Svet

Rat u Ukrajini

Mesečev pejzaž Donbasa 2

ŠTA JE SLEDEĆE: Razoreni Lisičansk posle zauzimanja ruske vojske

foto: ap photo

Mesečev pejzaž Donbasa

Ukrajinci su u defanzivi, koja nije presudna u pogledu prostora koji su izgubili već u psihološkom momentu. Duh poraza je sada najveći protivnik odbrane Slavjanska i Kramatorska. Rusima treba ljudi za nastavak borbi jer ovo je prilika koju ne mogu da propuste dok se ukrajinska odbrana ne snađe i konsoliduje

Luganska oblast sada je u ruskim rukama, čvrsto je drže i front ide dalje. Možemo pretpostaviti da su u vrhu ukrajinske vojske nameravali da se povuku iz Lisičanska na neku održivu odbrambenu liniju, na primer Seversk–Soldar–Bahmut, ali političarima je trebalo da se pokaže volja za otporom. Naime, to je sredstvo za pridobijanje naklonosti saveznika koji posle velikih pošiljki naoružanja iz skladišta sada oklevaju kada treba trošiti novac na nova sredstva ratne tehnike.

Američki višecevni lanser raketa M142 HIMARS je izvrsno, vrlo precizno sredstvo, ali svih osam borbenih oruđa koje su odlučili da pošalju simbolično je malo prema moćnoj ruskoj artiljeriji. No, za poklon mora da se kaže hvala i da se poštuje potreba da se vidi na TV-u i društvenim mrežama šta su dobili. Zato su Ukrajinci poslali nešto raketa GMLRS po ruskoj pozadini i naravno snimili vatru i dim oko lansera. Valjda se nadaju da će u NATO-u konačno da shvate da ako zaista žele da podrže ukrajinsku vojsku onda moraju da pošalju puno više tehnike i da porade na organizaciji masovne preobuke za ta sredstva.

Prostor koji su zauzeli na istoku Ukrajine, Rusi su prvo preorali sa hiljadama raketa i granata. Većina korisnika društvenih mreža kada postavi fotografije sa pogledom iz vazduha na teren išaran kraterima doda da je to mesečev pejzaž jer to nema sa čim drugim da se poredi. Fragmenti artiljerijskih projektila oterali su Ukrajince iz Lisičanska i konačno doneli Rusima nakon meseci rata predstavu o tome da sada ide nabolje za njih.

Ukrajinci su sada u defanzivi, koja nije presudna u pogledu prostora koji su izgubili već u psihološkom momentu. Čini se kao da su izgubili nadu u pobedu. Duh poraza je sada najveći protivnik odbrane Slavjanska i Kramatorska. Rusima treba ljudi za nastavak borbi jer ovo je prilika koju ne mogu da propuste dok se ukrajinska odbrana ne snađe i konsoliduje. Pola ruske manevarske sile – orijentaciono ekvivalent 50 bataljona – sada je u Donbasu. Zadatak one druge polovine je da drži liniju od područja oko Harkova i na jugu od Hersona do istočnog dela fronta. Ukrajinci se trude da učine nešto u Hersonskoj oblasti, ali nije lako. Pokušaj preduzimanja akcija na nivou brigada nailazi na vatreni zid ruske artiljerije. U pozadini ima gerile, one koja se očekivala od početka rata, kada su u NATO-u uglavnom verovali da će Ukrajina brzo pasti i da je potrebno osnažiti gerilu. Sada u Hersonu povremeno pukne neka bomba usmerena prvenstveno na zvaničnike ruske administracije.

NATO I ZMIJSKO OSTRVO

Ruska vojska povukla se 29. na 30. jun sa Zmijskog ostrva. Pokušali su da drže neodržive položaje na kamenoj steni izloženoj artiljerijskoj vatri. Hvalili su se Ukrajinci da su tamo probali prototip svoje samohodne haubice Bohdana kalibra 155 mm. To je haubica postavljena na terensko vozilo sa otvorenom ugradnjom. Ideja da se na taj način stvori vrlo mobilan sistem vatrene podrške autorstvo je našeg poznatog artiljerijskog stručnjaka pukovnika Anastasa Paligorića, koji se još 1980-ih izborio za to da se ide na jeftinu i jednostavniju ugradnju haubice na kamion. Njegov projekat Nora-B doveden je 1989. do tehnološkog demonstratora, ali građanski rat je prekinuo taj projekat. Mnogo godina kasnije vraćen je u život kao Nora-B52 155 mm (taj broj se odnosi na dužinu cevi izraženu u kalibrima), ali to je već bio neki drugi projekat koji su vodili trgovci oružjem iz Bulevara umetnosti 2.

Haubice na kamionu postale su modni trend svetske industrije naoružanja i Ukrajinci su izradili pre četiri godine jedan prototip svog oruđa koji može da pogodi cilj na udaljenosti od 40 km. Zmijsko ostrvo je u dometu i našlo se pod vatrom koja je doduše bila više propagandni prikaz nego smisleno dejstvo. U realnom efektu čini se da nije nevažno prisustvo M142 HIMARS. Rakete su uništavale preskupa i relativno malobrojna oruđa protivvazdušne odbrane Pancir-S1 i Tor-M2. Nema načina da se efikasno zaštite i bilo bi besmisleno da iz inata ruska mornarica donosi nove i nove mete i iskrcava na izvolite ukrajinskoj artiljeriji.

Jedino rešenje za Ruse bilo je da odu sa ostrva. Zvanično, rekli su da su time podržali humanitarnu akciju izvoza ukrajinske hrane, a da nisu, nastao bi veliki problem kada se na primer pojave ratni brodovi NATO-a u zaštiti prevoza. Na samitu
NATO-a u Madridu jedan od zaključaka kaže da će saveznici da podrže izvoz ukrajinskog žita. To je konkretna poruka i otvara put pripremi vojne podrške koja bi se oslanjala na pomorsku misiju. Zmijsko ostrvo drži blokadu obale i Rusi su, usred rata u kojem je taj psihološko-propagandni efekat vrlo važan, uspeli da izbegnu daljnje komplikacije sa NATO-om. Ovako su džentlmenski izašli iz bitke koja se neće desiti.

BITKA ZA RESURSE

NATO namerava da preduzme neke korake. Pozvali su Rusiju da prekine rat i povuče se iz Ukrajine, a Belorusiju da okonča saučesništvo, kako kaže tekst zaključaka Madridskog samita. Naravno, osuđeni su postupci i zločini uključujući precizno navedeno seksualno nasilje. Nije to dominantna tema u aktuelnom ratu, ali nekako neizostavno ide u sastavu svih priča o modernim ratovima počev od onih naših nesrećnih devedesetih.

Birokrate su vešte u baratanju rečima – većina iz NATO-a daje oružje Ukrajini, neki obuku, a Mađarska ništa, i rešenje tog raskoraka u završnom dokumentu sastanka je pozivanje na jačanje paketa podrške Ukrajini sa nesmrtonosnim sredstvima, poboljšanje sajber odbrane i nekakve modernizacije odbrambenog sektora. Što se kaže vuk sit, a ovce na broju – članice će nastaviti po svome. Amerikanci će poslati savremeni raketni sistem protivvazdušne odbrane NASAMS koji koristi poznate aktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh AMRAAM prilagođene za lansiranje sa zemlje. Navodno to će biti rakete nove varijante sa zonom uništenja po daljini do 35–40 km. Od 2023. takav sistem koristiće protivvazdušna odbrana Mađarske kao zamenu za prestareli sovjetski sistem Kub-M, kakav koristi Vojska Srbije u divizionima u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.

Za sada osnovni tok priče o ratu u Ukrajini ostaće isti – ruska vojska nastaviće da istiskuje Ukrajince iz Donbasa pa dokle stignu. Cilj je istrošiti odbranu i na kraju je slomiti do mere u kojoj će ruska vojska moći da ovlada sa što više prostora na istoku i da do jeseni proglasi liniju fronta za političku liniju za pregovore. Na Ukrajincima je da izdrže što duže i nadaju se da će efekat sankcija na Rusiju i pritisak NATO-a učiniti nešto povoljno za promenu situacije. Izgleda da Kijev ne odustaje od ambicije za kontraofanzive, ali količine tehnike i municije koje ukrajinska vojska ima nisu oslonac za neke velike aktivnosti.

Nije ni Rusima situacija povoljna kada se radi o utrošku sredstava, posebno vođenih raketa velikog dometa. Nisu bez razloga od poslednje nedelje juna korišćene stare krstareće rakete H-22 iz šezdesetih godina koje se lansiraju sa strategijskih bombardera. Ima i nekih modernizovanih primeraka te rakete, ali to ne menja činjenicu da su to ostaci ostataka Hladnog rata. Sada Rusi sa zadovoljstvom konstatuju da su američke interkontinentalne balističke rakete Minjutmen III čudo, ali iz onog vremena kada se ratovalo u Indokini. Hvale se Rusi da nova raketa Sarmat, koja će ove godine ući u naoružanje, može da nadmaši konkurenta, što je prirodno za pola veka noviji projekat.

Nakon nedavnog probnog lansiranja komandant Raketne vojske strategijske namene (rod vojske koji se diči devizom “Posle nas tišina”) general Sergej Karakajev kaže da one ne lete samo preko Severnog pola već i preko Južnog pola i da se time obezvređuje američka protivraketna odbrana. Navodno maksimalni domet Sarmata iznosi 18.000 km, a Munjutmen III 13.000 km. Ruska raketa može da ponese do 10 nuklearnih ubojnih glava snage po 750 kilotona, a američka samo tri, koje su zajedno ekvivalent jedne jedine ruske glave. Poseban adut Rusa je Avangad, projektil koji je po brzini nedostižan protivraketnoj odbrani pošto leti brzinom i od devet i po hiljada metara u sekundi. Neki Rusi proračunali su da Sarmat može da stigne do Berlina za 106 sekundi, iznad Pariza je za 200 sekundi, a do Londona potrebne su samo dve sekunde više. Preko okeana do Vašingtona leti 995 sekundi. Za sada je Sarmat sredstvo koje tek treba da se uvede u naoružanje, a ruske snage strateškog odvraćanja koriste stare rakete, projektovane u poslednjim godinama postojanja SSSR.

Na kraju, valja navesti dokument sa madridskog samita u kojem se kaže da NATO sa nuklearnim potencijalom želi da čuva mir. To kaže i Moskva, i crtaju planove za razmenu nuklearnih udara, onako za svaki slučaj.

Prinudno prizemljavanje

Za Rusiju je prvorazredno strategijsko pitanje kako sačuvati flotu putničkih aviona. Velike udaljenosti nameću potrebu za avionima, a do nekih oblasti to je i jedino sredstvo prevoza. Taj problem tišti političare i vojsku jer mora se pronaći rešenje za pokretanje domaće proizvodnje. Na početku rata od nekih 980 aviona koje su koristili ruski avio-prevoznici samo 130 je izrađeno u ruskim fabrikama, ali sa francuskim motorima i američkom elektronikom.

Sada se rešenje traži u domaćoj proizvodnji i podrazumeva se da se ona mora učiniti nezavisnom od uvoznih delova. Neće to biti lako jer godinama unazad godišnja proizvodnja bila je jedan do dva Tu-214 i to za korisnike iz bezbednosnog sistema i za predsednički odred “Rusija”. Poslednja tri za komercijalne avio-prevoznike završena su 2007–2009. Tržište su preplavili avioni marke Erbas i Boing koji su prodavani pod povoljnim uslovima i za kratko vreme su stizali do korisnika za razliku od Tu-214 koji je trebalo čekati.

Još krajem marta, kada je bilo jasno da Aeroflot i ostala preduzeća ulaze u duboku krizu sa nedostatkom tehničkih resursa. Zamenik premijera Jurij Borisov najavio je da će se godišnja proizvodnja Tu-214 povećati na 10 komada do 2025, a da se do 2030. izradi 70 komada. Zato će se u Kazanu, glavnom gradu Tatarstana, otvoriti novi pogon. Čini se da je obećanje brze proizvodnje u osnovi poruka preduzeća političkom vrhu poslata s namerom da se stvori pozitivan utisak i otvori bubžetska podrška. Kasnije će se prolongirati rokovi i fabrike će se pozivati na realne probleme rada u uslovima sankcija.

Avioni na kratke i srednje destinacije za sada su samo pusta nada jer se mnogo priča o novim poduhvatima Suhoja sa porodicom SSJ New i Ikrutskog MS-21, ali zavisnost od uvoznih delova i materijala je previsoka za brzo osvajanje ruske zamene. Rusi muku muče sa nedostatkom dobrih domaćih motora i zato se stalno odlaže uvođenje u proizvodnju novih putničkih aviona. Sada se, na primer, kod MS-21, koji može da se poredi sa Erbasom A319 ili A320 i Boingom serije 737, radi na tome da se zameni više od 80 stranih sistema i agregata sa rokom do kraja 2024. Navodno šest aviona sa ruskim motorima biće gotovo 2024. Pitanje je šta će do tada da leti od one silne flote Erbasa i Boinga koji su uglavnom bili iznajmljeni i zadržani u Rusiji nakon početka rata.

Iz istog broja

Alžir: Šezdeset godina nezavisnosti

Zemlja koja “ulazi pod kožu”

Ivan Šepić

Američke podele za Dan nezavisnosti

Abortiranje slobode

Slobodan Kostić

Abortus u Hrvatskoj

U Jugoslaviji je bilo slobodnije

Dimša Lovpar

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu