poginulo oko 3000 azerbejdžanskih civila i vojnika i oko hiljadu na strani Jermena.

Mada se ponekad pominje političko rešenje konflikta, za Azerbejdžan to rešenje podrazumeva "obnavljanje teritorijalnog integriteta", odnosno povratak Nagorno Karabaha Azerbejdžanu, pa mnogi misle da su protokom vremena sve veće šanse da ponovo izbije sukob između dve države. Vlasti u Bakuu poslednjih godina ubrzano naoružavaju vojsku i upozoravaju sve češće Jermeniju i svet da ne nameravaju večno da pregovaraju o 20 odsto svoje okupirane teritorije, koju će, ako treba, vratiti silom. Pominju milion izbeglica, vojni budžet uvećan čak 13 puta u poslednjih sedam godina. Međutim, na pominjanje pobedonosnog rata mnogi gledaju skeptično čak i u Azerbejdžanu. Vafa Guluzade, savetnik nekadašnjeg predsednika Hejdara Alijeva, kaže: "Mislim da je to apsurdno jer Azerbejdžan neće nikada moći da pobedi Rusku Federaciju." Rusija ima vojnu bazu sa oko 3500 vojnika u Jermeniji i verovatno bi reagovala u slučaju da Baku reši da krene u ratni pohod.

Osim toga, Azerbejdžan u takvom pohodu ne bi mogao verovatno da računa ni na podršku svog najvećeg saveznika Turske. Na pominjanje rata za povratak Nagorno Karabaha, predsednik Turske Gul izjavio da je "vreme da svi napustimo hladnoratovske pozicije… tim pre što su Turska i Rusija prijateljske zemlje".

Tu je i najveća razlika između Kosova i Nagorno Karabaha. Strateški položaj ovog regiona mnogo je značajniji, a interesi koji se na Kavkazu prepliću mnogo su veći nego kada je u pitanju Kosovo. Naftovod Baku–Džejhan (Turska) prolazi na 40 kilometara od zone sukoba, a Azerbejdžan ima dugu granicu i jake veze sa Iranom, državom koja je i te kako važan deo priče o novoj kavkaskoj sili.

IRANSKI DEO PRIČE: Magazin "Forin polisi", pozivajući se na visoke američke zvaničnike, objavio je nedavno da je Azerbejdžan dopustio Izraelu pristup vazdušnim bazama na svojoj teritoriji duž severne granice Irana, da bi ih koristio u slučaju vazdušnog udara na iranska nuklearna postrojenja. "Izraelci su kupili aerodrom i aerodrom se zove Azerbejdžan", rekao je neimenovani zvaničnik američke administracije. Vlasti Azerbejdžana su ovaj izveštaj nazvale "apsurdnim i bez osnova", međutim, poznato je da su odnosi Izraela i Azerbejdžana u usponu, dok Iran i njegov severni sused imaju mnogo nerešenih problema.

Iran je nedavno optužio Azerbejdžan da dozvoljava Mosadu da operiše na svojoj teritoriji i da obezbeđuje prolaz za "teroriste koji ubijaju iranske nuklearne naučnike", što je Azerbejdžan odbacio. Izrael je u međuvremenu tvrdio da su vlasti u Azerbejdžanu osujetile napade na izraelske mete u toj zemlji koje je navodno sponzorisao Iran.

Uz sve navedene probleme, Azerbejdžan je važan put za iransku robu u regionu, veliki izvoznik benzina u ovu zemlju koja izvozi sirovu naftu, ali nema dovoljno kapaciteta za njenu preradu, a obe zemlje ne vežu samo sporazumi o energiji i transportu, već mnogo dublje veze. Tu je zajednička predislamska prošlost, kada je na teritoriji obe ove države preovlađivao zoroastrizam, današnja verska povezanost (stanovnici obe zemlje su uglavnom šiiti), ali i činjenica da u Iranu živi duplo više Azera nego u samom Azerbejdžanu. Od 70 miliona stanovnika Irana, skoro dvadeset miliona čine Azeri, mahom nastanjeni u severozapadnom delu zemlje. I pored svega navedenog, za Iran je taj deo zemlje neka vrsta "mekog trbuha" i vlasti u Teheranu na osnovu postojećeg razvoja događaja strahuju da bi Azerbejdžan mogao biti saveznik potencijalnim agresorima na Iran.

POLITIČKA REPRESIJA: Srbija nije jedina zemlja u regionu u koju Azerbejdžan ulaže. Na primer, krajem marta je objavljeno da je azerbejdžanska naftna kompanija SOCAR pobednik tendera za dugoročni zakup zemljišta u Kumboru, na obali Bokokotorskog zaliva. Iako SOCAR nema iskustva u oblasti turizma, a od zakupca se traži da izgradi ekskluzivan turistički kompleks, objašnjeno je da su presudile veće investicije koje je ponudila ova kompanija, iako je drugorangirani, konzorcijum na čelu sa američkim fondom NCH, ponudio duplo više za zakup lokacije.

Inače, podgoričke "Vijesti" navode da je transparentnost o prihodima kompanije SOCAR ocenjena nulom u izveštaju međunarodne organizacije Transparensi internešenel i da se u izveštaju Stejt departmenta za prošlu godinu ocenjuje da je sektor nafte i gasa jedan od najvećih izvora korupcije u Azerbejdžanu. Ukupnim prihodom od nafte i gasa u toj zemlji, pa i SOCAR-a, upravlja fond SOFAZ, koji direktno odgovara predsedniku Ilhamu Alijevu. Alijev je bio domaćin šefu DPS-a Milu Đukanoviću i njegovom partijskom kolegi Milanu Roćenu prilikom posete Azerbejdžanu krajem decembra 2011, pišu "Vijesti".

Pogrešno bi bilo zaključiti da samo siromašne balkanske zemlje žmure na unutrašnju politiku Azerbejdžana kada se grabe za novac koji stiže iz ove zemlje. Grabe se i drugi, i to za mnogo više od u Srbiji pominjane "šake evra", mada ne podižu spomenike predsedniku, ali moćnima je lakše. Iz Stejt departmenta je saopšteno je da će se vojna pomoć Azerbejdžanu, Kazahstanu i Turkmenistanu fokusirati na izgradnju mornarice u tim zemljama, i da je zaštita of-šor naftnih platformi u Kaspijskom moru samo jedan od oblika vojne saradnje Vašingtona i Bakua. Metju Briza, ambasador SAD u Azerbejdžanu, rekao je da je Azerbejdžan važan za Sjedinjene Američke Države zbog svog geografskog položaja i energetske saradnje. Pomenut je i "demokratski razvoj", bez detaljisanja.

A što se tiče detalja, Milorad T. kaže da je lako videti da je vlast u Azerbejdžanu zasnovana na finansijskoj moći, moći policije i ogromnoj korupciji. "Od kupovine ‘običnih’ poslova, najviše mora da plati onaj ko hoće da bude policajac. Za svaki veći biznis, odmah uračunaj 15 odsto za podmazivanje službenika. Za domaće, skoro je nemoguće da naprave veliki biznis ako nisu povezani sa porodicom predsednika, porodicom u širem smislu reči, ne direktno." On kaže i da je najbogatijima u ovoj zemlji "Moskva prva stanica, druga London, tamo šalju decu da se obrazuju i žive." "Bogatstvo i moć se bahato pokazuju. Bio sam na jednom koncertu klasične muzike, gostovali su muzičari iz Nemačke. U prvom redu, gde su naravno VIP ličnosti, ženi nekog ministra zvoni mobilni, ona ga vadi i glasno priča pola sata, ostali u publici nelagodno ćute." Milorad kaže da je takvo ponašanje u kontrastu sa ponašanjem običnih ljudi sa kojima je dolazio u kontakt, od kojih su mnogi soficistirani, inteligentni, dosta znaju, i misli da je to u vezi i sa nasleđem persijske kulture koje se vidi na svakom koraku.

Milorad pominje i da se kao stranac u Azerbejdžanu oseća sigurno, da ‘u policijskoj državi’ nema mnogo kriminala prema strancima, ali da policija žestoko kažnjava i strance ako prekrše zakon. "Video sam nekog arogantnog Engleza kako pali lulu na aerodromu, valjda je mislio da je stigao u divlju zemlju gde mu je sve dozvoljeno. Policajac je prišao i uljudno mu uzeo pasoš, ali imao sam utisak da pasoš neće dugo videti." U svakom slučaju, on smatra da učestale priče o nedostatku demokratije u Azerbejdžanu ne dotiču previše predsednika i njegove saradnike, koji čvrsto drže dizgine vlasti u rukama. "Uostalom, tamo su najjače svetske firme, u naftnom biznisu je glavni Britiš petroleum, i to je jedino što je svetu važno."

Tako i vest da je u Bakuu više hiljada pripadnika opozicije demonstriralo protiv politike predsednika tražeći oslobađanje političkih zatvorenika, da su demonstranti snimani video-kamerama, da je uhapšeno desetak aktivista, čine samo deo dekora u koji spada priča o "Kristalnoj dvorani", novoj, zatvorenoj areni u Bakuu za koju se očekuje da će moći da primi 23.000 posetilaca 57. izdanja Evrovizije. Na optužbe organizacija za zaštitu ljudskih prava da su mnoge kuće srušene upravo zbog izgradnje dvorane, da je stotine ljudi pod pritiskom opštinskih vlasti, uz kompenzaciju koju smatraju neodgovarajućom, moralo da napusti svoje stanove oko trga na kome je arena, vlasti odgovaraju da radovi na izgradnji nisu direktno vezani za Evroviziju, nego su deo šireg urbanističkog projekta.

Nevladine organizacije iz Azerbejdžana kampanjom "Sing for Democracy" žele da skrenu međunarodnu pažnju na stanje ljudskih prava u toj zemlji, a aktivisti u Bakuu se nadaju da će pre održavanja Evrovizije biti oslobođeni politički zatvorenici. Čini se, ipak, da niko ozbiljno ne misli da će se u ovoj zemlji bilo šta promeniti kada 26. maja padne zavesa na još jednu kičastu muzičku predstavu. Evrovizija bude i prođe, a biznis je večan.

Porodični posao

Azerbejdžan je, poput mnogih bivših azijskih sovjetskih republika i država u arapskom svetu, "nasledna republika". Ilham Alijev je 2003. godine, posle smrti svog oca Hejdara, bivšeg generala KGB-a, potom prvog predsednika nezavisnog Azerbejdžana, izabran za predsednika osvojivši 76 odsto glasova. Obećao je tada da će se demokratija u Azerbejdžanu i dalje razvijati, da će biti obezbeđeni pluralizam i sloboda govora, ali da je za sve to, i prerastanje u modernu državu, neophodno nastaviti politiku Hejdara Alijeva.

Pre nego što je postao predsednik, Ilham Alijev je studirao na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose, potom se po završetku studija bavio privatnim biznisom, da bi se iz Istanbula u Azerbejdžan vratio kada je njegov otac postao predsednik 1993. godine. Od 1994. do avgusta 2003. bio je potpredsednik, pa predsednik državne naftne kompanije SOCAR, dva puta je biran za poslanika u parlamentu, 1997. postao je predsednik Olimpijskog komiteta Azerbejdžana. Na predsedničkim izborima 2008, Ilham je dobio 88 odsto glasova, a mogao bi doživotno da ostane na čelu države pošto je 2008. godine na referendumu ukinuto ograničenje broja mandata.

Politiku svog oca je Alijev mlađi nastavio da sledi. Kažu da je i u vreme predsednikovanja Hejdara Alijeva i kasnije, kada je predsednik postao njegov sin, porodica predsednika angažovana u mnogim granama privrede i da se bez dobre veze sa porodicom ili njenim okruženjem ništa značajno ne može uraditi. Britanski "Telegraf" je preneo nedavno vest da je Hejad Alijev (12), jedan od troje dece Ilhama Alijeva, potrošio preko 30 miliona evra na kupovinu nekretnina u Dubaiju. Reč je o devet luksuznih objekata na najvećem veštačkom ostrvu na svetu u obliku palme. Javnost je došla do ovog podatka nakon što se Hejadovo ime, kao i datum njegovog rođenja, pojavio na listi vlasnika nekretnina na ovoj lokaciji. Azerbejdžanski zvaničnici su odbili da ovu vest prokomentarišu.

Iz istog broja

Makedonija posle petostrukog ubistva

Strah od etničkih sukoba

Siniša Stanković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu