Svet

Crni kontinent u raljama svetskih sila

Otimači afričkog blaga 1

KANAĐANI U AFRICI: Rudnik zlata u istočnom Kongu

fotografije: reuters

24. 12. 2013. / 20.56

Otimači afričkog blaga

Velike sile se ponovo bore za "crnu Afriku". Ali, kao i krajem devetnaestog veka, utakmica Amerike, Kine, Indije i posustalih evropskih država je borba za resurse. Niko ne mari za Afrikance – najsiromašnije potrošače na svetu. U senci okršaja velikih, u decembru je južno od Sahare započela nova serija bratoubilačkih sukoba. Ekonomija predstavlja zajednički imenitelj svih priča na najgladnijem kontinentu – i onih koje bude nadu i onih najtragičnijih

Mnogim ljudima je dosadno da slušaju priče o ekonomiji. Iako znamo da je veoma važna, veliki deo naših privatnih i društvenih preokupacija i strahova ostaje neokrznut ekonomskim pitanjima. U Podsaharskoj Africi nije tako. Svaka afrička priča je, praktično, priča o ekonomiji. I seks dobija novu dimenziju kada iz svih džepova i slamarica ne možete da istresete pare za jedan jedini kondom. Čak i masovni zločini i etnička čišćenja, česti saputnici novije afričke istorije, iznad svega su zločini "iz ekonomije".

Malo ko južno od Sahare sanja balkanske državotvorne snove i pokušava da napravi lokalnu verziju "Prirodne Albanije" ili "Velike Srbije". Prava mera afričke države je ona koja omogućava da se redovno jede ili mnogo krade. Veličina države je tu sasvim sekundarna, a promena granice obično postane važna onda kada može da obezbedi da neka manjina stekne monopol nad prirodnim bogatstvima na "svojoj teritoriji". Svebalkansko "gde su naši grobovi, tu su naše zemlje" prevedeno u afrički kontekst glasilo bi: "gde su profitabilni resursi, tu je naša zemlja".

Za mnoge je glavni ili jedini raspoloživi resurs državni aparat – kontrola nad polugama vlasti je neuporedivo važnija i isplativija nego kontrola nad teritorijom. Zato malo ko u Africi mari za granice. Tipična podsaharska država "prestaje" negde na obodu prestonice i iznenada se pojavljuje na važnim raskrsnicama, mostovima i oko rudnika – svuda gde mizerno plaćeni vojnici i službenici mogu da "istresu" malo para od onih koji nešto imaju, a ne mogu da ih zaobiđu.

IDEOLOGIJA GLADI I POHLEPE: Nažalost, glad i pohlepa su odavno postale dve glavne "afričke ideologije". I jedne i druge ima u izobilju. Hronično gladni žele redovno da se hrane: pohlepni uglavnom hoće da prigrabe afričke resurse.

Mnogi od njih nisu Afrikanci. Globalna "jagma za Afrikom" je ponovo, kao i krajem devetnaestog veka, borba za podsaharska bogatstva. Neoliberalni kapitalizam ne posmatra Afrikance čak ni kao "ljudski resurs". Siromašne stanovnike crnog potkontinenta danas, po pravilu, doživljavaju ili kao prepreku ili kao napast, ili ih prosto ignorišu. Za zapadane preduzetnike sklone visokom riziku i velike multinacionalne korporacije Afrikanci su obično balast, šačica "jadnika" koja sedi na hrpama prirodnih bogatstva – i smeta. Za stanovnike bogatih zapadnih zemalja crni ljudi su najčešće pošast, preteća najezda očajnika koji u medijima često bivaju uokvireni kao kradljivci stvari i poslova. Za velike zapadne proizvođače – u vremenu u kome važi "konzumiram dakle postojim" – oni su bezvredna, zanemarljiva ili sasvim nepostojeća kategorija potrošača.

I moćni "prijatelji" Afrike su veoma škrti – uglavnom su brižni na rečima, pred kamerama, tokom samita šefova razvijenih država. Iako i dalje uživa veliko poštovanje, svuda na potkontinentu je primetno rastuće razočaranje čak i Barakom Obamom. Kada je jula 2009. godine prvi put došao u Ganu, svoju postojbinu, parlament je skandirao: "Da, mi možemo!" Ali Obama više nije simbol nade. Afrika nije bila u vrhu njegovih prioriteta, a ogromni američki budžetski deficit mu je poslužio kao izgovor za slanje tek mizerne pomoći regionu, koji je i dalje najveća žrtva zapadnog mešanja i mešetarenja. Nažalost, Obama je (p)ostao jedan od onih "sinova Afrike" koje mnogi crnoputi Afrikanci nazivaju "kokosovim orasima" – crni spolja, beli iznutra, preokupirani pitanjima i stvarima koje zanimaju (dobrostojeće) belce.

KINESKI FAKTOR: Dok Obama deluje neočekivano ravnodušno, njegova Amerika vodi računa o svojim strateškim i ekonomskim interesima. Politika dvostrukih standarda je ostala glavno obeležje njihovog ostvarivanja. Tako je oteran Loren Gbagbo, vođa Obale Slonovače, ali Loran Kabila, ništa bolji predsednik strateškim sirovinama bogatog Konga, i dalje ima snažnu američku podršku. Ipak, SAD najdoslednije stoje uz veoma loše lidere koji su im veoma važni u "ratu protiv terora". Čini se da režimi u Ruandi, Ugandi i Etiopiji mogu da računaju na američku blagonaklonost, podršku i novac – šta god radili.

Strah od rastućeg kineskog uticaja predstavlja jedan od glavnih razloga što Obamina Amerika nije još više okrenula leđa ostatku Afrike. Vašington, sa svojom haškom filijalom, više nije jedino skladište geopolitičke "šargarepe". Obama je odlučio da ove godine ne poseti Keniju, zemlju svoga oca, pošto je na predsedničkim izborima pobedio Uhuru Kenijata, koga je Međunarodni krivični sud u Hagu prethodno optužio za ratne zločine. Mladi predsednik se posle izbora našao pod ogromnim američkim pritiskom – i odlučio da mu prva zvanična poseta bude Peking.

Kina je afričkim liderima ponudila alternativu i tako omogućila da ignorišu mnoge zapadne zahteve. Kineski komunisti danas "sipaju novac" u Afriku i ne vezuju ga za politička uslovljavanja. Pri tome Kina pomaže na najbolji mogući način – pomoću investicija, a ne preko humanitarne pomoći koja izaziva antirazvojnu zavisnost. Ne samo da je danas najveći strani investitor već je i prvi veliki investitor od kraja kolonijalizma. Preko 2000 kineskih kompanija je aktivno u Africi. Pored toga, Kina je odvojila i 75 milijardi dolara za pomoć ljudima na potkontinentu.

Uprkos verovanju da najviše ulaže u rudnike i eksploataciju sirovina, Kina uglavnom investira u proizvodnju električne energije i puteve, neretko u oblastima gde se oni ne koriste za transport strateških resursa. Jedino političko ograničenje koje nameću Kinezi vezano je za Tajvan. Samo četiri afričke države koje imaju diplomatske odnose sa "ostrvskom Kinom", među kojima su Burkina Faso i Gambija, ne dobijaju pomoć Pekinga.

Ohrabruje i to što Kinezi nisu značajnije doprineli zaduženosti podsaharaskih država – čak razmišljaju da otvore razvojnu banku koja bi predstavljala konkurenciju Svetskoj banci. Kina je u Afriku poslala i 18.000 lekara, od kojih mnogi žive u nekim od najizolovanijih mesta. Što je najvažnije, Kina ima ogromno iskustvo u iskorenjivanju siromaštva, posebno na lokalnom nivou, što predstavlja jedan od glavnih problema na kontinentu čije se stanovništvo svake godine uveća za 35 miliona ljudi.

Privlačnost Kine povećavaju i ogromna frustracija i nezadovoljstvo rezultatima demokratizacije. Slobodni izbori su doduše sve češći, ali se u mnogim zemljama živi sve gore. Poslednjih godina, obično uz manja ili veća krvoprolića, jednog jakog lidera posle izbora zameni novi, ali demokratske institucije ostaju slabašne. Brojna ministarstva, vladini biroi i agencije predstavljaju karikature imena koje nose. Osnivaju ih ili po diktatu Zapada, ili zato što je neki lokalni vođa nanjušio da se na tome mogu uzeti neke zapadne pare.

POLITIKA PRAZNOG STOMAKA: Ipak, jedan od glavnih problem brojnih afričkih potemkinovih demokratija nije to što su, bar iz ugla nas koji živimo u Evropi, nezamislivo siromašne, već činjenica da su podsaharske slabe države istovremeno i veoma siromašne i višenacionalne. Velika etnička heterogenost i ekstremno loša pa i, bez preterivanja, bezizlazna ekonomska situacija karakterišu stalno rastući broj "vrućih tačaka" u zapadnoj i centralnoj Africi. Posle Malija žrtve ovog eksplozivnog spoja postale su ove godine Centralnoafrička Republika i Južni Sudan. Još nekoliko zemalja je na ivici etničkog ili verskog krvoprolića. Ali, zašto je toliko rizično spajati demokratiju i etničku heterogenost u ekstremno siromašnim državama?

Hronična beda ima svoje zakone i svoju logiku. Smisleni pojmovi u tim zemljama nisu, na primer, promene ili nepristajanje, već opstanak i odustajanje, od svega sem od najelementarnijeg životarenja. Svi odavno znaju da im ni dobra ni bolja vladavina neće doneti više posla i hrane. U ovim zemljama ne samo pristojan život već i preživljavanje zavise prvenstveno od etničkih mreža i veza, što doprinosi tome da skoro svaki sukob i nasilje odmah postanu nacionalno ili versko pitanje.

Politika u velikom delu Afrike nije, kako je rekao Žan-Fransoa Bajar, mudri francuski politikolog, samo "politika stomaka" – već prečesto politika praznog stomaka. Etničke i verske zajednice koje nemaju vlast čekaju da – zahvaljujući izbornoj pobedi ili, što je često mnogo izglednije, uspešnom puču grupe sunarodnika – konačno dođe "njihov red da jedu", dok one čiji predstavnici drže poluge moći znaju da bi gubitak vlasti značio da je došao "njihov red da gladuju". Fizički opstanak je u velikim delovima kontinenta toliko vezan za porodicu, klan ili narod (pleme) da samo potpuna budala neće glasati kao njegovi roditelji. Čak i u zemljama u kojima su mešani brakovi relativno česti politika i politička mobilizacija idu skoro isključivo po etničkim osnovama. Sindikati i nevladine organizacije su ili slabe i beznačajne, ili predstavljaju način da etnički ili verski zasnovane mreže lakše ostvare interese i poboljšaju životne uslove pripadnika zajednice, bilo na lokalnom bilo na nacionalnom nivou.

U takvim uslovima čak i mala nestabilnost ili promena, kakvu mogu da donesu izbori ili produžena suša, preti da poremeti krhku ravnotežu koja je uspostavljena na veoma niskom nivou. Pri tome, čak i male razlike u standardu života između pripadnika različitih zajednica, koje su i ranije mnogima izgledale kao velike i nepravedne, u novim okolnostima mogu lako biti iskorišćene kao povod za nasilnu – i "pravedniju" – redistribuciju majušnog bogatstva i oskudnih resursa.

Ovo je posebno izraženo u višekonfesionalnim zemljama u centralnoj i zapadnoj Africi u kojima su muslimanske zajednice trgovačke – i (malo) manje siromašne nego hrišćanske. Nomadski način života i islamski univerzalizam su, između ostalog, doprineli da muslimani lakše naprave postojane mreže i veze na velikom prostoru, koji prevazilazi današnje granice. Oni su danas često uspešniji u (legalnoj i ilegalnoj) trgovini, čak i u onim zemljama u kojima su poluge vlasti već decenijama u rukama hrišćana.

KRVOPROLIĆA: Ovakav spoj religijskih razlika i ubistvene bede treba imati u vidu ako želimo da bolje razumemo krvoproliće koje je počelo u Centralnoafričkoj Republici. Procenjuje se da je početkom decembra oko hiljadu civila ubijeno samo u glavnom gradu Banguiju. Nezamislivo su strašne slike male dece koja su namerno sakaćena mačetama. Džoana Mariner iz "Amnesti internešnela" je rekla da predstavljaju "klasične primere ratnih zločina i, pošto su počinjeni sistematično, zločina protiv čovečnosti". Svedoci tvrde da je pokolje, tokom kojih su donedavno dobre komšije počele međusobno da se ubijaju, započela hrišćanska milicija koja je ubijala muslimane, a da su zatim pripadnici muslimanske milicije ubijali hrišćane. Ova većinski hrišćanska zemlja je deveta najsiromašnija zemlja na svetu. Prošlog marta je u roku od dve nedelje promenila tri šefa države. Od tada nema ni policiju, ni vojsku, ni sudove.

Nažalost, Obama je u Bangui poslao Samantu Pauer, ambasadorku SAD pri UN, koja umesto o miru voli da govori o pravdi i humanitarnim intervencijama. "Mislim da još uvek ne znamo prave razmere onoga što se ovde dogodilo prethodnih dana, nedelja i meseci. Ali se svakako slažem da je počinjeno nešto, što izgleda kao zločini protiv čovečnosti", rekla je tokom kratke posete Centralnoafričkoj Republici moćna ambasadorka i autorka knjige Problem iz pakla: Amerika u dobu genocida.

Krvoproliće kome se ne nazire kraj je ovog decembra počelo i u susednom Južnom Sudanu, najmlađoj afričkoj državi. Ali sukob u zemlji koja je posle višedecenijskog rata postala nezavisna 2011. godine, nije verski već etnički. Međusobno su zaratili donedavno "dobri momci" – miljenici Džorda Klunija i američkih fundamentalističkih crkava i paracrkvenih organizacija koje su prethodnih godina potrošile ogromne količine novca na odvajanje ove sušne i gladne teritorije od većinski muslimanskog Sudana. Danas se bivši potpredsednik Riek Mačar i njegovi nuerski sunarodnici bore protiv vladinih trupa i režima predsednika Salve Kira, koji je Dinka. Nueri su drugi najbrojniji, a Dinke najveći narod u zemlji u kojoj ima mnogo "spavaće bolesti", najgore malarije, i nafte koju nije lako transportovati do najbliže luke – koju kontrolišu muslimani koji se (još uvek) nisu uključili u najnoviji sudanski rat.

EKSTRAKCIONE ENKLAVE: Ali podele u Sudanu i Centralnoafričkoj Republici nisu ni nove ni sasvim afričke. One imaju korena u činjenici da su mnoge afričke teritorije bile sasvim neisplative zapadnoevropskim kolonijalnim gospodarima. Afrika jeste bogata sirovinama, ali je uglavnom reč ili o malim i izolovanim "ekstrakcionim enklavama", ili o većim oblastima unutar jedne ili nekoliko susednih država.

Van ovih prostora – koji su opisivani kao "geološki skandal" – leže ogromna prostranstva "beskorisne Afrike", kako su ih nazivali francuski političari frustrirani neočekivanom neisplativošću. Politika "zavadi pa vladaj" je zato s vremenom postala jedno od glavnih sredstava pomoću kojih su svi kolonijalani gospodari crne Afrike pokušavali da smanje ogromne troškove "održavanja" svojih preskupih poseda. Ovakvo pojeftinjavanje vladavine je, nažalost, podrazumevalo identitetski inženjering oličen u "izmišljanju plemena" u delovima Afrike, u kojima pre kolonijalnog doba nije postojala plemenska ili nacionalna svest. "Plemenske karte" koje su izdavale kolonijalne vlasti cementirale su kasnije ove nove podele među ljudima, koji su ranije imali mnogo fluidnije identitete. Štaviše, Darfur i današnji Južni Sudan – kao dva izuzetno neisplativa regiona – Britanci su izložili najekstremnijoj i najbezobzirnijoj formi kolonijalne manipulacije identitetima.

LENJINIZAM I CRNAČKA SVEST: I u Južnoj Africi se iza rasnih podela kriju ogromne ekonomske nejednakosti. Beda danas predstavlja glavnu pretnju po najveće Mandelino dostignuće – mirnu koegzistenciju različitih rasa. Nezaposlenost među mladim crncima iznosi preko pedeset odsto i mnogi podržavaju lidere "Koplja nacije", raspuštenog krila Mandelinog Afričkog nacionalnog kongresa. Iako su "rođeni slobodni", posle završetka aparthejda većina živi skoro identično kao i njihovi roditelji. Praktično nema društvene mobilnosti i Južna Afrika za veliku većinu crnačkog stanovništva više ne deluje ništa bolje od ostatka kontinenta. "Pogledajte kuće gde oni žive i oblasti gde mi živimo", izjavio je novinaru "Gardijana" devetnaestogodišnji Tami Manana. "Belci su i dalje rasisti."

Za rastući broj mladih nezadovoljnika razočaranje u demokratiju je, u suštini, razočaranje u domete "višerasne demokratije". Kada danas slave Mandelu, "oni se sećaju vojnika, momka koji se borio. Oni ne slave pomiritelja i spasioca", tvrdi Džulijus Malema, popularni bivši lider Omladinske lige Afričkog nacionalnog kongresa, koji je izbačen iz Mandeline stranke zbog rasističkih izjava o belcima. Ali Malema je ove godine osnovao novu partiju pod nazivom "Borci za ekonomsku slobodu". Njena ideologija predstavlja spoj lenjinizma i "crnačke svesti", revolucionarne i emancipatorne misli. Malema očekuje da će privući mlade ljude koji su digli ruke od politike i koji veruju da "glasanje nije vredno truda".

FIKTIVAN PRIVREDNI RAST: Možda i nije. Očekuje se da će hronično nestabilna i kriminalizovana Nigerija narednih nedelja i zvanično prestići Južnu Afriku i postati najveća afrička ekonomija. Ova duboko podeljena država, u kojoj već četiri godine traje brutalna islamistička pobuna protiv latinice i drugih zapadnih uticaja, predstavlja odličnu ilustraciju velikog podsaharskog paradoksa – ekonomski rast nema mnogo veze sa stabilnošću, koja se obično uzima kao preduslov za popravljanje ekonomske situacije. Međunarodni monetarni fond je prošlog meseca objavio da se očekuje da će stopa rasta u Nigeriji 2014. godine iznositi čak 7,4 odsto. Štaviše, stalni sukobi, kriminalizacija i nestabilnost u državama kao što je Nigerija doprinose privlačnosti ulaganja u eksploataciju profitabilnih prirodnih resursa, jer obično podrazumevaju male ekološke i mnoge druge troškove.

Tako ostvaren rast je iz ugla velike većine podsaharskog stanovništva – fiktivan. Od njega će korist uglavnom imati korumpirana lokalna politička i poslovna elita i mali broj zaposlenih oko "izdvojenih enklava" koje obezbeđuju dobro plaćene i naoružane privatne vojske. Zato u velikom broju zemalja možemo govoriti samo o rastu bez razvoja, rastu koji, iako pripisan afričkim ekonomijama, pomaže drugima da budu bogatiji, ili bar da žive jeftinije u relativnom obilju. Afrikanci, nažalost, još dugo neće moći da pobegnu od ekonomije.

Najbogatiji crnac na svetu

Barak Obama je najmoćniji crni čovek. Kakav god da bude konačan bilans njegove osmogodišnje vladavine, činjenica da je jedan "sin Afrike" uspeo da postane najmoćniji čovek na svetu obezbediće mu mesto u istoriji – i verovatno omogućiti da, pored Mandele, bude jedini crnac na čijoj će se sahrani okupiti lideri i ugledne javne ličnosti iz celog sveta. Ipak, kritike odluke da na početku prvog mandata dobije Nobelovu nagradu, koje se i danas često čuju, pokazuju da mnogim belim ljudima nije lako da razumeju koliko je Obamina izborna pobeda velika i istorijska i šta ona znači stotinama miliona ljudi koji su zbog tamne boje kože vekovima posmatrani kao profitabilna roba ili jeftina posluga.

I Aliko Dangote, najbogatiji Afrikanac i 43. najimućniji čovek na svetu, pokušava da ostane zapamćen kao heroj. To neće biti lak zadatak. Najbogatiji crnac u istoriji je do svojih dvadeset milijardi dolara došao zahvaljujući vezama sa nigerijskim političarima koji su mu obezbedili profitabilne privilegije. Strategija koju on koristi američke diplomate su, prema Vikiliksu, opisale rečima "dovedi svoje sunarodnike do prosjačkog štapa". Nigerijski opozicioni mediji pišu da je Dangote "otelotvorenje korupcije" i da je "nezamislivo bogatstvo" uvećao "robovskim ugovorima" koje potpisuju zaposleni radnici i monopolom, između ostalog, na šećer, cement i pirinač. Od početka osamdesetih različite vlade su uvodile astronomske carine ili potpuno zabranjivale uvoz robe koju su proizvodile njegove firme, uključujući pastu, koja je važan deo ishrane nigerijske sirotinje, i "voskirana platna", od kojih Nigerijci šiju omiljenu odeću živih boja kod krojača na velikim pijacama.

Vikiliks je zaslužan i za razbijanje mita koji je Dangote godinama izuzetno uspešno širio o sebi – da dolazi sa dna i da njegov život predstavlja uzornu priču o tome kako od bede stići do bogatstva. U stvarnosti, on potiče iz bogate trgovačke porodice iz naroda Hausa sa muslimanskog severa duboko podeljene zemlje. Opozicioni list "Osun difender" napisao je u oktobru za ovog tajkuna, koji kontroliše tržište cementa, da je "cementirao Nigerijce u trajnom siromaštvu". Cene mnogih njegovih proizvoda su dvostruko veće nego u zemljama u okruženju. Liberalni list, čiji je glavni urednik 2007. godine preživeo pokušaj ubistva (metak je probušio njegov kaftan, ali je ostao nepovređen), smatra da "Dangote ubija Nigerijce ekonomskim terorizmom".

Ali to nije stav velike većine građana. Dangote voli da govori o "nigerijskoj industrijskoj renesansi" i u javnim nastupima sebe poredi sa Džonom Rokfelerom i "železničkim baronima" koji su početkom 19. veka udarili temelje američkom ekonomskom rastu i globalnom uticaju. Ovakva retorika i naklonost državnih medija donele su mu ogromnu popularnost – "prosečan Nigerijac smatra da je on, i što je još važnije, njegov način poslovanja, model na koji se treba ugledati", napisale su američke diplomate.

Za obožavaoce on je primer da "Nigerija može da postigne više od trampe i trgovine" i "najveći afrički preduzetnik", čovek na koga je Zapad ljubomoran i ljut, jer stvari radi "za nas i na naš način". Kritičari pak tvrde da je nezasiti rentijer, tužna slika uspeha u naciji koja "obožava bogatstvo i ima lopovsku vlast". Tajna njegovog uspeha je da je još početkom sedamdesetih dobio monopol na cement u trenutku kada je vlast zahvaljujući "petrodolarima" krenula da ulaže novac u seriju, uglavnom promašenih, "kapitalnih projekata". "Da li je potrebno biti genije da bismo zaključili da bi svako ko dobije ovakvu privilegiju postao instant milijarder?", piše jedan nigerijski bloger. Nažalost, radi se o "biznis modelu" koji je proizveo veliku većinu podsaharskih tajkuna.


Balkan – afrički bauk

Pojam Afrika – podrazumeva se ona crna, jedan je od glavnih bauka u Srbiji. Dobila je konotacije fatalne opasnosti i u javnom govoru se obično pominje kao živi primer u kojoj meri su navodno pogubne alternative "evropeizaciji", koja je promovisana kao "jedina razvojna opcija" zemlje sa bezidejnim vođama. Direktorka uticajne "nevladine" organizacije tako tvrdi da "jedna zajednica u kojoj ne funkcionišu centralne institucije može da postane Afrika, mislim, može da postane živi pesak". Vođa jedne "moderne", "proevropske" stranke je Afrikance opisao kao kanibale. Tvrdnja "mi nismo Afrika", koja se često može čuti, sugeriše da veliki broj građana i stručnjaka veruje da, nažalost, čak i samo pominjanje afričkih argumenata i uvida podrazumeva "pristajanje" na nezadovoljavajuće stanje Srbije. Pri tome kada kažu "ceo svet", mnogi misle na Zapad.

Ni Balkan nije ništa manje ozloglašen u Podsaharskoj Africi. Strah od balkanizacije – ali i ukazivanje na brojne sličnosti između dva složena regiona – prisutan je u afričkoj politici još od dvadesetih godina prošloga veka. Patris Lumumba, prvi premijer većeg i nesrećnijeg od dva Konga, istakao je 1958. godine da izbegavanje "balkanizacije nacionalnih teritorija" predstavlja jedan od najvažnijih zadataka za neiskusne crne političare koji će par godina kasnije postati vođe bivših kolonija. Stiv Biko, legendarni južnoafrički studentski lider, Balkan pominje u istorijskom govoru u kome je građane pozvao da ne prihvate bantustane i da nastave borbu protiv aparthejda: "Mi crni ljudi moramo u svakom trenutku imati na umu da je Južna Afrika naša zemlja i da cela pripada nama. Arogancija koja je učinila da beli ljudi putuju čak iz Holandije da bi došli ovamo, balkanizovali našu zemlju i premeštali nas unaokolo, mora da bude uništena."

Bauk balkanizacije u Africi, pored straha od posledica bilo kakve promene granica višenacionalnih država, ima i neke specifično podsaharske dimenzije – snažno se, između ostalog, vezuje za slabost malenih država, rasizam i kolonijalizam. Ašile Mbembe, jedan od vodećih afričkih intelektualaca, ističe da je kolonijalna "balkanizacija kontinenta cepkanjem na lavirint mikrodržava koje nisu ekonomski održive" dovela do toga da one "budu više povezane sa Evropom nego sa svojim okruženjem". Ipak, ima i autora koji neke od uzroka siromaštva, čestih ratova i hronične nestabilnosti u Africi, vide u nedovršenoj balkanizaciji i tvrde da je "Evropa našla mir kroz balkanizaciju" velikih imperija i da su "beskrajni" ratovi trajali sve dok i "Balkan nije balkanizovan".


Homofobična tolerancija

U Africi je veoma teško biti gej. Predsednik Senegala Maki Sal tvrdi da je njegova zemlja "jako tolerantna", ali da "još nije spremna da dekriminalizuje homoseksualnost".

Senegalski predsednik je izrekao činjenicu koja svuda u Podsaharskoj Africi zbunjuje posetioce sa Zapada – mnogi divni ljudi postaće vrlo netolerantni, ponekad i histerični, već na sam pomen homoseksualnosti. Odnosi između osoba istog pola predstavljaju krivično delo u čak 38 afričkih država. U Nigeriji samo jedan odsto stanovnika smatra da "društvo treba da prihvati homoseksualnost", a najtolerantnija je Južna Afrika u kojoj se 32 odsto stanovnika ne protivi gej ljubavi. Štaviše, jedna od najvećih grešaka koju gej pridošlica može da učini jeste da svojim novim, ljubaznim i toplim afričkim prijateljima otkrije sklonost prema istom polu.

Može se reći da postoji konsenzus po pitanju homoseksualnosti u velikoj većini zemalja regiona. Jedan od dva glavna uzroka ovog "afričkog izuzetka" je vezan za odnose sa Zapadom u prošlosti, dok drugi održava jedinstven odnos između religije, prvenstveno svetih tekstova, i ekstremnog siromaštva.

Medlin Bantin, kolumnistkinja "Gardijana", podseća da je "istorija zapadnog prisustva u Africi obeležena zločinima" – od trgovine robljem i serije kolonijalnih genocida do neokolonijalne dominacije i stalnog mešanja – i da danas "sve što miriše na to da Zapadnjaci govore Afrikancima šta treba činiti odmah izaziva iskazivanje prezira". Sam način na koji pitanja vezana za prava gej osoba ulaze u političke rasprave doprinosi osnaživanju shvatanja da je "homoseksualnost neafrička". S druge strane, u uslovima sveprisutne bede biblijske i kuranske metafore deluju "živo", one verno odražavaju okolnosti u kojima žive milioni ljudi i čine da verovanje da je "Bog osudio homoseksualnost" postane još snažnije.

Postoje i drugi uzroci. Vladari mladih afričkih država bili su preokupirani ogromnim problemima i mnogi nisu imali vremena da se bave ovim pitanjem. Danas je to mnogo teže, uglavnom zbog velikog uticaja hrišćanskih i islamskih fundamentalista koji su u region stizali iz SAD ili su se vraćali posle školovanja na ultrakonzervativnim školama u islamskom svetu. Ima i lidera koji, da bi skrenuli pažnju sa brojnih neuspeha, u javnim nastupima namerno podstiču homofobiju. Robert Mugabe, predsednik Zimbabvea, homoseksualnost je nazvao "zapadnom perverzijom" koja je "nametnuta Africi".

Pokušaj Obamine administracije da pomoć veže za dekriminalizaciju izazvao je negativne reakcije čak i u tradicionalno proameričkoj Liberiji. Samo tri dana pošto joj je 2011. godine uručena Nobelova nagrada, predsednica Elen Džonson Sirlif je poručila da će staviti veto na svaki zakon koji bi legalizovao homoseksualne odnose. U Ugandi, jednom od glavnih saveznika SAD, savetnik predsednika Joverija Musevenija je izjavio da je "homoseksualnost ovde tabu" i "da je ta Obamina ideja nešto što će biti shvaćeno kao gnusno u svim zemljama koje mi padaju na pamet". Nepromišljeno vezivanje pomoći za "ranjivu i nepopularnu manjinu" imalo je negativne posledice po stigmatizovane pojedince. O razmerama problema svedoči i činjenica da većina gej muškaraca koja pozove broj za pomoć pri "Centru za resurse o sidi" u Adis Abebi traži da im se pomogne da "promene seksualne navike kako bi izbegli diskriminaciju". U Etiopiji je pre nekoliko godina ubijen američki diplomata koji je bio gej.

Ipak, duboki koreni problema uglavnom nisu podsaharski. Štaviše, nije reč samo o Africi. U velikom delu sveta homofobija je relativno skorašnja pojava. Na primer, Indonezija, danas jedna od najhomofobičnijih država, bila je tradicionalno neuporedivo tolerantnija od Holandije, svog kolonijalnog gospodara, u kojoj je homosekaulnost kažnjavanja smrću do 1811. godine.

Kolonijalni gospodari su posle Drugog svetskog rata konačno oterani, ali su ostali na snazi nametnuti drakonski zakoni i norme koje su održavale vrednosti evropske srednje klase. Prema istraživanju Hjuman rajts voča više od pola zakona koji širom sveta danas kriminalizuju homoseksualnost doneli su zapadni kolonijalni gospodari, uglavnom Britanci.

Četiri decenije posle odlaska Portugalaca, najbrutalnijih i najupornijih gospodara, crna Afrika je preplavljena američkim evanđelističkim i pentakostalnim propovednicima. Sve su glasniji i njihovi "dobri" lokalni đaci. Boreći se za duše vernika i to malo novca koji imaju, oni u Ugandi i drugim zemljama manje ili više otvoreno propovedaju – "ubij pedere". Veličina njihovog uspeha ne obećava da će u dogledno vreme život gej ljudi u Africi postati lakši.

Z.Ć.


Afričke selebriti kolonije: Od Andželistana do Klunistana

Otimači afričkog blaga 2

HUMANITARNI RAD: Andželina Žoli sa izbeglicama

Glumci, muzičari i manekeni krstare siromašnom Afrikom. Da li pomažu ili odmažu, i koliko to ima veze sa Oskarom, Gremijem ili naslovnom stranom "Voga"

Jagma za Afrikom nije ograničena samo na profitabilne resurse. Odnedavno su ekstremna beda i prateće nevolje postale egzotične kulise, asesoar kojim se ponose velike zvezde. Džordž Kluni se tako "okitio" satelitom pomoću koga od kraja 2011. godine "dokumentuje nasilne napade, velika raseljavanja stanovništva i masovne grobnice u Sudanu". On tvrdi da je pomoću privatnog satelita "uključio svetla" u jednom od najnesrećnijih delova crne Afrike. "To ne znači da će bilo šta prestati. Ali će postati teže i to je naš posao", kaže selebriti borac koji je zaratio sa sudanskim predsednikom. "Većinu novca koju zaradim na Nespreso reklamama potrošim držeći na oku Omara al Bašara. Ja želim da taj ratni zločinac dobije istu pažnju koju ja dobijam. Mislim da bi to bilo fer", kaže najseksipilniji muškarac.

Mnogi su sumnjičavi prema motivima holivudskih zvezda. "Uloga žrtve ili na neki način hendikepiranog lika predstavlja siguran put do Oskara. Zato ne iznenađuje da su se manekenke, glumci i popularni muzičari fokusirali na siromašnu Afriku", piše Adam Elkus. Pored Klunija koji "ima" Južni Sudan, Madona je pokušala da "prisvoji" Malavi, a "posedi" Andželine Žoli uključuju, između ostalog, Bocvanu, Etiopiju, Kambodžu i Siriju. "Andželistan" je danas najveća selebriti kolonija, holivudsko carstvo u kome, kao nekada u britanskoj imperiji, "sunce nikada ne zalazi".

"Selebriti usvajanja" su bila prvi znak da su humanitarizam i internacionalizam postali šik. "Tela usvojene dece su transformisana u robu, sredstvo za sticanje poštovanja javnosti i ostvarivanje drugih ambicija", smatra Svetlana Fenišel sa Stokton koledža. Ali, posmatrači veruju da često ne samo da namere nisu čiste, već ističu i da način kako slavni dolaze do svoje "obojene dece" nije ni dobar ni legalan. Nestrpljiva Madona je kupila presudu suda u Malaviju kako bi zaobišla zakonska ograničenja. Ona "oličava sve najgore u trendu selebriti usvajanja" koji je započela Andželina Žoli u Kambodži i Etiopiji "pomoću dilova sumnjive legalnosti", tvrdi Fenišel. U ovim postupcima prepoznatljiv je "uznemirujući eho kolonijalne prakse kidnapovanja aboridžinske dece kako bi bila podignuta u skladu sa vrednostima belih hrišćana". I pre stotinak godina ovakav humanizam je pravdan "sličnom željom da deca budu spasena od siromaštva i u bukvalnom i u duhovnom smislu".

Andželina Žoli je 1996. godine pretvorila deo Namibije u "vojni logor, kako bi mogla da rodi bebu a da je uznemiravaju", piše Adam Elkus. "Tokom šest nedelja zapadne (privatne) snage bezbednosti su preuzele efektivnu kontrolu nad Namibijom… Iznad dela zemlje je proglašena zona zabranjenog leta." Vlada je prihvatila zahtev Žolijeve, koja je želela da stekne "iskustvo rađanja" u Africi, pa je ograničila i kretanje novinara.

Slike tragedije, bespomoćne dece koja umiru od gladi, postale su glavna slika Afrike – "to je postalo psihološki štetno za ceo kontinent, za celu populaciju", kaže Dambisa Mojo, ekonomistkinja koja se bavi antirazvojnim posledicama zavisnosti od humanitarne pomoći. Kao i tokom kolonijalnog doba, poslata je slika da Zapadnjaci moraju da spasavaju Afriku – "beli ljudi će doći na konjima da spasu siromašne ljude". Samo je ovaj put na lepo oblikovana pleća slavnih pao "teret belog čoveka", kako je još krajem 19. veka napisao Radjard Kipling u pesmi koja racionalizacije kolonijalno osvajanja. Ali, napori slavnih "spasilaca Afrike" nisu doprineli otklanjanju glavnih, strukturalnih uzroka hronične bede. Mnogi afrički aktivisti čuveni koncert Live Aid i njegovo dobrotvorno nasleđe danas nazivaju Dead Aid, mrtva pomoć. Bob Geldof je bio šokiran slikama masovnog umiranja od gladi u Etiopiji tokom suše 1984. godine. Prilog koji je emitovan na BBC-ju je malo koga u Britaniji ostavio ravnodušnim – nikada ranije jedna televizija nije u udarnom terminu emitovala toliko potresne snimke. Geldof, muzičar koji se do tada isticao izjavama o tome koliko voli novac, bio je jedan od onih ljudi koji su po prvi put plakali gledajući vesti. Sve mu je delovalo tako jednostavno – put do "ukidanja gladi" se svodi na mobilizaciju publike. Proslavio se izjavom da je gramofonska ploča "komad plastike prečnika sedam inča cena nečijeg života ove godine". Ubrzo je organizovao Live Aid.

Među prvima mu se priključio Bono Voks, pevač grupe U2. Geldof i Bono danas imaju lobističku organizaciju sa godišnjim budžetom od 30 miliona dolara i česti su gosti na samitima lidera G8, grupe najbogatijih zemalja. Obojica veruju da će nešto postići tako što se slikaju i čavrljaju sa najmoćnijim ljudima na svetu. Kritičari, međutim, smatraju da ovakav angažman predstavlja recept za katastrofu, "kulturalni kolonijalizam maskiran kao liberalni multikulturalizam". "Uprkos njihovim dobrim namerama, Geldofa i Bona za nos vuku tehnokrate i multinacionalne korporacije koje su odgovorne za mnoge afričke probleme", piše Elkus. Postali su miljenici zapadnih političara opsednutih imidžom i medijskom slavom koji ne žele da se bave pravim uzrocima ubistvene bede. Dobru ilustraciju nepodnošljive egocentričnosti i hibrisa predstavlja govor koji je Bono održao pred šefovima država na Globalnoj konferenciji o sigurnost hrane: "Jedna od ne tako nevažnih prednosti iskorenjivanja gladi jeste da više ne morate da slušate mene ili moje prijatelje kako pričamo o prehranjivanju sveta."

Elkus kaže da "pobožni hrišćanin Bono predstavlja moderni ekvivalent misionara sa žarom u očima, koji su išli u Afriku da spasavaju duše zajedno sa imperijalistima koji su stremili bogatstvu. Za razliku od prethodnika, Bono ne ide da bi proširio krst, već njegov moderni ekvivalent – liberalni kapitalizam." Brandon Onil piše da je za slavne ličnosti Afrika postala igralište, "pozadina na kojoj sebe mogu da projektuju kao dobre i posebne", ali i mesto gde pokušavaju da nađu smisao života i novu karijeru. Elkus kaže da je nagore od svega što Madona i Žoli "odvlače pažnju javnosti sa pravih problema kontinenta", dok "dobročinitelji" kao što su Bono i Geldof skrivaju ključne, globalne uzroke tih problema. Nažalost, šta god o tome mislio Džordž Kluni, glavni uzroci problema današnje Afrike ne vide se iz satelita.

Z. Ć.

Iz istog broja

Sebastijan Fetel, prvak F1 četvrti put

Blagoslov ili prokletstvo

Dušan Radulović

Vladimir Putin, 4:0 za Rusiju

Pobednik Tehničkim Nokautom

Momir Turudić

Edvard Snouden, dojavljivač godine

Kradljivac ključa kraljevstva

Jasmina Lazić

Kejt Midlton, majka prestolonaslednika

Život u bajci

Biljana Vasić

Papa Franja, ljudsko lice crkve

Poslanik radosti i milosti

Jelena Jorgačević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu