Svet

Osvrt na suđenje za nacističke zločine u Nemačkoj

Moja Nojeva barka 2

POGLED UNAZAD BIVŠEG LOGORAŠA: Svet posle potopa

slika: »nojeva arka na planini ararat« od simon de myle

Moja Nojeva barka

Devedesetšestogodišnja Irmgard F. optužena je za saučesništvo u ubistvu 117 zatvorenika nacističkog koncentracionog logora Štuthof gde je za vreme Drugog svetskog rata radila kao sekretarica. Pitam se da li to ima ikakvog smisla. Kao što Noje svojim sinovima nije umeo da objasni kakav je svet bio pre Potopa, tako ni oni koji su preživeli koncentracione logore nikada neće uspeti da prenesu kako se tamo stvarno umiralo

Piše: Ivan Ivanji

U Nemačkoj se još uvek pokreću procesi zbog zločina koje su nacisti počinili tokom Drugog svetskog rata. Najnoviji se vodi protiv devedesetšestogodišnje Irmgard F. optužene za saučesništvo u ubistvu 117 zatvorenika koncetracionog logora Štuthof gde je radila kao sekretarica komandanta logora. To je izazvalo javnu debatu o tome da li uopšte ima smisla da se posle toliko vremena starci i dalje izvode pred sud. Pitali su me šta mislim o tome? Odgovorih: Baš me briga da li će gospođa F. umreti u bolnici nekog staračkog doma ili u zatvorskoj bolnici.

Moja Nojeva barka 3
ZAKASNELA PRAVDA ILI SUVIŠNA PREDSTAVA: Irmgard S. u sudnicifoto: ap photo

O sudskoj praksi u Nemačkoj po pitanju nacističkih zločina govore bezbrojni pojedinačni primeri. Navešću samo jedan. U oktobru 1942. je pedesetsedmogodišnji književnik Fric Lener-Beda, pored ostalog pisac tekstova za opereta Franca Lehara, iz koncentracionog logora Buhenvald transportovan u Aušvic. Četvrtog decembra iste godine su petorica direktora hemijskog preduzeća I. G. Farben došla u obilazak koncentracionog logora, posebno njegovog dela Monovic, gde su logoraši radili za njihovu firmu. Videvši slavnog libretistu jedan od direkora Valter Dirfeld je rekao: "Ta jevrejska svinja trebalo bi brže da radi!" Na to je kapo Jozef Vindek Lenera-Bedu pretukao na smrt. Za to ubistvo je posle rata osuđen na petnaest godina robije, ali je posle godinu dana pušten na slobodu zbog slabog zdravlja. Gospodin direktor Dirfeld je zbog tog i brojnih drugih slučajeva osuđen na zatvorsku kaznu od osam godina, odležao je samo tri i nastavio da radi na visokim pozicijama u hemijskoj industriji Savezne Republike Nemačke. Šta onda reći za proces protiv nekadašnje sekretarice gospođe F, koji se vodi 76 godina po završetku Drugog svetskog rata?

Uzgred, nemam pojma kako se zvala sekretarica komandanta Aušvica Rudolfa Hesa koji se žalio Adolfu Ajhmanu da ne stiže da poubija i spali toliko Jevreja, koliko mu ih on šalje. Ne znam ni šta se s njom dogodilo posle rata, ali je makar Hes osuđen na smrt vešanjem.


NEVIN KO JEVREJIN U AUŠVICU

O svemu tome sam počeo da razmišljam posle jedne prijatne večere u Beču na kojoj sam razgovarao sa katoličkim nadbiskupom za vojna pitanja Vernerom Frajšteterom koji je pored svog svešteničkog čina nosio i vojni čin generalpukovnika. On mi je ispričao kako ga je 1979, kada se vraćao iz Rima gde je služio svoju prvu misu, pri ulasku u Sloveniju uhapsila pogranična jugoslovenska policija, stavila mu lisice na ruke, odvela u zatvor i strpala u ćeliju sa kriminalcima i švercerima. Razlog je bio što je kod sebe imao mnoštvo fotografija sa crkvenog događaja, pa su ga optužili da namerava da u Jugoslaviji širi versku propagandu. Rekao mi je da se "osećao nevin, kao Jevreji kada su ih odvodili u Aušvic". Njega su iz jugoslovenskog zatvora bili pustili već sledećeg dana.

Za stolom se tako pokrenula diskusija o koncentracionim logorima, naročito o austrijskom Mauthauzenu. Ja sam odlučio da ćutim. Shvatio sam da je nemoguće takvim, inače dobronamernim, ljudima objasniti koliko greše, jer samo neko je bio u hitlerovskim logorima zna šta je to. Glupo, nepravedno i nepotrebno hapšenje na jednu noć uporediti sa Aušvicom! Moja najnovija životna filozofija glasi: Ako te pitaju o nacističkim logorima, odgovori konkretno, ali ako svi "oni" "sve znaju", bolje je da ćutiš, jer je diskusija besmislena. Misli su mi odlutale dok je sveštenik/general i dalje nešto pričao.


PRIPOVEST O NEKOME KO JE OSTAO ŽIV

Proces protiv nacističke sekretarice Irmgrad F. je započeo u trenutku kada sam završio knjigu o novijem teološkom tumačenje priče o Noju i njegovoj barci. Za mene je jedno i te kako imalo veze sa drugim. Ja sam preživeo i tu sekretaricu i one, za koje je radila, preživeo sam potop.

Pre više decenija, kad sam imao uspeha sa romanima o rimskim carevima, palo mi je na pamet da napišem roman o Isusu. Počeo sam da skupljam knjige na tu temu, pre svega takozvana Tomina jevanđelja, kako se nazivaju rani životopisi Hristovi za koje se, međutim, na Prvom vaseljenskom saboru nije smatralo da su inspirisani Svetim Duhom, pa nisu ušli u Novi Zavet. Utvrdio sam da nikakvi originalni zapisi nastali u vreme njegovog ovozemaljskog života ne postoje. Isus je svakako sa svojim apostolima i sa narodom razgovarao na aramejskom jeziku, hebrejski su znali samo rabini, u našem prevodu "književnici", što je greška Vuka Karadžića, jer Luter, na primer, reč pisanu jednim slovom sofer prevodi sa Schriftgelehrter, što znači "pisar", "onaj koji poznaje pismo", "onaj koji može da tumači knjige".

Ubrzo sam dustao od ideje da na svoj način pokušam da osvetlim Isusovo doba. To je, po mom mišljenju, veoma uspešno uradio Rade Konstantinović svojim romanom Izlazak, u kome je Juda prikazan kao intelektualac koji jedini razume Isusa i smatra da bez njegove smrti na krstu njegova mislija ne može da uspe. Ne čudi me što taj roman odavno niko ne pominje, iako se druga dela Konstantinovića često citiraju, on i dalje slovi kao značajan pisac i mislilac. Izlazak u današnjoj Srbiji nije ideološki podoban.

Ja sam svejedno i dalje rado čitao knjige na tu široku temu. Umesto o Isusu napisao sam roman o praocu Avramu. Nastavio sam da pribavljam odgovarajuća dela, a prijatelji da mi ih šalju. Tako sam nedavno dobio teološku, ali za širu publiku napisanu knjigu Jirgena Ebaha Nojepripovest o nekome ko je ostao živ. Ebah me je upozorio na mnoge detalje biblijske priče o Noju, njegovoj barci, Potopu, ali i gradnji prvog vinograda, prvog opijanja do besvesti na kugli zemaljskoj posle Potopa. Shvatio sam da to sve ima veze i sa mnom, sa mojim životom pre i posle Aušvica.

Ebah upozorava da se plovilo, koje mi nazivamo barkom, po svoj prilici po latinskoj reči arca, u bibliji naziva slovom – rečju – teva, a ona se u celom Starom zavetu javlja samo još jedan jedini put označavajući predmet u kome je majka svog sinčića Mojsija stavila u Nil da ga ne bi pogubili. Tu stari prevod Vuka i Daničića kaže da je to bio "kovčežić od site, obliven smolom", a narodski se obično kaže da je stavljen u "korpicu". Za mene novi dokaz o nepouzdanosti svih prevoda.


ZAŠTO BAŠ NOJE

Zanimljivo je i da biblijski bog daje veoma detaljne, gotovo projektantski precizne podatke da barka – ostanimo na našem jeziku pri toj uobičajenoj reči – bude dugačka 300 lakata, široka 50 lakata, visoka 30 lakata, iznutra podeljena na tri sprata, sa vratima na strani i kako da bude osvetljena. Ebah na osnovu svoje pretpostavke koliki je bio lakat u biblijsko vreme tvrdi da je barka bila velika kao današnji nosač aviona, doduše bez mogućnosti da se navigira, samo je mogla da pluta na vodi.

Pre toga se objašnjava da se "Gospod videći nevaljstva pokaja što je stvorio čoveka na zemlji…" "Hoću da istrebijem sa zemlje ljude koje sam stvorio…", pa s njim i sve životinje i ptice. Ribe se u tom kontekstu ne pominju. Zašto? Logično je, pa njima Potop neće škoditi, veselo će nastaviti da žive, da se praćakaju, uzajamno jedu i razmnožavaju.

Gospod je odlučio da poštedi Noja i njegova tri sina i njihove žene. Zašto baš njega? Koliko god je detaljno opisano kakva bi barka trebalo da bude, toliko je šturo obrazloženje zašto je baš Noje preživeo "… po volji Božijoj". (Svi citati biblije prema prevodu Vuka i Daničića.) Ne saznajemo od čega su se te vrline sastojale, kakva je to bila opakost celog čovečanstva izuzev njega. Bilo je u Izraelu učenih rabina koji su tvrdili da su koncentracioni logori, cela pojava Hitlera i nacifašizma, kazna Božja, jer su ga Jevreji izneverili.

Ebah ukazuje da Noje ne progovora ni reč, ne odgovara Gospodu, ne kaže čak ni onu reč "hineni" kojom se Avram više puta odaziva naređenjima i uputstvima odozgo, potvrđujući time "Razumem!" "Poslušaću!" Da li se to Noje intimno buni, samo ne sme da kaže? Ne slaže se sa takvom kaznom za čovečanstvo? Ne slaže se sa tim da on jedini ostane živ? Da time postaje izdajnik čovečanstva?

Opšte je poznato da je Noje sa porodicom i sa po dve životinje i ptice ušao u barku, pa se nebesa otvoriše i potopiše sav svet, a posle četrdeset dana, zahvaljujući beloj golubici, Noje sazna da se zemlja suši, pa će izaći i zasnovati novi život. Bezbroj je slika na tu temu, ne znam da li još i danas, nekada su sva deca znala kako slonovi, lavovi i svi ostali poslušno idu za Nojem.

Moja Nojeva barka 4


KAD SE BOG POKAJE

Gospod obećava Noju da tako nešto više nikad neće učiniti, biće oluja i nevremena, ali na kraju će se uvek pojaviti duga kao znak pomirenja. Noje ćuti. Podnosi žrtvu zahvalnicu, ali ne govori molitvu. Zar se još uvek ljuti što je uništen svet u kome je živeo? Zar se kaje što je ostao živ? Ali sad usledi obrt kome se nismo nadali, a koji je u Bibliji ispričan sa svega 19 reči: "A Noje poče raditi zemlju i posadi vinograd i napi se vina opi se i otkri nasred šatora svojega." Nije bio samo brodograditelj, postaje i vinogradar, a sve ne izgovorivši ni jednu jedinu reč. Opija se srećan zbog toga što je njegova uža porodica ostala živa ili od besa na Stvoritelja kome ne sme da se usprotivi niti rečju?

Saznajemo i da je sramota biti go, sin Ham pokrije oca. I to je novost. Ljudi od sada treba da se stide. Adam i Eva su u raju naravno išli goli i nisu se stideli. Ne znamo kako su se i da li su se odevali oni nevaljali ljudi i žene zbog kojih se Bog pokajao što ih je uopšte stvorio. Toliko novosti, a sa tako malo reči opisane, dok je uputstvo za izgradnju barke detaljno i opširno.

Pažljivo čitajući opažamo čovekolikost boga. Nije iznenađenje ako se setimo da ga je stvorio po svom liku. Bog pravi greške, pa se kaje. Plaši se da se opet ne razgnevi suviše i zaklinje se da više neće da uništi celo čovečanstvo. Da li se opet predomislio dozvolivši da se izmisli cepanje atoma, stvori mogućnost da čovečanstvo sebe izbriše za sva vremena, ili će neki Noje u nekoj barci preživeti i opšti konačni svetski rat? Treći svetski rat kao Armagedon?


ŽIVOT POSLE POTOPA

Ja u ovom kontekstu Bibliju shvatam kao svetu knjigu za stotine miliona Jevreja, Hrišćana i Muslimana, kao osnovu za veru koja u određenoj sredini postaje deo njene stvarnosti i kao takvo mora da se ceni i poštuje. Pokušavam da je čitam pažljivo, da razumem šta se kaže, ali i šta se prećutkuje, iako bi zarad celovitosti priče valjalalo da se kaže. Zašto se ne kaže?

Prema tome je Noje, graditelj po projektu Gospoda, jedini čovek koji je živeo u dve ere, dva sveta, jedini koji se dobro seća kako je bilo pre Potopa kada je jedini bio tako dobar da je samo on bio "… Bogu po volji." Kako se on sećao toga vremena, jer nije bilo nikoga drugoga na svetu da ga se seća? Biblija o tome kaže samo dve rečenice, a one su prilično zagonetne. "Vremenu, a i kasnije, kada su se sinovi Božji spajali sa kćerkama ljudi, a one im rodiše divove, oni postaše divovi na zemlji. To su junaci prethodnog vremena, oni veoma slavni." To je sve. Sledeća rečenica već govori da je "nevaljalstvo ljudi bilo veliko na zemlji, a sav trud i sva težnja njihovih srca behu zločesta neprekidno…"

Shvatili smo da Noje Bogu nikad nije rekao ni reči, nije se svađao sa njim kao Avram, ništa nije pitao, zahvaljivao se nemom molitvom. Da li je bio ćutljiv i u odnosu sa svojim sinovima posle Potopa? O tome ne saznajemo ništa, ali pošto je otkrio slast vina i njih naučio da piju, a pri tom mora da su razgovarali, očigledno ih je učio kako da žive pokoravajući se uputstvu Božijem: "Idite i umnožavajte se!" Međutim, o vremenu pre Potopa im očigledno nije rekao ništa, inače bi nam i u Bibliji bilo rečeno više.


ĆUTI ILI SE UBI

Na ovom mestu za mene počinje istovetnost nas, koji smo preživeli Aušvic ćuteći kao Noje. U prvo vreme posle oslobođenja razgovor o logoru bio je tabu. Moja baba po majci, tetka i teča, ali i rođena sestra preživeli su razne logore, sretali smo se i družili posle rata, ali međusobno o našim doživljajima u logorima nismo progovorili ni reč. Meni je to danas čudno, ali tako je bilo. Slično piše bivši logoraš, španski književnik i političar Horhe Semprun.

Italijan jevrejskog porekla, hemičar i pisac Primo Levi, koji je među prvima progovorio, malo potom se ubio. Progovorili smo, ja sam progovorio, tek kada su počeli da nas zapitkuju. To smo smatrali našom dužnosti. Ali smo shvatili, usuđujem se da to kažem u množini, da celu istinu ne umemo i ne usuđujemo se da ispričamo, jer ko nije lično doživeo, što smo mi doževili, to jednostavno ne može da shvati. Jučerašnji svet u širokom zahvatu je predstavio Štefan Cvajg knjigom kojoj je to bio naslov, a kad ju je završio se ubio. Izgleda da je to kazna ako neko pokušava da kaže previše.

I šta sve to za mene znači danas i ovde? Da li da kažem da nam ne treba nekakvo institucionalno sećanje na Starom sajmištu, ili na Topovskim šupama, jer svakako nećemo uspeti da prenesemo celu stvarnost tih logora, tih smrti na uverljiv način? Ne mislim tako. Taman posla. Naprotiv. Baš treba progovoriti i to što pre, ako je ikako moguće dok nas još ima živih koji se sećaju. Pa čak i ako ne može da se ispriča, da se objasni baš sve.

Ja ne mogu da napišem kako se osećao moj otac kad je streljački vod uperio puške u njega, kako se osećala moja majka kad je shvatila da je kamion u koji su je strpali dušegupka, pa čak ni kako sam se ja osećao kad su mi prve noći u Aušvicu na pitanje šta znači onaj dim koji toliko smrdi odgovorili "To su tvoji roditelji." "U oblaku biće vam grob i neće vam biti tesno", ispevao je nemački pesnik jevrejskog porekla Paul Celan. Pogodili ste, ako ste pomislili da se ubio. Jeste, bacio se u Senu u Parizu i utopio se. Neki kažu da je to bio nesrećan slučaj. Neki su govorili i da se Primo Levi spotakao i pao niz stepenice, a ne da se bacio sa namerom da se ubije. Zašto ispravljati istinu ako mislimo da je isuviše tužna da bismo je prihvatili?

Biblijski Noje je bio mudar. On nije ni pokušao da se buni protiv Boga i da progovori o onom o čemu treba da se ćuti.


STATISTIČKA GREŠKA

Volim da proučavam statističke podatke o svemu i svačemu, u poslednje vreme, razume se, i o virusu kovid 19. Kolika je verovatnoća da se ja, star 93 godine, vakcinisan tri puta, relativno se čuvajući, retko izlazeći napolje, u čijem stanu posetioci uglavnom nose zaštitnu masku i drže distancu, zarazim? Samo nekoliko procenata? Nadam se. Ali kolika je bila verovatnoća da ću stigavši u Aušvic star petnaest godina ostati živ, pa dočekati ovako duboku starost i najnoviju – svakako ne prvu u istoriju – pandemiju? Sigurno manja od 0,1 procenata, pa se čudo ipak desilo. Svakako je, dakle, veća verovatnoća da se zarazim od novog korona virusa, nego što sam još uvek živ. Velika većina pacijenata koji se posle tri vakcine ipak zaraze prežive sa lakim simptomima. A manjina? Ako ja spadam u tu manjinu manjine? Valja biti spreman. Što pevaše Leonard Koen: I’m ready my lord.

U kontekstu svega ovoga suđenje nekoj devedestšestogodišnjoj starici koja je kao devojka bila sekratarica u jednom od mnogobrojnih nacističkih koncentracionih logora čini se prilično besmislenim.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu