Svet

Slovenija vs. SRJ

22. 7. 2002. / 18.38

Novinari raskrinkali agente

Pitanja gde je granica pritiska vlasti na novinare i kako da tzv. sedma sila zaštiti svoje informatore ponovo su aktuelizovana zbog istražnog postupka protiv slovenačkog novinara koji je otkrio da su slovenačka obaveštajna služba (OVS) i američka vojna obaveštajna služba (DIA) sarađivale u operaciji "Sava" uperenoj protiv SRJ

Novinari raskrinkali agente 1

Zvanično, meta istrage su jedan novinar i dva pripadnika "obaveštajno-bezbednosne službe" slovenačkog ministarstva odbrane (Obveščevalno-varnostna služba: OVS, pandan KOS-u nekadašnje JNA). Državni mlinovi počeli su da melju kada je u javnost procurilo otkriće da su slovenački OVS i američka DIA do 2000. godine sarađivale u operaciji "Sava". Iza imena nekadašnje najveće zajedničke reke krije se najobičnija špijunska operacija u kojoj su slovenački agenti i njihovi doušnici na terenu skupljali informacije o SRJ i dostavljali ih Amerikancima.

Jasno je da je to bio dovoljan razlog da istraga ne krene s odviše žara. S jedne strane, zato što je objekt "akcije" bila jedna tada ne baš prijateljska država, a s druge – da bi se izbegla još veća medijska halabuka i unutrašnjopolitička preispitivanja tipa – ko je sa slovenačke strane znao, a ko odobrio "Savu". Afera je ipak otvorila brojna pitanja, posebno o odnosu vlasti i medija.

Tako je istražni sudija Papež ovih dana saslušao trojicu optuženih. Bez velikog uspeha pošto su optuženi odlučili da se brane ćutanjem.

JENKIJI I JANEZI: Sve je počelo 14. juna 2000. godine kada su pripadnici kriminalističke policije, uredno snabdeveni sudskim nalogom, ušli u ljubljansko dopisništvo dnevnika "Večer" (sedište lista je u Mariboru) i stan novinara Blaža Zgage. Policajci su tražili "tajni vojni dokument". Trud im je bio suvišan. Novinar je, posle kraće konsultacije sa svojim advokatom, kriminalistima sam izručio ono što su tražili – faksimile dokumenta koje je "Večer" objavila 10. juna 2000. godine.

U inkriminisanom članku obelodanjena je tajnovita akcija slovenačkog OVS-a i američke DIA-e (Defence Intelligence Agency). Rečena saradnja je čak i prema tumačenju "Večeri" bila ne samo "uzorna već i veoma neobična" pošto su američka i slovenačka vojna obaveštajna služba zajedno vodile tajnu operaciju pod šifrom "Sava". Drugim rečima, slovenački agenti su američkoj strani posredovali procene i informacije u vezi s događajima u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Akciju je delimično finansirala DIA, a dokaz koliko je sve bilo konspirativno jeste činjenica da o "Savi" pojma nisu imali načelnik slovenačkog OVS-a Bojan Vavtar, niti Savet za nacionalnu sigurnost u Ljubljani! Neobično je da je OVS, uz otkrića o stanju u SRJ američkim partnerima dao na tanjiru i identitet svojih agenata i izvora na terenu. Na osnovu toga je novinar Zgaga zaključio da je opisana operacija predstavljala zapravo upad američke tajne službe u slovenački OVS.

U faksimilima objavljenog dokumenta pominje se i ime izvesnog Marka Valdemara, agenta DIA-e, s kojim su sarađivali slovenački obaveštajci iako nešto slično ne priliči tajnim službama pošto razotkrivanje identiteta osobe koja se bavi špijuniranjem nužno vodi ka njenoj kompromitaciji; to podrazumeva, konkretno, direktnu opasnost po Valdemara i njegove saradnike koji bi mogli biti optuženi za špijunažu ukoliko se zadese ili su još uvek u Jugoslaviji. Nije samo Valdemar u opasnosti, jer je istraga pokazala da kodirano ime operacije nije dovoljna zaštita ni za druge upletene agente (sa slovenačke strane) i njihove jatake na terenu. Iako je zlatno pravilo svake obaveštajne organizacije da imena agenata budno čuva i skriva ih iza različitih pseudonima, operacija "Sava" za umešane operativce nudi manje pokriće od smokvinog lista.

KO JE "PROVALIO": Jasno je da je priča o "Savi" digla sva zvona na uzbunu u ovdašnjem ministarstvu odbrane. Problem, međutim, nije detektovan u operaciji kao takvoj, tj. "Savi", već u "curenju" poverljivih informacija. Ubrzo je otkriveno da su za propust kriva dvojica slovenačkih obaveštajaca. Dokument je novinaru Zgagi doturio inače uzorni pripadnik slovenačke vojne obaveštajne službe (više puta odlikovan) zato što nije bio zadovoljan transferom na novo radno mesto. Ispostavilo se i da je deo papira falsifikovan pošto je dotični pripadnik OVS-a uz pomoć aparata za fotokopiranje na dokumente "uglavio" drugi potpis, sve kako bi zameo tragove. Ministarstvo odbrane je protiv dvojice osumnjičenih podiglo krivične prijave, i to posle pravno veoma spornog postupka njihovog zadržavanja (nije hapšenje, ali nije ni svojevoljan boravak) u prostorijama ministarstva. Tužilaštvo je zažmurilo na ovaj "propust" i praktično zaobišlo redovnu proceduru, a alibi je pronađen u kvalifikaciji optužbe – delo koje su agenti počinili "ima teške posledice po oružane snage" pošto su "ugroženi životi obaveštajaca". Zanimljivo je da je sud takve kvalifikacije odbacio jer su tužioci podbacili u dokazivanju krivice odnosno, ugroženosti špijuna na terenu SR Jugoslavije.

Zatim je zahtev za sprovođenje istrage izmenjen – uvedena je nova teza, tj., da je Zgaga svojim pisanjem izazvao "teže posledice" po bezbednost zemlje (Slovenije) pošto je zbog oticanja podataka zaustavljena saradnja Slovenije i NATO-a u okviru Partnerstva za mir, kao i stručno osposobljavanje slovenačkih agenata. Navodno je radi zaštite saradnika slovenački OVS bio primoran da "raspusti obaveštajnu mrežu u inostranstvu" (čitaj – SRJ) te da izmeni uhodani sistem prikupljanja informacija.

Kad se sagleda sav haos koji je "Sava" izazvala na prostoru svog "izvora" i "ušća", nije čudno što se svi optuženi za sada brane ćutanjem.

ERA I SAVA: Slučaj je težak zalogaj za domaću pravnu praksu ne samo zbog poljuljanog ugleda Slovenije i pouzdanosti njenih špijuna među NATO partnerima već i na unutrašnjopolitičkom planu. Sankcionisanje "odavanja vojne tajne" je od nastanka samostalne slovenačke države (1991) opterećeno hipotekom afere JBTZ, što je bila popularna skraćenica tokom suđenja četvorici (JBTZ – civili Janša, Tasić, Zavrl i oficir ondašnje JNA Borštner) pred Vojnim sudom u Ljubljani krajem osamdesetih. Povod je bilo odavanje vojne tajne i objavljivanje teksta u "Mladini". Tada se potonji ministar odbrane nezavisne Slovenije Janez Janša (u svojstvu kolumniste "Mladine") našao na optuženičkoj klupi zbog posedovanja tajnog vojnog dokumenta. Slučaj je okončan presudama, ali i opštenarodnim protestima Slovenaca i zahtevima za ubrzano osamostaljenje republike posle čega je Janša dugo godina nosio oreol nacionalnog heroja broj jedan.

Tokom protekle decenije mnogo toga se promenilo iako je ponešto ostalo isto – novinari i danas tvrde da su tajni dokument objavili "zato što je od presudne važnosti za informisanje javnosti". U međuvremenu je, doduše, izmenjena sudska praksa (mada samo delimično), ali zakoni i dalje omogućavaju gonjenje novinara zbog odavanja vojnih tajni iako Blaž Zgaga ne strepi da će završiti u zatvoru. Zahvaljujući aferi JBTZ, u Sloveniji više nema suđenja civilima pred vojnim sudovima. Zapravo – nema ni vojnih sudova, ali više nema ni demonstracija javnosti u ime podrške novinaru koji je otkrio mračnu državnu ili vojnu tajnu.

Skandal oko trapave slovenačko-američke špijunske saradnje po pitanju SRJ otvara, međutim, i jedno esnafsko pitanje – imaju li novinari pravo da štite svoj izvor podataka? Kako predočeni slučaj pokazuje, slovenački novinari su spremni, nasuprot standardima koji vladaju u svetu – da bez zazora vlastima otkriju svoj izvor, čime je poljuljano poverenje svih potencijalno savesnih građana koji raspolažu određenim osetljivim i poverljivim podacima, koje bi rado učinili dostupnim sudu javnosti. Do novinara Zgage je, naime, važilo pravilo da novinar treba da štiti svoje "duboko grlo", pa makar i po cenu sopstvene kože. To pravo novinara da štiti svoj izvor informacije poštuje se u većini evropskih zemalja i SAD, pošto bi posezanje države u to pravo bitno smanjilo dotok saznanja – neformalnim kanalima – u javnost, čime državne administracije štite javnost i društvo od sopstvenih devijacija.

Na isti način je početkom devedesetih Društvo novinara Slovenije pokušalo da isposluje pravnu zaštitu kako novinara, tako i njihovih informatora u domaćem zakonodavstvu. U tadašnji predlog zakona o javnom informisanju trebalo je uključiti i dikciju da "novinari imaju pravo da štite izvor informacija", te da su za čuvanje tajni odgovorni "državni službenici", a ne novinari, koji samo dosledno prenose saznanja do kojih su došli. Cilj ove inicijative bio je, prema rečima tadašnjeg predsednika slovenačkog Društva novinara Marjana Sedmaka, da novinar ne može biti doušnik. A onda je ovaj paragraf o zaštiti izvora informisanja jednostavno iščezao iz konačnog teksta zakona.

PREMETAČINE I CINKAROŠI: "Sava" je samo poslednji u nizu primera u kojima su protagonisti novinari i njihovo pravo da u određenim slučajevima objave državnu tajnu. Hronološki, u Sloveniji stvari oko statusa novinara i njihovih informatora počinju da se komplikuju posle ponovnog uvođenja prakse "informativnih razgovora" s novinarima. Mera je prevršena kad su slovenački policajci 31. decembra 1996. godine upali u stan Bojana Buđe, dopisnika "Večeri" iz Novog Mesta. Prekopali su stan tražeći strogopoverljive dokumente, na osnovu kojih je Buđa napisao i objavio članak o mahinacijama slovenačke politike prilikom kupovine oružja i ostale vojne opreme.

Pošto tražene papire nisu našli, policajci su se zadovoljili konfiskacijom nekoliko Buđinih fajlova. Ondašnji Drnovšekov kabinet ubrzo potresa i drugi, sličan slučaj, kada je novinar Jadran Vatovec u tabloidu "Slovenske novice" objavio faksimil strogopoverljivog izveštaja, na osnovu čega se moglo zaključiti da je Slovenija od Izraela kupila minobacače i municiju koji tehnički nisu bili potpuno ispravni. Ministarstvo odbrane je odmah poslalo predlog tužilaštvu da protiv novinara Vatovca pokrene krivični postupak. Žestoki protesti Društva novinara Slovenije učinili su da zahtev ministarstva odbrane bude odbačen iako je ostala dilema – šta ubuduće raditi u sličnim slučajevima.

Optimizam ne nudi ni činjenica da Slovenija rado preuzima gotova rešenja od suseda iako je istraživanje regulisanja tog pitanja u "malo zapadnijim" državama dalo manje sumorne zaključke. Pitanja vezana za novinarsku branšu širom Evrope bolje su rešena i većina evropskih država usvojila je posebne zakone kojima štiti pravo novinara da zaštite svoj izvor informisanja, dok je publikovanje državnih tajni – bar što se novinara tiče – u principu dozvoljeno. U Nemačkoj, na primer, moguć je kazneni progon državnog službenika koji je novinaru odao tajnu informaciju obeleženu žigom državne tajne, ali nije moguće progoniti novinara ili novine u kojima je ta informacija objavljena. Slična je pravosudna praksa Evropskog suda za ljudska prava i američkog Vrhovnog suda. Od čuvene afere "pentagonskih papira", kada su američke sudije dozvolile da se u "Vašington postu" i "Njujork tajmsu" publikuju strogopoverljive studije o Vijetnamskom ratu, pa do poznatog primera Spyketcher, praksom je potvrđeno isto – novinari u Zapadnoj Evropi i Americi imaju pravo ne samo da informišu javnost i povodom pojedinih osetljivih pitanja zauzimaju stavove nego i da javnosti razotkrivaju važne državne tajne i istovremeno štite izvore svojih podataka. Naročito dobre zakone o zaštiti informacija imaju Holandija, Francuska i Nemačka. U Nemačkoj je, između ostalog, strogo zabranjeno oduzeti novinaru njegove beleške.

Posebno je zanimljivi primer Švedske gde se otišlo tako daleko da je sud u jednom slučaju potvrdio da novinar ima pravo da uništi dokazni meterijal u vezi s počinjenim krivičnim delom, sve kako bi zaštitio svoj izvor. U navedenom slučaju dokazni materijal bila je koža jednog vuka! Taj vuk je mesecima terorisao nekoliko sela, sve dok mu na kraju "nepoznati počinilac" nije došao glave i kao dokaz da štetočine više nema novinaru predao kožu. Novine koje su objavile sliku vučje kože našle su se u procepu – policija je zahtevala da novinar otkrije identitet lovca jer je ubijanje vukova bez dozvole u Švedskoj krivično delo. Novinari su zahtev policije glatko odbili. Onda ih je policija optužila da su uništenjem papira u koji je bila zavijena vučja koža namerno uništili trag koji bi vodio do krivolovca i slučaj predali nadležnom tužiocu. Sud je, međutim, odbranio pravo novinara da štite izvor podataka, čak i po cenu uništenja tragova krivičnog dela.

Evropski standardi u vezi s ovim pitanjem nisu važni samo za službenu Ljubljanu već i za novinare iz ostalih država nekadašnje Jugoslavije. Činjenica je da novinare od pritisaka vlasti i samovolje države štite razni međunarodni sporazumi, ali to ne umanjuje potrebu da se savremeni standardi ugrade u pojedinačna zakonodavstva tranzicijskih država. Posebno ako se zna da je za sada samo Makedonija od svih bivših jugo-republika ustavno definisala pravo novinara da štiti izvor informacija. Utoliko je sudbina novinara upletenih u slovenačku epizodu afere "Sava" u ovom trenutku potpuno zavisna od raspoloženja javnosti i međunarodnog pritiska.

Iz istog broja

Terorizam u Grčkoj

Trenutak istine, ili kraj mita

Sonja Seizova

Trojni samit u Sarajevu

Više od protokola

Radenko Udovičić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu