Svet

Podsaharska Afrika – Geopolitika beznađa

Kažite mi kako se umire i znaću kako se živi 1

PUSTINJA UZIMA ŽIVOT: Dete na izvorištu u Sudanu / fotografije: reuters

6. 11. 2013. / 20.18

Kažite mi kako se umire i znaću kako se živi

Na putu od Nigera do Alžira, svega tridesetak kilometara od spasonosnog bunara, bežeći od još jedne loše žetve, od žeđi je umrlo 133 ljudi, među kojima 33 žene i 52 dece. Bili su spremni na svaki rizik, pa i na smrt, ne bi li pobegli od gladi, nepojmljivog siromaštva i beznađa Podsaharske Afrike, mesta koje se nalazi na vrhu svetske hijerarhije očaja

Prašnjave, vrele i hronično siromašne varošice na jugu Alžira ne razlikuju se mnogo od evropske vizije pakla, mesta na kome je strašno živeti. Ali za ljude koji žive u Nigeru, samo nekoliko stotina kilometara južnije, alžirski Tamareset, izolovani gradić pun napetih vojnika i iskusnih švercera, predstavlja sliku i priliku boljeg života, jedini izlaz iz ubistvene bede. Niger je, naime, ove godine i zvanično proglašen zemljom u kojoj se najgore živi. Ova hronično gladna pustinjska država i veći od dva Konga dele poslednje 186. mesto liste sastavljene prema "indeksu ljudskog razvoja", koji objavljuje Program ujedinjenih nacija za razvoj.

Krajem oktobra iz Zindera, velikog grada na jugu Nigera, ka Tamaresetu je krenula grupa od 113 ljudi, uglavnom porodica sa mnogo žena i dece. Iako jedni danas tvrde da su hteli da "posete rođake u Alžiru", a drugi veruju da su išli da bi "živeli od prošnje", imajući u vidu da je u grupi bilo puno tinejdžerki najverovatnije su planirali da traže slabo plaćene kućne ili uslužne poslove. Ipak, svi u Nigeru znaju koji je pravi razlog putovanja koji je preživela samo 21 osoba. Oni su pokušavali da "pobegnu od još jedne loše žetve", rekao je Risa Feltu, gradonačelnik Agadeza, obavezne stanice za sve Afrikance koji krenu put "obećane zemlje" na severu.

Među mrtvima su bile 33 žene i 52 dece. Njihova tela su nađena raštrkana uz pustinjsku stazu koja vodi od mesta gde je bez benzina ostao jedan od dva kamiona, do tridesetak kilometara udaljenog bunara. Nekoliko sati ranije vozači su putnicima naredili da pored puta sahrane rođake koji su već umrli od žeđi i čija su tela bila na kamionu koji se nekoliko puta kvario. Izgleda da ni stari kamion ni nervozni "šverceri ljudi" nisu izdržali trodnevnu igru mačke i miša sa alžirskom policijom. Ostavili su i jedan kamion i ljude koje su prevozili, zatražili novac da bi kupili gorivo i više se nisu vratili.

Bila je to najveća pojedinačna tragedija od maja 2001. godine kada je 140 ljudi umrlo od žeđi na putu ka Libiji. Vozači i vojne patrole, međutim, u ovom delu Afrike stalno nailaze na kosture ljudi koji su umrli pre nego što su se dokopali Libije ili Alžira. Pukovnik Garba Maikido je izjavio da "pustinja uzima živote i uvek će ih uzimati" i da vlasti u Nigeru ne mogu da urade ništa više, do da pokušaju da "smanje rizik".

RAST BEZ PROSPERITETA: Voda je retkost i luksuz – čak i upotrebljene, prazne plastične flaše se prodaju na komad na pijacama širom Sahela, ali su za većinu čak i one nedostupne. Kroz ovaj sve suvlji region, koji se prostire od Mauritanije na zapadu do Sudana na istoku, prolaze skoro svi putevi koji spajaju Podsharsku Afriku, najsiromašniji deo sveta, i Zapadnu Evropu, najbogatiji svetski region.

U kamionima i pored prašnjavog puta u Nigeru prošle nedelje su od žeđi umirali ljudi koji su zaključili da više nijedan rizik nije prevelik, da je i smrt bolja od života koji žive i potpunog beznađa koje ga prati. Jedan stručnjak za Podsharsku Afriku je frustraciju stanjem u velikom delu regiona izrazio tako što je rekao da ne treba da "govorimo o tome kako ljudi tamo žive, već kako umiru".

Prošlog meseca, nekoliko dana posle tragedije nedaleko od italijanskog ostrva Lampeduza, u kojoj je više od 300 migranata izgubilo život, mladi Somalijac, koji se nekako dokopao Londona, ostavio je domaćina BBC-jeve emisije World Have Your Say bez reči. Nisam stigao da zabeležim njegovo ime, ali na sasvim rutinsko i benigno evrocentrično pitanje o "trafikingu" i lošim "švercerima ljudi" mladi gost u studiju odgovorio je da su ti loši ljudi za njega i mnoge njegove sunarodnike istovremeno bili i dobročinitelji i jedina nada. Zgodni Somalijac im je zahvalan jer su mu, u zamenu za novac, omogućili da pobegne iz propale države koja postoji samo na papiru i koja je toliko neuspešna da za nju već više od dve decenije nema statističkih podataka.

U gladnim podsaharskim okolnostima mnogo toga dobije drugačije značenje. Teško je stanovnicima Evrope dočarati šta znači apsolutna beda, život sa manje od 1,25 dolara dnevno, kako su Svetska banka i agencije UN definisale beznađe. Ispod ove granice bede u "crnoj Africi" živi polovina građana – između 47 i 50,5 odsto, u zavisnosti od istraživanja. S druge strane, u "beloj Evropi", u ovakvoj, "pravoj" bedi i hroničnoj oskudici živi manje od jedne desetine jednog procenta stanovništva. Zato nas nigde na Starom kontinentu, ovenčanom blagom klimom i skladnom morfologijom, i malo toga može pripremiti za susret sa životnim okolnostima južno od Sahare.

One se nisu bitno promenile ni tokom poslednjih godina naglašenog "afroptimizma", kada su zapadni mediji često objavljivali tekstove pod naslovom "Uspon Afrike". Štaviše, "rast bez prosperiteta" danas predstavlja jedan od najvećih afričkih paradoksa. Iako su u mnogim zemljama u prethodnoj deceniji beležene rekordne stope ekonomskog rasta, profitirala je uglavnom malobrojna srednja klasa i šačica bogatih. Drugim rečima, oni koji su pre desetak godina živeli dobro danas žive mnogo bolje – ostali su uglavnom ostali ili hronično gladni ili strepe da će ih sušno leto (u Sahelu, na primer, kiša pada skoro isključivo od juna do septembra) oterati u bedu i naterati da krenu ili u prenaseljene gradove ili na sever, ka Evropi ili (manje siromašnom) arapskom svetu.

HIJERARHIJA OČAJA: Ne samo da Podsaharska Afrika predstavlja najsiromašniji deo sveta, već zbunjujuće veliki broj stanovnika smatra da je stanje potpuno beznadežno, da je razvoj završen i sve što želi je da nekako ode odatle. Razlog zašto uglavnom stradaju ljudi iz zemalja Zapadne Afrike i sa Roga Afrike je što su ostale države suviše daleko i što njihovi građani uglavnom nemaju nikakve šanse da stignu ni do Sahare, a kamoli do Mediterana.

Ipak, na stotine njih svake godine pokušava da se uvuče u spremište za točkove na putničkim avionima koji lete ka Evropi. Smrznuta tela koja ponekad ispadnu iz aviona pred sletanje na Hitrou po pravilu su afrička, tragična svedočanstva o razmerama teško pojmljivog očaja. Zahvaljujući tome što je mobilni telefon Hoze Matadea "preživeo" pad iz aviona, BBC je u aprilu uspeo da rekonstruiše životnu priču ovog mladića iz Angole, koji je na svoj 26 rođendan u London stigao mrtav sa mobilnim telefonom i jednom funtom u džepu. Umro je negde na putu od hipotermije i nedostatka kiseonika.

Iako i mnogi Arapi pokušavaju da se po svaku cenu dokopaju Evrope, Podsaharska Afrika je ostala srž problema, polazna tačka svih hijerarhija očaja. Čak i oni globalni pokazatelji koji danas deluju ružičasto, skoro su isključivo posledica mnogo inkluzivnijeg ekonomskog rasta na Dalekom istoku, prvenstveno jedinstvenog uspeha kineskih komunista u iskorenjivanju ekstremne bede. Na primer, jedan od glavnih Milenijumskih razvojnih ciljeva UN, da napola bude smanjen broj ljudi koji žive sa manje od dolara dnevno, do 2015. godine biće ostvaren uglavnom zbog razvojnih uspeha u Istočnoj Aziji.

Afrike skoro da nema ni u naizgled trivijalnim, ali moćnim pokazateljima u svetu u kome odavno važi maksima "konzumiram, dakle postojim". U podsaharskim metropolama su se tek nedavno pojavili prvi "pravi", mada uglavnom neveliki, šoping molovi, ali, sem u nekoliko od ukupno 48 država, još uvek nema Mekdonaldsa. Šta god neko mislio o hrani i ugođaju, ovaj lanac je postao važan statusni simbol za nastajuću srednju klasu u celom Trećem svetu, potvrda "stvarnog" prosperiteta i predugo odlaganog potrošačkog pozapadnjačenja. Iz ugla velikih farmaceutskih kompanija, zemlje i regioni u kojima žive ljudi koji nemaju ni za Big Mac ne predstavljaju relevantno tržište – stare bolesti za koje još nema leka su uglavnom tropske, prvenstveno "afričke bolesti".

ZAŠTO SI DOŠAO OVDE: Podsaharska stvarnost i tragedije koje je prate retko dospevaju na naslovne strane zapadnih medija. Ali to nisu samo "afričke priče", one ilustruju značaj nekih (globalnih) ekonomskih lekcija koje smo skloni da preskočimo ili zaboravimo. Na prvom mestu, da je distribucija rasta često mnogo važnija od stopa rasta kojima su postali opsednuti i mediji i političari i njihovi bogati finansijeri. U Africi je ogroman "rast" poslednjih godina uglavnom završavao u džepovima onih korporacija i igrača koji žele ili brzu zaradu ili veliku zaradu koja se može brzo izneti iz zemlje.

S druge strane, ništa manje nije važno ni to iz kojih privrednih grana dolazi rast, čak i onda kada je veoma veliki. Na primer, u Africi se, prema istraživanjima UN-ovog Međunarodnog fonda za poljoprivredni razvoj, pokazalo da je rast u poljoprivredi jedanaest puta efikasniji u smanjivanju siromaštva, nego rast bruto društvenog proizvoda koji je ostvaren zahvaljujući drugim privrednim granama. Poljoprivredna proizvodnja u regionu iz različitih razloga opada već tri decenije. Ključnu ulogu je često imalo insistiranje na preuranjenom i kontraproduktivnom otvaranju tržišta, ali i posledice klimatskih promena i nedovoljnih investicija u poljoprivredu. Stanovnici najsiromašnijih zemalja na obodu Sahare plaćaju najveću cenu "klimatskim ekstremima", iako najmanje doprinose klimatskim promenama koje ih izazivaju.

Afrika u Srbiji uglavnom postoji kao političko strašilo, nevažno i daleko mesto za naciju koja se, skoro cela, nedavno okrenula ka Briselu. Pre nekoliko godina sam u jednom tekstu pomenuo Niger, ali je vredna lektorka naziv države promenila u Nigerija. Teško je govoriti ljudima koji veruju da je "ovde strašno", da smo "dotakli dno ili da ne može gore", o mestima na obalama dalekog Nigera gde je zaista strašno, gde stvarno ne može mnogo gore ili gde se na "pravom" dnu obično nađe rupa u koju cela jedna zemlja može da "upadne".

Nekada sam pokušavao da zamislim sebe – kako bih se ponašao u okrutnim i poražavajućim okolnostima? Ne znam šta me je više zbunjivalo. Da li gladni i tužni ljudi koji su, ne tražeći ništa, nemo zurili u mene dok je negde u Etiopiji vozač menjao točak, ili deca u Burkini Faso koja su nečujno hodala na par koraka iza mene čekajući da popijem vodu iz plastične flaše? Da li neuhranjeno dete na severu Benina kome sam dao nekoliko bombona od kojih je on dve podelio izgladnelim devojčicama iz nomadskog naroda Fulani, koje su, zajedno sa majkama, čučale pored puta. Ili devojčica u Togou, koja ništa nije tražila, ali se duboko poklonila kada sam joj dao par bombona?

Možda me je, ipak, najviše šokirao tinejdžer u jednom selu u Etiopiji, u kome je vozač stao da bi kupio ćumur (mnogo jeftiniji nego u Adis Abebi), koji nije verovao da postoji neko ko želi da dođe u njegovu zemlju i koji me zgađeno pitao: "Šta to ima ovde da se vidi? Zašto si došao ovde?" Nije bila reč o tome da nisam razumeo zašto me to pita. Ono što me je posramljenog ostavilo bez teksta jeste nemoć da nešto uradim kako bi realnost u kojoj su takva pitanja legitimna bila promenjena.

MRTVO VREME: Nažalost, mnogi kao da su odavno odustali i žive neko suspendovano, praktično mrtvo vreme. Nisam siguran da mnogi od onih koje sam sretao još uvek veruju u bilo šta, pa ni u čudo, "dobru vilu" koja će ih prebaciti u Evropu, mesto gde stanuju prosperitet i modernost, reč koja se u Africi, čini mi se, čuje mnogo češće nego u drugim delovima sveta. Pritom, imao sam sreće da ne budem južno od Sahare tokom onih najstrašnijih godina u kojima zavladaju "epidemije gladi" – famine na engleskom, užas za koji ne postoji prava reč na jezicima klimom blagoslovenog Balkana.

Meriti bedu i beznađe pojedinaca u današnjem, državocentričnom svetu nije lako. Ali nije reč samo o anegdotama, slučajnim slikama sa jednog ogromnog prostora. Krajem septembra objavljeni su rezultati velikog istraživanja "Afrobarometra", koje je obavljeno u 34 podsaharske zemlje na uzorku od 50.000 ljudi. Autori su zaključili ne samo da većina stanovnika "živi siromaštvo" i da se po tom pitanju "malo toga promenilo", već i da "postoje razlozi da budu dovedene u pitanje stope rasta koje su prijavljivale" države regiona.

Cela Podsaharska Afrika danas troši struje koliko i Njujork, a Čad, država koja je dvostruko veća od Francuske, koristi manje električne energije nego zgrada Svetske banke. U većini zemalja malo ko putuje. Putevi su uglavnom prazni, a vozila veoma stara. Ne sećam se da sam video da se neko brecne ili iznenadi kada se autobus pokvari i svi neočekivano zanoće u nekoj nedođiji. I dalje je, po pravilu, južno od Sahare sve drugo skuplje od vremena. Autobusi kreću kada se napune. Ako se drže voznog reda, to znači da je reč o popularnoj liniji na kojoj su karte unapred rasprodate. Za brojna mesta prevoz postoji samo pijačnim danom. Čak i u mnogo gušće naseljenim zemljama od Nigera na mnogim važnim putevima često satima ne prođe nijedno vozilo.

"Ekonomske" i "klimatske" migracije, što su u žargonu međunarodnih organizacija neki od eufemizama za beg od bede, predstavljaju jedan od glavnih pokretača ljudi. Mnogi ostanu zaglavljeni negde na dugačkom putu na sever. Samo u Agadezu preko pet hiljada ljudi životari u improvizovanom "logoru za migrante", nekoj vrsti svratišta koji stanovnici zovu "geto" – u njemu su zajedno oni koji čekaju švercere ili ugovaraju cenu, ali i ljudi koji nemaju novca ni da nastave put ka Alžiru ili Libiji, niti da se vrate kući. Svi koji se dokopaju Libije bar mogu da očekuju da će da nađu sezonski posao i tokom nekoliko meseci teškog fizičkog rada da zarade dovoljno za nastavak rizičnog puta ka Evropskoj uniji.

KRIMINALIZACIJA PRAVA NA ŽIVOT: Mediteran, kao neki ogromni, široki "kanal", i Sahara, moćni prirodni "bedem", vekovima su štitili i, u velikoj meri, garantovali prosperitet i stabilnost današnje "tvrđave Evropa". Mnogi znaju da nemaju ne samo novca već ni dovoljno snage za jedan takav put. Iako su nezaposlenost u Libiji, Tunisu i Alžiru ogromni, mnogi migranti iz "crne Afrike" su spremni da rade za veoma malo novca kako bi preživeli. Tuniska ili Alžirska beda je neuporedivo manja u odnosu na stanje na istoku Burkine Faso ili u Južnom Sudanu.

I u Libiji je konačno splasnula rasistička, "antiafrička" histerija koja je pratila Gadafijev pad i povratak njegovih vernih tuareških ratnika u Mali i Niger. Libija leži na "najlakšem putu" između Podsharske Afrike i Zapadne Evrope. Sve je više crnih Afrikanaca koji na prometnim raskrsnicama u Tripoliju čekaju da ih neko angažuje i spavaju u malim kartonskim naseljima ispod velikih nadvožnjaka.

Gadafi je tokom poslednjih godina vladavine bio dobar čuvar velike saharske kapije "tvrđave Evropa". Libijska granica je danas otvorenija i slabije kontrolisana, ali mnogi se i dalje plaše mržnje i sumnjičavosti Libijaca prema crncima, "Gadafijevim ljudima". Od oko 5000 Afrikanaca koji, prema procenama UN-a, svakog meseca pokušavaju da se preko Nigera dokopaju Evrope, većina ide ka Alžiru, Tunisu ili Maroku. Oni koji dolaze iz Somalije i Eritreje, i ne vezuju se za Gadafijev režim, najbrojniji su, uz mlade Sirijce, putnici na čamcima koji iz Libije kreću ka Malti i Lampeduzi.

Iako sve češće govorimo o "ilegalnim migracijama" u stvarnosti je, po pravilu, reč o očajničkim pokušajima bega od ubilačke bede. Gledano iz afričke perspektive, korišćenje ovakvih izraza predstavlja kriminalizaciju često jedine validne alternative i delegitimisanje prava na potragu za životom dostojnim življenja u sve dublje podeljenom svetu. Čak je i Ban Ki Mun, odmereni generalni sekretar UN-a, prošlog meseca upozorio da je sve manje kanala za legalne, "bezbedne i uređene migracije".

Tako ni građani Srbije, obradovani "belim šengenom", ne mare mnogo za to koliko je građanima afričkih zemalja postalo teško da dobiju vizu za Srbiju. Na primer, Egipćanka koja u Kairu radi za veliku zapadnu korporaciju, odustala je nedavno od pokušaja da kao turistkinja poseti Srbiju, Bosnu i Hrvatsku. Pozivna pisma i potvrde koje ove tri ambasade danas zahtevaju učinile su da jedno takvo putovanje na Balkan postane nemoguća misija.

Prepreke nisu samo administrativne. Premijer Malte je nedavno upozorio da Mediteran, more koje u ovom delu sveta razdvaja bogati Globalni sever i siromašni Globalni jug, može da postane "groblje" očajnika. Glavna podela u današnjem svetu je ekonomska i Mediteran i Sahara u ovom delu sveta doprinose njenom održavanju.

Pukovnik Maikido je obećao je da će vlasti "žestoko kazniti" švercere ljudi, a glasnogovornik vlade u Nijameju je saopštio da je prošlonedeljna "tragedija bila rezultat kriminalnih aktivnosti koje vode razne vrste trafiking mreža". Kao i zvaničnici u Nigeru, i funkcioneri EU vole da govore o "švercerima koji eksploatišu ljudski očaj". Ali ključ ovog velikog problema nije u švercerima već u očaju. Nažalost, reč je ne samo o tragediji kojoj se ne nazire kraj već o tragediji kojoj je sve teže makar i zamisliti kraj.

Iz istog broja

Američko-nemački konflikt – Geopolitika prisluškivanja

Veliki Brat na Brandenburškoj kapiji

Milan Milošević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu