Svet

Neredi u Engleskoj – artikulacija otuđenosti

Nema budućnosti u engleskom sanjarenju 1

MULTIKULTURALNOST: Mural u Hakniju, London / fotografije: reuters

17. 8. 2011. / 16.10

Nema budućnosti u engleskom sanjarenju

Šestoro ljudi je poginulo. To je konačan bilans u ljudskim životima. Materijalna šteta u londonskim neredima procenjena je na preko 200 miliona funti. Svima je jasno da se nešto važno i veliko odigralo. Jasno je i da obim u kome je nasilje eskaliralo ne odgovara povodu. Mediji, političari, javne ličnosti, slučajni očevici, blogeri i svi drugi pokušavaju da nađu neko objašnjenje kako je sve to uopšte bilo moguće. Problem sa mnoštvom raznoraznih, pa i kontradiktornih teorija je da su sve one istinite

Piše: Ivan Jević

Sve je počelo u petak 5. avgusta, kada je policija u razmeni vatre usmrtila dvadesetdevetogodišnjeg Majka Dugana. Umesto da obaveste porodicu ubijenog mladića, što bi bila standardna policijska procedura, oni su ovu vest čuli od medija. Nakon što su se porodica i prijatelji okupili na mirnom protestu ispred policijske stanice opštine Totenhem, policija je odlučila da ih na silu rastera, povredivši pritom jednu šesnaestogodišnju devojku udarcem pendrekom po glavi. Nekoliko dana kasnije policija je u saopštenju priznala da mladić, iako je bio u posedu oružja, nije pucao na policiju, a da je metak koji je završio u policijskom radiju bio ispaljen iz policijskog pištolja, te da je Dugan verovatno usmrćen kada je već ležao na betonu. To je bio neposredan povod. Sledeće večeri neredi su počeli u Totenhemu. Druge večeri su se proširili na ceo London, a veče posle toga na čitavu Englesku.

Da biste imali predstavu o dimenzijama spomenutih događaja, morate u imati u vidu da je gradsko područje Londona po broju stanovnika veličine Srbije – tu živi oko osam miliona ljudi – a uključujući okolnu regiju upućenu na metropolu, i nekoliko puta veći. Zbog arhitekture, tj. činjenice da su retki stambeni objekti sa više od dva sprata, grad je veoma razuđen. Ljudi iz Srbije koji tamo žive umeju da kažu da u Londonu zbog toga možeš da uradiš samo jednu stvar u toku dana. Toliko se mnogo vremena izgubi u prevozu da nakon što ste negde stigli imate energije samo još da se vratite kući.

Totenhem, gde je sve počelo, najsiromašnija je opština severnog, bogatijeg, dela Londona. Inicijalni incident se desio u blizini metro stanice Totenhem Hejl. Ako se vozite samo dve stanice Viktorija linijom sa Ejndžela, prestižnog dela opštine Islington gde će vam kafu naplatiti oko 300 dinara, i izađete iz podzemne železnice u Totenhemu, jasno vam je da ste stigli u kraj koji nije tako opušten i pun nasmejanih ljudi. Sve je malo prljavije i oronulije, ima više emigranata i siromašnih Engleza. Jedno od onih mesta gde ne biste ostavili psa ispred prodavnice. Takvi su, takođe, i skoro čitavi južni i istočni London.

Odmah zatim sledi Brikston u južnom delu grada, u kome su se neredi nastavili. To je od Totenhema udaljeno, izraženo u vremenu putovanja, nešto manje nego od Beograda do Novog Sada. U Brikstonu se nalazi Brikston akademija, jedna od najčuvenijih koncertnih hala u svetu. Nije daleko ni O2 arena, u kojoj se između ostalog igra Masters kup, poslednji teniski turnir u godini. Takođe je poznat i po pesmi legendarne pank grupe The Clash "Guns of Brixton".

Dakle, neredi se nisu širili po modelu šumskog požara. Čim su inicirani u severnom, pojavili su se u većini južnog Londona, kao da je neko dao znak da se sva rušilačka energija odjednom oslobodi i prelije na ulice. Digitalni mediji, kao što su SMS poruke, Tviter i Fejsbuk su bili osnovno sredstvo komunikacije. Vatra nasilja nije se širila polako, od stabla do stabla, već je najednom buknula simultano na nekolicini udaljenih tačaka. Najveća destrukcija se odigrala drugog i trećeg dana nereda na skoro čitavom području južnog Londona. Slike zapaljenih kuća na malim ekranima prenošene su iz Krojdona, a nereda je bilo i u Vulviču, Luišamu, kao i u Pekamu, legendarnom kraju Londona u kome žive braća Troter iz serije Mućke. Nereda je bilo i u istočnom Londonu, u Hakniju, Enfildu, te u Vudgrinu na severu, ali i u zapadnim delovima grada kao što je Kilburn, pa i u fensi Čok Farmu i Kemdenu u kome je doskora vodila svoje bitke Ejmi Vajnhaus.

Trećeg dana nasilje se proširilo na sve veće gradove Engleske: Birmingem, Liverpul, Bristol, poznat po svojoj muzičkoj sceni, grad koji je dom grupa Massive Attack i Portishead kao i Tricky, te u Mančester, koji sem po fudbalu znamo i po bogatoj muzičkoj istoriji, odakle potiču Joy Division, Stone Roses, The Smiths, Oasis. Ako ste ikada pogledali epizodu serije Shameless koja pruža odličan uvid u mentalitet sitnokriminalnih marginalaca sa severa Engleske, neće vas začuditi da među uhapšenima u Mančesteru ima i stanovnika Gortona, predgrađa u kome je ova serija snimana.

MLADI, SIROMAŠNI, TAMNOPUTI MUŠKARCI: Ako se kao emigrant nađete u Londonu i pokušate tu da živite, na samom početku imate osećanje da ste se našli u centru sveta. Grad oko vas je spomenik civilizacije i kulture. Čini se da se sve što ljudsko biće može da poželi nalazi tu na dohvat ruke, ili barem iza ćoška. U isto vreme imate kontradiktorno osećanje da ništa od toga nije za vas. To osećanje sistematske uskraćenosti nadomak Svega je osećanje većine mladih izgrednika na vatrom osvetljenim ulicama Londona koje smo gledali u medijskim izveštajima prošle nedelje, bez obzira na njihovu boju kože i zemlju porekla.

Ono što najviše zapanjuje sve izveštače i komentatore upravo je ta raznorodnost učesnika i njihovih motiva. Evo nekoliko anegdotskih primera. Najmlađi privedeni izgrednik je dečak od jedanaest godina iz Romforda u pokrajini Eseks koji je ukrao novu korpu za otpatke u vrednosti 50 funti iz lokalne radnje lanca "Debenhams" dok je vrednost polomljenog izloga iznosila 6000 funti. Tu se našla sedamnaestogodišnja balerina koja je ukrala dva LCD televizora iz "Richer Sounds" radnje u Krojdonu, pa Antoni Aleksis Bejli, tridesetjednogodišnji prosvetni radnik iz Stokvela u južnom Londonu, Lora Džonson stara devetnaest godina, ćerka jednog engleskog milionera, koja je uhapšena zato što je bila za volanom automobila u kome su pronađeni ukradeni elektronski aparati i alkoholna pića u vrednosti od 5000 funti. Ukupno je u Londonu uhapšeno 1047 ljudi, u Birmingemu 445 i 178 u Mančesteru. Od ukupnog broja uhapšenih u Londonu većina su punoletni, 83 odsto, velika većina je muškog pola – samo 22 žene, od kojih tek dve maloletne. Ne postoje tačni podaci, ali čini se da je znatna većina uhapšenih nezaposlena. Dakle, opšti je utisak da su u neredima uglavnom učestvovali mladi muškarci iz siromašnih predgrađa. Ono što je takođe jasno, ali niko u Engleskoj ne usuđuje se da to prevali preko usana, jeste da je dobar deo njih crne kože.

Što se motiva tiče, tu je takođe širok dijapazon. Uobičajeni, politički ili ideološki, razlozi za nerede čini se da nisu imali nikakvog uticaja. Prvo, tu je krađa, bez obzira da li su to ljudi koji se i inače bave tim zanatom ili su samo oportunisti. Na engleskom se ta aktivnost označava rečju looting, za šta ne postoji adekvatan prevod. Poznata drama Džoa Ortona Loot se na srpskom zove Plen. Reč looting za razliku od stealing (krasti) koristi se za ratni plen ili uzgrednu krađu tokom nekih drugih, tragičnih događaja. Izrazito negativno emotivno značenje vezuje se u Engleskoj za ovu reč još od Drugog svetskog rata, kada su tokom nemačkog bombardovanja bande mladih ljudi organizovano pljačkale radnje i kuće Londonaca skrivenih po skloništima. Lopov je kriminalac, looter je moralno besprizorna osoba. Dosta učesnika nereda je bilo napolju samo da bi nekoga povredili, iz puke radoznalosti ili jednostavno zato što mogu. Jedno od najzabavnijih objašnjenja zašto su neredi bili tako masovni i toliko dugo trajali jeste što je raspust, pa mladi ljudi ostaju duže budni uveče. Džo Doling, petnaestogodišnji bloger, opisuje "gušeće osećanje dosade" koje mladi ljudi doživljavaju tokom raspusta. U ovim neredima, kaže autor, konačno su imali "šta da rade".

I DOBAR I ZAO: Druge večeri nereda televizijske ekipe su se okupile u Totenhemu pokušavajući da intervjuišu neke od izgrednika. Na pitanje da li su ovakvim ponašanjem zaista nešto postigli, mladić je odgovorio: "Jesmo. Ne biste sada razgovarali sa mnom da nije bilo nereda." Neredi se tiču moći i katarze, kaže jedno od najiskrenijih, socijalno-psiholoških objašnjenja. Ljudi učestvuju u neredima zato što se osećaju moćnim, makar na jednu noć. Njima je tokom čitavog života ponavljano da su bezvredni. Odjednom, oni shvataju da u dovoljnom broju mogu da urade sve, bukvalno sve što požele. Ljudi kojima poštovanje nikada nije ukazano osećaju da nemaju puno razloga da sami pokažu poštovanje prema drugima.

Suspenzija moralnih i društvenih normi je ono što je zaprepastilo posmatrače, ali čini se i same izgrednike. U čuvenom video-snimku koji je postao senzacija na Jutjubu vidi se kako dvojica mladića prvo podižu sa poda, pa zatim i pljačkaju malezijskog studenta Asirafa Hazika, koga je prethodno, bez ikakvog povoda, pretukla grupa srednjoškolaca polomivši mu vilicu. Ovaj slučaj je sa samog vrha vlasti predstavljen kao potvrda argumenta o hipokriziji izgrednika, koji pod izgovorom socijalnih protesta koriste priliku za prost kriminal. Verujem da je problem sa ovim neredima, zbog čega je naša moralna intuicija potpuno zbunjena, što ovde nema nekog prepredenog cilja, gde je jedan postupak samo pokriće za nešto zlokobnije. Stvar je u tome da su oba postupka u slučaju malezijskog studenta autentična. Izgrednici su i iskreno pomogli mladiću da ustane i zatim ga iskreno opljačkali. Čitav događaj može da se posmatra kao veliki socijalni eksperiment. Naime, i Hobs i Lok su u pravu. Čovek je inherentno i dobar i zao.

Kao i tokom noći 5. na 6. oktobar 2000. godine u Beogradu, kada smo u par sati prošli od jednog sistema, preko neobuzdane slobode i anarhije, sve do organizacije novog društvenog poretka, slično se moglo u toku četiri dana engleskih nemira videti kako se iz haosa spontano rađaju prvi znaci društva, odnosno samoorganizovanja u zajedničkom interesu. Jedan od primera je naselje Eltam u južnom Londonu. Iako su sva okolna naselja porazbijana i uništena, stotine stanovnika Eltama je izašlo na ulice i zaštitilo svoje radnje i kuće. Ni jedan jedini prozor nije polupan. U jednoj dugačkoj ulici koja, menjajući svojom dužinom nekoliko imena, od Šordidža, koji je istočni deo centra grada i popularno mesto za noćni život, vodi sve do Totenhema, većinu radnji drže Englezi arapskog porekla. U toj ulici, ako se dobro sećam, ima isti broj minareta kao i u čitavoj Švajcarskoj, četiri. Vlasnici i zaposleni u tim radnjama su izašli na ulicu sa bejzbol palicama i branili ih od vandala. Povodom toga neko je ostavio na Tviteru sledeći ironičan post: "Prokleti emigranti. Došli su ovde da štite naše radnje i naš komšiluk."

Četiri od šest života su izgubljena u pokušajima da se suprotstavi izgrednicima. Ričard Manington Bous, star 68 godina, napadnut je i pretučen kada je pokušao da ugasi požar u naselju Iling. Par dana kasnije preminuo je u bolnici.

S obzirom da su sve stege popustile, različiti sitni konflikti koji su se akumulirali ispod površine odjednom su prekipeli. Tako su lokalne bande tokom nekoliko noći nereda vodile prave rovovske borbe po linijama razgraničenja. To se desilo i sa jednim od međuetničkih sukoba koji su tinjali – onim između lokalnih Arapa i osoba crne boje kože. Trojica azijskih Britanaca, kako se to politički korektno zove, koji su poginuli u Birmingemu, pripadali su grupi od osamdeset mladih ljudi iz te zajednice, a pojavili su se na ulici u nameri da zaštite svoj komšiluk nakon što je opljačkana benzinska pumpa "Jet". Braća Šazad Ali (32) i Abdul Musavir (30), kao i devetnaestogodišnji Harun Jahan poginuli su kada je na njih naleteo automobil pun izgrednika crne puti. Očevici govore da njihova smrt nije bila slučajna s obzirom da je audi koji ih je usmrtio morao da skrene van putanje kojom se kretao na trotoar na kome su se mladići nalazili.

REAKCIJA: Tek trećeg dana nereda premijer Engleske Džejms Kamerun je prekinuo godišnji odmor i vratio se iz svoje vile u Toskani. Kameron je odmah po povratku zauzeo tvrd stav u najboljoj tradiciji tačerizma. Doveli su 16.000 policajaca u London i dali im ovlašćenja da ako bude potrebno koriste vodene topove i gumene metke, sredstva za kontrolu mase koja su do sada bila rezervisana samo sa Severnu Irsku i nisu se koristila u samoj Engleskoj. Sve što se dešavalo jednostavno je proglasio kriminalom, zapretio da za to neće biti nikakvog razumevanja kao i oštrim kaznama. Sve što je obećao obistinilo se. Policija je svojim brojem i aktivnostima prekinula nerede, a sudovi su radili dan i noć osuđujući sve izgrednike na maksimalne zatvorske kazne.

Dakle, vlast je zabila glavu u pesak pravosuđa i ne pokušavši da razume uzroke nasilja ni da spreči da se ono ponovi. Britanskim novinarima nije bilo teško pa su našli jedan Kameronov govor o nasilju noževima, veoma rasprostranjen među urbanim bandama, iz 2008. godine, dok je još bio u opoziciji. Tada je rekao: "Ako neko misli da će samo merama pravosuđa zaustaviti nasilje na našim ulicama, taj ne razume obim i prirodu društvenog sloma koje ga je izazvalo. Zato moramo biti beskompromisni u vezi sa ključnim društvenim reformama koje će nam svima zajedno pomoći da popravimo naše slomljeno društvo." Kameron iz 2008. je u pravu. Međutim, Kemeron iz 2011. je nakon dve godine vlasti samo produbio društvenu krizu, prevashodno svojim budžetskim rezovima kojima je teret krize prebacio na srednji i niži sloj britanskog društva.

Priroda transgresije izgrednika nereda uznemirila je kako političare tako i ostatak engleskog društva. Kao da su besciljnošću svojih akata ovi mladi ljudi udarili na sam temelj civilizacije koja je postala stub njihovog identiteta. Ova rigidna reakcija britanske javnosti reflektuje nesposobnost razumevanja onoga što se desilo i strah od te nesposobnosti. Reakcija je slična reakciji Norvežana koji su, besni na masovnog ubicu Brevika, tražili da se ponovo uspostavi smrtna kazna samo da bi njega pogubili, pa da se odmah posle izglasa njeno ponovno ukidanje. U opštem gnevu, preko 100.000 ljudi je u Engleskoj potpisalo onlajn peticiju da se ukinu sve beneficije na koje su uhapšeni i osuđeni izgrednici do tada polagali pravo. Time su, paradoksalno, retroaktivno potvrdili sve socijalne razloge zbog kojih su ovi ljudi uopšte i bili na ulicama. Gašenje požara benzinom, veli stara izreka. Sve peticije koje potpiše preko 100.000 ljudi Parlament mora da stavi na dnevni red. Još se ne zna kakvi su izgledi da ovaj predlog uskoro postane zakon, ali su vladajući konzervativci potvrdili da će podržati inicijativu.

Tako bi se moglo desiti da, recimo, Nikolas Robinson, dvadesettrogodišnji student elektronike koji je uhapšen i osuđen na maksimalnu kaznu od šest meseci zatvora zato što je iz već obijenog izloga samoposluge "Lidl" ukrao flašu vode vrednu 3,50 funti, zauvek izgubi pravo da traži bilo kakve beneficije od države. Zatvorenici koji nisu osuđeni za zločine povezane sa neredima i dalje bi zadržali pravo na ove beneficije. Kriminalci osuđeni za silovanje nakon izlaska iz zatvora imali bi pravo na pomoć države, ali ne i osoba koja je ukrala flašu vode.

MORALNA I KULTURNA KONFUZIJA: Sa kulturološkog stanovišta, neredi na prvi pogled deluju kao pank utopija. Najčešći naslov u novinama preuzet je iz imena pesme grupe The Clash iz 1977. godine London’s Burning. Ideja nasilnih protesta i anarhije je centralna tema pank poetike. Ali tu ideološku stranu panka ne treba shvatiti preozbiljno. Ideologija panka je uvek bila deo ikonografije. Praznina i pobuna su bile šik – neka vrsta, između ostalog, modnog stava. Iako hiljade mladih ljudi koji divljaju i ruše sve pred sobom na ulicama engleskih gradova možda podsećaju na lajdonovsku viziju anarhističke pobune, ovoj pobuni nedostaje određena kulturna verifikacija koja bi joj dala smisao. Pank je bio socijalni i fashion pokret, ali je imao i soundtrack – bio je takođe i muzički pravac. Kad oduzmete kulturu iz pobune, od utopije postane obična noćna mora.

Ako pogledamo svet u kome žive današnji učesnici pobune sa kulturnog aspekta, vidimo jedan konglomerat slučajnih uticaja. U međusobnoj komunikaciji policiju su zvali feds, kako se u američkim serijama skraćeno zove federalna policija odnosno FBI. Takve policije nema u Engleskoj. Serija Wire, popularna među mladim Britancima, uticala je na žargon i estetiku nereda. Neki od njih su nosili marame preko lica, dok su neki bez ikakve zaštite svog identiteta ulazili u radnje sa razbijenim izlozima. Socijalne internet mreže su preplavljene ljudima koji su se, hvaleći se svojim učešćem u pljački, slikali na mestu zločina sa ukradenom robom. Moralna i kulturna konfuzija u glavama uvek idu ruku podruku.

Nakon što su se pojavile prve reakcije koje nerede objašnjavaju siromaštvom, istog trenutka se začuo kontraargument da niko od njih ne krade hleb i mleko već patike, plazma televizore, bluberay uređaje, laptope. Opljačkane su radnje "Gucci" i "Armani" iz kojih je odneto oko pola miliona funti robe. Lanac radnji koji je pretrpeo najviše štete je "JD Sports" koji prodaje upravo uličnu – street – odeću, trenerke, patike i dukseve sa kapuljačama kakve smo najčešće viđali na izgrednicima. Zabeležen je i slučaj da su u obijenu H&M radnju u tržnom centru "Vudgrin", mladići ulazili i probali stvari pre nego što bi se odlučili da ih "privatizuju".

Da su krali ono što se očekuje da siromašni ljudi kradu, to bi ostatak društva mogao nekako da razume, umeli bi da smeste taj bunt u neku racionalnu kategoriju. Ovako, sve se čini kao pohlepa i oportunizam kriminalaca. Međutim, uskraćenost je takođe određena kulturom. Kultura služi da ti kaže šta da želiš. Ovi ljudi su ceo život okruženi tabloidima, fudbalom i reality televizijom. Oni su iskoristili priliku da prigrabe ono što im je saopštavano da im je potrebno. Dvanaestogodišnji Elias Vačendže je napisao članak za lokalne omladinske novine pod naslovom "Neredi: pogled jednog dvanaestogodišnjaka" u kome kaže: "Omladina je opustošila JD, Foot Locker i Curry’s širom južnog Londona. Mislim da ovo potpuno poništava smisao pobune. Mladi izgledaju kao siledžije koje žele da lepo izgledaju i igraju igrice na XBOX360. Jedina radnja koja nije opljačkana u Klepamu je knjižara Waterstones."

Zoi Vilijams, komentator lista "Gardijan", razmatra tezu da su nemiri po prirodi bili nihilistički i pita se: "Kako možeš da prestaneš da veruješ u zakon i poredak, u moralni univerzum, ljudsku saradnju, smisao postojanja, a ipak i dalje veruješ u sportsku opremu?" Čini se da je suprotno tačno, upravo je ovaj konzumerizam savršen izraz nihilizma – otuđenost od društvene realnosti i svih njenih vrednosti.

Ako čitav događaj treba svesti na jednu formu, onda bi to bio horor film. Scenario londonskih nemira podsećao je na neko od ostvarenja ovog žanra u kome je odlukom autora iz radnje uklonjen jedan stub konstitutivne fikcije i čitava se realnost, kakvom je poznajemo, raspala pred našim očima. U tom smislu londonski događaji više podsećaju na Hičkokove Ptice i Noć živih mrtvaca, nego na Paklenu pomorandžu ili Sex Pistols.

Sva ta tradicija i rigidna stabilnost engleskih društvenih i državnih institucija dovela je do potpune zbunjenosti svih koji bi trebalo da reaguju na ovakve događaje: od političara, preko medija, intelektualaca pa do internet esejista. Vera u poredak i institucije sistema je toliko jaka da su se prizori sa ulica Londona činili neverovatnim u trenutku dok su se dešavali. Tokom subote i nedelje na BBC-ju su se pojavili mnogi čije se mišljenje urednicima činilo relevantnim, a koji su umeli da ponove samo impotentnu osudu nasilja s jedne, i vlasti i policije, koja to nije sprečila, sa druge strane. Stiče se utisak da prosečan Englez misli da je sve što treba da uradi, da se rodi i plaća porez, a da je država odgovorna za sve ostalo što može da krene loše.

Istina je da je ova erupcija nasilja bila potpuno nepredvidljiva, kao i da je, jednom kad je krenula, bila posve prirodna. Većina prvih reakcija na nerede podsećala je na komentatora fudbalske utakmice između Engleske i Nemačke sa poslednjeg Svetskog prvenstva. Taj stariji engleski gospodin je od 2:0 za Nemce pa do kraja ponavljao "oh my, oh my". Tradicija koja je dugo bila izvor stabilnosti usled svoje rigidnosti je konzervirala društvo i proizvodila pritisak na socijalnu realnost da joj se prilagodi. A realnost je neumoljiva. U međuvremenu su se tu rodili u siromaštvu, ili su se doselili neki ljudi, koji su, neinformisani o svim tim lepim vrednostima engleskog društva, životarili na marginama i postajali sve nezadovoljniji. Kao što bi vam svaki priručnik psihoanalize rekao, što se unutrašnja tenzija duže potiskuje, to će njen izliv, kad jednom konačno eksplodira, biti iracionalniji i nasilniji. Engleska je podeljena i ne zna kako da započne dijalog. Nezadovoljne mase nemaju načina da artikulišu svoje probleme unutar političkog sistema. Vlast ne ume da ih čuje. Zato je ono što je izbilo na videlo bilo toliko neartikulisano, nekontrolisano, destruktivno. Pistolsi su pre 33 godine barem imali gitare i stihove koji se ne rimuju: "There is no future in England’s dreaming".

Zatvorska pobuna

Kao psihiloško objašnjenje nereda čula se nekolicina jednostavnih objašnjenja koja govore o isključenosti i nemoći mladih ljudi i psihologiji mase. Naime, kaže se da je ovo bila prirodna reakcija na brutalnost siromaštva. Međutim, objašnjenje koje za Londonski "Gardijan" iznosi forenzički patolog Kej Nuni, zavređuje pažnju svojom preciznošću. Nuni upoređuje nerede sa zatvorskim pobunama. Obično u delu zatvora koji služi za izolaciju najnasilnijih zatvorenika započne glasina da je neko povređen na neki način. Zatim se dešava neka vrsta moralnog protesta koja se ispoljava u formi osvete sa sebičnim ciljevima. Ne postoji viši razlog, samo veliki broj ljudi sa istorijom impulsivnog ponašanja koji učestvuju u velikoj avanturi.


Siromašni

Obično se polazi od toga da siromašniji stanovnici Londona naseljavaju jug i istok metropole, ali zbog specifične socijalne politike siromašnih ima svuda po Londonu. Već od polovine devetnaestog veka Englezi su počeli da prave takozvane council estate, odnosno opštinske ili, kako se to kod nas zove, socijalne stanove. Takve kuće su vlasništvo opštine, ali se daju na korišćenje siromašnijim slojevima stanovništva besplatno ili u vidu beneficiranih stanarina. Naročit procvat ova gradnja je doživela posle Drugog svetskog rata, s obzirom da su ove građevine podizane na mestu zgrada koje su uništene u bombardovanju. Da bi izbegli stvaranje geta, vlasti Londona su ravnomerno gradile ove objekte u svim opštinama širom grada, tako da ovih stanova, koje svako ko boravi u Londonu duže od dva dana nauči da prepoznaje zbog njihove ružnoće, ima i u Čelziju i Noting Hilu i Kensingtonu i u ostalim prestižnim četvrtima, blizu ili odmah pored kuća londonske elite. Oko 40 odsto ljudi u Britaniji živi u ovakvim stanovima. Upravo su ukidanje beneficija jeftinog stanovanja jedan od najoštrijih zahteva protiv osuđenih učesnika nereda.


Uljuljkano Kraljevstvo

Za "Vreme" iz Londona

Ujedinjeno Kraljevstvo je zemlja gde se ne događa previše baš loših stvari. Izbegavamo vojne pučeve, nismo žrtve zemljotresa, uragani ne pustoše naše primorske gradove. Seoski sveštenici umeju da počine "diskretna" ubistva iz ljubomore samo u svetu Inspektora Morsa i Barnabija; ali sve u svemu, imamo iza sebe dostignuće značajne stabilnosti.

Stabilnost je tolika da se većina ne seća ili nikada nije znala da smo odsekli glavu svome kralju i postavili građansku vladu deset godina pre Francuske revolucije, samo da bismo vratili na vlast njegovog sina deset godina kasnije odlučivši da je monarhija manje od dva zla.

Stabilnost je tolika da je lako zaboraviti kako je relativno normalno da periode ekonomske krize obeleže građanski nemiri. Rane 80-e su bile prilično grozne. To vreme dobro opisuje hit Ghost Town grupe Specials. To vreme je takođe obeleženo neredima u londonskom Brikstonu i liverpulskom Tokstitu 1981. godine, nakon čega je sledila Bitka kod Orgrivija između policije i rudara u štrajku 1984. godine, neredi u Totenhemu i Bristolu 1985. godine te Binfildska bitka između policije i nomadskih hipija iste godine, koja je predstavljala najmasovnije hapšenje u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Ranih 90-ih bilo je više politički motivisanih nereda: Poll Tax (nešto slično komunalijama, prim. prev.) neredi iz 1990. godine, sukobi policije sa ekološkim aktivistima i protestima zbog izgradnje određenih puteva, antiratni protesti i drugi. Ono što se posebno izdvaja je protest "Ne u moje ime" zbog rata u Iraku, najveće demonstracije u istoriji Engleske na kojima je učestvovalo milion ljudi, kao i protest protiv grupe G7. Ovo su retki primeri velikih demonstracija u doba ekonomskog procvata.

London je veliki grad od osam miliona ljudi. Linija metroa koja ide s kraja na kraj Londona, The Central Line, je obima 74 kilometra. London zapošljava 30 odsto ljudi u Britaniji i ima, verovatno, najraznovrsniju etničku strukturu od svih gradova na svetu. U tom svetlu je neverovatno kako se svi sasvim lepo slažemo većinu vremena.

MIRNA KOEGZISTENCIJA: Kao retko gde, naša policija nije naoružana. Od nas se ne traži da nosimo identifikaciona dokumenta niti ih bilo ko traži da ih pokažemo. Ne postoji stvar kao što je lična karta. Naše kretanje nije zvanično nadgledano ili proveravano. Naše gej parade su razdragani događaji sa policajcima koji plešu i šarenim zastavama. Postoji veoma malo međuetničkog nasilja. Kada se imaju u vidu etnički odnosi na Balkanu, na primer, London se može uzeti kao pozitivan primer. Kao što je slučaj sa svim pravim metropolama, opšte pravilo je – gledaj svoja posla i niko ti neće smetati. U Totenhemu, gde su nemiri počeli, možeš da posetiš turskog advokata, grčkog pekara, kupiš odelo od kongoanskog krojača, pomoliš se u kurdskoj džamiji, i uložiš nešto novca u magične sveće santerijanskog sveštenika iz Venecuele, pre večere u restoranu koji služi specijalitete iz Etiopije ili Sijera Leonea – sve u jednom danu. Da sve ovo koegzistira u miru 99 odsto vremena malo je čudo.

Za mene, u ovom kontekstu, nije previše neobično da su se neredi odigrali. Trenutno smo u najgoroj recesiji od 1920-ih koja je, kako nam je saopšteno, neobično duga i neprijatna za modernu eru. Leto je, škole i fakulteti su zatvoreni, nezaposlenost je visoka i ljudi nemaju novac da otputuju na odmor. Tokom leta videli smo narodne ustanke i građanske nemire u Grčkoj, Tunisu, Egiptu, Libiji, Bahreinu, Izraelu, Brazilu.

Takođe, kao što su mnogi primetili, ovo pogoršanje ekonomskih uslova je pojačalo uskraćenost nižih slojeva. Jedna od stvari koje sam primetio živeći u Srbiji jeste da je mnogo lakše živeti sa manje novca zato što ima manje stvari koje možeš kupiti. Sama raznovrsnost proizvoda dostupnih u UK, od supermarketa do butika, je neverovatna. To bogatstvo nam se stalno nameće i preko časopisa, na televiziji i kroz te, lako lomljive, izloge radnji.

Živeo sam pet godina svoje pozne mladosti u Severnoj Irskoj, gde su neredi neka vrsta nacionalnog sporta. Trajali su jedan mesec svakog leta, od 12. jula do sredine avgusta. Svi su znali šta će se desiti, svi se pripreme, i preostaje ti ili da se priključiš ili da odeš iz grada. Zatim se svi vrate nazad i nakon sveg tog rusvaja nastave sa svojim poslom, dok se ne približi sledeći jul i sve počne ponovo. Takođe, živeo sam i tri i po godine u Srbiji, gde su neredi pratili gej parade, hapšenje Karadžića, godišnjice NATO bombardovanja i druge prilike koje su se ukazivale.

Mislim da je razlika u tome što Englezi prosto nisu navikli na nerede. Ovakve stvari se dešavaju jednom u deset godina ili ređe. Jedan prijatelj mi je rekao: "Bio sam zabrinut za svoju porodicu." Moram da priznam da ja nisam. Drugi prijatelj mi je poslao poruku na Fejsbuku u ponedeljak da su neredi počeli u kraju Elephant and Castle u kome ja živim, tako da sam kad sam stavio sina da spava izašao napolje oko devet časova uveče da vidim šta se dešava. Zakasnio sam. Ulica Walworth road je zatvorena trakom. Pitao sam policajku kako da prođem tuda da bih otišao da kupim pivo. Ona mi je ljubazno objasnila. Domar u obližnjoj zgradi je sa entuzijazmom sprovodio grupe ljudi da prođu kroz zgradu da bi izbegli blokadu ulice dok je u ruci držao betonsku kocku i objašnjavao nam da su upravo to oružje izgrednici koristili i gde su ga tačno nabavili.

PRECIZNI NAPADI: Napad na Elephant and Castle je bio hirurški precizan. Celom dužinom dobro posećene ulice sa radnjama opljačkali su samo par radnji: prodavnicu elektronskih uređaja, "Foot Locker" sa patikama, prodavnicu italijanske obuće, zalagaonicu "Cash Converters" punu elektronske opreme koju su nedavno prodali ljudi kojima je sreća okrenula leđa i koji su verovatno od iste fele kao i izgrednici, zatim "Argos" radnja za katalošku prodaju stvari za domaćinstvo i prodavnicu "Carphone Warehouse" punu ajfon i blekberi telefona. Sve je bilo gotovo za sat.

Činjenica da su svi poludeli zbog nemira, kao što se to desilo sa Rodney King nemirima u Los Anđelesu 1992. godine, činjenica da svi uzdišu kako nemamo dovoljno policije (6000 za razliku od Njujorka gde ih je 40.000!), činjenica da su političari smatrali da je policija bila nedovoljno nasilna, činjenica da svi imaju neku teoriju o tome, samo pojačava argument da se ovakve stvari ovde ne dešavaju često. Međutim, one se dešavaju, uvek su se dešavale i čini se da imaju neke veze sa ekonomskim faktorima.

Takođe, poseban je izazov razumeti ih. Izazovnije od predviđanja da li će desničari imati primedbe na gej prajd u Beogradu, iako je londonskim neredima nedostajalo živopisno prisustvo pravoslavnih sveštenika u mantijama.

Konačno, većina ljudi koje poznajem pratili su nerede na televiziji i direktno su pogođeni samo utoliko što su imali prekid u snabdevanju iz lokalnih radnji i prekid u lokalnim saobraćajnim linijama. Bilo je loše, pet ljudi je izgubilo život i radnje su uništene. Sada svi mogu da se bace na analizu do sledećeg puta.

Toby Brundin

Iz istog broja

Ratovanje na internetu

Vendeta u najavi

Marija Vidić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu