Svet

Olimpijada u Kini

Omikronske Igre 2

fotografije: ap photo

Omikronske Igre

Od situacije u sportu verovatno je gora samo ona u kulturi. Kovidom ranjeni sport je samo delić slike našeg doba – korona virus iz Vuhana i njegove potonje zlokobne mutacije izmenili su život svih vrsta javnih priredbi, od onih gde se ljudi nadmeću na snegu ili travi do onih gde sviraju, plešu ili samo razgovaraju o nauci i filozofiji. I posledično, život svakog od nas

Ni u šta više ne verujem. Ne verujem u testove. Ne verujem u Igre”, napisala je, između ostalog, u dugom foto-tekstu na Tviteru poljska olimpijka u brzom klizanju na ledu Natalija Mališevska, sažimajući osećanje beznađa koje danas, dve godine od početka pandemije kovida 19, dele milioni ljudi širom planete zapljusnute još jednim talasom uporne zaraze koja nekima odnosi sam život, mnogima zdravlje, a apsolutnoj većini neprekidno menja planove, ponašanje i funkcionisanje. Dvadesetšestogodišnjoj Poljakinji na Zimskim olimpijskim igrama u Pekingu zaraza omikronom dramatično je uticala na karijeru – suočena sa serijom testova koji su naizmenično bili negativni, pa pozitivni, a zbog kojih je bila upućena u izolaciju, da bi potom bila vraćena u Olimpijsko selo i onda, ponovo pozitivna, uklonjena pred sam početak kvalifikacija, Mališevska je sasvim propustila takmičenje na kome je bila jedan od favorita.

Istorija savremenih Olimpijskih igara, pre svega onog što se zbiva izvan borilišta, u dobroj je meri refleksija istorije modernog sveta – od Hitlera u Berlinu 1936, preko terorista u Minhenu 1972, do bojkota u Moskvi 1980. – pa tako i ova, sa amblemom nazvanim “zimski san”, otkriva delove košmara u kome zapravo živimo danas: epidemije, diplomatskih sukoba, optužbi za genocid, sajber bezbednosti i rata dezinformacijama.

ŽIVOT UBALONU

Omikronske Igre 3

U Narodnu Republiku Kinu novi soj korona virusa stigao je 17. januara, kada je prvi put registrovan, zbog čega je Pekinški organizacioni komitet Zimskih olimpijskih i paraolimpijskih igara odlučio da se cela manifestacija održava praktično bez publike – zaustavljena je prodaja ulaznica za svih 26 lokacija širom Kine na kojima se OI održavaju (od kojih su neke tek izgrađene, kao mala inženjerska čuda), tako da Igrama prisustvuju samo oni koji su dobili pozivnice. Pre toga, usvojene su mere zaštite koje podrazumevaju održavanje učesnika u olimpijskom “balonu”, tako da se u potpunosti smanji broj međusobnih i kontakata sa organizatorima, a pre svega onih sa spoljnim svetom. Svi gosti su u zemlju ušli preko istog aerodroma, a u “balon” su mogli da uđu samo oni koji su propisno vakcinisani ili pak ako su proveli 21 dan u karantinu. Roboti pomažu u pripremanju hrane u Olimpijskom selu, a sve osoblje koje opslužuje ZOI nema kontakta sa svojim porodicama i ostatkom Kine. Učesnici, sportisti i njihovi timovi svakodnevno se podvrgavaju PCR testu, a nije im dozvoljeno da napuštaju “balon” kako bi, na primer, otišli u turističko razgledanje. U slučaju pozitivnog nalaza, odmah se smeštaju u poseban hotel. Uz sve ove mere, omikron je među olimpijcima registrovan danima pre otvaranja, još 23. januara, a do sada su otkrivena 72 slučaja.

Nesrećna poljska klizačica tako je podelila sudbinu brojnih drugih olimpijaca, koji u Pekingu uz sportske izazove i niske temperature (na pojedinim trkalištima blizu dozvoljenih –20 Celzijusa), sa zebnjom čekaju rezultate PCR testova, ali isto tako i stotina i hiljada drugih sportista, kojima, daleko od olimpijskih borilišta, epidemija predstavlja svakodnevni izazov.

Nije vest da je, kao i na mnogo šta drugo, zaraza ostavila razorne posledice na svet sporta, pre svega one finansijske. Citirana istraživanja sportskih organizacija kao što je KPMG, na primer, ukazuju da pet najvećih fudbalskih liga godišnje zbog epidemije gube po tri do pet milijardi evra, a da novi i novi sojevi ugrožavaju radna mesta, karijere i društvenu ulogu sporta. Uticaj epidemije ne preliva se jednako na sve sportove, ali ako se izuzmu posledice politizacije, kakva je viđena na Australijan openu, samo gubici zbog održavanja manifestacija bez publike, zbog odlaganja i manjka u sponzorskim ugovorima dve godine od pojave korona virusa, zauvek su promenili sportski svet.

Od situacije u sportu, gde su nestale desetine hiljada radnih mesta samo u Evropi, verovatno je gora samo ona u kulturi. Kovidom ranjeni sport je samo delić slike našeg doba – korona virus iz Vuhana i njegove potonje zlokobne mutacije izmenili su život svih vrsta javnih priredbi, od onih gde se ljudi nadmeću na snegu ili travi do onih gde sviraju, plešu ili samo razgovaraju o nauci i filozofiji. I posledično, život svakog od nas.

SNOVI SNEŽNE KRALJICE

Omikronske Igre 4

Moglo bi se reći da ovakvu teskobnu sudbinu organizatora javnih događaja deli i Kina, kao domaćin 24. Zimskih olimpijskih igara, sasvim u duhu prilično redundantnog slogana ovogodišnjih Igara: “Zajedno za zajedničku budućnost”. Slogan su, inače, zapadni mediji (neznano kako) povezali sa sloganom koji simbolizuje politiku Si Đinpinga “Izgradnja zajedničke budućnosti za čovečanstvo”, a koji je kineski predsednik izgovorio pred skupštinom UN pre sedam godina. Međutim, kad se fokus pomeri sa zaraženih sportista i njihove drame, visoko, iznad Ptičjeg gnezda, igre u Pekingu mnogo više govore o kineskoj nego o budućnosti ostatka sveta. Igre su, naime, onoliko drugačije koliko je Kina danas drugačija od ostatka planete – cinik bi rekao da je hladna i metodična organizacija sportsku manifestaciju koja slavi različitost i jedinstvo čovečanstva, zbog kovid-mera u Kini, pretvorila u ledeni san Snežne kraljice.

Omikronske Igre 5

Politika nulte tolerancije kovida 19, o kojoj se povremeno izveštava kroz vesti o zatvaranju luka i gradova i koja se u našem delu sveta, posledično, oseća u problemima sa lancima snabdevanja, bilo da je reč o Maksi noževima ili građevinskom materijalu, kroz “olimpijski balon” pokazala je svoje hladno lice. Kina, naime, sa uspehom vodi borbu protiv korona virusa – od njenog izbijanja, Kina, u kojoj je pandemija dramatično počela, beleži samo oko 4000 smrtnih ishoda, bitno manje nego Srbija sa oko 14.000 zvanično umrlih (a po svemu sudeći bitno više), ili pak Sjedinjene Američke Države, gde je od kovida 19 preminulo više od 800.000 ljudi. No, čvrst stisak kineske epidemiološke politike učinio je Olimpijadu sterilnom ne samo u virusološkom smislu. Tako imamo Olimpijske igre bez publike, bez navijanja, sa sportistima pod maskama, neprekidno pod prismotrom elektronskih uređaja, sa brižljivo odmerenom distancom, robotima koji spremaju hranu i neprekidnim dezinfikovanjem svih prostora gde sportisti borave.

Holandski novinar Sjoerd Den Daas osetio je to na svojoj koži u danu otvaranja Igara – tokom direktnog uključenja iz Pekinga, obezbeđenje je procenilo da izveštava sa epidemiološki nebezbedne lokacije, umešalo se u prenos i dok je kamera snimala uklonilo novinara. Gledaoci u Holandiji mogli su da vide ljude u crnom kako odvlače u mrak izveštača, koji se nešto kasnije uključio sa lokacije koja je prihvatljiva kineskim vlastima.

Kako bi bili pod epidemiološkim praćenjem, svi sportisti, publika i novinari dužni su da na svoje telefone instaliraju aplikaciju My2022, koja je izazvala puno kontroverzi na Zapadu, nasuprot Kini gde vladaju druga pravila ponašanja i zakoni na internetu. Pojedine nevladine organizacije, kao što je CitizenLabs, ukazivale su da je ova mera opasna jer omogućuje špijuniranje sportista i da je Olimpijada veliki izazov za sajber bezbezdnost, pa su mnoge zemlje svojim sportistima predložile da tokom takmičenja koriste rezervne telefone, a da svoje uređaje ostave kod kuće. Ispostavlja se da različite stvari izazivaju zabrinutost: pospan izraz lica ruskog predsednika Vladimira Putina tokom defilea ukrajinskog tima na svečanom otvaranju podstakao je niz reakcija u zapadnim medijima, dok je u susednoj Južnoj Koreji jedan detalj sa svečanosti otvaranja izazvao skandal – tokom spektakla prikazane su nošnje 56 etničkih zajednica u Kini, između ostalih i hanbok, što je tradicionalna korejska nošnja.

PROPAGANDNI RAT

Tradicija Olimpijskih igara seže još u 8. vek pre nove ere. Prema jednom uklesanom spisku pobednika u grčkom gradu Olimpiji, prve olimpijske igre su održane 776. godine pre nove ere. Mada se današnje viđenje grčkih olimpijada prevashodno vezuje za sportsko nadmetanje, ono je u antici bilo neodvojivo od religioznih ceremonija u čast olimpijskih bogova, a naročito Zevsa, u čiju su čast Igre održavane. Igre nisu bile jedinstvene, već su bile deo jednog većeg, panhelenskog, religioznog ciklusa Igara u koje spadaju i Pitijske, Nemejske i Istmijske igre. “Ono što je stvarno važno u životu nije trijumf, već sama borba”, rekao je Pjer de Kuberten (1863–1937), osnivač prvog olimpijskog komiteta i, kako se uobičajeno smatra, otac modernih OI. Poreklom iz aristokratske porodice, baron De Kuberten bio je poznati stručnjak za obrazovanje, koji se zalagao za uvođenje fizičkog vaspitanja u škole. Njegova vizija sportskog takmičenja, koje bi okupljalo sportiste amatere iz svih zemalja sveta i koje bi doprinosilo miru među nacijama, danas je sažeto u čuveni slogan Olimpijskih igara “Citius, Altius, Fortius”, što znači “Brže, više, jače”.

U potpunoj suprotnosti sa Kubertenovom idejom, uporedo sa ZOI u Pekingu tinja čitav propagandni rat – Kina je optužena za takozvani sportwashing, pranje kroz sport, što je nastavak diplomatskog bojkota ZOI zbog narušavanja ljudskih prava muslimanske manjine Ujgura. Bojkot su, navodeći genocid kao motiv, pokrenule Sjedinjene Američke Države koje nisu poslale diplomatske predstavnike u Peking, a podržale su ga Australija, Kanada, Velika Britanija, Belgija, Češka, Danska, Litvanija, Indija, Tajvan i administracija na Kosovu. Širom sveta dok traju Igre održavaju se omanji protesti protiv Kine, uglavnom onih koje organizuje dijaspora ugrožene manjine. Kina je, istovremeno, u zapadnim medijima osuđivana zbog nedostatka prirodnog snega, energetske potrošnje izazvane ZOI i narušavanja životne sredine u nacionalnom parku Songšan, u čijoj su blizini takmičenja. Posebno je kritikovana cenzura, budući da se od sportista zahteva da ne daju političke komentare “o Kini, narodu Ujgura i kineskim zakonima”, za šta bi mogli da snose posledice.

I dok je u Sjedinjenim Američkim Državama do sada organizovano čak osam, što zimskih, što letnjih olimpijada, a da se devete američke igre očekuju u Los Anđelesu 2028. godine, ovo je drugi put da se OI, nakon Letnjih igara 2008. godine, organizuju u Kini, što zapadni deo sveta očigledno ne dočekuje sa oduševljenjem. Izbor Kine kao domaćina pre deset godina, kada je ona po glasovima pretekla Kazahstan, bio je obeležen dramatičnim odustajanjem Norveške (koja je bila favorit), kada su se u norveškim medijima pojavile raznovrsne optužbe protiv Međunarodnog olimpijskog komiteta – da zahtevaju preterano raskošne uslove za svoje predstavnike, luksuzne hotele, piće i hranu, kao i da se od grada Osla očekuje da na bilbordima budu tokom OI samo sponzori koje MOK odredi. Kinezi nisu imali prigovora, tako da je Peking postao domaćin Igara samo 14 godina nakon prethodnih.

Procenjuje se da je Kina ovog puta investirala u organizaciju čak deset puta manje sredstava nego za Letnje igre, što je očekivano jer je Zimska olimpijada manji događaj, a i značajna infrastruktura je već izgrađena – trošak se tako ceni na 3,9 milijardi dolara, u odnosu na 43 milijarde koliko su koštale Letnje. Natpisi u zapadnoj štampi, međutim, dovode u sumnju ove izvorne podatke i cene da je Olimpijada koštala čak 38,5 milijardi dolara.

Iz istog broja

Intervju: Džesika Berlin, stručnjak za međunarodne odnose

Potcenjujemo pretnje od invazije na Ukrajinu

Slobodan Kostić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu