Svet

Dileme evropske porodice

Nemačko odelo za veliku Evropu

Većina nemačkih partnera u Evropskoj uniji veoma uzdržana, ali i veoma pomno proučava predlog kancelara Gerharda Šredera za istinsku federalizaciju Evropske unije

Nemačko odelo za veliku Evropu 1
NOVE IDEJE, STARI NESPORAZUMI: Simbol Evropske unije

"Veliki federalistički bum!", izvestio je, bolje rečeno pozvao na uzbunu, pariski list "Mond" francusku i evropsku javnost čim je nedavno u Berlinu obelodanjen predlog nemačkog kancelara Gerharda Šredera o korenitoj reformi u cilju jačanja ustanova Evropske unije, ali i o "decentralizaciji" – prenošenju na nivo pojedinih država i pokrajina – nekih bitnih "zajedničkih politika" petnaestorice. To su ogromne subvencije za poljoprivredu i fondovi za izgradnju infrastrukture u onim regionima zemalja članica koji se smatraju "nedovoljno razvijenim", a koje zato treba osposobiti da budu konkurentni na jedinstvenom tržištu Unije. Na te dve stavke otpada i lavovski deo zajedničkog budžeta EU-a od preko 80 milijardi eura, pa bi to bilo naročito bolno bilo za manje bogate partnere u EU-u; to je razlog što se tome oštro protivi naročito Španija!

Šrederov predlog, koji je dobio jasnu podršku javnosti, vladajuće "zelene" i SPD "pozicije" i cele opozicije u samoj Nemačkoj, naišao je (izuzev zadovoljstva u Belgiji) uglavnom na uzdržanost ostalih evropskih partnera, koji su se svi, istovremeno, pomno udubili u razloge i ciljeve ovog ambicioznog i temeljitog plana za prekrajanje u dubinu i širinu Evropske unije.

"DOGRADNJA" NICE: Navode se i čisto unutrašnjopolitički razlozi, odnosno želja Šredera i njegovih socijaldemokrata da perspektivom prenošenja subvencija za poljoprivredu i regionalne fondove na nacionalne vlade pridobiju nemačke seljake i regione, imajući u vidu parlamentarne izbore 2002. Da li se to kroji "nemačko odelo za veliku, proširenu Evropu"? To pitanje svi postavljaju i odgovor je mahom potvrdan, pre svega zato što predložena reforma evropskih ustanova i njihovih nadležnosti i ovlašćenja veoma podseća na federalno ustrojstvo nemačke države.

Šreder je svoj plan obrazložio pre svega potrebom da se "doradi posao iz Nice", kada je posle maratonskog decembarskog susreta lidera petnaestorice jedva utanačen kompromis o najbitnijim promenama u delovanju institucija – naročito načinu odlučivanja, "težini" pojedinih zemalja u tom postupku i zastupljenosti, odnosno broju komesara u Evropskoj komisiji koju bi imala svaka zemlja. Pri tom treba imati u vidu proširenje Evropske unije sa sadašnjih 15 na mogućih 27 članova, pod uslovom da u neko dogledno vreme svih dvanaest zemalja-kandidata Istočne i Srednje Evrope, kao i Kipar i Malta, zaista ispune uslove i ukrcaju se na veliki evropski brod.

Jer, već u Nici su svi bili jedinstveni u glavnom zaključku: Institucije Evropske unije, koje su bile zamišljene i stvorene tako da "pokrivaju" šest, potom dvanaest, pa sad petnaest članica, potpuno bi "zaribale" i sa još četiri-pet, a kamoli svih dvanaest novih partnera.

IDEJA NIJE NOVA: Ali, mnogo šta je u Nici ostalo nedorečeno i zato je odlučeno da se o tome 2004. održi nova velika konferencija vlada petnaestorice. Ova nemačka inicijativa i nije baš nova. Jer, upravo je pre godinu dana možda još žešću raspravu (jer je "probio led") o budućnosti Evrope uskovitlao šef nemačke diplomatije Joška Fišer, tražeći da se otvori "perspektiva federalizacije Evropske unije". Fišer je objasnio da to znači da se federalne strukture stvore na onim nivoima gde postoji interes zemalja članica i gde je to istinski moguće, a ne da se stvaraju neke "Sjedinjene države Evrope".

Tačnije, "moramo proniknuti u to gde je prava ravnoteža između nacije i Evrope". Nekadašnji, a donekle i sada "vunderkind" nemačke i evropske politike Joška Fišer time je hteo da odmah predupredi strahovanja nekih "evroskeptičnih" vlada i naroda među petnaestoricom, pa bi to moglo značiti da se ipak ispunjava ono što je kao zaveštanje velike budućnosti Starog kontinenta ostavio Vinston Čerčil, tražeći 1946. da se evropski demokratski narodi udruže u "Sjedinjene evropske države"…i stanu rame uz rame s Amerikom.

Francuski predsednik Žak Širak je posle Šrederovog predloga izjavio da više voli "Evropu ujedinjenih država", nego "Ujedinene države Evrope", dok su vladajući socijalisti premijera Lionela Žospena, preko partijskog sekretara Fransoa Olanda, rekli da su uslovno za federalizaciju, ali da treba naći "sintezu između Evrope i nacije".

Britanski konzervativci su dosledno odbacili bilo kakvu "supra-naciju", dok je laburistički premijer Toni Bler rekao da on budućnost vidi u "Evropi koja će kao supersila svoju snagu temeljiti na zemljama članicama, a ne supranacionalnim zajedničkim institucijama, stvorenim na osnovi neke konfederacije evropskih država". Slična strahovanja o "opasnosti gubitka nacionalnog suvereniteta" ispoljena su u Švedskoj, pa i Danskoj i Finskoj, naročito kad je reč o tome da se cela sui generis "federacija" EU stavi pod kapu nekog evropskog ustava.

Šreder, međutim, upravo predlaže da se osmisli i ustav EU-a što, razumljivo, toplo podržavaju Evropski parlament i Evropska komisija.

Jer, nemački kancelar smatra da Evropska komisija mora prerasti u pravu "jaku izvršnu vlast", dakle evropsku vladu, dok bi Evropski parlament dobio mnogo veća ovlašćenja i, naročito, jako važnu, skoro potpunu nadležnost za budžet EU-a.

NEMAČKA ŠEMA: Savet ministara Evropske unije, koji je dosad imao praktično isključivu zakonodavnu vlast – što je nailazilo na velike kritike zbog "tajnosti" rada i netransparentnosti – postao bi gornji dom parlamenta petnaestorice, gde bi se usaglašavali ključni interesi pojedinih nacija. Svi u Evropi kažu da to mnogo liči na nemačku šemu vlasti, uz Bundesrat, gornji dom Bundestaga, gde su zastupljeni "lenderi", nemačke savezne pokrajine…

Dakle, "nemački kroj za Evropu" jeste donekle vidljiv, ali tu još nema dokaza da bi to značilo da se iza brda valja neka ambicija "nemačke Evrope", umesto "evropske Nemačke", što je postojano opredeljenje svih nemačkih političara i vlada još od posleratnog kancelara Konrada Adenauera.

Šrederov, bolje rečeno zahtev vladajućeg SPD-a, pa i Fišerovih "zelenih", nadovezuje se na ishod samita u Nici, gde jeste ostvaren veoma opipljiv uspeh u stvaranju "evropske odbrambene strukture", prihvaćena je i veoma važna (iako samo u dogledno vreme obavezujuća, a Šreder traži da postane trajna) "Povelja o osnovnim pravima" svih građana EU-a, nađeno je kompromisno (ali ne i konačno) rešenje i za reformu odlučivanja i ustanova petnaestorice, a "zeleno svetlo" je dato i za "pojačanu saradnju" grupe zemalja unutar Unije koje bi htele da brže napreduju na nekom sektoru, a za koji neke druge zemlje u tom času nemaju interesa. To, recimo, već postoji u pitanju otvorenih granica – Šengen i jedinstvenoj valuti, euru, koji će od januara 2002. zameniti sve evropske "novce"…

Ostaje da se vidi, što mnogi podozrevaju, hoće li ambiciozni rok od 1. januara 2003, za ulazak prve nove zemlje u članstvo Unije, ipak biti "probijen"… Jer, kako sad stvari stoje, tek će na novoj "međuvladinoj konferenciji" 2004. verovatno biti rešena neka vruća pitanja, koja u Nici nisu mogla biti raspletena.

Dogovoreno je, međutim, da će Evropska komisija (izvršno telo i podnosilac predloga mera i odluka Savetu ministara EU-a) umesto sadašnjih 20 komesara, među kojima su "mali" imali po jednog, a "veliki"(Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija i Španija) po dva, od 2005. godine imati samo po jednog komesara svake zemlje članice… u očekivanju da dotad u članstvo uđu neki od kandidata koji su već uveliko u procesu pregovara: Poljska, Češka, Estonija, Mađarska, Slovenija, pa možda i Malta i Kipar.

TEŠKO DO NAGODBE: Veoma je smanjen i broj tema, pitanja za koje je i dalje moguće da neka zemlja stavi veto, a način donošenja odluka "kvalifikovanom većinom" je preuređen tako da bi, i u slučaju da Evropska unija ima 27 članica, odluka bila donesena sa ukupno najmanje 73,4 odsto glasova. Ovi glasovi su "ponderisani", što znači da u slučaju "velikih" – Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije – imaju težinu od po 29 "poena", tu odmah je i Španija sa 27 takvih glasova, što je u istoj meri već predviđeno i za Poljsku, dok Luksemburg dobija četiri "boda"(isto kao i potencijalne članice Slovenija, Letonija, Estonija, Kipar).

Nagodba je jedva postignuta, naročito zbog protivljenja Francuske zahtevu Nemačke da se uvaži činjenica da Nemaca ima 80 miliona, dakle 20 miliona više od Francuza, Italijana i Britanaca (ove zemlje imaju po oko 60 miliona stanovnika) i da Berlin zato ubuduće dobije više "ponderisanih glasova" u odlučivanju nego ostali u velikoj četvorci. Pariz je strahovao da bi Berlin, u slučaju da postane "ravnopravniji" od ostalih, ubuduće, zahvaljujući svojim odličnim vezama i ekonomskom i političkom prisustvu u zemljama kandidatima iz Istočne i Srednje Evrope, mogao krenuti u nove saveze, a na uštrb tradicionalne "nemačko-francuske osovine" i "motora Unije". U Nici se tvrdilo da Francuska nije želela ni da bilo ko iskače u "težini" kad je reč o budućoj politici i strukturi evropske odbrane, iza čega stoje i interesi evropske vojne industrije.

Kompromis u Nici nađen je tako što će se prilikom glasanja i odlučivanja uvek voditi računa i uvažavati tzv. demografski sklop – odnosno da je odluka punovažna tek ako iza nje stoji najmanje 62 odsto stanovništva svih zemalja Unije. Evropski komesar, nadležan za proširenje EU-a, Nemac Ginter Ferhojgen je bez uvijanja predočio da "proširenje Unije postavlja mnogo više pitanja Francuskoj, imajući u vidu njenu istoriju, nego Nemačkoj, gde se na taj projekat gleda kao na nešto prirodno i samo kroz ekonomsku korist. Za Francusku otvaranje prema Istoku jača težinu Nemačke unutar Unije, do te mere da je ugrožena celokupna unutrašnja ravnoteža" i zato o tome Berlin i Pariz moraju ozbiljno razgovarati.

LAVINA: Tu se priča i nastavlja… a pojavili su se i neki novi tonovi u gledanju na Šrederov predlog. Tako pariski nedeljnik "Ekspres" poziva Francusku i vladajuće strukture u Parizu da više ne oklevaju i uključe se u raspravu "zato što je ona otvorena". Nemačko zalaganje za federalnu Uniju "Ekspres" tumači time što su "Nemci zadovoljni sopstvenim federalnim ustanovama, koje su bile oruđe povratka demokratije u njihovu zemlju, poštovanja regionalnih osobenosti, i, konačno, ponovnog ugrađivanja nemačkih istočnih pokrajina posle pada berlinskog zida. Zato Nemci i ne vide bilo šta što bi protivrečilo zamisli da se Unija opremi ustanovama sličnim onima kod njih".

Francuski nedeljnik traži i da Pariz "s voljom i maštom" s Berlinom razmotri "tekovinu francusko-nemačkog partnerstva"… i da se otrgne od "jakobinske tradicije, kojoj se nimalo ne dopada ideja federacije. Jer, ona ne vodi neminovno u neku super državu, već više u decentralizaciju vlasti i odlučivanja".

Francuzi, međutim, tradicionalno podozrevaju da bi stapanje u bilo kakvu supranacionalnu strukturu i mehanizam odlučivanja ugrozilo nacionalne identitete zemalja i naroda petnaestorice i buduće proširene Evrope. Ako bi Nemačka zaista dobila znatno veću ekonomsku težinu, zahvaljujući uticaju na istoku proširene Evropske unije, onda bi to, po mišljenju Pariza, ali i Londona i drugih partnera, značilo i veću političku težinu Berlina… pod uslovom da u međuvremenu to ne bude raspravljeno – kako predlaže "Ekspres".

Nemački kancelar je bez sumnje pokrenuo lavinu razmišljanja o budućnosti Evropske unije i zasad se došlo do faze koju "Mond" ovako svodi: "Šreder je svojim partnerima predložio veliki federalistički preokret koji potencijalno može uzdrmati one zemlje koje su se navikle na postepenu evropsku izgradnju koja uvažava suverenitet." Šreder i Nemci misle da više nema vremena, da se zastarele strukture i mehanizmi moraju poboljšati ako se zaista želi da Evropska unija, kad postane veća, bude snažnija i delotvornija.

Iz istog broja

Makedonija

Lavovi na pruge

Dejan Anastasijević

Češka Republika

Politika i novac

Specijalno za "Vreme" iz Praga, Veljko Samolov

Lokalni izbori u Hrvatskoj

Malo levo, malo desno

Tatjana Tagirov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu