Svet

Etiopija – Građanski rat

Osveta učenika Envera Hodže 1

RATNO STANJE: Zarobljeni provladini vojnici u Tigraju;...

fotografije: ap photo

10. 11. 2021. / 21.34

Osveta učenika Envera Hodže

Posle više od godinu dana unutrašnjih oružanih sukoba, etiopska vlada je 2. novembra proglasila šestomesečno vanredno stanje i naložila stanovnicima u Adis Abebi da se pripreme za odbranu glavnog grada prema kome sa severa prodiru tigrajski pobunjenici. Oni su već zauzeli strateške gradove Desi i Kambolča u državi Amhara

Etiopija je najstarija afrička država, ima 100 miliona stanovnika, periferija je tzv. "velikog Bliskog istoka" i učestvuje u složenim geopolitičkim savezima između zemalja Severne Afrike i Persijskog zaliva. Ona ima ključan položaj na Rogu Afrike koji kontroliše Crveno more sa Sueckim kanalom i istočne obale Indijskog okeana. Danas zemlja prolazi kroz težak i krvav proces restrukturiranja odnosa svojih centara i periferije dovodeći u pitanje integritet zemlje, pa analitičari već govore o Etiopiji kao mogućoj "afričkoj Jugoslaviji".

Nobelovac i premijer Ahmed Abij gubi naklonost zapadnih država i SAD, a umesto njih očekuje diplomatsku i drugu pomoć zemalja koje odbijaju mešanje u unutrašnje stvari zemlje – Kine, Turske i Rusije. Sa njegove Nobelove nagrade za mir pozlata je nestala za samo godinu dana. On je sada nobelovac koji opoziciju drži u zatvoru, a i delom ratuje protiv nje.

Sadašnji talas sukoba u Etiopiji počeo je 2020. godine. Tada su vlasti optužile Narodni front za oslobođenje Tigraja, koji je dominirao političkim životom Etiopije, da je napao jednu vojnu bazu i pokrenuo širu operaciju u regionu uz podršku susedne Eritreje. Početne akcije bile su uspešne za federalne vlasti, koje su zauzele i administrativni centar Tigraja, grad Mekele. Sreća se okrenula u proleće 2021. godine kada su se posle brojnih počinjenih brutalnosti i zločina prema lokalnom stanovništvu snage Eritreje povukle iz Tigraja nakon čega su lokalne oružane snage uspele da primoraju federalne snage na povlačenje i ponovo ovladaju provincijom.

Devet opozicionih organizacija u Vašingtonu je pre nekoliko dana stvorilo Ujedinjeni front etiopskih federalističkih i konfederalističkih snaga i pridružilo se borbi protiv premijera Abija.

U avgustu je generalni sekretar UN Antonio Gutereš najavio humanitarnu katastrofu u zemlji. Prema njegovim rečima, u Etiopiji najmanje 400 hiljada ljudi živi u uslovima gladi.

Osveta učenika Envera Hodže 2
…vojnik Tigrajskog narodnog frontafoto: ap photo


PUTEM ALBANSKIH KOMUNISTA

Vekovima su dve nacionalnosti igrale važnu ulogu u istoriji zemlje – Amharci i Tigrajci (30 i 7 odsto stanovništva). Oba naroda su dominantno monofizitski pravoslavni hrišćani. Čitav 20. vek prošao je pod dominacijom Amharaca. Čak ni prenos vlasti sa monarhije cara Hajla Salasija na marksističko-lenjinističku grupu oficira "Derg" 1974. nije ništa promenio: predstavnici Amharaca su zadržali vlast. Pošto je izvršio vojni udar, Derg je uzeo SSSR kao uzor.

Prema poslednjem popisu iz 2007, Tigrajci su činili oko 6 odsto stanovništva. Ipak, sa istorijske tačke gledišta, status Tigrajaca među etničkim grupama Etiopije, kojih ima preko 120, uvek je bio veoma visok, a posle 1991. oni su počeli da dominiraju političkom klasom zemlje. Tada su tigrajski pobunjenici, uz podršku separatista u Eritreji, zbacili Derg. Nakon svrgavanja komunističkog režima "crvenog negusa" Mengistua Hajla Marijama 1991. godine, na vlast su došli pripadnici Etiopskog revolucionarnog demokratskog fronta pod vođstvom Tigrajca Melesa Zenavija koji su vladali zemljom narednih 27 godina.

Oni su jedinstveni po tome što su bili jedina vladajuća garnitura koja je sledila liniju albanskog komunističkog lidera Envera Hodže. Početkom 1980-ih Zenavi i drugi ključni kadrovi TPLF-a formirali su marksističko-lenjinističku ligu Tigraja, koja je odbacila političke pravce Sovjetskog Saveza, Kine, jugoslovenske i zapadnoevropskih komunističkih partija. Front je usvojio albanski komunistički model jer je bio "primer samostalnog razvoja nezavisnog od Sovjetskog Saveza i Kine, i nezavisan od buržoazije za razliku od sovjetskih, kineskih i jugoslovenskih komunista".


REVOLUCIONARNA DEMOKRATIJA

Etiopska kriza je podsećala na raspad SSSR, a i vremenski se poklopila s njim. Ali, Etiopija kao da je demonstrirala zaplet dostojan pisaca naučne fantastike, događaje u paralelnom univerzumu, sličnom, ali ne sasvim, onome što se dešavalo u ostalom svetu. To bi bilo kao da su litvanski pobunjenici okupirali Moskvu, eliminišući Komunističku partiju Sovjetskog Saveza, a uspostavljajući vladavinu ideologije Envera Hodže.

Dolazeći na vlast, Zenavi je uvideo da nije trenutak da sledi "hodžističku" ideologiju, nego se opredelio za "revolucionarnu demokratiju", a tu promenu je najavio ni manje ni više nego tokom svoje posete Vašingtonu 1990. godine.

Imitirajući Deng Sjaopinga započeo je tranziciju ka kapitalizmu sa visokim učešćem države u ekonomiji. Raspustio je kolhoze, preneo zemlju na seljačke porodice, proglasio slobodnu trgovinu dajući slobodu privatnoj inicijativi. Istovremeno je ulagao u infrastrukturne projekte. Najveća je bila Velika brana Renesansa na reci Plavi Nil, koja bi trebalo da elektrifikuje Etiopiju i koja je danas predmet najvećih trvenja država nilskog basena. Strane kompanije otvorile su nove fabrike. Poljoprivredna proizvodnja je eksplodirala. Glad je prestala. Etiopija je ubrzo postala poznata kao afrička Kina. Ekonomija je brzo rasla punih 20 uzastopnih godina.

Ali omladina naroda Oromo, najveće etničke grupe sa oko 40 miliona stanovnika (34 odsto), nije našla mesto za sebe u svim ovim uspesima. Narod Oromo podjednako je podeljen na hrišćane i muslimane. Predstavnici Oroma, sa retkim izuzecima, ne nalaze se na ozbiljnijim vladinim funkcijama i nemaju odlučujući glas u vladajućoj stranci, za razliku od Tigrajaca. Ključne pozicije u državi i velikim kompanijama zauzimali su stanovnici Tigraja – rođaci i prijatelji lidera vladajuće partije. Korupcija je cvetala. Ovo je izazvalo gnev usred ekonomskog rasta, jer je narod Oromo ostao siromašan. Omladinski protesti Oroma izbili su nekoliko godina nakon Zenavijeve smrti 2012. Njihove akcije za rušenje autoritarnog režima 2018. nazvane su Oromo revolucijom.


ISPRAVLJANJE VEKOVNE NEPRAVDE

Sadašnji vođa Tigraja Debrecion Gebremikael je u periodu 2012–2018. praktično vladao Etiopijom, iako je formalno bio na pozicijama jednog od troje potpredsednika vlade i ministra komunikacija. Kao rezultat protesta u centralnoj i južnoj Etiopiji 2015–2018. Debrecion Gebremikael je izgubio kontrolu nad situacijom, a njegov neformalni status nije mu omogućavao korišćenje svih resursa vlasti. Stoga su predstavnici drugih etničkih grupa u vladajućoj partiji uspeli da pokrenu formalne procedure i na vlast dovedu bivšeg potčinjenog Gebremikaelu iz etničke grupe Oromo, Abija Ahmeda. U proleće 2018. činilo se da je Abij Ahmed bio kompromisni kandidat – s jedne strane, bio je čvrsto usidren u političke elite zemlje, a s druge, nije pripadao klanu Tigraja.

U tom kontekstu izbor Abija Ahmeda za premijera nije bio samo još jedan unutarelitni dogovor, već je dobio simbolično značenje ispravljanja vekovne nepravde. I sam premijer je isprva udovoljio ovom zahtevu: nosio je tradicionalnu oromo odeću i na svaki mogući način isticao poboljšanje političkog statusa Oroma u Etiopiji. Pošto podizanje neformalnog statusa jedne etničke grupe znači snižavanje statusa druge, primarni zadatak Abija Ahmeda u ovoj slici bio je da kazni one koji su, u očima Oroma, bili krivi za sadašnju situaciju – predstavnike prethodne dominantne etničke grupe, dakle Tigrajce.

Abij je obrazovao Partiju prosperiteta (PP), koja je ujedinila odvojene grupe Oroma, Amharaca i drugih. Njen zadatak bio je da konsoliduje upravljanje multietničkom i multikonfesionalnom zemljom, što je u skladu sa konceptom "Medemera" koji je formulisao premijer, a čiji je cilj formiranje etiopskog identiteta. Partija je odlučila da stvari dovede do kraja i slomi NFLT u Tigraju.

Osveta učenika Envera Hodže 3
BEG OD SUKOBA: Izbeglice iz Tigraja


NOBELOVA NAGRADA ZA MIR

Abij je imao velike planove. On je nameravao da ojača centralnu vlast ukidanjem federalnog sistema koji regionima, kojih u Etiopiji ima 10, daje velika prava. Osim toga, osmislio je privatizaciju državnih preduzeća, a za to je bilo potrebno da očisti njihovo rukovodstvo i državu od menadžera NFLT-a i da svuda postavi svoje ljude, pa su se tako poklopili ekonomski, partijski i etnički interesi. Najveće dostignuće Abija Ahmeda bilo je dobijanje Nobelove nagrade za mir za istorijski mirovni sporazum sa Eritrejom. On je stavio tačku na 18 godina napetosti između zemalja nakon teškog graničnog rata 1998–2000, koji je koštao desetine hiljada života.

To pomirenje Tigrajci su shvatili kao deo politike uperene protiv njih. Lider Eritreje Isajas Afevorki koji vlada zemljom već tri decenije, Tigraj smatra svojim smrtnim neprijateljem. U ratu koji je vođen 1998–2000, Eritreja je doživela težak poraz od tigrajskih snaga. Zločini u Tigraju koje su počinile eritrejske formacije imaju ukus osvete za taj pretrpljeni poraz.


TURSKO ORUŽJE

Nijedan sukob na Rogu Afrike nije prošao bez uplitanja ili intervencije stranih sila. Pokušavajući da prikriju tok rata, vlasti su pokrenule inicijativu za zamenu društvenih mreža i mesindžera (Fejsbuk, Votsap) – koji po njihovom mišljenju deluju protiv interesa zemlje – nacionalnim mrežama.

Pretpostavlja se da iza sporazuma o ekonomskoj i vojnoj saradnji sa Turskom, jednim od najvećih investitora u ekonomiju Etiopije, sklopljenog 18. avgusta, stoji interesovanje za tursko oružje, posebno bespilotne letelice Bajraktar Tb2 i Anka-S, koje su se dobro pokazale u sukobima u Siriji, Libiji i Nagorno-Karabahu. Saopšteno je da je upotreba bespilotnih letelica kineske proizvodnje iz Emirata iz eritrejske baze Asab od strane etiopskih oružanih snaga doprinela brzom uspehu i zauzimanja Mekelea 28. novembra 2020. tokom prve faze operacija. Kasnije se izveštavalo o korišćenju dronova Mohadžer 6, iranske proizvodnje, od strane Oružanih snaga Etiopije.


NEIZVESTAN ISHOD RATA

Mogućno je nekoliko ishoda rata. Tigrajci kažu da im osvajanje Adis Abebe trenutno nije cilj. Veruje se da je jedan od ciljeva NFLT-a bio da zauzme ključnu transportnu arteriju Adis Abeba – Džibuti kojom prolazi 95 odsto uvoza, i da blokira komunikacije države Amhara kako bi se podelila na dva dela i stvorila tampon zona južno od Tigraja. Oni ne govore o dezintegraciji zemlje, ali jasno formulišu svoj plan o nezavisnosti.

Mogućna je i pobeda Adis Abebe kao federalnog centra. Ne treba zaboraviti da iza svake od organizovanih snaga sada stoje etnonacionalističke formacije i milicije različitog nivoa legitimiteta, koje ostvaruju uglavnom lokalne interese i ciljeve, a možda i interese stranih sila.

Bez obzira na ishod rata, militarizacija stanovništva, složena, konfliktna i dugoročna koegzistencija centara moći i udruženih oružanih milicija različitih nivoa i stepena legalnosti, paralizuje i razara društvenu infrastrukturu stvarajući uslove za kvalifikovanje zemlje kao propale države koja ne mora neizbežno da se faktički dezintegriše, ali će biti u takvom stanju kao da se država praktično jeste raspala.

Brana »Renesansa« i rat za vodu

Osveta učenika Envera Hodže 4

Sukobi u Etiopiji u fokus stavljaju sudbinu Velike etiopske brane (GERD) "Renesansa" na Plavom Nilu u državi Benišangul Gumuz, koja je predmet oštrog međunarodnog sukoba sa susednim Egiptom i Sudanom. Oni je vide kao egzistencijalnu pretnju za svoje ekonomije, pa i za sam opstanak države. Početak punjenja njegovog rezervoara, čemu su se ove zemlje protivile jer se plaše smanjenja nivoa Nila, bio je jedan od glavnih ciljeva Abija Ahmeda pred izbore.

Egipat je životno zainteresovan za rešavanje pitanja raspodele vode u gornjem toku Nila. U basenu Nila nalazi se 13 afričkih država. Korišćenje vode Nila regulisano je ugovorom iz 1959. koji Egiptu i Sudanu daje ekskluzivna prava na raspolaganje vodom ove reke, budući da tada mnoge druge nezavisne države u slivu Nila nisu postojale.

Egipatski predsednik Mohamed Morsi, ne znajući da se zasedanje sa vojnim komandantima snima, rekao je kako će Egipat da organizuje i podrži unutrašnju pobunu u Etiopiji, a ako je potrebno i da bombarduje branu. Egipat traži da se brana puni sedam godina, dok Etiopija hoće da to učini za pet. Ovakav način punjenja smanjio bi snabdevanje Egipta strujom od 25 do 40 odsto i doveo u pitanje opstanak dva miliona seljačkih domaćinstava na obalama Nila.

Prvo punjenje rezervoara počelo je u julu 2020, a drugo punjenje je okončano 19. jula 2021. bez saglasnosti Egipta i Sudana. Etiopska delegacija u poslednjem trenutku odbila je da potpiše sporazum o brani, pripremljen uz pomoć američkih diplomata i Svetske banke. Francuska, koja ovog meseca predsedava Savetom bezbednosti UN, veoma je zainteresovana za Sudan, dok je Tramp snažno podržavao poziciju Egipta.

U aprilu 2021. egipatski predsednik Abdel Fatah el Sisi upozorio je: "Ja kažem našoj braći u Etiopiji da je bolje da ne stignemo do tačke gde ćete dirnuti kap egipatske vode, zato što će tada sve opcije biti otvorene." Neslaganje Sudana i Etiopije povodom brane eskaliralo je ove godine. Savetnik sudanskog lidera Abdela Fataha al Burhana govorio je o ratu za vodu, "koji bi bio mnogo strašniji nego što bilo ko može da zamisli". Unutrašnji etiopski sukobi stoga još više komplikuju i zaoštravaju pitanje brane.

Iz istog broja

EU vs. Poljska – Cena vladavine prava

Desperadosi Evropske unije

Bogdan Petrović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu