Svet

Liban

Obezglavljena zemlja

Nemogućnost suprotstavljenih frakcija da se dogovore o kandidatu za predsednički položaj rađa nove tenzije u ionako podeljenoj zemlji

Piše: Marko Savić
Obezglavljena zemlja 1
SAMO KANDIDAT: Mišel Aun

Liban se u poslednjih nekoliko meseci nalazi u najgoroj političkoj krizi još od građanskog rata koji je završen pre 17 godina. Zemlja je duboko podeljena na dve suprotstavljene struje, koje se međusobno ne priznaju a koje bi zajedničkim sporazumom trebalo da izaberu predsednika države. Bivši predsednik Emil Lahud okončao je mandat 23. novembra. Međutim, iako je on odstupio sa vlasti, naslednika još uvek nema. Prema libanskom ustavu, u takvom slučaju predsednička ovlašćenja prenose se na vladu, a koju Lahud u poslednjoj godini mandata nije priznavao. Silazeći sa vlasti, bivši predsednik pozvao je vojsku da preuzme kontrolu u zemlji, što je u vladi shvaćeno kao pokušaj da se uvede vanredno stanje, za šta predsednik nema ovlašćenja. Vojska je srećom ostala izvan političkih zađevica, i jedino što su libanski građani mogli da vide jesu pojačane patrole, postavljene da bi se sprečilo izbijanje većih nereda.

Tokom poslednjih nekoliko meseci bilo je čak osam neuspešnih pokušaja da se izabere predsednik. Naredni je zakazan za 17. decembar. Za njegov izbor u parlamentu potrebna je dvotrećinska većina, koju nijedna od dve glavne suprotstavljene frakcije ne može da sakupi. U početku je za glavnog kandidata proglašavan general Mišel Aun, koji se u Liban vratio 2005, nakon 15-godišnjeg egzila, koji je proveo u Francuskoj. On je u početku bio glavni protivnik sirijskog prisustva u Libanu, da bi se na kraju dogovorio sa Hezbolahom, koji je podržao njegovu kandidaturu. Sukob Hezbolaha i Izraela prošlog leta opustošio je zemlju i stvorio dodatne probleme. Rezolucijom UN-a, kojom su neprijateljstva okončana, propisana je i obaveza razoružanja Hezbolaha. Lideri ove organizacije, koja u Libanu važi za političku partiju, dok je na Zapadu svrstavaju u terorističke organizacije, to uporno odbijaju. Hezbolah strahuje da bi novi predsednik države mogao da zahteva njegovo razoružanje, što samo dodatno otežava dogovor oko izbora novog lidera. Međutim, protiv Aunovog izbora bila je antisirijska koalicija koju predvodi premijer Fuad Sinora. Posle nekoliko novih imena, kao glavni kandidat za predsednika počeo je da figurira aktuelni načelnik Generalštaba, general Mišel Sulejman (59). Njega je na mesto glavnokomandujućeg libanske armije postavljio bivši predsednik Emil Lahud 1998. godine. Tokom prethodnih godina istakao se najviše po tome što je uspeo da drži vojsku podalje od političkih i sektaških trvenja u zemlji, i prati ga imidž neutralne ličnosti. Njegovu kandidaturu podržale su obe strane, ali su potom nastala dva nova problema. Prosirijski blok, čiju osnovu čine Hezbolah i Mišel Aun, zatražio je, prema izveštajima medija, da Sulejman bude privremeno rešenje, do novih parlamentarnih izbora 2009. godine. Time bi se politička situacija praktično iskristalisala tek za dve godine. Drugi problem je što je za izbor Sulejmana potrebno promeniti ustav, koji ne dozvoljava kandidaturu aktivnog vojnog lica za predsednika zemlje. Tome se protive SAD, koje insistiraju na demokratskoj proceduri. Međutim, ustav je do sada već menjan dva puta, prvi put prilikom izbora Emila Lahuda, a drugi put kada mu je mandat produžen za tri godine.

Libanske protivurečnosti deo su njegovog državnog identiteta. Liban je postao nezavisna zemlja 1946. godine. Pre toga se nalazio pod francuskom upravom (posle Prvog svetskog rata) i nekoliko vekova pod osmanlijskom vlašću. Moderni Liban stvorila je Francuska, tako što ga je odvojila od Sirije, u težnji da stvori državu za hrišćane maronite, koji bi u okviru Sirije bili manjina. Sirija nikada u potpunosti nije prihvatila nezavisnost Libana. Vlast je podeljena prema formuli po kojoj predsednik države uvek mora biti hrišćanin maronit, premijer musliman sunit, a predsednik parlamenta šiit. Država je od samog nastanka bila nestabilna. Međusobnih trvenja bilo je i u vreme najvećeg prosperiteta, kada je Liban smatran oazom mira i demokratije, a Bejrut popularno nazivan Parizom Bliskog istoka.

Libanske protivrečnosti i suprotnosti izbile su punom silinom tokom građanskog rata koji je trajao od 1975. do 1990. i, čini se, zauvek promenio njegovo lice. U sukobu je učestvovalo četrdesetak sekti, koje su tokom tog perioda redovno menjale saveznike, ali i države sponzore i finansijere. Tokom rata, 1976, u Liban je ušla sirijska vojska, koja je u početku podržavala Palestince, koji imaju izbegličke kampove u zemlji, da bi nešto kasnije počela da podržava hrišćane falangiste. Sukob je završen Taifskim sporazumom, i sve frakcije su prihvatile da se razoružaju, osim Hezbolaha, koji je nastavio borbu protiv izraelske vojske na jugu zemlje. Sirija je 1990. podržala američku intervenciju protiv Sadama Huseina, i zauzvrat joj je dozvoljeno da zadrži armiju u Libanu. Pod pritiskom SAD i Francuske, ali i dela libanske javnosti, Sirija je povukla vojsku iz Libana 2005. godine, nakon ubistva libanskog premijera Rafika Haririja u februaru te godine. Haririjevo ubistvo ponovo je pokrenulo unutrašnje sukobe u Libanu, posle gotovo decenije i po relativne stabilnosti. Rafik Hariri važio je za protivnika sirijskog prisustva u Libanu. Nakon toga, posle masovnih protesta i "revolucije kedrova" na čelo vlade došla je koalicija koju predvodi Haririjev sin Saad, i koja se protivi sirijskom uticaju. Od tada, politička elita Libana u medijima se pojednostavljeno deli na tzv. prozapadni, demokratski blok, koji predvode Saad Hariri i premijer Fuad Sinora, i prosirijski, oko Hezbolaha i Emila Lahuda. U poslednje dve godine, osim Rafika Haririja, u Libanu je ubijeno šest uglednih političkih ličnosti, svi iz redova antisirijske koalicije. Posle svakog od tih ubistava upirano je prstom na Siriju kao mogućeg nalogodavca. Sirija uporno negira sve optužbe, i iako na prvi pogled sve izgleda logično, ubistva ipak nisu izvršena u kontekstu, niti u situaciji koja bi mogla da joj odgovara. Njihov glavni efekat bio je dalje raspirivanje unutrašnjih tenzija. Nakon silaska s vlasti Emila Lahuda krajem novembra, pitanje izbora novog predsednika postalo je urgentno. Nemogućnost suprotstavljenih frakcija da se dogovore o kandidatu za predsednički položaj rađa nove tenzije u ionako podeljenoj zemlji. Najveću opasnost, prema mišljenju analitičara, predstavlja mogućnost stvaranja dve paralelne administracije koje se međusobno ne priznaju.

Iz istog broja

CIA i političke zloupotrebe

Mučenje i mučnina

Duška AnastasijevićAntrfile: Vladimir Stanković

Rusija – jedna biografija

I posle Putina – Gasprom

Boris Varga, dopisnik BBC-ja za Jugoistočnu Evropu

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu