Svet

Iran

Kraj ili početak krize 2

PLODOVI GNEVA: Demonstracije protiv vlasti u Teheranu;...

fotografije: ap photo

Kraj ili početak krize

Samo jedna stvar je izvesna dve nedelje posle završetka protesta u Islamskoj Republici: kada se Iran zatrese, podrhtava ceo svet, sa dobrim razlogom. Ova država je jedan od ključnih faktora ne samo za ono što se dešava na Bliskom i Srednjem istoku, već i mnogo šire. Vesti o demonstracijama u Iranu su sve ređe, ali Iran ostaje u fokusu svetskih medija

Tužilac Abas Đafari Dolatabadi saopštio je da je oslobođeno više od 440 ljudi koji su bili uhapšeni u Teheranu tokom nereda, a prema njegovim rečima većina privedenih je iz siromašnijih porodica i imaju između 18 i 35 godina. Pravosudni zvaničnici su ranije tvrdili da je širom Irana privedeno više od hiljadu ljudi, ali je iranski parlament objavio na svom sajtu, citirajući reformističkog poslanika Mahmuda Sagedija, da je uhapšenih bilo 3700 i da su demonstrante hapsile različite bezbednosne službe, što je otežavajuća okolnost u utvrđivanju tačnog broja privedenih. Zamenik predsednika parlamenta Ali Motahari je saopštio da je u zatvoru, prema izveštajima kojima raspolaže, u Teheranu preminuo jedan pritvorenik, a još dvojica u drugim provincijama.

Kraj ili početak krize 3
…"kontramiting" pristalica vlasti;…

POČETAK NEMIRA: Mada su vesti koje su stizale iz Irana i one koje su emitovali zapadni mediji bile često nepouzdane, izvesno je da su protesti počeli 28. decembra u Mašhadu, drugom najvećem iranskom gradu, što dosta govori o njihovim korenima.

Mašhad je najsvetiji iranski grad, u njemu se nalazi grob osmog imama Reze, jedinog od 12 šiitskih imama koji je sahranjen u Iranu, zemlji matici šiita, i godišnje ga poseti više od 16 miliona hodočasnika iz Irana i čitavog sveta. Mašhad je i sedište moćne Fondacije imama Reze, korporacije koja ima ogroman verski, politički i ekonomski uticaj u Iranu, i kao takav nikada nije važio kao "reformistički" grad u kome bi počele demonstracije kojima se traži više slobode u zemlji, naprotiv.

Kraj ili početak krize 4
…protivnici iranskih vlasti u Berlinu

Šture informacije kažu da je inicijalne proteste u Mašhadu predvodio Ebrahim Raisi, kandidat konzervativaca koji je izgubio na poslednjim predsedničkim izborima od reformiste Hasana Rohanija. Zvanični povod bio je protest građana koji su oštećeni nakon što su hiljade njih izgubile svoju ušteđevinu u dve banke, nezadovoljstvo poskupljenjem namirnica i goriva, ali je u stvari pravi cilj bila Rohanijeva vlada i sam Rohani, i to ne zbog ekonomskih problema, već zbog nezadovoljstva Rohanijevom politikom relaksiranja odnosa sa Zapadom, sporazumom o korišćenju nuklearne energije sklopljenim sa vodećim svetskim silama pre dve godine u zamenu za ukidanje sankcija Iranu, najavama popuštanja krutih normi u iranskom društvu…

Međutim, protesti su se oteli kontroli i proširili gotovo po čitavoj zemlji, na ulice su izašli nezadovoljnici svih vrsta, od socijalnih do političkih buntovnika, koji su obuhvatili i one koji žele više slobode i one koji smatraju da je te slobode u islamskoj republici previše. Demonstracije su postale nasilne, došlo je do napada na policijske stanice, banke i zvanične institucije. Pale su žrtve (prema zvaničnim podacima 25, širom zemlje, što učesnika demonstracija što pripadnika snaga bezbednosti), pa su i oni koji su proteste najverovatnije započeli videli da je đavo odneo šalu. Pale su optužbe da su nemiri organizovani spolja, posle početne uzdržanosti od strane vlasti u pojedinim delovima zemlje angažovana je Revolucionarna garda, najozbiljnija bezbednosna formacija u Iranu, čiji je zapovednik Mohamad Ali Đafari proglasio kraj demonstracija rečima da je "Iranski revolucionarni narod zajedno sa desetinama hiljada pripadnika bezbednosnih snaga, policije i Ministarstva za obaveštajne poslove prekinuo lanac nemira koji su kreirali SAD, Britanija, cionistički režim (Izrael), Saudijska Arabija, mudžahedini i monarhisti… u cilju da pokrenu pobunu, anarhiju, nesigurnost i intrige u Iranu".

KO DIŽE POBUNU: Da je početak nemira bio u organizaciji Rohanijevih protivnika govore i početne reakcije i njegovih saveznika i njegovih protivnika. Rohanijev potpredsednik Ešak Đahangiri optužio je predsednikove protivnike za pokretanje nemira i upozorio da oni koji su ih počeli neće biti i oni koji će ih završiti. Ahmad Tavakoli, član Veća eksperata, moćnog političkog tela koje nadzire rad vrhovnog vođe, rekao je kako su ulični nemiri bili "očekivani" usled ekonomskih mera vlade, koje je proglasio "neoliberalnim"; bivši konzervativni zastupnik Hamid Rasaji iz Mašhada čak je na početku nereda optužio iranske medije zato što ne prenose proteste protiv Rohanija, jer su ti protesti "pravo naroda zbog ekonomskih poteškoća".

Panarapski list "Kuds el Arabi", koji izlazi u Londonu, čak je preneo vest da je uhapšen bivši iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad jer je 28. decembra, u danu kada su počeli antivladini protesti, rekao da Iran "pati od rđavog upravljanja", a da vlada Hasana Rohanija "veruje da poseduje zemlju i da su ljudi društvo neznalica", ali vest o hapšenju nije potvrđena ni u iranskim ni u svetskim medijima.

Kada su se protesti zakotrljali u nepredvidivom pravcu, i predstavnici konzervativaca i njima naklonjeni mediji promenili su ploču. Vrhovni verski vođa Irana ajatolah Ali Hamenei rekao je kako neprijatelji Irana koriste proteste za borbu protiv vlasti, koristeći novac, oružje, političke i sigurnosne mere za stvaranje problema u zemlji, imenujući Saudijsku Arabiju, Izrael, Sjedinjene Američke Države i Veliku Britaniju kao te neprijatelje. Sam predsednik Rohani je rekao da su "ljudi apsolutno slobodni da kritikuju vladu i protestuju, ali da to treba da čine na način koji će da poboljša situaciju u zemlji i u njihovim životima", da bi kasnije osudio demonstracije i zapretio da će im se suprotstaviti milionskim protestima podrške. Do te podrške je, inače, kasnije i došlo, na ulice su organizovano izašle brojne pristalice vlasti sa parolama uobičajenim u takvim prilikama, poput "Smrt Izraelu" i "Smrt Americi".

Kako god, protesti su izneli na površinu mnogo toga, i što se tiče komplikovane unutrašnje situacije u Iranu i njegovog položaja u svetu. Kada govorimo o unutrašnjim prilikama, pokazalo se još jednom da je ciklično smenjivanje reformista i konzervativaca na vlasti, oličenih u predsedniku države, jedna od protivrečnosti koja razdire ovu zemlju.

POPUŠTANJE I ZATEZANJE: Ti ciklusi traju već dugo, zadiru još u devedesete godine prošlog veka. Iran je 1989. konačno izašao iz traumatičnog i katastrofalnog desetogodišnjeg rata sa Irakom, koji je počeo odmah posle revolucije kojom je srušen šah Reza Pahlavi 1979. godine. Moglo bi se reći da je tek završetkom tog rata završena i revolucija koja je otpočela svenarodnim otporom šahovom režimu, a okončala se uspostavljanjem Islamske Republike.

Kada je država konačno počela da živi bez tereta rata nad glavom, i građani su počeli da se bave svakodnevicom, a pomenutih devedesetih je za reformistu smatran sada pokojni Hašemi Rafsanđani, ali su se nade onih koji su želeli pravedniju raspodelu bogatstva u novostvorenom društvu i više unutrašnje slobode brzo istopile pred bogatstvom koje se gomilalo u rukama Rafsanđanija i njegove porodice. Prvi "pravi reformista" na mestu predsednika bio je Mohamad Hatami, izabran ubedljivo 1997. godine na krilima glasova mladih i žena, privučenih njegovim rečima da islam nije tako uzak kako neki žele da ga predstave. Hatami je na izborima pobedio i 2001. godine, ali su njegove pristalice ostale razočarane jer promene koje je sprovodio nisu bile ni izbliza tako duboke kao što je obećao. Osnovni razlog za to je bio što je protiv sebe imao konzervativce koji su ga saplitali gde god su mogli ("Stvarali su krizu svakih devet dana kako bi me slomili", govorio je sam Hatami), a realna moć koju mu daju iranski zakoni nije tako velika.

Tako je na izborima 2005. pobedio Mahmud Ahmadinežad, ali ne samo zato što su reformistički glasači mahom ostali kod kuće, i što su iza njega stajali konzervativci, Revolucionarna garda, vrhovni verski lider Ali Hamnei. Mnogo više je pobedio zato što je siromašnima obećao pravedniju raspodelu novca od prodaje nafte i gasa i olakšavanje njihovog sve težeg položaja, predstavljajući se kao jedan od njih, sin siromašnog kovača iz predgrađa Teherana koji se uzdigao visoko, ali ih i dalje razume.

Guranje prsta u oko čitavom svetu i pogoršavanje unutrašnje situacije obeležili su četiri godine Ahmadinežadove vlasti, pa je na izborima 2009. imao ozbiljnog protivkandidata iz redova reformista u liku Mira Hoseina Mosavija. Pošto su vlasti proglasile neverovatno ubedljivu pobedu Ahmadinežada, izbili su protesti zbog izborne krađe koji su iz korena potresli Iran. Odgovor vlasti bio je brz i surov, demonstracije su ugušene uz mnogo krvi i nasilja, vođe opozicije sklonjene iz javnosti što hapšenjima, što kućnim pritvorom i pretnjama.

Kraj ili početak krize 5
IZMEĐU DVE VATRE: Predsednik Irana Hasan Rohani;…fotografije: ap photo

Ahmadinežadov drugi mandat bio je još katastrofalniji nego prvi, i čini se da su toga postali svesni i neki od najmoćnijih konzervativaca. Na izborima 2013. godine izabran je Hasan Rohani, umereni klerik, poput Mohamada Hatamija nekad, ali nije bilo žestoke reakcije tvrdokornih pristalica vlasti. Reklo bi se, pre svega, zato što je delovalo da je Rohani dobio podršku Alija Hamneija u svojim obećanjima o normalizaciji međunarodnih odnosa i ekonomskom napretku koji će ta normalizacija doneti, pa nije bilo ni automatskog protivljenja reformama koje je Rohani uz to obećao.

Kraj ili početak krize 6
…pristalice vlasti spaljuju fotografiju Donalda Trampa na demonstracijama u Teheranu

Rohani je tokom prvog mandata zaista uspeo da zaključi po mnogo čemu istorijski sporazum sa SAD, arhineprijateljem Irana, o ograničenju korišćenja nuklearne energije u Iranu u zamenu za ukidanje višedecenijskih sankcija. To je bio ogroman korak napred za Iran, ali i najuspešniji spoljnopolitički potez administracije odlazećeg predsednika SAD Baraka Obame. I svet je odahnuo, posle višegodišnje napetosti zbog američkih pretnji intervencijom u Iranu Srednji istok je, bar za trenutak, postao sigurnije mesto.

Sveži dah osetio se i u Iranu, inostrane pretnje ratom su utihnule, nafta je potekla u izvoz, inflacija je sa 40 odsto pala na skoro jednocifrenu, kod Iranaca se probudila nada u bolje sutra. Međutim, to bolje sutra sigurno ne može da dođe preko noći. Generacije bejbi-bumera iz osamdesetih godina prošlog veka, kada su verske vlasti poručivale da su deca najveće bogatstvo pa je Iran doživeo populacioni bum, odavno su stigle na tržište rada. Posla, međutim, već dugo nema dovoljno u zemlji sa sada već osamdeset miliona stanovnika, iscrpljenoj decenijskim sankcijama, sukobima sa svetom, hroničnom korupcijom, pa nezaposlenost i dalje raste…

Ta ekonomska iscrpljenost odavno traje i žestoka reakcija siromašnih je verovatno najveća novost koju su donele poslednje demonstracije u Iranu. Dok je na protestima i izborima ranijih godina preovlađujući "za ili protiv" faktor bilo stanje sloboda u zemlji, čini se da je nepredvidljivi socijalni očaj sada bio glavni okidač, i da su toga svesni i reformisti i konzervativci.

SPOLJNI FAKTOR: Jedan od razloga što Rohanijeva vlada nije toliko uspešna kao što su se njegovi simpatizeri nadali sigurno je i spoljašnji pritisak, koji i dalje traje. Saudijska Arabija i Izrael, najveći neprijatelji Irana u regionu, od početka su bili protiv sporazuma SAD i Islamske Republike i uporno pokušavaju da taj sporazum sabotiraju. Sa druge strane, od kada je došao na mesto predsednika, Donald Tramp je proglasio Iran za vodeću terorističku državu sveta i ne prestaje da priča protiv pomenutog sporazuma.

Od početka protesta u Iranu Tramp je grmeo po svom omiljenom sredstvu za oglašavanje, Tviteru, tako da se mogao steći utisak da režim u Teheranu samo što nije pao, i to uz američku podršku. Pisao je, između ostalog, da narod Irana "konačno deluje protiv brutalne i korumpirane vlade", da su iranske vlasti "sav novac koji im je dao predsednik Obama potrošile na terorizam i strpale u svoje džepove", da "SAD posmatraju". Za razliku od njega, vodeće zemlje EU su reagovale vrlo povučeno pozivajući "obe strane da se uzdrže od nasilja". Predsednik Francuske Emanuel Makron čak je rekao da je ton SAD, Izraela i Saudijske Arabije o Iranu skoro takav da bi "mogao da nas vodi u rat", i da je važno održati dijalog s Islamskom Republikom.

Čak ni saveznici SAD u regionu, krvni neprijatelji Irana poput Saudijaca i Izraela, nisu delili Trampovu gorljivost, bar ne javno (vidi okvir), verovatno procenjujući da su protesti previše heterogeni i nepredvidljivi da bi destabilizovali vlast u Iranu.

SAD su ipak uspele da iranske demonstracije postave kao temu Savetu bezbednosti UN čiju su sednicu povodom ovih događaja zatražile, ali bez mnogo efekta, zbog rezervisanog stava ostalih članica Saveta. Amerika je uvela sankcije protiv 14 pojedinaca i firmi zbog, kako je navedeno, kršenja ljudskih prava i podrške iranskom programu oružja, a među njima je i šef iranskog pravosuđa ajatolah Sadek Lariđani.

KLIMAVI SPORAZUM: Tramp je prošle nedelje ponovo zapretio da će se njegova zemlja povući iz nuklearnog sporazuma ako evropski saveznici i Kongres SAD, zajedno sa Belom kućom, ne isprave "strašne propuste koji se nalaze u sporazumu sa Teheranom", i da će sporazum potvrditi poslednji put ako on ne bude promenjen. Inače, prema sporazumu je Teheranu zabranjeno obogaćivanje uranijuma do 2025. godine, dok Bela kuća želi da trajno ograniči taj program, a predsednik SAD svakih 120 dana sporazum produžava. Trampovom pokušaju da suspenduje sporazum protive se sve druge velike sile, takođe potpisnice sporazuma, poput Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Rusije, Kine.

Teško je proceniti da li su i koliko uticaja na postojeće demonstracije imali spoljašnji neprijatelji Irana. U početku sigurno ne, kasnije možda delimično, o čemu govori i geografija protesta. Naime, demonstracija je bilo i u pograničnim mestima sa Irakom gde većinu čine Kurdi, i na jugoistoku gde postoji arapska ma-

njina, ali na osnovu postojećih informacija je nemoguće reći da li su bile podstaknute i spolja. U svakom slučaju, da takva mogućnost postoji svesni su i Iran i njegovi protivnici, kao i da pretnje stabilnosti zemlje dolaze sa mnogih strana. Odmah pošto je Revolucionarna garda proglasila kraj demonstracija, stigla je i vest da je u sukobima u gradu Piranšahru na zapadu zemlje, sa većinskim kurd-skim stanovništvom, ubijeno troje pripadnika oružanih snaga Irana u borbi sa neimenovanom terorističkom grupom.

Podršku demonstrantima u Iranu je, inače, pored SAD i Izraela dala i Islamska država, koja šiitski Iran tretira kao svog krvnog neprijatelja. Iran je u junu prošle godine prvi put posle niza decenija doživeo veliki teroristički udar, kada su pripadnici Islamske države ubili 12 ljudi u napadu na parlament i mauzolej imama Homeinija u Teheranu.

Osećaj ugroženosti spolja vlastima u Iranu sigurno su pojačali i mnogi svetski mediji, koji su prenosili neproverene vesti i kao da su podgrevali atmosferu u kojoj se očekivalo da se u Iranu desi "nešto krupno", po mogućstvu krvavo. Tako su, na primer, mada uz ogradu da se ne može potvrditi autentičnost snimka, svi veliki svetski mediji preneli filmski zapis koji je objavio izvesni Armin Navabi, "bivši musliman iz Irana koji je emigrirao u Kanadu i osnivač stranice ‘Atheist Republic’", koji "pokazuje brutalnost s kojom iranski režim zatire proteste", i na kome se vide "demonstranti koji vuku u zaklon tela mrtvih ljudi koje je ubila Revolucionarna garda, dok ta ista garda i dalje puca po njima". Na snimku se, inače, nazire samo haos i ne može se zaključiti ko su učesnici.

ODSUSTVO REALNOSTI: Na sam pomen mogućnosti promena vlasti u Iranu, u svetu su se podigli mnogi glasovi koji potiču iz ove zemlje, pokazujući, između ostalog, zašto do promena u Iranu može doći jedino iznutra, nikako spolja. Oglasio se sin nekadašnjeg šaha Reze Pahlavija koji živi u egzilu, ispred ambasada Irana u Parizu i Berlinu protestovali su iranski opozicionari, uglavnom iz doba monarhije. Njihov broj (nekoliko desetina) govorio je i o njihovoj relevantnosti. Naime, "monarhistička" iranska opozicija, koja je zemlju napustila odmah posle revolucije 1979. godine, neodoljivo podseća na jugoslovensku emigraciju koja se rasula po svetu posle rata 1945. – zajedničko im je što im je vreme u odnosu na zemlju porekla stalo u trenutku kada su je napustili, i ne žele da priznaju da se bilo šta promenilo posle toga. Osim toga, vreme kada su "njihovi" bili na vlasti proglašavaju zlatnim dobom, ni pomena o represiji i pljački koje su tada carovale.

Tužno je zazvučala i izjava iranske pravnice i dobitnice Nobelove nagrade za mir Širin Ebadi, koja tek nekoliko godina živi u egzilu u Londonu. Ova žena nesporno briljantne karijere, borac za ljudska prava, ocenila je da su uzroci nezadovoljstva Iranaca nezaposlenost, korupcija i cenzura, a tome se nema šta zameriti. Pozvala je, međutim, na nenasilni otpor time što Iranci ne bi plaćali račune za struju i vodu, ili bi svi podigli pare iz banaka pa time doveli državu na rub bankrota i prisilili je na promene. Abadi je zaboravila da računi uvek stignu na naplatu, bez obzira ko je na vlasti, i da bi eventualni ekonomski krah države prvo pukao po leđima pomenutih stanovnika, ionako siromašnih.

Kako god, demonstracije su utihnule, nijedna politička grupacija nije stala iza njih. Ali, protesti su bili dobra opomena svim delovima iranskog društva da socijalni fitilj dogoreva i da se nešto mora promeniti, jer slične eksplozije sigurno neće doneti u Iranu ništa dobro, ni vlastima ni njihovim protivnicima.

U najpovoljnijem ishodu, ove demonstracije bi mogle biti prilika Hasanu Rohaniju da ubedi i one najtvrdokornije u neophodnost nastavka reformi. Njihov uspeh ne bi doveo do radikalne promene sistema, ali sigurno bi uticao na postepeno opuštanje krutih društvenih normi, evolucijom, a ne revolucijom, koja se sada ionako čini nemoguća.

U gorem ishodu, konzervativci će iskoristiti priliku da točak ponovo zakotrljaju nazad, a politički problemi će, uz socijalne, nastaviti da natežu prilike u iranskom društvu do tačke nepredvidivog pucanja. U tome će sigurno imati podršku Donalda Trampa, kome u Iranu tepaju da je američki Ahmadinežad, i koji smatra da se "iranski problem" može rešiti samo grubom silom, baš kao što unutrašnje probleme rešavaju i njegovi iranski protivnici.

Stav Izraela

Komentarišući proteste u Iranu, premijer Izraela Benjamin Netanijahu poželeo je narodu Irana "uspeh u njegovoj uzvišenoj težnji za slobodom". "Islamska Republika Iran maltretira svoj narod, troši novac da širi mržnju, umesto da brine o stanovništvu… Iranski narod će uspeti zato što je pametan, obrazovan i ponosan. Kada taj režim konačno padne, a jednog dana hoće, Iranci i Izraelci će ponovo biti veliki prijatelji", rekao je Netanijahu, ali je negirao da Izrael ima bilo kakve veze sa organizovanjem protesta. Pošto su dvojica njegovih ministara na Tviteru izrazili podršku iranskim demonstrantima, Netanijahu je zatražio da ministri što manje komentarišu stanje u Iranu.

Iz istog broja

U poseti Srbiji – Premijer Japana Šinzo Abe

Naslednik političke dinastije

Uroš Mitrović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu