Svet

Trilateralna komisija u Beogradu

Korporativna demokratija 1

IMA NEKA TAJNA VEZA: A. Vučić kao domaćin sastanka Trilateralne komisije u Beogradu;...

foto: fonet

Korporativna demokratija

Političari u biznis klasi. O uticaju krupnog kapitala na globalizaciju, ili o ograničavanju učešća narodnih masa u političkim odlukama i prenošenju odlučivanja u ruke korporativnih elita, to jest o tome da vlade i ekonomije svih nacija moraju da zadovoljavaju potrebe multinacionalnih banaka i korporacija, zašto i postoje Trilateralna komisija, Bilderberg grupa, Brojgel grupa, Pineli grupa ili Savet za međunarodne odnose

Svi su javili, ali niko nije mogao da sazna o čemu je grupa svetskih moćnika razgovarala proteklog vikenda u onom hotelu neposredno uz Sava centar, koji je građen od 1976. do 1979. godine radi održavanja Generalne skupštine Svetske banke, ali i XI kongresa SKJ. Taj hotel se doskora zvao Interkontinental, a nakon što ga je Miroslav Mišković kupio i navodno uložio 40 miliona evra u njegovu temeljnu rekonstrukciju otvoren je pod imenom Crowne plaza, ali valjda zbog procesa protiv Miškovića domaći politički moćnici nisu hteli svoju nogu da stave na taj tepih.

Predsednik Trilaterne komisije Žan-Klod Triše je podsetio da je Komisija pažljivo i redovno pratila dešavanja na zapadnom Balkanu, kao i to da su njeni brojni članovi igrali važne uloge u tragičnim vremenima koja su za nama, pa je pomenuo Ričarda Holbruka i Volfganga Išingera, koji su, kaže, pomogli u kosovskom mirovnom procesu, što je ovde mnoge verovatno nerviralo kao kad se u kući obešenog govori o konopcu. Počasnom domaćinu tog skupa svetskih moćnika u Miškovićevom hotelu, srpskom premijeru Aleksandu Vučiću, ministru informisanja u vremenu koje pominje Triše – moralo je biti neprijatno, kao kada mu neko kaže da nije zavezao pertle, ali je govorio da mi želimo saradnju više nego ikada. Nekoliko dana kasnije došli su revizori iz MMF-a da izmere razlike između srpskog budžeta i švajcarskog sira.

Bivši direktor Evropske centralne banke Žan-Klod Triše dao je uobičajene komplimente zemlji domaćinu, rekao da Trilaterala stoji uz nas na našem evropskom putu i nagovestio da će članovi Trilaterale razgovarati o evropskim problemima, perspektivi evropskih integracija zapadnog Balkana, aktuelnoj situaciji u Rusiji i Ukrajini, kao i o izazovima u Evropi. Izveštaji o Ukrajini i perspektivi održive politike EU dostupni na sajtu Trilaterale su tipičan think tank bućkuriš koji citira veliki broj političara.

U javnosti su dominirali komentari da "gostovanje" "svetske vlade u senci" u jednom beogradskom hotelu predstavlja priznanje Srbiji, njenoj evropskoj agendi i, naravno, šansu da region i Srbija privuku strane investicije. Na medijskim marginama moglo se nešto načuti o zavereničkom karakteru te Trilaterale, o čemu je kod nas najviše pisala profesorka Smilja Avramov, pa i profesor Mihajlo Marković, a vo vremja ono koristili, uglavnom u političkoj propagandi pojednostavljivali, preuveličavali i zloupotrebljavali tada vladajući socijalisti i radikali.

Da, na parkingu podaleko od dobro obezbeđenog hotela demonstriralo je i nekoliko antiglobalista, koje je policija legitimisala.

KO SU ČLANOVI TRILATERALE: Formalno, Trilaterala (The Trilateral Commission) nastala je 1973. kao organizacija privatnih građana vodećih industrijskih zemalja: Japana, zemalja zapadne Evrope i Severne Amerike radi unapređivanja kooperacije zajedničkog vođstva, podele odgovornosti u širem međunarodnom sistemu povećane međusobne zavisnosti. Tada je uočavano da tadašnja energetska kriza pogađa sve i da može potkopati poverenje u međunarodni sistem.

Korporativna demokratija 2

Za osnivanje Trilateralne komisije je, kažu knjige, zaslužan Dejvid Rokfeler, decenijama vodeći čovek Čejz Menhetn grupacije, a idejni tvorac je navodno bio Zbignjev Bžežinski, američki politikolog poljskog porekla, koji je služio u administraciji Džimija Kartera, bio savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, a sada je profesor na Univerzitetu Džon Hopkins i član niza različitih odbora i organizacija.

Sastav Trilaterale čine vodeći ljudi važnih finansijskih institucija, Evropske centralne banke, MMF-a, banaka poput "Goldmana Saksa", velikih korporacija, te političari kojima je istekao mandat, bivši predsednici, ministri spoljnih poslova, bankari, izvršni direktori raznih think tank organizacija i fondacija, univerzitetski profesori, senatori, kongresmeni i, u opšte, razni insajderi, vojna lica, funkcioneri CIA, FBI-ja itd. Aktivni političari po pravilu zamrzavaju svoje funkcije da bi se obezbedio nevladin karakter organizacije koja uključuje i ljude iz vlasti i iz opozicije. Trećina prisutnih su političke figure, ostali dolaze iz industrije, finansija, akademija, sindikata ili medija.

Pozvani gosti dolaze sami, nema supruga, ljubavnica, muževa, ljubavnika. Personalni asistenti (telohranitelji, CIA ili drugi zaštitnici iz tajnih službi) ne mogu da prisustvuju konferencijama i ručaju u posebnoj sali. Gostima je zabranjeno da daju intervjue novinarima ili da prepričavaju išta od onoga što je bilo na sastancima.

Komunikacija se odvija po pravilima Čatam hausa (think tank organizacija Chatham House, Royal institute for forign relations): svako slobodno, relaksirano i otvoreno iznosi svoje mišljenje, ništa ne sme biti citirano niti izneto u javnost. Predsednici, premijeri, ministri, bankari i generali, ljudi koji upravljaju tržištima, državama i ratovima, razgovaraju o budućnosti sveta, tapšu jedan drugoga po ramenu i pričaju i ono što nikad ne bi rekli javno. Sastanci se ne završavaju uvek konsenzusom.

Korporativna demokratija 3

Ta kombinacija kartela moći, službe za zapošljavanje diskusionog kluba se u međuvremenu proširila i organizaciono razgranala. Od 400 članova Trilaterale iz Evrope je po pozivu uključeno 170 članova po nacionalnim kvotama između 6 i 1: iz Nemačke (20), Francuske, Italije, Velike Britanije (po 18), zatim iz Austrije, Belgije, Luksemburga, Bugarske, Hrvatske, Kipra, Češke, Danske, Estonije, Finske, Grčke, Mađarske, Irske, Norveške, Poljske, Portugala, Rumunije, Slovačke, Slovenije, Španije, Švedske, Holandije, Srbije (3 člana od 2013).

Nekadašnja Japanska grupa, od 2001. nazvana Azijsko-pacifičkom, od 85 članova povećana je na preko 100 kada je uključila članove i iz Koreje, Australije, Novog Zelanda, Indonezije, Malezije, Filipina, Singapura, Tajlanda, Indije, Kine, Hongkonga i Tajvana… Severnoamerička grupa ima 120 članova (SAD 97, Kanada 20, Meksiko 13)…

ČASNI GOSTI HOTELA BILDERBERG: Starija i reklo bi se ekskluzivnija od Trilaterale je Bilderberg grupa, koju neki nazivaju "aristokratija svrhe", a koja se zalaže za jednu svetsku vladu (UN), jedinstveno svetsko tržište, jednu svetsku armiju (NATO), jednu svetsku banku, jedan sistem univerzalnih vrednosti.

Korporativna demokratija 4

Taj privatni klub je osnovan 1954. u hotelu Bilderberg u Osterbiku u Holandiji, pa je zato nazvan Bilderberg grupa (Bilderberg Group, 80 najmoćnijih, ostali uključeni po pozivu).

U tom klubu su Dejvid Rokfeler, Henri Kisindžer, Bil Klinton, Gordon Braun, Angela Merkel, Alan Grinspan, Ben Bernanke, Tim Gajtner, Džordž Soros, Donald Ramsfeld, Rupert Mardok… Uvek su adekvatno predstavljeni ljudi iz američkog saveta za međunarodne odnose, MMF-a, Svetske banke, Trilateralne komisije, EU, šefovi centralnih banaka, američkih Federalnih rezervi, Evropske centralne banke (Žan-Klod Triše), Engleske banke (Bank of England) Mervin King.

Bliski Trilaterali i brojno prisutni u njoj su članovi Saveta za spoljne odnose (Council on Foreign Relations CFR, privatne organizacije koja izdaje časopis "Forin afers" čiji je osnivač 1921. bio Edvard Mandel Haus, savetnik predsednika Vudroa Vilsona). Istoričar Artur Šlezinger je naziva "front organizacijom – srcem američkog establišmenta". Njeni članovi su samo Amerikanci.

SLUŽBE ZA ZAPOŠLJAVANJE: Navodno je Henri Kisindžer jednom rekao kako je od 1940. svaki američki državni sekretar izuzev Džejmsa Birnsa bio član ili Saveta za spoljnu politiku, ili Trilaterale, ili Bilderberg grupe. Da su organizacije kao što su Trilaterala, znatno starija Bilderberg grupa ili američki Savet za spoljnu politiku zapravo službe za zapošljavanje vrhunskih funkcionera ukazuju pojedini istraživači kao Danijel Estulin, inače potomak jednog sovjetskog emigranta, unuk nekadašnjeg pukovnika KGB-a, u knjizi Puna istina o Bilderberg grupi i šta oni planiraju sada. Prvi put je štampana u Barseloni 2005. pod naslovom La Verdadera Historia del Club Bilderberg, a dopunjena 2009.

Po tom izvoru, koji citira sajt kanadskog Centra za istraživanje globalizacije lociranog u Montrealu (Global research), u poslednjih osamdeset godina svaki savetnik za bezbednost i spoljnu politiku u SAD bio je član Saveta za spoljnu politiku, kao i brojni direktori CIA, kao Džejms Šlezinger, Robert Gejts, Džejms Vulsi, Džordž Tenet, Leon Paneta. Mnogi sekretari Trezora, takođe: Džordž Šulc, Tim Gajtner…

I mnogi američki predsednici ili predsednički kandidati su bili članovi: Herbert Huver, Adlaj Stivenson, Dvajt Ajzenhauer, Džon Kenedi, Ričard Nikson, Džerald Ford, Džimi Karter (takođe i član Trilaterale), Džordž H. V. Buš, Bil Klinton, Džon Keri i Džon Mekejn.

O Trilaterali kao fiktivnoj službi zapošljavanja visokih činovnika dosta se pisalo u evropskoj štampi kada je za italijanskog premijera, nakon smene Berluskonija, došao Mario Monti, koji je i član Upravnog odbora Bilderberg grupe, a bio je i prvi predsednik grupe Brojgel (Breugel), think tank organizacije, "briselske, evropske i globalne laboratorije", koja se bavi istraživanjima, analizama i raspravama o problemima međunarodne ekonomije, a u čije članstvo su uključeni pojedinci iz EU, nacionalnih vlada i velikih međunarodnih korporacija.

Grupa Brojgel je osnovana u Briselu 2005. na osnovu dogovora francuskog predsednika Žaka Širaka i nemačkog kancelara Gerharda Šredera, a nazvana je po slavnom slikaru seoskih pejzaža i palog anđela Peteru Brojgelu iz XVI veka.

Korporativna demokratija 5

KARTELI MOĆI: Uticaj Trilaterale na karijere političara u Nemačkoj zapaža autor "Špigla" Nikolaj Kvašnjevski u tekstu pod naslovom "Teorije zavere: Bilderberg – kartel moći". On ironično piše da se "najmoćniji među moćnima" svake godine nalaze u nekom luksuznom hotelu negde u svetu ne bi li "tri dana delili svet među sobom". Skupovima prisustvuju aktuelni i bivši šefovi država i vlada, diplomate, šefovi koncerna, vojnici, plemići, intelektualci i poneki novinar.

Prema prvobitnoj ideji, članovi ove transatlantske konferencije moraju da budu ljudi "uticajni i cenjeni, koji raspolažu posebnim znanjem ili imaju mnogo iskustva", da bi preko svojih "ličnih kontakata i uticaja na nacionalne i međunarodne krugove" mogli da pomognu da se ostvaruju ciljevi Bilderberga.

Zbog toga što se od javnosti krije o čemu "kraj kamina, u baru ili u sauni" mozgaju članovi Bilderberga, otvaraju se bezbrojne mogućnosti za teoretičare zavera. Na primer sledeće indicije: sadašnju kancelarku Nemačke Angelu Merkel pozvali su 2005. godine na konferenciju i nekoliko meseci kasnije postala je najmoćnija žena Nemačke; bivši kancelar Helmut Kol bio je prisutan 1980. i dve godine kasnije došao je na čelo vlade, a Helmut Šmit bio je pozvan 1973. pa je za samo godinu dana postao kancelar.

Neki nemački političari i novinari kažu da se konferencije Bilderberga održavaju kao i sve druge konferencije i da ih ne treba mistifikovati, i u tom smislu predlažu da ubuduće budu otvoreniji prema javnosti.

Zašto i ne bi, "slobodna štampa" je inače instrument tih moćnih krugova za širenje "dogovorene propagande", za nametanje tema javnosti, za proglašavanje "neminovnosti", zato na tim skupovima sa kojih se ne sme ništa citirati ima i ljudi iz medija. Raspravlja se u poverenju, a objavljuje samo ono što treba. Među članovima američkog Saveta za međunarodne odnose, na primer, ima ličnosti iz medija i šou-biznisa (Farid Zakarija iz CNN-a, Anđelina Džoli, kao što sastancima Trilaterale prisustvuju i ljudi globalnih mreža, poput CBS-a).

Kritičari kažu da je na Volstritu još u devetnaestom veku uočeno da je najbolji način za uspostavljanje monopola da se kaže da je nešto "za javno dobro i u javnom interesu". To je, kažu, naučio i Dejvid Rokfeler od svog oca Džona D. Mlađeg, koji je to naučio od svog oca Džona D. Starijeg.

INTEGRATIVNI FAKTOR: Ciljeve Trilaterale kritičari opisuju kao koordinaciju vodećih sila Amerike, EU, Japana. Drugi kao težnju ka jednoj svetskoj vladi, obeshrabrivanje protekcionizma i nacionalizma. Treći kao odbranu interesa kapitalizma u eksplozivnom svetu i kao traženje kompromisne formule da vladajuće elite ne bi udarile jedna na drugu u borbi za globalnu dominaciju. Po četvrtima, njihova koordinacija za rezultat ima upravljanje svetom kao kompanijom, relativizovanje državnih suvereniteta, prenošenje nacionalnih suvereniteta na super-državu.

Peti pominju onu američku izreku koja kaže da je novac majčino mleko politike, pa naglašavaju kako su neki od savremenih političkih procesa bili povezani s težnjama krupnog kapitala.

Kaže se, na primer, da je Jozef Retinger, katolički sveštenik koji se raspopio zbog celibata, jedan od osnivača Bilderberg grupe i njen sekretar do smrti, bio jedan od intelektualnih arhitekata evropskih integracija i navodno se oslanjao na Rokfelere i na američki Savet za spoljne poslove, koji su podržavale Karnegijeva korporacija (Carnegie Corporation) i Fordova Fondacija (Ford Foundation). On je još 1946. na Kraljevskom institutu za međunarodne odnose (Royal Institute of International Affairs, britanski pandan i sestrinska organizacija američkog Saveta za inostrane poslove) zastupao tezu da Evropa treba da postane federalna unija evropskih zemalja. Smatra se jednim od osnivača Evropskog pokreta (European Movement), lobističke organizacije posvećene stvaranju federalne Evrope.

Početak ujedinjenja Evrope povezan je inače s ujedinjenjem francuske i zapadnonemačke industrije uglja i čelika i s nastankom šestočlane Zajednice za ugalj i čelik 1951, za čijeg se idejnog tvorca smatra francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman, a na osnovu plana svog sunarodnika, ekonomiste Žana Monea. Sledi potom stvaranje Evropske ekonomske zajednice u Rimu 1957, pa stvaranje Zajednice slobodne trgovine (EFTA), pa uvođenje jedinstvene evropske valute (ECU) evra, pa pokušaj da se neoliberalnim, panevropskim ugovorom iz Lisabona u "socijetarnu" zapadnu Evropu uguraju neoliberalna pravila – veće privatizacije, manje radničkih prava i socijalnih davanja, itd.

S druge strane Atlantika Bilu Klintonu je Dejvid Rokfeler navodno objasnio, kada je 1991. bio udostojen poziva u klub, da je u opštem interesu Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini (NAFTA, North American Free Trade Agreement, ugovor SAD, Kanade i Meksika). Po toj verziji, čim je Klinton došao na vlast 1994, NAFTA je po brzoj proceduri zaživela. Godine 2001. na dnevnom redu je bila tema "Budućnost severnoameričke integracije u svetlu terorističkih napada".

Volja naroda se relativizuje: Henri Kisindžer je jednom rekao da su Amerikanci protiv intervencije UN u Los Anđelesu, ali da bi u drugim okolnostima možda takvu intervenciju tražili.

To kapitalističko podsticanje integracije uglavnom se ocenjuje kao pozitivno, a patrijarsi kapitala se žale i na svoje države. Osnivač Trilaterale Dejvid Rokfeler, na primer, u Memoarima piše: "Neki čak veruju da smo ‘kabala’, deo tajnog rada protiv najboljeg interesa Sjedinjenih Država, i karakterišu moju porodicu i mene kao ‘internacionaliste’ koji kuju zaveru sa drugima širom sveta da se izgradi više integrisanih globalnih političkih i ekonomskih struktura – jedan svet ako hoćete. Ako je to optužba, stojim kriv, i ponosan sam na to."

KONTROLA NOVCA I SUZBIJANJE DEMOKRATIJE: Kritičari "trilateralizma" i "bilderbegovštine", međutim, ukazuju na to da preko ovakvih "zavereničkih" grupa krupni kapital kontroliše političke elite, a to znači vlade, novac, imovinu – da zapravo suzbija demokratiju.

Na primer, pomenuti Danijel Estulin nalazi da 70 do 80 odsto zakona usvojenih u evropskim zemljama predstavlja kopiranje odredbi koje su napisali neimenovani birokrati u Briselu ili Luksemburgu.

Da li se to revidira "Rotšildova formula" nastala kada je patrijarh moćne familije iz XIX veka Amšel Rotšild izjavio: "Daj mi kontrolu nad nacionalnim novcem i ne interesuje me ko donosi zakone"?

U jednom izveštaju Trilateralne komisije 1975. godine, Semjuel Hantington (1927–2008) upozorava na "opasnost preterane demokratije" i kaže: "Liberalizam usporava logiku demokratije, a demokratija se protivi logici liberalizma. Demokratijom se ne može vladati. Ograničavanje učešća masa u političkim odlukama i prenošenje odlučivanja u ruke korporativnih elita je neizbežno." Tokom "koegzistencije" liberalizma i demokratije, ideja korporativne demokratije ili socijetalnog korporativizma je bila u početku kompatibilna sa karakteristikama države blagostanja.

Trilateralista Zbignjev Bžežinski (koosnivač Trilaterale) pisao je u svojoj knjizi "Između dva doba – uloga Amerike u tehnotronskoj eri" da narod, vlade i ekonomije svih nacija moraju da zadovoljavaju potrebe multinacionalnih banaka i korporacija, da neadekvatni stari okvir institucionalne politike s njenom sferom uticaja, s fikcijom suvereniteta, nije više kompatibilan s realnošću.

Iz istog broja

Mađarska – Tajna uspeha Viktora Orbana

Za svakoga ponešto

Tibor Jona

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu