Svet

Kina – Tajvan

Na novom početku

Za vreme tročasovnog televizijskog programa na tajvanskoj televiziji prošlog četvrtka, tajvanski građani i firme donirali devet miliona dolara za obnovu škola u zemljotresu pogođenoj provinciji Sečuan

Specijalno za "Vreme" iz Pekinga

Na novom početku 1
OTKLON OD PRETHODNIKA: Čen Šuibian

Pregovarači Kine i Tajvana sreću se ove nedelje prvi put nakon devet godina kako bi potvrdili i definisali dogovor o uspostavljanju direktnih letova i pojačanog turizma. Ovo su mali, gotovo simbolički prvi koraci u nepoznato: iskrenu saradnju i usklađivanje između dve Kine: Narodne Republike i Republike, odnosno Tajvana.

U vazda dinamičnoj kineskoj političkoj svakodnevici, zaista važni, veliki nedavni uspesi kineske diplomatije poput posete Dimitrija Medvedeva Pekingu, kao prvoj stanici po preuzimanju dužnosti predsednika Ruske Federacije, proglašenje "novog proleća" u kinesko-japanskim odnosima tokom posete predsednika Hua Japanu i potpisivanje strateškog partnerstva sa Republikom Korejom, da nabrojim samo neke, nisu mogli doći do izražaja. Serija događaja koji su pratili nerede na Tibetu, nesrećno putešestvije olimpijske baklje po svetu i razoran zemljotres u jugozapadnoj Kini 12. maja sasvim su zaokupili pažnju javnosti i emotivno traumirali Kineze do bola koji se na trenutke mogao osetiti u vazduhu, a konstantno u medijima i dnevnim razgovorima. Tek je istorijski novi početak sa Tajvanom došao kao neka energetska pilula, lek na ranu, događaj koji je bar za trenutak rasterao tmurne oblake i doneo nešto prave radosti kineskim patriotama.

ISTORIJA: Narodna Republika Kina i Tajvan (zvanično ime Republika Kina) dve su strane istog novčića. Njihova odvojena istorija počinje 1949. godine kada nakon pobede u građanskom ratu, koji se nastavio po završetku Drugog svetskog rata u Kini, Komunistička partija preuzima vlast nad celom teritorijom Kine, osim Tajvana (ili Formoze, kako se tada zvao), ostrva u jugoistočnom Kineskom moru. Vekovima smatran krajnjom provincijom kineskog carstva u koju su bili proganjani neposlušni generali i vlastelini, Tajvan je tada prolazio kroz sopstveni haos, izazvan nedavnim povratkom iz japanskog okrilja, brutalnom vlašću Kuomintanga, do tada vladajuće partije i u Kini i na ostrvu, inflacijom, nezaposlenošću i stalno rastućim brojem imigranata koji su bežali od građanskog rata i iz područja koja su dospevala pod vlast komunista. Njihov je broj na kraju dogurao do dva miliona, uključujući i dotadašnjeg kineskog diktatora generala Čang Kaji Šeka i njegovu svitu, ostatke kuomintanške armije i bogatstva državnog trezora. Generalisimo je na ostrvu uspostavio diktaturu koja će suštinski trajati sve do 1991. i prvih opštenarodnih izbora.

I Mao Cedung na jednoj, pobedničkoj, i generalisimo Čang na drugoj, izbegličkoj strani, zarekli su se da će opet ujediniti Kinu. Međutim, to je postajalo sve teže kako su godine odmicale i dve Kine se našle na suprotnim polovima hladnog rata. Već sa početkom Korejskog rata 1950, SAD su odlučile da Tajvan uzmu pod svoju zaštitu i onemoguće eventualni kineski napad na ostrvo, i praktično su postavile Tajvan na prvu liniju odbrane protiv širenja komunizma u Aziji. To se, zapravo, po sam Tajvan pokazalo kao vrlo dobro jer je do dan-danas primalac američke političke, ekonomske, tehnološke i vojne podrške.

Međutim, početkom sedamdesetih, kada su tenzije na relaciji SAD–Rusija, ali i Kina–Rusija, dostizale vrhunac, američka diplomatija je napravila veliki zaokret. Iako je Tajvan i dalje bio važan strateški partner u Aziji (danas se, delimično u šali, često naziva najvećim američkim nosačem aviona u Pacifiku) i primalac gorenavedene pomoći, SAD su izrežirale da se Tajvan izbaci iz UN-a i da se mesto ustupi Kini. Zatim su SAD, što su sledile i gotovo sve druge zemlje, preselile svoju ambasadu u Peking. U cilju dobijanja strateškog preimućstva nad SSSR, Peking je promovisan u silu, a Tajpej postao građanin drugog reda. U kontekstu sve jače želje Tajvanaca da postanu nezavisni od NR Kine, što je na Tajvanu postala mejnstrim ideja još šezdesetih, ovakav obrt značio je praktično i američko pristajanje na princip "jedne Kine", odnosno neodvojivosti Kine i Tajvana, što Kina nikada nije ni dovodila u pitanje.

Od tada se manje-više održavao status quo, i tek bi povremeno neka pošiljka oružja iz SAD za Tajvan ili neka "prigodna" vojna vežba u Tajvanskom moreuzu podigla pritisak drugoj strani. I Kina i Tajvan su 80-ih i 90-ih bili i previše zaokupljeni sobom: Kina pre svega ekonomskim reformama, a Tajvan tranzicijom ka demokratiji, da bi uopšte imali energiju i kapacitet da se uhvate u koštac sa tako velikim problemom kao što je njihov međusobni odnos. U tom kontekstu, dve strane su se složile, takozvanim "konsenzusom 1992", da se ne slažu o statusu Tajvana, ali se slažu da postoji samo jedna Kina. I tako sve do 2000. godine….

Na novom početku 2
VIŠE OD PROTOKOLA: Visoke delegacije Kine i Tajvana u Pekingu

NASLEDSTVO ČEN ŠUIBIANA: Nakon drugih slobodnih predsedničkih izbora, prvi put se na čelu Tajvana našao neko ko nije pripadao partiji Kuomintang. Čen Šuibian, lider Demokratske progresivne partije, sa reputacijom borca za demokratska prava u vreme autoritarnog kuomintanškog režima i omiljeni gradonačelnika Tajpeja, nije dugo čekao da pokaže da je nezavisnost Tajvana glavna opcija njegovog predsednikovanja. U narednih osam godina, Čen je stalno insistirao na nezavisnosti i članstvu u UN-u pod imenom Tajvan i trudio se da to pitanje stavi na referendum. Čak i u teška vremena kada je bio pod diplomatskom rafalnom paljbom iz Pekinga i sve više iz Vašingtona, kome su njegovi povremeni ratoborni ispadi takođe komplikovali odnos sa partnerima iz "crvene" Kine, Čen je svoj tajvan-nacionalizam jasno izražavao menjajući nazive javnih mesta i državnih preduzeća koji su u imenu sadržavale reference na Kinu i zajedničku prošlost.

Pred regularnu rundu parlamentarnih i predsedničkih izbora početkom ove godine, posle osam godina tenzija, rezultat njegovih nastojanja bio je bolno vidljiv: Kina je 2005. donela takozvani zakon protiv otcepljenja, kojim se obavezala na upotrebu sile u slučaju da Tajvan napravi bilo kakav pomak ka nezavisnosti. Projektili su se namnožili na obe strane Tajvanskog moreuza, držeći jedni druge na nišanu, a vojne vežbe se učestale. Amerika sve manje daje izravnu podršku, a sve više svom nekadašnjem ključnom regionalnom partneru pristupa u rukavicama. Dalje, Tajvan je, čini se, jedina zemlja u okruženju, na koju se nije prelio ogroman ekonomski rast Kine, i njegova, za region niska stopa rasta od tri odsto godišnje posledica je nebrojenih restrikcija u trgovini i na ulaganja preko puta Tajvanskog moreuza. Jureći svoj san o nezavisnom Tajvanu, Čen je sasvim zapostavio unutrašnja ekonomska i društvena pitanja. Korupcija je opet postala društveni problem broj jedan, a čak se i njegova supruga trenutno nalazi pod optužbom za istu.

Zbog svega toga, Kuomintang je glatko dobio izbore.

NOVA ZORA: Susret predstavnika Kuomintanga i Komunističke partije Kine, i Tajvana i Kine uopšte, nikada u posleratnoj istoriji nije bio uobičajeno protokolaran, opušten i prijateljski, uvek više težak i napet događaj. Zahvaljujući Čen Šuibianu i njegovom tvrdoglavom zalaganju za nezavisnost, Pekingu je i Kuomintang, sa kojim deli istoriju brutalnog, 20-godišnjeg građanskog rata i milione žrtava na obe strane, postao prihvatljiviji i čak blizak partner. Prošle godine tokom posete tada opozicionog prvaka, a sada tajvanskog predsednika Ma Jing Džeoa, a pogotovo za vreme prošlomesečne posete predsednika kuomintanga Vu Pošiunga kineskom predsedniku Huu, ta promena je bila vidljiva. Osmesi, rukovanja i međusobni hvalospevi na sve strane.

Osnove dijaloga su odmah vraćene na "konsenzus 1992", a obe strane nastoje da ne pričaju mnogo o ujedinjenju, već više o "jačanju i produbljivanju veza". Iako i jedna i druga strana čvrsto stoje uz ideju "jedne Kine", obe su svesne da je ujedinjenje, posle gotovo 60 godina nepoverenja i poslednjih osam godina krize, cilj teško ostvariv u dogledno vreme, ako i uopšte jeste. Zato počinju malim koracima u želji da izgrade međusobno poverenje i razlike ostave po strani, a približe stanovnike Kine i Tajvana jedne drugima.

Ove nedelje biće dogovoreni redovni direktni letovi i broj kineskih turista kojima će biti dozvoljeno da putuju na Tajvan. Možda deluje kao mali pomak, ali posle 60 godina gledanja preko nišana, u suštini je reč o džinovskom koraku. Postepenim povećanjem broja kineskih turista na Tajvanu profitiraće i jedni i drugi – Tajvanci više materijalno, menjajući svoje usluge i proizvode za kineske novčanice sa, zanimljivo, omraženim likom Mao Cedunga na njima, a Kinezi više emotivno, nazirući srećan kraj decenijskih nastojanja na ispunjenju sna o ujedinjenju.

Sledeći koraci, na koje se najverovatnije neće dugo čekati, biće mnogo radikalniji i opipljiviji. Već sada se šuška o pripremi zakona kojim bi se određenim kineskim firmama dozvolilo nesmetano poslovanje na tajvanskim berzama kao i dalja liberalizacija ograničenjima opterećenoj trgovini preko Moreuza. Ekonomska liberalizacija dominira političkim disukrsom na Tajvanu i biće prva sledeća tačka na njihovoj pregovaračkoj listi. Tamošnja ekonomija je zavisna od ulaganja i iz izvoza u SAD, te sa strahom očekuje posledice američke recesije, i uz nervozno očekivanje da smanjenje u protoku američkog dolara nadomesti "crvenim juanima". Nesmetan protok ljudi i kapitala čini se kao moguć i priželjkivan cilj za obe strane, a Peking, ako ne i Tajpej, sigurno se nada de će privrednu i ekonomsku simbiozu pratiti i politička.

Moguća prepreka ka ovom cilju biće svako preuranjeno "gurkanje" kojim bi Peking eventualno pokušao da ubrza ujedinjenje, ili kakav nesmotren, nekoordinisan nezavisan nastup Tajvana na međunarodnoj sceni. Prava mera gde će se videti diplomatske sposobnosti novog tajvanskog vođstva, kao i dokle doseže dobra volja Kine, biće i konsultacije o nastojanju Tajvana da bude primljen u Svetsku zdravstvenu organizaciju kao stalan član. Peking se dosad oštro protivio bilo kakvom nezavisnom, ravnopravnom učešću Tajvana u radu međunarodnih organizacija, ali je u novonastalom duhu pomirenja najavio da će se potruditi da Tajpeju osigura "više međunarodnog prostora".

Za sada, medeni mesec je u punom jeku, i stanovnici sa obe strane više nego blagonaklono gledaju na otopoljavanje odnosa. Očekivanja su uzajamno velika, što samo ide u prilog preovlađujućoj tezi da je veza između Tajvana i Kine duboka i neraskidiva. U prilog tome govori i gotovo nestvaran podatak da su za vreme tročasovnog televizijskog programa na tajvanskoj televiziji prošlog četvrtka, tajvanski građani i firme donirali devet miliona dolara za obnovu škola u zemljotresu pogođenoj provinciji Sečuan u Kini. Čini se da će ovaj put biti teško prokockati istorijsku šansu i toliki emotivni naboj i ne započeti novu eru u kojoj će duh saradnje i partnerstva zameniti dosadašnje tenzije i uzajamno nepoverenje.

Iz istog broja

Rusija

Ekonomske metafore

Boris Varga, dopisnik BBC-ja za Jugoistočnu Evropu

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu