Svet

Sećanje na Šinza Abea

Odlazak princa japanske politike 2

foto: ap photo

Odlazak princa japanske politike

Kada se angažovao u predizbornoj kampanji, Abea su pitali da li to znači njegov povratak na premijersku poziciju. On je to negirao i naglašavao da podršku premijeru Kišidi vidi kao dužnost. Ipak, posle njegovog ubistva mnogi ne vide ko može biti pravi naslednik “šoguna iz senke”, kako su zvali Abea

Usled loše ekonomske situacije i odjeka globalnog rata protiv terorizma, 2001. zabeležena je kao dosta depresivna godina u Japanu. Jedna od retkih svetlih tačaka bio je dolazak Đunjićira Koizumija na premijersku poziciju umesto veoma nepopularnog Jošira Morija. Te godine sam kao jedna od petoro dobitnika novinarske stipendije organizacija Nihon Shinbun Kyokai i Journalists of Europe, mesec dana radila u Japanu kao novinar. Kada su nam domaćini sa velikim uzbuđenjem saopštili da idemo da intervjuišemo Šinza Abea, nismo baš najbolje razumeli zašto su svi toliko ushićeni zbog razgovora sa političarem. Jeste on bio zamenik Koizumijevog generalnog sekretara, ali se nismo posebno radovali još jednom “političkom” razgovoru o japanskoj ekonomiji. Međutim, vrlo brzo smo shvatili zbog čega su nam svi govorili da je gospodin Abe najperspektivniji mladi političar u Japanu i da će daleko dogurati.

Sećam se da smo razgovarali o nezaposlenosti koja je u tada u Japanu dostigla najvišu tačku od završetka Drugog svetskog rata. Posebno je bilo teško ljudima u pedesetim godinama, koje uprkos obukama i prekvalifikacijama niko nije hteo da zaposli. Baš pred naš dolazak u Japan početkom novembra 2001, Vlada je uložila oko sedam miliona američkih dolara u stimulaciju programa zapošljavanja. Uprkos tome, podaci su govorili da se na svakih 100 nezaposlenih ponudi tek 55 slobodnih mesta. Od više od 3,5 miliona nezaposlenih koji su u oktobru 2001. tražili posao, oko 25 procenata bilo je nezaposleno duže od godinu dana.

Abe nam je tada odlučno rekao da Koizumijeva vlada “neće braniti nezaposlenost po svaku cenu”, dodavši “naše će reforme propasti ako stopa nezaposlenosti u Japanu ne poraste”.

Reforme su, kako nam je objasnio, podrazumevale i znatno smanjenje budžeta za infrastrukturne projekte, poput gradnje puteva i mostova. Tokom osamdesetih i devedesetih Japan je potrošio skoro tri biliona jena da bi izgradili 15 mostova između ostrva Honšu i Šikoku. Trebalo je da takvi projekti posluže kao stimulans japanskoj posrnuloj ekonomiji. Međutim, ubrzo su postali simbol gradnje tzv. “mostova za nigde”, koji su Japanu u nasleđe ostavili beton i javni dug.

Međutim, kao premijer, Abe se ovim mega projektima vratio u okviru svoje “abenomije” u decembru 2019, sedam godina nakon što je prvi put obećao da će ponovo oživeti japansku ekonomiju. Javni poslovi su se vraćali u modu. Neki od planiranih projekata bili su izgradnja treće piste na tokijskom aerodromu Narita, proširenje autoputeva i uvođenje voza magnetske levitacije između Tokija i Osake. Ekonomisti su se pitali da li će bolje birati projekte nego njegov nekadašnji šef Koizumi.

PLAVA KRV

Kao sin bivšeg ministra spoljnih poslova Šintara Abea i unuk bivšeg premijera Nobusukea Kišija, Abe je poticao iz bogate i politički uticajne porodice. Kiši je bio ratni ministar i zbog toga je bio zatvoren na tri godine, ali mu se nikada nije sudilo kao ratnom zločincu. Služio je kao premijer od 1957. do 1960. godine, a ostavku je podneo usled besa javnosti zbog ponavljanja pregovora o američko-japanskom bezbednosnom paktu. U to vreme, Abe je imao pet godina i pričao je kako je čuo zvuke sukoba između policije i mase levičara koja je protestovala ispred njihove kuće, dok se on igrao u krilu svog dede.

Za mnoge je ova priča ukazivala na to da je Abe rođen da jednoga dana bude premijer. Na to je ukazivao i nadimak “Princ” koji su mu u stranci dali, jer se govorilo da je njihov porodični biznis država. I Kišijev mlađi brat Eisaku Sato (Kiši je rođen kao Sato, ali je usvojen) bio je premijer. Jedino je Šinzovog oca kancer zaustavio na poziciji ministra spoljnih poslova. Prijatelji su uvek isticali da je Abeu teško palo što otac nije mogao da se dokaže.

Drugi značajan uticaj na Abea imala je činjenica da je njegova porodica poticala iz prefekture Jamagući koja je 1867. povela pobunu protiv Tokugava šogunata i njihove politike zatvorenosti, tokom koje je Japan bio izolovan više od 250 godina. Pobunjenici su ponovo vratili moć caru koji je tokom perioda Tokugava imao samo simboličnu ulogu. Sam Abe je često isticao kako su ljudi iz Jamagućija još tada pokazali da je nacionalni interes važniji od lokalnog i ličnog.

PATRIOTIZAM

Nacionalni interes je od početka bio centralna tema Abeove politike. Odmah je postao poznat kao čovek koji se suprotstavio Kim Džong Ilu u slučaju kidnapovanja petoro ljudi sa japanske obale.

Tokom njegovih premijerskih mandata, japanska vlada je usvojila četiri zakona iz oblasti obrazovanja i svi su na važno mesto stavljali povratak patriotizma u obrazovni sistem. Abeovo insistiranje na tradicionalnim vrednostima na spoljnopolitičkom planu donelo mu je polovičan uspeh. Zauzeo je tvrd stav prema Severnoj Koreji, ali je želeo i da se postavi kao mirotvorac između SAD i Irana. Sa Rusijom nije uspeo da obezbedi dogovor oko povratka Severnih teritorija, to jest Kurilskih ostrva. Propao mu je i plan da kineski predsednik Si Đinping dođe u zvaničnu državnu posetu Japanu. Na drugoj strani, imao je specifičan odnos sa američkim predsednikom Donaldom Trampom.

Veliki deo Japanaca, ali i susedi, zamerali su mu i posetu hramu Jasukunji 2013. godine jer se ovo svetilište percipira kao simbol japanskog militarizma. Jasukunji je u Tokiju izgrađen 1869. i posvećen je svima onima koji su izgubili život boreći se za Japan, pa samim tim i ratnim zločincima iz Drugog svetskog rata. Čak je i car Hirohito prestao 1975. da posećuje ovo svetilište, nezadovoljan činjenicom da su neki od ratnih zločinaca glorifikovani. Hirohitovi naslednici nikada nisu bili u poseti ovom hramu.

Te 2001. kada je premijer Koizumi bio u zvaničnoj poseti svetilištu, Abe ga je branio rečima da je Jasukunji u Japanu i da se ne može očekivati da japanski premijer ne može da poseti bilo koji deo svoje države. Dodao je i da Kina ne razume slobodu veroispovesti. Ipak, kasnije tokom svog mandata nije išao u javne posete ovom hramu.

ZRELA ATMOSFERA

Abeova posvećenost obnovi tradicionalnih vrednosti vodila ga je i u želji da izvrši reviziju ustava za koju se zalagao i njegov deda. Podržavao je pravo na kolektivnu samoodbranu radi omogućavanja Japanu da mobiliše trupe u inostranstvu da odbrani sebe i svoje saveznike. Uprkos protivljenju suseda, ali i značajnog dela japanske javnosti, jer su je smatrali zaokretom ka militantnijem Japanu, parlament je odobrio ovu kontroverznu promenu.

Član 9 ovog najvišeg akta odriče se prava na rat i zabranjuje postojanje vojske iako Japan još od 1954. ima Snage za samoodbranu. Abe se zalagao za formalizovanje tih odbrambenih snaga. Koliko je za neke Japance ta ideja kontroverzna, govori i podatak da su se 2014, u junu i novembru, dve osobe zapalile u znak protesta. Međutim, u poslednje vreme, posebno nakon ruske invazije na Ukrajinu, ima sve više glasova koji kažu da bi podržali konvencionalniji pristup odbrani države.

Kada se angažovao u predizbornoj kampanji, Abea su, naravno, pitali da li to znači njegov novi potencijalni povratak na premijersku poziciju. On je to negirao i naglašavao da podršku premijeru Kišidi vidi kao svoju dužnost, posebno po pitanju revizije ustava. Ispostaviće se da je Kišidina odluka da se, uprkos atentatu, izbori održe kako je i planirano, bila dobra, barem za LDP. Većina analitičara smatra kako će Abeova nasilna smrt Kišidi doneti “zlatni period”

kada neće morati da brine o vanrednim izborima sledeće tri godine, ali hoće o tome da ne dođe do neke vrste vakuuma moći u stranci. Mnogi ne vide ko može biti pravi naslednik “šoguna iz senke”, kako su zvali Abea.

(NE)KULTURA NASILJA

Odlazak princa japanske politike 3
ZLOČIN KOJI JE ZAPREPASTIO JAPAN I SVET: Pokušaj reanimacije ubijenog Abeafoto: ap photo

Abeovo ubistvo nije samo zbog toga izazvalo veliki šok u Japanu, već i zbog činjenice da Japanci nemaju razvijenu kulturu oružja, bar ne vatrenog. Japan ima jednu od najnižih stopa kriminala povezanog sa vatrenim oružjem zbog veoma strogih zakona i kontrola. Moguće je nabaviti jedino lovačko ili sportsko oružje (nikako pištolj), ali tek posle rigoroznih provera, koje uključuju testove, pismeni ispit, uspeh u streljani, psihološki i test na drogu, proveru istorije kažnjavanja, finansijsko stanje i porodične veze.

Prema procenama, broj oružja koje drže civili u Japanu je 2019. bio 310.400, što predstavlja 0,25 komada oružja na 100 ljudi. Poređenja radi, SAD su prve u svetu sa 393 miliona komada oružja ili 120 na 100 ljudi (400 puta više nego u Japanu), dok je Srbija prva u Evropi sa 39 komada vatrenog oružja na 100 stanovnika. Statistika pokazuje i da su se u Japanu, koji ima oko 126 miliona stanovnika, 2020. dogodila četiri ubistva vatrenim oružjem, dok ih je u SAD-u bilo 45.222 na 330 miliona stanovnika (u Srbiji 26).

Taj osećaj bezbednosti kuda god i u koje god vreme da idete jedan je od faktora zbog kog Japan važi za jednu od najbezbednijih država na svetu. Ipak, ovo nije prvo ubistvo političara u Japanu. Verovatno nijedan slučaj političkog ubistva nije šokirao Japance kao onaj iz 1960. godine, kad je sedamnaestogodišnji nacionalista Otoja Jamagući samurajskim mačem ubio Ineđira Asanumu, lidera japanske Socijalističke partije tokom direktnog TV prenosa. Te iste godine, Abeovog dedu Nobusukea nožem je napao jedan desničar. Zadobio je šest uboda u butinu, ali je on, za razliku od svog unuka, uspeo da preživi taj napad pošto mu ni jedna glavna arterija nije bila povređena.

Mnoge je Abeovo ubistvo podsetilo na period između 1920. i 1940. kada je usled porasta broja nacionalističkih i fašističkih pokreta i tenzija u društvu, Japan iskusio značajan talas političkog nasilja. Tada se dogodilo nekoliko ubistava tadašnjih i bivših premijera – Hara Kei, Hamagući Osaći, Inukai Cujoši, Takahaši Korekijo i Saito Makoto. A kad govorimo o političkom nasilju u Japanu, nikako se ne može zaobići i jedan od najpoznatijih japanskih pisaca, Jukio Mišima, koji je 1968. osnovao paravojnu organizaciju Društvo štita, gde je okupljao desničare koji su podržavali njegove ideje o restauraciji političke moći cara. Dve godine kasnije kao da je pokušao da oživi junaka svoje novele Patriotizam, pa je posle neuspešnog pokušaja puča izvršio sepuku (harakiri je drugo čitanje istih japanskih ideograma). Tu je svakako i napad sarinom u tokijskom metrou, koji je počinio religiozni kult Aum Šinrikjo u martu 1995. godine. U tom napadu nastradalo je 14 osoba, dok je više od 1.000 povređeno.

Tokom ‘70-ih i ‘80-ih godina prethodnog veka, Japan se suočio i sa serijom terorističkih napada u organizaciji domaćih levičarskih, revolucionarnih grupa. Najpoznatija je bila Japanska crvena armija (JRA), koja je otimala avione, napadala ambasade i kompanije. Na železničkim stanicama širom Japana još uvek se mogli videti posteri sa fotografijama članova ove organizacije, kojima japanske vlasti podsećaju da su neki od njih još uvek na slobodi.

UPUTSTVO ZA PISANJE

Abeovo ubistvo pokazalo je još jedanu specifičnost japanskog društva – reakciju japanskih medija. Svi glavni mediji su odmah po incidentu počeli da izveštavaju o detaljima događaja. Međutim, dok su mediji u Evropi i Americi izveštavali o atentatu na popularnog japanskog političara, domaći mediji su izbegavali da upotrebe reči ubistvo i atentat. Većina je u svojim naslovima govorila da je “bivši premijer Abe preminuo nakon što je pucano na njega”. U japanskim medijima reč atentat se poslednjih godina pojavljivala samo uz vesti o napadima na političare u inostranstvu.

Pažljivim posmatračima nije promakla još jedna zanimljivost. Iako je ovo bilo prvo ubistvo bivšeg premijera u posleratnom Japanu, većina medija je posle ponoći u petak prestala sa vanrednim programom i vratila se svom redovnom sadržaju. Neke televizije su čak prikazivale i komične emisije. Najverovatnije objašnjenje je da je dan pred nedeljne izbore, većina medija smatrala kako nema pravo da na bilo koji način utiče na potencijalni rezultat.

Jedna moja prijateljica iz Japana mi je posle svega rekla kako se dugo nadala da će Abe otići sa političke scene jer je izvitoperio mnoge važne stvari, poput demokratije i ljudskog morala. Podrazumevala je povlačenje na uobičajen način, posle izbora. Međutim, napominje da iako je odziv na nedeljnim izborima bio tek nešto malo više od 50 procenata, ipak većina u Japanu glasa za LDP.

Biografija

Šinzo Abe je rođen u Tokiju 1954. u porodici koja je vodila poreklom iz prefekture Jamagući. Studirao je javnu upravu i diplomirao političke nauke na Univerzitetu Saikei 1977. godine. Kasnije se preselio u SAD gde je tri semestra studirao javnu politiku u Školi za politiku, planiranje i razvoj Univerziteta Južna Kalifornija. Počeo je da radi za “Kobe Stil” 1979. godine, da bi kompaniju napustio 1982.

Prvi put je izabran u parlament 1993, a 2005. postao je član vlade. Kada je 2006. prvi put postao premijer Japana, tada 52-godišnji Šinzo Abe bio je najmlađi premijer u istoriji carevine. Ipak, serija skandala, uključujući gubitak penzionih evidencija, navela ga je da u septembru 2007. podnese ostavku zbog zdravstvenih razloga (ulcerozni kolitis). Pet godina kasnije, 2012. vratio se i počeo osmogodišnji premijerski mandat koji je okončao period političke nestabilnosti i doneo trajne promene Japanu.

Svoju snagu je potvrdio i na izborima 2014. i 2017. kada je ponovo izabran, tako da je postao japanski premijer sa najdužim stažom na toj poziciji. Drugi put je ostavku podneo 2020. navodeći iste zdravstvene probleme kao objašnjenje.

Od 1987. bio je u braku sa Akie Macuzaki, ćerkom predsednika Morinage, proizvođača čokolade. Akie Abe je popularna u Japanu zbog svojih otvorenih stavova, koji su često u suprotnosti sa stavovima njenog muža.

Iz istog broja

Cena ekonomskog rata

Gasna kriza usred leta

Bogdan Petrović

Rat u Ukrajini

Satiranje ljudstva i tehnike

Aleksandar Radić

Pobuna farmera u Holandiji

Traktorima i kravama na Hag

Ingrid Gerkama

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu