Svet

Sociologija pandemije

Kako je Amerika izgubila milion ljudi zbog kovida 2

ZASTAVA NA POLA KOPLJA NA BELOJ KUĆI: Milion mrtvih od kovida u SAD

foto: ap photo

Kako je Amerika izgubila milion ljudi zbog kovida

Više Amerikanaca je umrlo od kovida nego za dve decenije u saobraćajnim nesrećama ili na ratištima u svim američkim ratovima zajedno. Kako su tolike žrtve postale “nevidljive”

Američki predsednik Bajden je naredio da se zastave na Beloj kući i svim državnim institucijama spuste na pola koplja kako bi se javnost upozorila na tragičnu činjenicu da su SAD 12. maja zvanično zabeležile milion potvrđenih smrtnih slučajeva od kovida. Nekoliko američkih medija je analiziralo otkud to da se američka javnost fatalistički miri sa gubicima tako velikih razmera. Naslov u naučno-popularnom magazinu “Ameriken sajentifik” glasi: “Ne postoji ništa normalno u vezi sa milion ljudi koji su umrli od kovida”.

667 TITANIKA

Kada su Sjedinjene Države 24. maja 2020. prešle 100.000 smrtnih slučajeva zbog kovida, “Njujork tajms” je svoju naslovnu stranu ispunio imenima mrtvih opisujući gubitak kao “neprocenjiv”. Sada je nacija na prekretnici od milion žrtava.

“Šta je 10 puta neprocenjivo?”, pita se retorički “Ameriken sajentifik”.

Ova pandemija je puna teško shvatljivih brojeva. Efikasnost filtracije različitih maski za lice, tačnost različitih testova na kovid 19, broj slučajeva širom države i stope smrtnosti širom sveta komplikovani su koncepti koji daleko prevazilaze intuitivne sposobnosti mozga za obradu brojeva koji su izuzetno važni, pišu u elektronskom izdanju “Britanike” Elizabet Tumarijan, direktorka Centra za proučavanje moždanih talasa i razvojni psiholog Lindzi Hasak sa Univerziteta Stenford.

One objašnjavaju kako je ljudski mozak optimizovan da prepozna male količine jer manji brojevi su ono sa čime ljudi najčešće svakodnevno komuniciraju. Istraživanja su pokazala da kada im se predstavi različit broj tačaka, i deca i odrasli mogu intuitivno i brzo da prepoznaju količine manje od tri ili četiri. S velikim brojevima se teže orijentišu. Mnogi na “brojevnoj pravoj”, na primer, stavljaju 1.000.000 (milion) na pola puta između 1000 i 1.000.000.000 (milijarde). U stvarnosti, milion je 1.000 puta bliži broju 1.000 nego milijardi.

Da bi ilustrovala koliko je to milion umrlih od kovida, američka neprofitna televizijska mreža PBS je pozvala laike da zamisle da je Titanik, sa 1.517 ljudi, potonuo ne jednom, već 667 puta.

Vitni Robinson, socijalni epidemiolog sa Univerziteta Severne Karoline u Čapel Hilu, objašnjava u magazinu “Atlantik” kako je ljudima teško da pandemiju bez mutnih talasa poplavnih voda i zgrada koje se dime porede s prirodnim katastrofama ili sa terorističkim napadima.

“Posle mnogih velikih katastrofa u američkom sećanju, uključujući 11. septembar i uragan Katrinu, činilo se kao da je svet stao. Ako bi se SAD suočile sa pola godine svakodnevnih uragana od kojih bi svaki odneo 1.000 života, teško je zamisliti da bi se nacija odlučila da, bukvalno, baci oprez u vetar. Zašto je onda kovid drugačiji?”, pita se Lori Pik, direktorka centra za prirodne opasnosti i profesorka sociologije sa Univerziteta Kolorado u Bolderu koja proučava katastrofe.

Ričard Keler, istoričar medicine na Univerzitetu Viskonsin u Medisonu, objašnjava za “Atlantik” kako se u pandemiji smrti čvrsto tretiraju kao “toliko neizbežne da ne zaslužuju mere predostrožnosti”. On uočava i kako poput nasilja, predoziranja, sunčanice, srčanih bolesti i pušenja, obolevanje od kovida postaje sve više povezivano sa izborom ponašanja i individualnom odgovornošću, pa je zato sve nevidljivije. I dešava se drugom. Ako je tri odsto Amerikanaca izgubilo bliskog člana porodice zbog kovida, to znači da 97 odsto nije.

“Kada jedna osoba pati ili umre, to izaziva najdublji osećaj tuge. Ali naša sposobnost da shvatimo tu patnju ne povećava se sa gubitkom svake dodatne osobe. Kako se brojevi povećavaju, gubimo osećanja”, objašnjava Pol Slović sa departmana za psihologiju Univerziteta Oregon.

U revijalnoj štampi to izgleda drugačije. Nedostatak saosećanja zamenjuje znatiželja zašećerena glamurom pobuđena vestima o bogatima i slavnima koji su zakačili virus: Bil Gejts, Elton Džon, Šeron Stoun, Sara Pejlin, Kraljica Elizabeta II, princ Čarls i Kamila…

STARAČKIMOTORI PANDEMIJE

Kako je Amerika izgubila milion ljudi zbog kovida 3
NESLAVNE BROJKE: Dž. Bajdenfoto: ap photo

A počelo je haotično. Na početku pandemije, samo u Njujorku, koji čini tek tri procenta američke populacije, zabeleženo je 20 odsto smrti od kovida u prvom talasu, piše “Njujork tajms”. Epidemiolozi to objašnjavaju gustinom naseljenosti i ulogom Njujorka kao međunarodnog centra trgovine i turizma. Najraniji porast takođe je uzeo akutni danak u velikim gradovima u Detroitu, Nju Orleansu ili Olbaniju u Džordžiji.

Virus je prošao poput tornada kroz mesta koja nazivaju “motorima pandemije” poput zatvora ili koledža, ali je danak bio posebno visok u domovima za stare u kojima je na početku beleženo šokantnih 43 odsto svih smrtnih slučajeva od kovida među štićenicima, ali i među osobljem. Rad u staračkom domu bio je jedan od najsmrtonosnijih poslova u SAD.

U januaru 2021, nekoliko nedelja nakon što su vakcine uvedene, smrtnost u staračkim domovima naglo je smanjena, pa s pojavom delte i omikrona ponovo povećana. Ukupan saldo: u staračkim domovima i sličnim ustanovama ukupno je od kovida umrlo više od 200.000 ljudi – to je svaka peta žrtva kovida u SAD. Mnogo pre kovida, domovi za stare nisu imali dovoljno osoblja, osobe sa invaliditetom su bile zanemarene, a ljudi sa niskim primanjima bili su isključeni iz zdravstvene zaštite.

Desetine miliona Amerikanaca nije moglo lako da pristupi sistemu javnog zdravlja, koji je bio preplavljen talasima bolesnika i pokazao se neefikasnim jer je pre epidemije bio hronično nedovoljno finansiran. Do kraja 2020. ukupna stopa smrtnosti pacijenata hospitalizovanih zbog kovida je u velikim američkim gradovima značajno opala (sa 22 odsto u martu 2020. na 14 odsto u decembru 2020), delom izbog poboljšanja dostupnosti lečenja i kvaliteta nege. Međutim, u dvogodišnjem periodu, većina smrtnih slučajeva zabeležena je u ruralnim područjima, u čijim bolnicama su mogućnosti lečenja bile ograničene, a potrebe za zdravstvenom zaštitom su neviđeno narasle, konstatuje Stat, vebsajt lista “Boston gloub”, tematski orijentisan na teme iz oblasti zdravstva.

RAD I ZARAZA

Tim istraživača na čelu sa Jej-Hung Čenom, epidemiologom sa Univerziteta Kalifornija u San Francisku, nalazi da je skoro 80 odsto radnika starosti od 20 do 64 godine koji su umrli od kovida 2020. radilo u 11 privrednih sektora označenih kao neophodni, kao što su proizvodnja hrane i poljoprivreda, skladištenje i proizvodnja, transport i građevinarstvo.

Platforma Njuz medikal, koja objavljuje medicinske informacije, citira studiju o socijalnim i rasnim aspektima kovid mortaliteta koja je pokazala da su stope smrtnosti od kovida 19 bile pet puta veće u radničkoj klasi u odnosu na odrasle osobe sa završenim fakultetom u dobu od 25 do 64 godine. Takođe, bila je veća verovatnoća da će umreti oni koji su neosigurani, oni koji imaju niže prihode i niže obrazovanje, koji su suočeni sa rizikom deložacije i sa nesigurnošću ishrane.

Najčešće su pogođeni pripadnici radničke klase (uglavnom ne-belci), na čijim radnim mestima su postojale fizičke, hemijske i biološke opasnosti, oni koji su radili na poslovima “nižeg nivoa” (plavi okovratnici, usluge i maloprodaja) i “nikad na daljinu”.

JAZ IZMEĐU CRNIH I BELIH

Stope smrtnosti od kovida 19 bile su najveće kod starosedelaca (mi kažemo Indijanaca), Latinoamerikanaca i odraslih crnaca, a najniže kod multi-rasnih, azijskih i belih odraslih osoba. Da su svi odrasli crnci umirali po istoj stopi kao i belci sa fakultetskim obrazovanjem, stradalo bi 71 odsto manje Afroamerikanaca koji su natprosečno umirali u mlađem dobu.

Kovid je 2020. izbrisao 14 godina napretka u sužavanju jaza u očekivanom životnom veku između crnih i belih Amerikanaca. Stariji, bolesniji, siromašniji, crnji ili smeđi, ljudi koje je kovid ubio tretirani su u smrti marginalno kao i u životu, ocenjuje za “Atlantik” Debra Far-Holden, epidemiološkinja sa Državnog univerziteta Mičigen.

“Generacije rasističkih politika proširile su jaz u mortalitetu između crnih i belih Amerikanaca do veličine kanjona”, kaže za “Atlantik” Elizabet Rigli-Fild, sociološkinja sa Univerziteta u Minesoti.

Ukupni socijalni gubici od kovida su u obojenim zajednicama veći nego u drugim grupama. Bila je dvostruko veća verovatnoća da će crna deca izgubiti roditelje zbog kovida nego bela, a pet puta veća da će siročad ostati deca starosedelaca.

DESETKOVANJE OTPISANIH

Prema podacima Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, oko tri četvrtine umrlih, ili oko 730.000, bile su osobe starije od 65 godina kojih je u SAD 2019. bilo 54 miliona. To znači da je koronavirus ubio jednog od 74 njih. Četvrtina umrlih bila je u dobu od 75 godina do 84 godine, a više od četvrtine u dobu od 85 i više godina.

Uobičajeni refren je glasio da bi stariji Amerikanci možda umrli od nečega drugog – raka, srčane bolesti ili starosti – da ih kovid nije pogodio, ali ta tvrdnja sakriva činjenicu da je 2020. i 2021. godine u toj starosnoj grupi zabeleženo 100.000 smrtnih slučajeva godišnje više nego pre pandemije, kada je u SAD u proseku svake godine umiralo 877.000 ljudi starijih od 85 godina. “Kovid je ubio najmanje osam puta više ljudi nego grip i upale pluća u uporedivom vremenskom periodu”, kaže Endru Nojmer, vanredni profesor javnog zdravlja na Univerzitetu Irvin u Kaliforniji.

Bramar Makadži, profesor epidemiologije na Univerzitetu u Mičigenu navodi da su u poređenju sa Španijom, Velikom Britanijom i Francuskom, kao i sa susednom Kanadom – razvijenim zemljama sa stanovništvom slične starosti – stari u SAD stradali više. “Verovatno ne uzimamo u obzir sve načine na koje se oslanjamo na doprinos društvu te starosne grupe – od brige o unucima do obezbeđivanja stabilnih međugeneracijskih porodičnih odnosa”, kaže Dženifer Daud, demografkinja sa Univerziteta u Oksfordu.

Sudeći prema istraživanju centra Pju iz 2015, više od 80 odsto Amerikanaca starijih od 65 godina su bake i dede, a otprilike svaki peti redovno brine o malim potomcima. U 2019. godini bake i deke su obezbeđivale smeštaj i pomagale finansijski i logistički 4,5 miliona dece i igrali važnu ulogu u njihovim životima pružajući im emocionalnu podršku.

Taj “baka servis” je najvidljiviji u nebelačkim zajednicama. Prema istraživanju objavljenom 2012. godine, afroameričke babe i dede su najčešće bili primarni staratelji svoje unučadi, a više od polovine baba i deda Latinoamerikanaca u SAD reklo je da su brinuli o deci pet ili više godina.

Magazin “Atlantik” iznosi procenu da je svaki Amerikanac koji je umro od kovida ostavio, u proseku, devet bliskih rođenih ožalošćenih osoba. Otprilike devet miliona ljudi — tri procenta američkog stanovništva — sada se bori s prazninom koju su nekada popunjavali mama, tata, dete, brat, sestra, supružnik ili deka i baka. “Ameriken sajentist” procenjuje da je u SAD 243.000 dece izgubilo staratelja zbog kovida – uključujući 194.000 koji su izgubili jednog ili oba roditelja.

Nakon smrti primarnog negovatelja više od polovine dece navodilo je da ima vidljive probleme sa mentalnim zdravljem. Gubici u porodici takođe su decu izlagali većem riziku od fizičkog, emocionalnog i seksualnog nasilja, siromaštva, samoubistava, tinejdžerske trudnoće i zaraznih i hroničnih bolesti.

Verovatnoća da će ljudi stariji od 75 godina umreti od kovida bila je 140 puta veća nego kod ljudi od 20 godina, ali ta statistika, međutim, prikriva ozbiljne rizike koje virus predstavlja i za mlađe ljude.

Kovid je četvrti vodeći uzrok smrti mladih u uzrastu od 15. do 24. godine (3,2 na 100.000 – a prva tri su akcidenti, ubistva i suicid – po 10 na 100.000 stanovnika). U SAD, inače, u automobilskim nesrećama godišnje gine 39.000 ljudi, a oko 40.000 Amerikanaca svake godine bude ubijeno oružjem. Od kovida je umrlo oko 240.000 Amerikanaca između 18. i 64. godine, što je skoro četvrtina ukupnog broja žrtava.

Kovid je 2021. bio uzrok smrti broj jedan onih između 45 godina i 54 godine (90,6 na 100.000, ispred srčanih oboljenja koja su odnosila 83 osobe na 100.000 stanovnika) i drugi vodeći uzrok smrti ljudi od 25. do 44. godine.

Niša Blek, direktorka demografskog istraživanja na Univerzitetu u Alabami kaže da je, generalno gledano, kovid postao treći vodeći uzrok smrti u SAD i da će se generacijama osećati talasi efekata ove pandemije na američko društvo.

SKRAĆENJE OČEKIVANOG ŽIVOTNOG VEKA

Endru Nojmer, demograf sa Univerziteta Irvin u Kaliforniji, kaže da je pandemija poništila dve decenije zdravstvenog napretka i da se u 2020. očekivani životni vek prosečnog Amerikanca skratio čak za dve godine, što je najveće skraćenje prosečnog očekivanog životnog veka među 29 zemalja sa visokim dohotkom, a to skraćenje bilo je uslovljeno uglavnom umiranjem od kovida ljudi mlađih od 60 godina. Životni vek Amerikanaca umrlih od kovida prosečno je skraćen za čitavu deceniju.

Inače, tokom proteklih 160 godina, očekivani životni vek (od rođenja) u Sjedinjenim Državama produžen je sa 39,4 godine u 1860. na 78,9 godina u 2020. zahvaljujući medicinskom napretku, manjoj smrtnosti dece, smanjenju ratnih gubitaka i poboljšanom životnom standardu. Tokom tog perioda napretka, očekivani životni vek privremeno se skraćivao tri puta od 1860. godine; od 1861. do 1865. tokom Američkog građanskog rata, od 1915. do 1920. tokom Prvog svetskog rata i nakon epidemije španskog gripa. Pre izbijanja pandemije kovida, očekivani životni vek ponovo je počeo da opada ne zbog nekog konkretnog događaja, već zbog negativnih društvenih trendova kao što su neuravnotežena ishrana, način života povezan sa smanjivanjem kretanja, visoki medicinski troškovi i povećane stope samoubistava i upotrebe droga.

“Njujork tajms” piše da je više Amerikanaca umrlo od kovida 19 nego za dve decenije u saobraćajnim nesrećama ili na ratištima u svim američkim ratovima zajedno. Kovid je odneo tri puta više američkih života nego Drugi svetski rat. Perl Harbur, Solomonska ostva, Gvadalkanal, Normandija i Ivo Džima odneli su 291.000 američkih života.

Po broju registrovanih smrtnih slučajeva od korona virusa, SAD drže negativni svetski rekord sa preko 300.000 više od sledeće najbliže zemlje na polju – Brazila. Kad se računa broj registrovanih smrtnih slučajeva od kovida na 100.000 stanovnika, SAD su ipak ispod Brazila i Perua.

Sa 140 viška smrtnih slučajeva na 100.000 stanovnika tokom pandemije, SAD, pak, stoje lošije od globalnog proseka od 96 na 100.000. Iznad globalnog proseka tokom 2020. i 2021. godine bile su i Velika Britanija, Španija i Nemačkoj, ali su Sjedinjene Države najlošije prošle među najrazvijenijim nacijama, konstatuje za BBC Džastin Lesler, profesor epidemiologije na Univerzitetu Severne Karoline.

FATALIZAM PODSTAKNUT NEUSPEHOM

Prema pisanju “Njujork tajmsa”, to je rezultat mnogih faktora: zvaničnici su umanjivali pretnju koju predstavlja korona virus i odupirali se bezbednosnim merama; decentralizovan i preopterećen sistem zdravstvene zaštite mučio se sa testiranjem, praćenjem i lečenjem; a niže stope vakcinacije delimično su rezultat široko rasprostranjenog nepoverenja i otpora koji su raspirivali desničarski mediji i političari.

Više od 429.000 ljudi umrlo je od kovida (četiri od deset žrtava) od kada su svi odrasli u Sjedinjenim Državama stekli pravo na vakcinaciju u aprilu 2021.

Tokom talasa omikrona u decembru 2021. i u januaru 2022, stopa smrtnosti od kovida u SAD bila je viša nego u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji ili Kanadi, gde je vakcinisan veći deo populacije nego u SAD (skoro trećina Amerikanaca nije u potpunosti vakcinisana).

“Mi smo zemlja sa najboljim lekarima na svetu, dobili smo vakcinu u zapanjujuće kratkom vremenskom periodu, a ipak smo imali toliko smrtnih slučajeva. Zaista bi trebalo da za trenutak svi razmislimo o tome kakvo društvo želimo da imamo”, kaže za “Njujork tajms” Meri Baset, komesarka za zdravstvo u državi Njujork.

Epidemiolog Vitni Robinson američku sagu o kovidu definiše kao fatalizam podstaknut neuspehom. Dve uzastopne američke administracije su oklevale u kontroli virusa i obe su na kraju prebacile odgovornost za to na pojedince. Vakcine su donele nadu koja je nestala jer je vakcinacija stagnirala, druge zaštite su prerano ukinute, a stigla je i delta varijanta. Tokom tog talasa, delovi američkog juga i srednjeg zapada iskusili su “šokantan nivo smrti i širenja zaraze koji je bio u rangu sa najgorim periodima u prethodnom zimskom talasu”, a čak i tada je reakcija politike bila u najboljem slučaju anemična.

Kako je u septembru 2020. ocenila Marta Linkoln, medicinska antropološkinja sa Državnog univerziteta u San Francisku, ako spas nikada ne dođe, “ljudi će očvrsnuti u fatalističkom osećaju da moramo da prihvatimo sve rizike da bismo nastavili sa svakodnevnim životom”.

“Atlantik” citira istoričara gripa iz 1918. godine Džona Barija, koji podseća da se sličan “umor od pandemije” osetio pre jednog veka, 1920. godine. Tada je SAD zahvatio četvrti talas velike pandemije gripa koja je počela dve godine ranije. Čak i kada je ogroman broj ljudi umirao, praktično nijedan grad više nije reagovao: “Ljudi su bili umorni od gripa, kao i državni službenici. Novine su bile pune zastrašujućih vesti o virusu, ali nikog (više) nije bilo briga”.

Otrežnjujući podaci SZO

Ne pet, već petnaest miliona žrtava kovida u svetu

Svetska zdravstvena organizacija zastupa stav da podatak o povećanju ukupnog mortaliteta u svakoj zemlji za 2020. i 2021. tačnije odslikava posledice pandemije nego registrovani kovid-mortalitet jer uzima u obzir smrtne slučajeve koji se mogu pripisati direktno kovidu 19 koje su zemlje prebrojale i prijavile SZO, zatim smrti koje se mogu pripisati direktno kovidu 19 koje zemlje nisu prebrojale ili prijavile. Takođe uključuje smrti indirektno povezane sa kovidom 19, zbog drugih uzroka i bolesti, a koji su rezultat šireg uticaja pandemije na zdravstvene sisteme i društvo. Na drugoj strani, taj zbirni podatak umanjuje se na osnovu procene koliko se smrtnih slučajeva moglo desili u normalnim okolnostima, ali su izbegnuti usled promena društvenih uslova i ličnog ponašanja u vezi sa pandemijom. Na primer –manje smrtnih slučajeva u saobraćaju ili umrlih od gripa zbog lokalnih blokada i manje putovanja.

Razne zemlje inače koriste različite kriterijume pri konstatovanju uzroka smrti, dugo su bile predmet sporova i propagande dileme tipa “umro od kovida, umro sa kovidom i komorbiditetima”, kao i greške i nedostaci nacionalnih evidencija.

Pozivajući se na SZO, BBC na svom sajtu piše da se brojevi prijavljenih smrti od kovida i procenjenog viška mortaliteta u Egiptu razlikuju 11,6 puta, u Indiji 9,9 puta, Pakistanu 8 puta, u Srbiji 4,4 puta, u Rusiji 3,5 puta.

Epidemiolozi smatraju da broju od milion američkih registrovanih smrti od kovida treba dodati još oko 200.000 “viška” smrtnih slučajeva koji su delom uzrokovani dugotrajnim posledicama bolesti i pandemije. Po toj metodologiji SZO, SAD nisu prve na negativnoj svetskoj kovid listi već 18, ali to ne otklanja socijalne, psihološke, rasne i sistemske probleme koje je pandemija dramatično otkrila i pojačala.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u Evropskoj uniji je registovano 98 odsto smrtnih slučajeva od kovida, a samo 10 odsto u Africi. SZO nema pouzdane statistike za 41 od 54 afričke zemlje. Procene za zemlje siromašne i gladne podsaharske Аfrike su, na primer, samo spekulativne.

Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, globalni višak mortaliteta povezan sa kovidom 19 u 24 meseca između 1. januara 2020. i 31. decembra 2021. iznosio je 14,91 milion (raspon procene ide od 13,3 miliona do 16,6 miliona). To je 9,49 miliona više smrtnih slučajeva od 5,42 miliona slučajeva koji su direktno pripisivi kovidu.

“Ovi otrežnjujući podaci ne samo da ukazuju na uticaj pandemije već i na potrebu da sve zemlje investiraju u otpornije zdravstvene sisteme koji mogu da održe osnovne zdravstvene usluge tokom kriza”, poručuje dr Tedros Adanom Gebrejesus, generalni direktor SZO.

Iz istog broja

Intervju: Neven Anđelić, ekspert za međunarodne odnose

Navlačenje nove “gvozdene zavese”

Nedim Sejdinović

Rat u Ukrajini

Pad Marijupolja i tenkovska groblja

Aleksandar Radić

Mediji u Rusiji

Putin i njegovi novinari

Ilija Vukelić

Na licu mesta: Ukrajinske izbeglice u Poljskoj

Solidarnost, ponos i neizvesnost

Momir Turudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu