Svet

Svet posle 11. septembra

Kocka je bačena

Najveća ratna mašina na svetu upravo se polako pokreće, uz škripu i probleme. Senka rata nadvija se nad Srednji istok, a prvi okršaji već se beleže. Rat je neizbežan, ali je veliko pitanje hoće li spektakularne operacije i velike bombe ostvariti postavljeni cilj. Bez obzira na ishod operacija koje upravo započinju, našoj civilizaciji predstoji revizija nekih njenih temeljnih pretpostavki: od kolektivne bezbednosti do svakodnevnog života

Kocka je bačena 1
ZA RAT SPREMNI: Talibani i…

Pre dve nedelje, 14. septembra, Komanda vojno-pomorskog transporta SAD (Military Sealift Command) raspisala je tender za iznajmljivanje tri tankera: dva da prevezu 235.000 barela pomorskog dizel-goriva iz Kuvajta u američku vojnu bazu "Dijego Garsija", a jednog da prebaci 28.000 tona goriva za mlazne avione iz Grčke u južnu Španiju. Dizel-gorivo se ukrcava od 25. do 27. septembra, a mlazno gorivo je već na putu. Ovaj podatak govori mnogo više od raznih medijskih analiza i pretpostavki na temu kako će SAD i saveznici pokušati da iskorene barem ovu jednu terorističku organizaciju na koju su se namerili posle 11. septembra.

Kocka je bačena 2
…američka vojska

Prvi zaključak koji se dâ izvesti iz ovih podataka jeste da napadi na Avganistan neće skoro početi: tek se dovlači gorivo koje će pokrenuti brodove i avione; ima tu mnogo mora da se preplovi do mesta koja su u radijusu dejstva avijacije. Osim toga, treba aktivnu vojsku zameniti sa onih 35.000 rezervista dignutih prošle nedelje i prebaciti je na druga mesta. Najveći deo tih rezervista – nekih 13.000 – su vazduhoplovci, što znači da se najspremniji deo ratne avijacije SAD upravo prebacuje u baze na azijskom kontinentu, pretežno u zonu Persijskog zaliva (koji polupismeni novinari već jednu deceniju zovu Golfski zaliv). Količina brodskog goriva koje je naručeno ukazuje da će biti velikih transporta trupa i materijala po Pacifiku: od SAD do baza u Aziji, pa odatle prema budućim bojištima. Naime, pacifička flota SAD već ima svoje rezerve goriva za ovakve slučajeve, po proceduri. To bi moglo da ukazuje na nameru kopnenog ratovanja, barem upotrebom padobranskih i helikopterskih desanta većih razmera. Južna Španija mogla bi igrati ulogu logističke baze za avione-tankere koji bi snabdevali avijaciju na Srednjem istoku.

ALTERNATIVE I PLANOVI: Avganistan je daleka zemlja, zabačena dozlaboga, u visokim planinama, bez infrastrukture i sa lošim komunikacijama. Englezi i SSSR su u Avganistanu polomili zube pokušavajući sa konvencionalnim kopnenim ratovanjem; takav pristup u toj zemlji jednostavno je neuspešan – ili prohibitivno skup (u ljudstvu, tehnici, logistici i žrtvama na obe strane). Jedini efikasan način za SAD i saveznike bio bi uspostavljanje jakih baza u okolnim zemljama: Pakistanu, Iranu, Uzbekistanu, Taõikistanu, Turkmenistanu. Iran se može odmah otpisati kao tradicionalni neprijatelj SAD. Ostale države koje se graniče sa Avganistanom stavljene su sada pred težak izbor: ako pomognu SAD i saveznicima u ovoj operaciji (ustupanjem vazdušnog prostora, vojnih baza, aerodroma i komunikacija), imaće problema ne samo sa sadašnjim talibanskim vlastima u Avganistanu nego i sa sopstvenim islamskim strujama koje simpatišu Bin Ladena i talibane, što bi mogao biti opasan i dugotrajan problem. Ako odbiju pomoć proglašavajući neutralnost u ovom sukobu, neće naići na razumevanje velikih sila, uključujući i Rusiju koja bi htela da joj neko skine s vrata islamske ekstremiste, ali da se ne angažuje sama. Politička i psihološka atmosfera u svetu posle 11. septembra je takva da je neutralnost praktično nemoguća: odnos prema terorizmu postao je merilo Dobra i Zla, kao odnos prema nacizmu u Drugom svetskom ratu. Poruka SAD i saveznika je jasna: ili ste protiv (pa pomozite) – ili ste za (pa ćete videti svoga boga); trećeg izlaza jedva da ima. Pri tom, Velike Sile imaju veoma uverljivu pretnju: da zemlje koje ne sarađuju odseku od bilo kakve finansijske, ekonomske i humanitarne pomoći i ostave ih same sebi da se snalaze. Pakistan je već dobio uzorak tog izbora: oprošteni su mu krediti i ukinut određen embargo na uvoz naoružanja i osetljivih tehnologija, uveden zbog pakistanskih napora da proizvodi nuklearno oružje. Indija je takođe dobila slične ponude. Sa ostalim bivšim sovjetskim srednjoazijskim republikama pregovori su upravo u toku i odande dolaze protivrečne vesti: te Uzbekistan pristao, te nije; te Kazahstan hoće, te neće; biće da je cenjkanje u toku. U svakom slučaju, susednim zemljama – ali i Rusiji – veoma bi odgovaralo da neko smiri Avganistan, odakle se ekstremizam već godinama izvozi preko granice.

Ako ovi napori za pridobijanje lokalnih saveznika uspeju, SAD i NATO imaju šanse da Bin Ladena i njegove ljude ozbiljno ugroze u njihovim planinskim utočištima, možda čak i manjim konvencionalnim kopnenim operacijama iz susednih zemalja. U tom slučaju bi operacija iskorenjivanja imala uspeha, a talibani bi verovatno izgubili vlast u Avganistanu u korist Severne lige i – verovatno – kraljevske porodice Mohameda Zahir Šaha, suverena u izgnanstvu. Geografska blizina je, dakle, ključ uspeha. Neki zapadni mediji već špekulišu sa idejom da se masivnim desantom zauzme bivša sovjetska vojna baza Bagram, severno od Kabula, i da se od nje napravi uporište, mostobran za dalja dejstva. To bi bio rizičan potez: mnogo podseća na promašaje učinjene u Indokini svojevremeno, kada su Francuzi pokušali da učine isto sa bazom Dien Bien Fu (1953), a Amerikanci sa bazom Ke San (1968); oba pokušaja su neslavno propala – Dien Bien Fu je pregažen uprkos vazdušnom mostu za snabdevanje, a Ke San je poslužio samo za trošenje resursa američke vojske potrebnijih na drugim mestima. Jednom reči: Avganistan nije mesto gde bi se neko zadržavao bez velike potrebe – pogotovo ako ima bezbedne baze u susednim državama i u radijusu dejstva helikoptera.

Dakle, ta faza onoga što Amerikanci zovu globalnim ratom protiv terorizma najverovatnije će podrazumevati nekonvencionalne i ograničene operacije prema specifičnim metama (skrovišta Bin Ladena i njegovih ljudi), praćene vazdušnim udarima čiji će cilj biti paralisanje talibanskih snaga, kidanje njihovih komunikacija i sprečavanje njihovih pokreta. Dugoročni cilj bio bi uklanjanje talibana s vlasti i stabilizacija Avganistana pod nekom umerenom vlašću. Većina islamskih zemalja bila bi zadovoljna takvim ishodom, jer mesijanski tipovi poput Bin Ladena predstavljaju remetilački faktor: za njega su svi ostali muslimani jeretici, jer se ponašaju drugačije od njegove dogme. A njegova je dogma jednostavna i zavodljiva: jedan Alah, jedan Prorok, õihad kao jedini zadatak i sudbina šehida kao vrhunac ljudskog dostignuća na ovome svetu; bez nepotrebnih pitanja i nijansi. Ogromna većina muslimana, međutim, ne deli takvo shvatanje islama i u tome se oslanja na veliku i slavnu tradiciju tolerancije, mešanja kultura i merhameta (milosrđa u najširem smislu reči). U tom smislu islam nije drugačiji od hrišćanstva koje se i dan-danas muči sa sopstvenim marobesnim ekstremistima i fundamentalistima…

Sve i da operacija koja se upravo priprema u potpunosti uspe, to neće rešiti problem fanatičnog terorizma spremnog na sve. Tokom ovih nedelja od 11. septembra nadalje traju analiziranja svih aspekata i uglova tog fenomena. Naravno da će obaveštajni rad (u užem smislu reči) biti nastavljen i pojačan. Ali, već se razmatraju i načini za praćenje i kontrolu tokova novca, jer je terorizam ipak skup posao. To, kad preskočimo nekoliko logičkih koraka, znači da će najverovatnije nestati sadašnja bankarska i poreska utočišta kao što su Bahamska i druga ostrva; da će off-shore bankarstvo pretrpeti velike promene; da će tokovi novca postati jasniji i da će svako muvanje biti mnogo teže nego danas. Kao kolateralne žrtve takve kontrole i nadzora pašće mnogi današnji uspešni "bizmismeni" i drugi munđosi čiji se izvor prihoda zove nedostatak dokaza. Naravno da će svi poreznici sveta, pa i Božidar Đelić, jedva dočekati takav razvoj događaja. U praksi će to značiti sve manji promet gotovim novcem i sve veći elektronskim putem, tako da ostaju tragovi; gotovina će postati strogo kontrolisana roba.

DUBOKA RECESIJA: Što se svakodnevnog života tiče, civilna avijacija pretrpeće najveće promene, pre svega u Americi, ali i širom sveta. Tim van Beveren, stručnjak za bezbednost civilnog vazduhoplovstva iz Floride i konsultant FBI-ja, kaže za "Vreme" da je za mnoge manje američke kompanije došao sudnji čas: "Avio-kompanije moraće da ispune stroge nove standarde bezbednosti koje savezna vlast upravo propisuje da bi se registrovale za putnički saobraćaj. Neke od njih već su najavile bankrot, a biće ih popriličan broj. Kompanije koje prežive – uz značajnu pomoć vlade koja im je već odobrila pet milijardi dolara pomoći – usporiće rad zbog mera bezbednosti, a sve će se to na kraju obiti o glave putnika zbog povećanja cena. Mlazno gorivo je ionako najskuplje posle mnogo godina; mere bezbednosti su obavezne i skupe za kompanije, ali i za aerodrome, koje će poskupeti takse za korišćenje. Sve to znači skuplje karte i opštu recesiju u civilnom vazduhoplovstvu – pa ko preživi. Za američko društvo, gde se avionom putuje kao tramvajem (670 miliona putnika godišnje), to će biti priličan šok. Evropski standardi bezbednosti mnogo su stroži, ali će i oni biti revidirani." Van Beveren kaže da jedino Swissair već decenijama ima neprobojna vrata pilotske kabine i video kameru preko koje piloti vide unutrašnjost aviona. Izraelska kompanija El Al decenijama ima naoružane čuvare na svim letovima i nikada im nije bio otet avion. Stanje bezbednosti na američkim aerodromima je u odnosu na Evropu smešno: rok za uvođenje obaveznih rendgena za prtljag je 2014. godina; probe FBI-ja i Savezne uprave za avijaciju (FAA) pokazale su da su njihovi agenti uspeli da prošvercuju u avione oružje i eksploziv u 20 odsto pokušaja; u eksperimentu Ministarstva za saobraćaj, agenti su u 68 odsto slučajeva uspeli da se provuku kroz aerodromske kontrole i stignu do aviona.

Tim van Beveren procenjuje da će se civilna avijacija na kraju oporaviti, ali da nikada neće postići rezultate od pre 11. septembra: "Posle terorističkih napada tokom minhenske Olimpijade 1972. civilnoj avijaciji trebalo je pet godina da dostigne dotadašnji promet. Ovo je mnogo gore i oporavak nikada neće biti ni približno potpun." On ne isključuje neka tehnička rešenja, koja, međutim, nisu apsolutno spasonosna: "Mogu da zamislim uređaj za preuzimanje komandi aviona daljinskim putem i njegovo spuštanje na najbliži aerodrom; mogu da zamislim kompjuterske autopilote koji bi preuzeli kontrolu do spuštanja; a mogu da zamislim i uređaj sa samouništenje otetog aviona u slučaju nužne potrebe; ali ne želim to da zamišljam posle tolikih godina u avijaciji." Pretnja životima putnika ostaje najbolniji problem pilotima i kabinskom osoblju: "Devet od deset pilota ne bi izdržalo ucenu – da prepuste avion otmičarima ili da pred njima zakolju putnika ili stjuardesu", kaže za magazim "Tajm" jedan pilot putničkog aviona. Neki drugi stručnjaci nadaju se da su otmice od 11. septembra bile i poslednje, uzdajući se u psihološke razloge: "Više niko neće poslušati otmičare i popustiti bez borbe, makar i golim rukama", kaže za "Vreme" jedan pilot. "Ako znaju da će na kraju poginuti bilo u samoubilačkom napadu, bilo od rakete koju će ispaliti lovac ili protivvazdušna odbrana, svi će biti spremni da rizikuju sukob sa otmičarima, kao što se smatra da se desilo u onom avionu koji je pao u Pensilvaniji 11. septembra."

Posle 11. septembra svi su se odjednom setili arsenala strave i užasa međunarodnog terorizma: naveliko se priča o nuklearnom, hemijskom i biološkom oružju u rukama terorista, što podgreva postojeću slatku jezu u publici. Nuklearno oružje – na sreću – najmanje je verovatna pretnja iz jednostavnog razloga što je mnogo više para potrošeno na njegovo osiguravanje od krađe i neovlašćene upotrebe nego na njegovu proizvodnju. Hemijsko i biološko oružje – sirotinjska atomska bomba – teorijski je moguća pretnja; setimo se samo napada bojnim otrovom sarinom u Japanu. Ali, takav napad većih razmera značio bi totalni izazov i odmazdu neuporedivu sa ovom koja se upravo priprema: u najgorem mogućem scenariju, sa hiljadama civilinih žrtava takvog napada, nije isključen ni taktički nuklearni udar na izvršioce i njihove pomagače. Ovo je rat udaraca i uzvraćanja – pa ko duže izdrži.

Ekonomske posledice WTC krize

Posle prvog velikog lelujanja cena svetskog novca, strateških sirovina i deonica nakon njujorške katastrofe 11. septembra, a i dalje pod neizvesnošću šta će doneti trenutno (po dimenzijama) neizvestan američki odgovor, svetska ekonomija "koriguje" izvesne ekstreme. Dolar je posle ubrzanog pada sa oko 2,39 na oko 2,09 nemačke marke ponovo u izvesnom usponu, pa se za njega i na našim ulicama već može dobiti oko 2,15 maraka. Cene nafte su posle prvog refleksnog skoka do blizu 29 dolara za barel odmah počele da klize naniže (paralelno sa otezanjem Bele kuće da odmah krene u neku nepromišljenu akciju odmazde) i sada su na nivou od oko 20 dolara za barel brenta iz Severnog mora – što sigurno stavlja na muku i naše uvoznike koji su neke krupnije poslove već zaključili na nivou od 25-26 dolara za barel. Eventualan vojni udar na Avganistan ovoga puta može samo ublažiti hod cena nafte naniže – jer taj mogući ratni spektakl verovatno neće imati onu snagu koja bi mogla da ublaži mogući širi pad tražnje za gorivom, koji bi svakako pratio jenjavanje privredne konjunkture u SAD, pa zatim i u drugim industrijskim regionima sveta. Obaranje osnovnih kamata kojima je pribegao Vašington, da bi kapital poterao u realne privredne tokove, može delimično zaustaviti bekstvo investitora u pasivnost, ali je ovog trenutka nemoguće iznositi prognozu hoće li ovaj lek pomoći lečenju ili pak razgorevanju bolesti (kao što je to ponekad bivalo u ekonomskoj istoriji). Da mamuzanje svih ulagača u realne poslove već daje neke efekte – vidi se i po tome što je već sredinom prošle nedelje cena zlata, posle skoka na rekordni nivo u poslednjih 18 meseci (293,25 dolara za finu uncu), za nijansu pala i tu stala – čekajući razvoj svetskih prilika.

Najozbiljnija među ekonomskim posledicama katastrofe WTC tornjeva je pad vrednosti imovine investitora, koji su na svetskim berzama potkraj prošle nedelje dnevno gubili uglavnom dvadeseti (a poneko i deseti) deo svoga kapitala. Uprkos tome što se mnogim neekonomskim sredstvima i apelima pokušava zaustaviti bojazan od svetske ekonomske krize.

Većina od ekonomskih posledica šoka od 11. septembra trenutno ima male odjeke u našoj ekonomiji – koja je odavno ozbiljno toliko obolela da se i dalje više bavi starim, nego novim bolovima. Uostalom, naša privreda posle svih "reformi" još kuburi sa elementarnim "mernim instrumentima" sopstvenog stanja. Niti se šta može zaključiti po vestima iz Beogradske berze, niti sa Produktne berze u Novom Sadu, a jugoslovenske firme u kojima postoje direktori koji bar znaju da preko interneta uđu u neku bazu podataka iz svoje branše – još uvek su toliko malobrojne da se i čaršijski "poslovni razgovori" vode samo na osnovu tankog ekonomskog pisanja domaće štampe.

D. Boarov

Iz istog broja

Izbori u Poljskoj

Samoubistvo desnice

Ilija Marinković

Priče očevidaca

Oblakoderi užasa

Priredio: Zoran Stanojević

Bosna i Hercegovina i međunarodni terorizam

Obračun sa teškom hipotekom

Radenko Udovičić

Ruski veterani iz Avganistana govore za "Vreme"

Ništa nam nije vredelo

Nenad Šebek

Dr Bogdan Denić govori za "Vreme"

Terorizam – uzroci i izgovori

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu