Svet

Memoari Tonija Blera

Kako sam bombardovao Srbiju 1

foto: marko milovanović

8. 9. 2010. / 18.08

Kako sam bombardovao Srbiju

"Od početka januara 1999. radio sam na tome da stvorim konsenzus za akciju. Moja strategija je jednostavno bila da osmislim niz jakih deklaracija i održavam diplomatske pregovore, ali i da napravim plan po kojem ćemo u slučaju da oni ne daju rezultate vojno reagovati... To sam video pre svega kao moralni problem... Na Kosovu su obični civili bili odvoženi od svojih kuća i postajali izbeglice, ubijani, silovani, prebijani brutalno i sadistički, cele porodice su ponižavane i uništavane", piše u svojim memoarima Putovanje bivši premijer Velike Britanije

Za "Vreme" iz Londona

Prvog dana nakon što je u Londonu objavljena autobiografija Tonija Blera Putovanje (A Journey), u knjižarama širom Britanije koje su ekskluzivno prodavale knjigu upola cene nastale su gužve, kao kada svoje nove knjige izdaju Džoan Rouling, autorka Harija Potera, ili Den Braun, pisac Da Vinčijevog koda. Najveći lanac knjižara u Velikoj Britaniji "Voterstoun" dan nakon početka prodaje Putovanja objavio je da je knjiga zvanično postala njihova najbrže prodavana autobiografija u istoriji, a oglasile su se i internet prodavnice "Amazon" (britanski, kanadski i američki portali), gde knjiga takođe beleži enormno veliki uspeh i na putu je da postane najprodavanija autobiografija ikada. Nekadašnji premijer ovim korakom pokušava dodatno da uveća svoju istorijsku važnost, da objasni još uvek nejasne političke odluke i sebi stvori svojevrstan alibi, a kako mnogi britanski komentatori primećuju, i ekonomska dobit od bestselera igra važnu ulogu.

Toni Bler je memoarima Putovanje uzburkao čitavu svetsku javnost i posle nekoliko godina tišine (tokom kojih se, kako kaže, bavio dobrotvornim radom) vratio se na naslovne strane svetske štampe. Književni kritičari najčešće se slažu u oceni da Putovanje ima prizvuk hvalospeva, pa "Njujork tajms" ističe kako se Bler previše bavi predstavljanjem sebe kao velikog igrača, a da je u senci ostala poenta, odnosno razlozi i način na koji je oblikovao svoju politiku. "Los Anđeles tajms" dodaje da je Amerikancima posebno zanimljivo da čitaju o odnosu političkog lidera sa kraljevskom porodicom, dok londonski "Indipendent" piše da Blerova knjiga "manje podseća na memoare, a više na dug spisak njegovih stvari". Krajem prošle nedelje, kao još jedna reakcija na tek objavljenu autobiografiju, Blera je gomila "obožavalaca" u Dablinu zasula cipelama i jajima pri njegovom dolasku u knjižaru u centru grada, gde je trebalo da potpisuje knjige.

Kako sam bombardovao Srbiju 2

DAJANA JE BILA MANIPULATORKA: Pored ličnih problema koje iznosi, kao na primer sa alkoholom, na popularnost Blerovih memoara utiče i to što piše o stvarima koje su se desile u bliskoj prošlosti i čiji su MNOGI akteri još uvek živi. Tako je na primer frontmen britanskog pop sastava U2, Bono, po Blerovim rečima imao kvalitete i mogao je da bude premijer i završi u Dauning stritu broj 10, da se nije opredelio za rok. Bler piše i o kraljevskoj porodici, pa negoduje povodom ljubavne veze princeze Dajane od Velsa sa milionerom Dodijem al Fajedom, a u jednom trenutku je naziva i "manipulatorkom" ("Dajana je bila manipulator kao i ja"), dok svog partijskog kolegu i naslednika na mestu premijera, Gordona Brauna, naziva "teškim" i piše o sukobu njihovih vizija budućnosti Laburističke partije.

Bler detaljno piše o svojim odnosima sa Bilom Klintonom, Džordžom Bušom, Vladimirom Putinom, Nelsonom Mandelom, a pažnju javnosti dodatno okupiraju opisi njegove uloge u ratovima u Sijera Leoneu, Avganistanu, kontroverznom Iraku (glavni razlog zbog kojeg je napadnut jajima i cipelama) i Kosovu, koje je bilo njegova ulaznica na veliku svetsku scenu.

PRAVA STVAR: U razgovoru za BBC povodom objavljivanja knjige, na pitanje kako je Kosovo uticalo na njegovo ispunjenje kao premijera, Toni Bler odgovara: "Veoma mnogo, to je bilo vreme kada sam prvi put osetio da radim svoj posao na pravi način i da sam na pravom putu. Ja sam potpuno verovao da bi bilo katastrofalno posmatrati etničko čišćenje na vratima Evrope, a ne preduzeti ništa."

Na ravno 30 strana, u osmom poglavlju nazvanom "Kosovo", Bler sistematično objašnjava svoju prvu međunarodnu pobedu osvojenu NATO bombardovanjem Srbije 1999. godine kojim je sprečeno "etničko čišćene na vratima Evrope". Bivši britanski premijer otvoreno sebi pripisuje najveće zasluge za vojnu intervenciju, objašnjavajući kako je širom sveta zagovarao takav potez, negodujući zbog nepreduzimanja kopnenog napada.

Dok izdavači širom sveta užurbano prevode Putovanje, "Vreme" objavljuje najzanimljivije odlomke iz poglavlja "Kosovo" Blerove autobiografije.

POLITIČKA FILOZOFIJA: "Postoje različite konsekvence kada se mešaju unutrašnja i spoljna politika: spoljna politika mora biti formirana na drugačiji način. Globalni izazovi zahtevaju globalna rešenja. Globalna rešenja zahtevaju globalna savezništva. Globalna savezništva ne mogu biti sagrađena na osnovama ličnog, uskog nacionalnog interesa. Ona treba da budu osnovana na zajedničkim globalnim vrednostima."

ETNIČKO ČIŠĆENJE: "Rezultat bosanskog konflikta podelio je bivšu Jugoslaviju u nekoliko država po Dejtonskom sporazumu s kraja 1995, koji je postignut energijom i dosetljivošću američkog diplomate Ričarda Holbruka. Ipak, Zapadu je trebalo dve godine da se konačno umeša i da tako dođe do neke vrste mira, a za to vreme poginulo je više od 750.000 ljudi.

Kako sam bombardovao Srbiju 3

U decembru 1998. Pedi Ešdaun mi je poslao poruku sa svoje posete regionu. Izvestio me je da su stvari generalno napredovale, ali sa izuzetkom Kosova – tamo su se stvari pogoršavale. OVK, kosovska paravojna "oslobodilačka" vojska, naoružavala se spram srpskih vojnih pokreta koji su izgledali kao priprema za napad. Pedijeve strepnje potvrdili su naši obaveštajci krajem 1998, oni su nas izvestili o jakim dokazima da je Milošević na korak od toga da odobri veliki srpski napad.

U oktobru 1998. postignut je privremeni dogovor i nekolicina civila (proterani kosovski Albanci) vratila se sa uveravanjem međunarodne zajednice da je to bezbedno učiniti. Ali od tada raseljavanje i ubijanje je nastavljeno.

Kako sam bombardovao Srbiju 4

Ovo je bilo etničko čišćenje. Štaviše, dešavalo se baš na granici Evrope. U prva dva meseca 1999. međunarodna javnost počela je da reaguje. Konferencija u Rambujeu u Francuskoj pokušala je da izdiluje dogovor. Rezolucije su prošle, stavovi su izneti i date su izjave o neprihvatljivoj prirodi onoga što je Milošević radio, ali ubijanje i proterivanje je nastavljeno. U Račku, malom selu na Kosovu, 15. januara četrdeset pet civila je pogubljeno."

AKCIJA: "Konačno, u martu, vojna akcija je preduzeta, u obliku NATO napada na Miloševićeve snage. Ovo se nastavilo do juna 1999. kada je, suočen sa mogućnošću kopnenih napada, makar od strane SAD i Velike Britanije, Milošević poražen; taj poraz je doveo do pada njegovog autoriteta i u to vreme njegovog uklanjanja sa vlasti. Oko 750.000 izbeglih se vratilo. Kosovski konflikt naučio me je mnogo čemu, o vladavini, o liderstvu, o sebi."

SVAĐA SA BILOM: "Kosovo je bilo veliki problem za SAD. Za razliku od kasnijih konflikata u Avganistanu i Iraku, bilo je teško objasniti direktan američki interes. Nije bilo pravog cilja u javnosti ni među političarima za bilo kakvu akciju, a pogotovo ne za glavnu vojnu akciju uključujući i kopnene snage. SAD su to videle kao više-manje problem Evrope na evropskoj granici, hiljadama milja od Amerike, i da Evropljani treba sami da odluče hoće li se time pozabaviti.

U diskusiji sa zvaničnicima i našom vojskom shvatio sam vrlo brzo da nema načina na koji će se ovo rešiti samo diplomatijom i da će vojne snage biti neophodne. Još od našeg poraza zbog neintervenisanja u Bosni i katastrofe u Sarajevu, Milošević nije osećao, što ne iznenađuje, da postoji odlučnost Zapada da snažno reaguje, verujući da može da uradi manje-više sve što mu je volja. Kao rezultat, savet koji sam dobijao bio je da će se bez barem pretnje vojnom akcijom teško zaustaviti scene primenjene brutalnosti i zastrašivanja. Preovladavalo je mišljenje da će on čak i tada testirati našu odlučnost, da bi video da li bismo stavili svoje snage tamo gde smo govorili da ćemo to učiniti."

MORAL I EFEKAT LEPTIRA: "Od početka januara radio sam na tome da stvorim konsenzus za akciju. Moja strategija je jednostavno bila da osmislim niz jakih deklaracija i održavam diplomatske pregovore, ali i da napravim plan po kojem ćemo u slučaju da oni ne daju rezultate vojno reagovati.

Zašto sam toliko bio za reagovanje? Pre svega to sam video kao moralni problem. I to je, na neki način, definisalo moj odnos prema spoljnim i vojnim intervencijama. To sam takođe video i kao rasvetljavanje ličnog nacionalnog interesa; problem za koji sam verovao da će se, ako ga ostavimo netaknutim i dozvolimo da se etničko čišćenje dešava neprimećeno, kad-tad pojaviti u drugim delovima Evrope.

Kako god, moja glavna motivacija je bila šokiranost onim što se događa. Tamo su obični civili bili odvoženi od svojih kuća i postajali izbeglice, ubijani, silovani, prebijani brutalno i sadistički, cele porodice su ponižavane i uništavane. Bože, da li smo išta naučili iz istorije Evrope? To je bilo šokantno. I uprkos svemu, u nekim momentima smo se pitali, da, pa, bilo je šokantno, ali da li smo zaista morali da budemo umešani?

Kasnije, kada sam posetio izbegličke kampove u Makedoniji i čuo srceparajuće priče, osetio sam se ponosnim zbog onoga što smo učinili, jer će se ove izbeglice vratiti kućama, ali i vrlo nelagodno zbog toga što smo bili tako blizu da ih napustimo."

DRUGA OPRAVDANJA: "Tokom 1991. i 1992. etničko čišćenje je tretirano kao politika organizovana od strane Miloševića i sprovedena sa ekstremnom brutalnošću od strane Jugoslovenske narodne armije. Od populacije koja broji malo više od četiri miliona, 200.000 Bošnjaka je ubijeno, a približan broj je povređen. (…) UN su bile bespomoćne. Kada su borbe počele, njihove snage u Sarajevu su povučene i civili u gradu su prepušteni sami sebi, 12.000 ih je poginulo. Stotine ih je poginulo i u Hrvatskoj, a nekoliko stotina hiljada ih je raseljeno po regionu. Čak i kada je uspostavljen mir, Milošević je ostavljen netaknut, a problem ostao nerešen. Kada sam početkom 1999. seo da osmislim način za rešenje problema, bio sam zabrinut da je i dalje prisutna uzdržanost koja je bila odlika našeg stava u ranim devedesetim."

UBEĐIVANJE: "Ja sam radio sa dve grupe: Amerikancima i Evropljanima. Da budem jasan, pre svega mislim na Žaka Širaka i Gerharda Šredera, dok sam u razgovorima sa italijanskim premijerom Masimom d’Alemom, koga sam takođe odmah uključio obaveštavajući Italiju o izvesnosti sukoba, pokušao da naglasim brigu da nerešavanje ovoga može samo da nas uvuče u još dublje probleme. Vrlo rano, oni su bili spremni da izraze gađenje onim što se dešava zahtevajući da se zaustavi, ali insistirajući da bilo koje vojno zastrašivanje mora jasno isključivati upotrebu kopnenih snaga. (…)

Tako, gledajući sa strane, bio sam nekako izolovan na evropskoj sceni. Istini za volju, Gerhard je imao prave unutrašnje i specifično nemačke strepnje po pitanju vojne akcije, iz poznatih razloga. Nemačka je po pitanju korišćenja svojih snaga postala ograničena svojim ustavom i politikom. Ali, kako je vreme prolazilo, on je postao više empatičan da se kopnene trupe ni u kom slučaju ne smeju koristiti, ne samo nemačke, već bilo koje države. To je bio prvi pravi sukob u mom odnosu sa njim."

NA VEZI SA BILOM: "Dok smo počinjali pripremne dogovore za NATO ofanzivu, nešto drugo je postalo kristalno jasno: čak i ako preduzmemo samo akciju iz vazduha, 85 procenata napada bi bili američki. Istina je, bez SAD, zaboravi; ničeg ne bi bilo. (…)

Po pitanju vojne intervencije iz vazduha i po pitanju upotrebe kopnenih trupa, počeo sam da se bavim Bilom Klintonom. U to vreme, moj odnos sa njim postao je blizak. (…)

Na početku 1999, kada sam planirao šta treba da uradimo kako bismo uspeli, zaključio sam da sve zavisi od mog odnosa s njim. Evropljani na svoju ruku nikada ne bi reagovali. (…)

Bil i ja smo se dogovorili da vojnu akciju preduzmemo serijom NATO vazdušnih napada. Na početku, i uprkos mom jakom neslaganju, odlučeno je ne jednoglasno da neće biti potrebe za kopnenim trupama. Bez te izjave, ne bi bilo ni vazdušne akcije, pa sam mislio da to vredi dogovora."

RUGOVA MOLI ZA POMOĆ: "To je bilo strašno: civilno stanovništvo polako je počinjalo da tone u prljavštinu i to samo zato što su drugačije vere. Lider Kosovara, Ibrahim Rugova došao je da me vidi. Bio je mršav, bolestan čovek koji je imao rak grla. On je molio za pomoć. ‘Oni nas ubijaju’, rekao je. Dao mi je poklon, malo parče purpurno-belog kosovskog kristala. ‘Ja imam malo da dam’, objasnio je. Držao sam ga na svom radnom stolu u Dauning stritu broj 10."

ŽALJENJA: "U početku, meta je bilo u izobilju. Modernom tehnologijom i naoružanjem one su brzo uklanjane. Onda se postavilo pitanje: šta sada? Mete su postale izmešane sa civilnim oblastima. Raste ‘kolateralna šteta’, zastrašujuća fraza koju sam pokušao da zabranim, i pogrešne mete su pogađane. (U ovom slučaju, ne samo civilne već i katastrofalnom nesrećom Kineska ambasada u Beogradu.) Neprijatelju je naneta šteta, ali nije pobeđen. Frustracija je rasla. (…) Milošević je i dalje zasluživao kaznu, ali mete su postale sve teže i teže. Civilni konvoj je pogođen, izazivajući kritike na naše aktivnosti."

O KLARKU I SOLANI: "Ves Klark, vrhovni evropski komandant zadužen za vojne operacije NATO-a, bio je dobar, predan momak, ali ni na koji način nije imao potrebnu medijsku i komunikacijsku infrastrukturu za dominaciju u svetskim vestima, kakvu je ovakva aktivnost zahtevala. Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a, takođe je bio prva liga, ali zaglavljen između različitih pogleda (da ne kažem ega) svojih političkih šefova."

PORUKA IZ MAKEDONIJE: "Pedi je ponovo otišao na Balkan i vratio se ubeđen da ne pobeđujemo. Nakon 30 dana rekao je, još uvek nismo zaustavili Miloševićeve akcije protiv Kosovara. Broj izbeglica je rastao; mete su se sužavale. Makedonski premijer mi je poručio preko Pedija: ‘Moj narod je uplašen jer misle da NATO ima plan za koji im nije rečeno. Ja sam još uplašeniji, jer znam da NATO nema plan.’"

KRAJ JE BLIZU: "Ja sam takođe naglašavao da pobeda protiv Miloševića može biti signal za potpuno novu budućnost balkanskih zemalja u Evropi.

Zanimljivo je da mi je 1. juna Dejvid Miliband poslao poruku sa Floride, gde je bio u isto vreme kada i predsednik; Dejvid je poručio da misli da je Klinton u sebi već doneo odluku (da odobri kopneni napad), a da je sada jedini problem kako to predstaviti američkom narodu.

Kako je naša predanost rasla, Milošević je počinjao da pada. Približavali smo se kraju. Nakon što su se evropski lideri sastali 3. juna, pregovarači UN-a predvođeni finskim predsednikom Ahtisarijem otišli su u Beograd. Milošević je bio spreman da kapitulira. Tokom sledećih dana išlo je gore-dole, ali u suštini je bilo gotovo. Desetog juna sklopljen je dogovor o kompletnom i bezuslovnom odlasku srpskih snaga sa Kosova.

Epilog je bio sjajan, a desilo se ovako: ideja je bila da se srpske snage povuku, a NATO bi zatim otišao na aerodrom u Prištini. U petak 11. juna probudila nas je vest da je došlo do kašnjenja i samo nam je rečeno da ruske snage nameravaju da zauzmu aerodrom. Za sve to vreme, Rusi su se snažno protivili vojnoj akciji, što je bio jedan od razloga što nismo mogli da dobijemo rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Oni su očigledno bili vrlo blisko povezani sa Srbima. Da su zauzeli glavni aerodrom, sve bi postalo fijasko."

SADA JE OK: "Niko ne može reći da su problemi na Balkanu sada rešeni. Sijera Leone je i dalje siromašan, kao i veći deo Afrike. Ali Balkan, koji je više od jednog veka bio sinonim za nestabilnost, danas ima, ako ništa drugo, mogućnost za bolju budućnost. Hrvatska ima otvorene pregovore o pristupu Evropskoj uniji, a Slovenija je punopravni član. Sijera Leone je demokratija."

Kosovski heroj

Hašim Tači je prošle nedelje u komentaru napisanom za "Gardijan" Tonija Blera nazvao istinskim herojem. Kako je Blera javnost zasula optužbama povodom objavljenih memoara, Tači mu ovim "pismom" daje svoju punu podršku: "Kao premijer najmlađe evropske zemlje, imao sam sreće da osetim stabilnu podršku vlada koje su nasledile Blera, Gordona Brauna i Dejvida Kameruna. Ali lično ne mogu da se otrgnem osećanju da su Blerova neverovatna energija i znani uspesi sada potcenjeni. Rekavši kakvu je brilijantnu ulogu Bler igrao pomažući mojoj državi da stekne svoju nezavisnost, nadam se da će ova knjiga, pored iskazivanih stavova o nekim važnim svetskim događanjima, podsetiti ljude zašto su se pre svega divili ovom čoveku."

"Međunarodni sud pravde priznao je Kosovo kao suverenu i nezavisnu državu, naglašava Tači i poziva one države koje to do sada nisu učinile da priznaju Kosovo. Tači kaže i da Srbija možda za sada Kosovo neće priznati kao nezavisno, ali da je saradnja dve države neophodna: "Moja država očekuje saradnju sa Srbijom na praktičnim problemima. (…) Mi smo komšije i suočavamo se sa zajedničkim izazovima."

Svoj komentar Tači završava rečima: "Da, Kosovo će nastaviti reforme neophodne za punopravno članstvo u UN-u, NATO-u i EU i mi smo počastvovani što gospodin Bler nastavlja kampanju za naše interese. Njegova uloga u istoriji Kosova biće priznata.(…) Kosovo ga je odlikovalo Zlatnom medaljom slobode i Kosovari će ga se uvek sećati kao jednog od njihovih heroja."


Stogodišnja istorija kroz memoare

Kako sam bombardovao Srbiju 5

U dvadesetom veku Velika Britanija je imala 26 premijerskih mandata tokom kojih je u Daunig stritu 10 boravilo 19 premijera. Njih 12 je napisalo knjige sa svojim viđenjem britanske (evropske/svetske) istorije u vreme kada su vodili Britaniju i sve su postali bestseleri. Među tih 12 memoara je i Drugi svetski rat Vinstona Čerčila, koji je 1953. odlikovan Nobelovom nagradom za književnost.

Britanski list "Indipendent", koji je krajem avgusta pisao o autobiografijama britanskih premijera, nije saznao koliko je Čerčil (premijer Britanije od 1940. do 1945. i od 1951. do 1955) zaradio od svog književnog umeća, ali rekorder po zaradi od prodatih memoara, u prošlom veku, jeste Margaret Tačer sa svoje dve knjige Put na vlast i Godine u Daunig stritu. Preračunato prema današnjem kursu, Tačerova je zaradila 4,6 miliona funti. Drugi po zaradi je David Lojd Džordž (premijer od 1916. do 1922), koji je sa knjigom Ratni memoari, izdatom 1933, zaradio današnja tri miliona funti.

Zanimljivo je da je treći po zaradi, Harold Vilson (šef Kabineta od 1964. do 1970. i od 1974. do 1976) svoje prve memoare objavio već godinu dana nakon napuštanja mesta najmoćnijeg političara u Britaniji. Zaradio je današnjih 2,9 miliona funti. Tri godine da ukoriče svoje memoare trebalo je Tačerovoj, Haroldu Mekmilanu (premijer od 1957. do 1963), ser Entoniju Edenu (vodio Britaniju pedesetih godina) i Čerčilu. Najduže je za pisaćom mašinom sedeo Edvard Hit, kome je za knjigu Kurs mog života: autobiografija Edvarda Hita trebalo skoro četvrtina veka.

Najrečitiji su bili Čerčil čiji Drugi svetski rat ima šest tomova, koliko i memoari Harolda Mekmilana. Ser Edenov Puni krug ima tri toma.

Prvi koji je napisao autobiografiju, na listi "Indipendenta", je Herbert Henri Askvit. Naslovi njegovih memoara su 50 godina u Parlamentu (1926) i Memoari sećanja. Posle njega, premijeri sa autobiografijama su David Lojd Džordž koji je napisao Ratne memoare (1933); sledi Vinston Čerčil koji 1930. izdaje Moj raniji život, a kasnije i pomenuti Drugi svetski rat. Memoare su još pisali Klement Atli, Ser Alek Daglas-Hom i Džejms Kalagan.

Za ovih deset godina 21. veka memoare su napisali i Džon Mejdžor i Toni Bler.

Mirko Rudić

Kako sam bombardovao Srbiju 6

Kako sam bombardovao Srbiju 7

Kako sam bombardovao Srbiju 8

Iz istog broja

Srpsko-evropska posla

Nevidljivi ljudi

Jelena Jorgačević

Irak

Zemlja među vukovima

Momir Turudić

Srbi u Beču

Politički i svaki drugi faktor

Andrea Heigl

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu