Svet

Izbori za Evropski parlament

Ko to tamo glasa 2

ap photo

Ko to tamo glasa

Dominacija narodnjačkih partija, slaba izlaznost, pobeda evroskeptika u Velikoj Britaniji, ekstremne desnice u Francuskoj i Danskoj i ekstremne levice u Grčkoj. Zašto je propao pokušaj da se Evropska unija približi biračima i zašto ne mora da znači da će pobednik izbora, kandidat konzervativnih partija Žan-Klod Junker zaista postati "premijer EU", to jest predsednik Evropske komisije

Za "Vreme" iz Bona

Nemačka kancelarka, ogromnog nosa i okruglastog tela, posmatra atletsku trku i pita se: "Zašto onaj ko bude prvi automatski postaje pobednik?" Ova karikatura u uglednom nedeljniku "Cajt" oslikava tragikomičnost izbora za Evropski parlament (EP). Prvo mesto osvojio je Žan-Klod Junker, bivši dugogodišnji premijer Luksemburga i nosilac liste Evropske narodne partije, grupacije kojoj pripadaju i demohrišćani Angele Merkel. Od nedelje uveče mediji se zabavljaju pitanjem da li će prvoplasirani Junker zaista postati i pobednik, odnosno predsednik Evropske komisije. Jer, šefovi država i vlada zadržavaju pravo da predlože koga god oni hoće – kako za čelo komisije (novi Barozo), tako i za predsednika Saveta EU (novi Van Rompej) i mesto šefa diplomatije (nova baronesa Ešton). Pri tome bi "trebalo da uzmu u obzir" rezultate glasanja, ali na to nisu obavezni. Merkelova je i nakon izbora komentarisala u stilu "videćemo još", britanski premijer Dejvid Kameron i njegov mađarski kolega Viktor Orban su rekli da Junker ne dolazi u obzir.

Ko to tamo glasa 3
KANDIDATI ZA ŠEFA EVROPSKE KOMISIJE: Žan-Klod Junker…fotografije: reuters

Na ovim evropskim izborima su po prvi put dve najveće frakcije, narodnjačka i socijaldemokratska, nastupile sa nosiocima lista, odnosno kandidatima za "briselskog premijera", iz najmanje dva razloga: kako bi Evropski parlament dobio na značaju (mora da izglasa predloženo rukovodstvo Komisije), i kako bi se birači trgli iz tradicionalne letargije. Junker i njegov glavni protivkandidat, nemački socijaldemokrata Martin Šulc, inscenirali su ljuti rivalitet učešćem u brojnim TV duelima. Kvote gledanosti su pokazale da su birači uglavnom prespavali te televizijske debate, kao što su većinom prespavali i izborni dan. Iako iz EP slavodobitno objavljuju da je zaustavljen neprestani pad izlaznosti od prvih izbora 1979. godine, procenat je i dalje jadan – glasalo je 43,1 odsto birača, tek koji promil više nego pre pet godina. Slovaci su zadržali titulu najmanje zainteresovanih sa tek 13 odsto izašlih birača, dok je glasalo nešto malo više Čeha, Slovenaca, Poljaka i Hrvata. Najveća izlaznost, opet tradicionalno, zabeležena je u Belgiji i Luksemburgu gde je glasanje obavezno.

Oni koji su u nedelju prošetali do birališta izabrali su šareni personal Evropskog parlamenta koji će u ovom sazivu imati 751 stolicu. Narodne partije su, prema dosadašnjim procenama, obezbedile 213 mandata – čak 60 manje nego pre pet godina. Druga najjača snaga su socijaldemokrate sa 190 poslanika, slede liberali (64), zeleni (52) i levica (42) te poslanici konzervativnih i krajnje desničarskih partija kojih ukupno ima oko 150, ali će delovati u bar dve ili tri odvojene frakcije. Tumbanja nisu isključena, obično potraje nekoliko nedelja dok se neodlučne stranke opredele za neku frakciju ili čak promene tabor. Kombinatoriku lepo ilustruje primer stranke italijanskog komičara Bepea Grila – njega u svoj tabor zovu i konzervativci i Zeleni. Tu je i niz nesvrstanih, recimo iz Nemačke će u Strazbur po jedan pirat, neonacista i zaštitnik životinja.

Ko to tamo glasa 4
…i Martin Šulc

VEČITA KOALICIJA: Slaba izlaznost pokazuje da građani EP ne shvataju ozbiljno, smatra Sabine fon Opeln sa Slobodnog univerziteta u Berlinu. Ujdurme i natezanja oko izbora vrha briselske administracije tu nikako ne mogu da pomognu. "Šefovi država i vlada izgleda poručuju građanima: vi glasajte kako hoćete, ali mi ćemo postaviti koga mi hoćemo na čelo Evropske komisije. To bi značilo slabljenje parlamenta i demokratije u Evropi", kaže Fon Opeln za "Vreme". Do sličnog zaključka – doduše u sopstvenom interesu – došla su obojica glavnih kandidata Junker i Šulc. Prvi je osamnaest godina bio premijer bajkovitog Luksemburga i osam godina šef evro zone, kada je zaradio nadimak Mister evro. Šulc je bivši fudbaler u pokušaju, lečeni alkoholičar, prodavac knjiga, gradonačelnik jednog mestašca kod Ahena, u Evropskom parlamentu je već dve decenije. Iako je u prošlom sazivu bio predsednik tog tela, tek svaki četvrti Nemac uopšte zna za njega.

Jedna stvar povezuje ovu dvojicu političara – obojica shvataju da predsednik Evropske komisije, taj novi Barozo, zapravo ima drugorazrednu političku ulogu – njegov posao je više obredno omogućavanje kompromisa između šefova država i vlada 28 članica EU i rukovođenje glomaznom briselskom administracijom. Junker sebe rado reklamira kao konsezusnu mašinu. Jedna ugledna luksemburška novinarka rekla je da je "on u stanju da u jednoj izjavi iznese dva suprotna stava i još jedan između njih, za svaki slučaj". Upravo takvo svaštarenje se traži, jer novi predsednik Komisije mora da ima podršku i narodnih partija i socijaldemokrata. Ta velika koalicija na snazi je od uspostavljanja Parlamenta – do sada je uspevala da marginalizuje ekstremne partije, a tako će po svoj prilici i ostati, uveren je Ludger Kinhart, direktor bonskog Centra za istraživanje evropskih integracija. "Ishod predstavlja jačanje dobitne kombinacije – štednja, oštrija pravila za sve, ali i privredni rast i stvaranje radnih mesta."

Ko to tamo glasa 5
Marin le Penfoto: ap photo

Upravo se o ekonomiji najviše govorilo u izbornoj kampanji. Cinici su primetili da su se Junker i Šulc suprotstavljali jedan drugom zagovarajući iste stavove, ugodne ušima birača: "Dosta s masnim bonusima za bankare!" "Nema kockanja na račun građana!" "Poslovi za mladu generaciju!" Nedeljnik "Cajt" tu primećuje feler: "EU je proteklih godina često diskutovala o nezaposlenosti mladih samo da bi uvek iznova ustanovila da su glavna oruđa – obrazovanje i radno pravo – isključivo u rukama država članica." O krizi u Ukrajini nije bilo ni reči, jer je spoljna politika takođe stvar šefova diplomatija zemalja članica. Nije onda čudo što građani čitavu evropsku birokratiju vide kao mašinu za donošenje šašavih pravila, poput dozvoljene zakrivljenosti krastavca ili izgleda usisivača i glava za tuševe. To nervira i Martina Šulca, pa se trudio da pomeri raspravu ka važnijim temama u kojima EP zaista ima pravo odlučivanja (ili bar veta). Takve teme su zaštita podataka, bankarska unija i, naročito, osporavani Trgovinski sporazum sa Sjedinjenim Državama.

ISKRIVLJENA SLIKA: Zapadna štampa je ove godine pronašla način da poslovično dosadne izbore za EP predstavi u dramatičnom svetlu. "Radikalni desničari u naletu", najavljivano je mesecima sa naslovnih strana. Prognoza se dobrim delom ostvarila, evroskeptici bi mogli da imaju petinu mandata. "Evropejski slatkorečivci su ponovo u svom elementu", kritikuje "Frankfurter algemajne cajtung" pokušaje da se uspeh desnice umanji: "Evropska elita nam objašnjava da je slika iskrivljena zbog niske izlaznosti, da zapravo evropska zajednica uživa mnogo širu podršku. Pričaju da je običnim Evropljanima teško da shvate kompleksne konsenzuse u Briselu. Pomalo ograničeni građani, eto, nisu svesni koliko je EU za njih dobra. Takvim pričama se maskira činjenica da podrška za zajedničku Evropu zaista opada."

Od prošlih izbora etablirala se i drugačija škola mišljenja, ona koja tumači evropske izbore kao zgodnu priliku za tihi protest – i to pre svega protiv domaćih partija i nacionalne politike. Primetno je da građani, uprkos sveopštem stezanju kaiša, mnogo više protestuju udesno nego ulevo. "Socijalni problemi se mešaju sa problemima globalizacije i migracije. Ovaj koktel više odgovara desnim ekstremistima nego levičarima. Takođe, mislim da levica u Evropi nema ni realne programe niti harizmatične lidere. Izuzetak je, naravno, Aleksis Cipras", kaže Sabine fon Opeln. Ciprasova radikalna levica je najjača stranka u Grčkoj (vidi okvir), ali ostaje prilično usamljena – u drugim kriznim zemljama nema mnogo istomišljenika.

Ko to tamo glasa 6
Aleksis Ciprasap photo

RAZJEDINJENA DESNICA: Desnica bi mogla da se podeli u bar tri kolone. Prvu će predvoditi Marin le Pen, velika pobednica nedeljne večeri. Njen Nacionalni front je u Francuskoj dobio svaki četvrti glas i tako počistio etablirane stranke (vidi okvir). Međutim, da bi sarađivala sa holandskim plavokosim islamofobom Gertom Vildersom, Le Penova mora da izvodi političke špage. Njene pristalice su, naime, protiv homoseksualnih brakova. Vilders, sa druge strane, nema problema sa homoseksualcima, čak kritikuje Arape u Holandiji da su homofobi. On ima običaj da sa bine pita razgaljene pristalice: "Želite li više li manje Marokanaca!?" Odgovor možete da pretpostavite. U jednom kasnijem intervjuu Vilders nonšalantno odbacuje kritiku da je rasista: "Koliko ja znam, Marokanci nisu rasa." Njegova Partija slobode prošla je sa 12 odsto glasova, što je ispod očekivanja.

U drugoj, umerenijoj grupi mogli bi da se nađu britanski independisti Najdžela Feridža koji su razbili konzervativce i laburiste osvojivši 28 odsto glasova. Jedan njihov plakat pokazuje zastavu Ujedinjenog Kraljevstva progorelu u sredini tako da se ispod vidi zastava Evropske unije. Sve prati poruka koja treba da zvuči uznemiravajuće: "Ko upravlja ovom zemljom? 75 odsto naših zakona pravi se u Briselu!" Feridž je poznat po briljantnim i zabavnim govorima u Strazburu – svojevremeno je Hermanu van Rompeju poručio da ima harizmu mokre krpe i lice bankarskog službenika – a onda se izvinio svim bankarskim službenicima. U kampanji je Feridž uložio jednako truda kako da ocrni EU tako i da dokaže da nije rasista. Neki članovi independista su izbačeni zbog ksenofobičnih stavova, a Feridž im je poručio: "Idioti, ne trebate nam." Britanska stranka može da računa na saradnju sa Danskom narodnom partijom, radikalnom desnicom koja je osvojila 27 odsto glasova. "Često mislimo da evroskeptične partije niču iz loše ekonomske situacije", rekao je politikolog Klaus Gec za "Dojče vele". "To je istina u južnoj Evropi. Ali u Danskoj ili Velikoj Britaniji se ne radi o tome – obe zemlje su profitirale od evropskih integracija. Tu se radi o pitanjima bezbednosti, migracija i kulturnog identiteta."

Treću kolonu činile bi stranke koje nisu eksplicitno za istupanje iz EU, ali jesu za radikalne promene – poput britanskih konzervativaca premijera Dejvida Kamerona. Ili tek oformljena Alternativa za Nemačku koja je osvojila sedam odsto glasova. Njihov moto: pustite Grčku i slične da bankrotiraju ili da se mi vratimo nemačkoj marki. Na svojim izbornim plakatima Alternativa je podsećala na plakat demohrišćana iz 1999. godine – tu je pisalo da ne postoji teoretska šansa da nekoj zemlji buduće evrozone ikada zatreba finansijska pomoć. Osim pomenutih stranaka, još treba videti u kojim će frakcijama završiti biseri salonskog i vulgarnog nacionalizma poput Austrijske narodne partije (20 odsto glasova), mađarskog Jobika (15), Pravih Finaca (13) i grčke Zlatne zore (9). Za formiranje poslaničkog kluba potrebno je 25 poslanika iz najmanje sedam zemalja.

Ogorčene glasače uvek je najlakše pridobiti nacionalističkim narativima, analizira profesor Kinhart, ali će desnica na kraju ostati jalova: "Postoji odlučujuća razlika u odnosu na ranije nacionalizme, kakve ste imali i vi u bivšoj Jugoslaviji: sada je referentna tačka realno postojeća i stabilna Evropska unija, a ne nesputani nacionalni šovinizam. Današnji protest izražen na izborima veoma je difuzan. To će se pokazati najkasnije kada partije protesta budu pokušale da pronađu zajednički imenitelj u Evropskom parlamentu – teško će tu biti ičega osim mnogo buke." Svakako će najviše da galame poslanici koji bi verovatno rado srušili Parlament u Strazburu i preorali zemljište. Možda im boravak u omraženoj instituciji EU donekle ublažava milion i kusur evra, koliko svako zaradi tokom petogodišnjeg mandata. Plata je ista za oduševljene evropejce i zagrižene evrofobe.

Francuska

Heroina razočaranih

"Pogledajte je", viče stari političar i rukom pokazuje na jednu prolaznicu. Devojka sa maramom očigledno je arapskog porekla. "Ona nikada neće raditi i živeće od socijalne pomoći." Taj političar je jedan od prvoboraca francuskog Nacionalnog fronta i prijatelj osnivača stranke Žan-Marija le Pena. Dok je stari Le Pen vodio stranku, bilo je to leglo rasista, boraca za vraćanje smrtne kazne i zagovornika kulturne cenzure. Stranka je tu i tamo osvojila neke lokalne izbore, ali je na nivou Francuske ostala na marginama. Pristojniji svet nije zaokruživao Nacionalni front, ali Le Pen nije odstupao ni za pedalj. Stigao je i da postane počasni građanin radikalskog Zemuna i poklonio Šešelju luksuzni pežo.

Ali od 2011. godine ništa nije isto. Tada na čelo stranke dolazi Marin le Pen, najmlađa kći starog šefa. Umiva stranku, menja retoriku, tek oprezno koketira sa starim ekstremnim biračima ili to prepušta starijim kolegama. Taktika donosi uspeh, evropski izbori u nedelju prvi su na kojima je Nacionalni front na teritoriji cele Francuske porazio dve tradicionalne partije – socijaliste aktuelnog predsednika Olanda i konzervativce bivšeg predsednika Nikole Sarkozija. Nacionalni front osvojio je oko 26 odsto glasova, konzervativci 21, a socijalisti samo 14.

Pobeda nacionalista zapravo je ispostavljanje računa za tešku situaciju u Francuskoj, kaže Sabine fon Opeln, koja na berlinskom Slobodnom univerzitetu vodi nemačko-francusku katedru. "Olandova vlast ima ogromne teškoće da sprovede reforme i pokrene privredu. U Francuskoj je visoka nezaposlenost, posebno mladih, a Nacionalni front upravo ima najviše mladih birača. Na to dolaze aktuelni problemi sa migracijom, mnogima se čini da ih stranci preplavljaju." Kao samoproglašeni borci protiv političkog establišmenta, nacionalisti imaju preko 30 odsto podrške među mladima. Birače otimaju pre svega socijalistima, a ne konzervativcima. Tako je za listu Marin le Pen glasalo čak 43 odsto radnika (za socijaliste mizernih osam odsto) i 38 odsto državnih službenika (za socijaliste 16 odsto).

Harizmatična Marin le Pen se posle trijumfa poigrala čuvenom definicijom demokratije: "Građani su pokazali da hoće vladavinu Francuza, od Francuza za Francuze." I što je najvažnije, glasali su protiv Evropske unije.

N.R.

Grčka

Pobeda radikalne levice

Za "Vreme" iz Soluna

Prvi put u istoriji grčke demokratije, a istovremeno i prvi put u istoriji Evropske unije, jedna radikalna leva partija odnela je ubedljivu pobedu: SIRIZA (Koalicija radikalne levice), predvođena harizmatičnim Aleksisom Ciprasom. Sa skoro 27 odsto osvojenih glasova SIRIZA ulazi u Evropski parlament sa šest poslanika; vladajuća konzervativna Nova demokratija osvojila je 22, a njen koalicioni partner PASOK, uprkos promeni imena u Elja (maslina), tek 8 odsto. Neprijatno iznenađenje na ovim izborima bio je ponovni uspon neonacističke Zlatne zore koja je osvojila 9,4 odsto, mada se polovina njenog rukovodstva nalazi u zatvoru. U EP ulaze još dve leve i jedna desna partija, sa dva, odnosno jednim poslanikom.

Iako su ovi rezultati poražavajući za vladajuću koaliciju ND–PASOK (jer ove dve partije koje su nekad bile jake i autonomne danas zajedno imaju svega 30 odsto glasova), konzervativni premijer Adonis Samaras je u svom govoru posle objavljivanja rezultata priznao da je "primio poruku koju mu je grčki narod poslao", ali pritom nije najavio nikakve promene u politici. Nasuprot tome, Aleksis Cipras je slavio govoreći "o velikom demokratskom zaokretu i početku evolutivnih promena sistema", šaljući tako jasnu poruku Evropi o posledicama katastrofalne neoliberalne politike koja je Grčku iskoristila kao "zamorče". "Sutra će cela Evropa govoriti o SIRIZI", rekao je Cipras posle proglašenja pobede.

Odmah sutradan, u ponedeljak, Cipras je posetio predsednika Grčke Karolosa Papuljasa zahtevajući prevremene nacionalne izbore. Pozvao se na veliki nesklad između zahteva glasačkog tela i onoga što radi vlada. Istovremeno je upozorio premijera Samarasa da mu na pamet ne padne da uvodi nove stroge mere štednje, da nastavi sa privatizacijom, tj. prodajom državnog vlasništva, te da SIRIZA mora da se pita prilikom izbora novog guvernera Nacionalne banke Grčke (pošto prethodnom uskoro ističe mandat) i komesara za EU.

Ohrabren rezultatima izbora za EP, Cipras je već počeo da se ponaša kao budući premijer. Jedino ostaje da se vidi kada će se održati prevremeni parlamentarni izbori. Najveći broj analitičara predviđa izbore na jesen, a neki kažu da će se održati najkasnije do februara 2015. kako bi se poklopili s predsedničkim izborima.

Georgios Stamkos, Milica Kosanović

Iz istog broja

Kinesko-ruski odnosi

Zajedno protiv Zapada

Sanja Radović

Globalna pomeranja – Rusko-kineski gasni sporazum

Rusko oružje masovnog uvažavanja

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu