Svet

22. 3. 2007. / 3.08

Kako do entuzijazma?

Sudeći po jednom od uobičajenih površnih načina na koji se ljudima ovde objašnjava šta znači pridruživanje EU-u da ćemo morati preko 130.000 stranica Briselskih propisa da prenesemo u naše zakone – ispada da vam za takvu državnu politiku treba samo fotokopir mašina, prevodilac i daktilograf

Kako do entuzijazma? 1
SLOVENAČKI ISKORAK: Glasanje za Evropski parlament u Ljubljani

Ideja Evrope je relativno govoreći uvek postojala – to bila ideja rata ili ideja mira, zavisno od toga da li je Evropa bila ujedinjena ili razjedinjena. Evropa je deo sveta koji je kroz istoriju zasigurno iskusio najviše patnji, ratova, međusobnih stradanja i koji je stigao da te "proizvode" izveze u druge delove sveta. Sada, posle pola veka trajanja Evropske unije, za nas sa manje srećnih prostora te iste Evrope nema važnije stvari od toga kako shvatiti sistem u kojem su države koje su bile prirodni neprijatelji povezale svoje sudbine, napore i odgovornost zarad bolje budućnosti, tj. sadašnjosti.

Evropska unija je na prvi pogled nastala kao posledica kolektivne želje za obezbeđivanjem mira i blagostanja. Međutim, iza toga se krije kritika patenta Evrope – nacionalne države, i priznanje da ona sama više nije u mogućnosti da udovolji potrebama sopstvenih građana. Štaviše, osnivači mehanizma integracije Evrope imali su tu nesreću da iskuse oba svetska rata i bili su svesni potrebe za ograničenjem moći nacionalne države, a da to ograničenje ne zavisi samo od vojne moći neke druge države.

To se nikako nije moglo uraditi direktno formiranjem političke zajednice, tj. stvaranjem nove superdržave (tipa Sjedinjene Evropske države) iako je to pokušano 1953. preko Evropske odbrambene zajednice. Nacionalni identiteti isprečili su se na tom putu, što nije bez logike; ukoliko postoji zajedničko nezadovoljstvo nacionalnom državom, u čemu je onda smisao njihovog ukidanja radi stvaranja nove nacionalne superdržave gde su opasnosti od zloupotrebe po građane kudikamo veće. Arhitekte EU-a, Rober Šuman i Žan Mone, ispravno su shvatili da ujedinjenje Evrope mora zavisiti od mnogo čvršćih i postojanijih činilaca nego što je dobra volja pojedinačnih vlada ili njihovih birača. Odgovor je nađen u postepenom povezivanju ekonomskih interesa koji su prevashodno išli na ruku nedržavnim subjektima – kompanijama, lokalnim samoupravama i prvenstveno njegovom veličanstvu "građaninu potrošaču". Njihov citat govori sam za sebe: "Evropske države treba da budu vođene ka superdržavi, ali njihovi narodi ne bi trebalo da shvataju šta se u stvari dešava. Ovo se može uraditi nizom uzastopnih poteza koji samo na prvi pogled imaju jedino ekonomsku svrhu, ali koji će na kraju dovesti do federacije bez mogućnosti da se tok stvari vrati unazad."

Ekonomsko povezivanje interesa je sredstvo za postizanje, ali i osnovna sadržina političke integracije gde nacionalne države gube deo svojih prava. Izgradnjom institucionalnih interesa za Evropsku uniju na subdržavnom nivou postavljeni su najčvršći mogući temelji buduće političke naddržavne integracije. Naravno, ovde se mora napomenuti da ne sme postojati potpuna simbioza interesa između nacionalnih privrednika i države, jer ovi prvi bi uvek hteli da imaju maksimalan izlaz na tuđe tržište, a da što više spreče ulaz stranih kompanija na "svoje tržište" – to je jednostavno njihova računica. Možda i u tome treba tražiti razloge ambivalentnosti naše političke elite prema pridruživanju EU-u, tj. "neohrabrivanju" iste od njihovih stranačkih finansijskih oslonaca koji svoje korene vuku u protekcionističkoj, tj. izolacijskoj privredi iz devedesetih.

Prošlo je 50 godina odkad su Šuman i Mone savetovali da se građanima Evrope ne govori direktno kuda vode zaobilazne ekonomske integracije. Današnji političari, a naročito naši, nemaju više taj luksuz da izbegavaju da govore o suštini političkog povezivanja. Sudeći po jednom od uobičajenih površnih načina na koji se ljudima ovde objašnjava šta znači pridruživanje EU-u – da ćemo morati preko 130.000 stranica Briselskih propisa da prenesemo u naše zakone – ispada da vam za takvu državnu politiku treba samo fotokopir mašina, prevodilac i daktilograf, bez objašnjenja čemu ti propisi zaista služe. Ovi propisi s jedne strane pokrivaju materiju zaštite ljudskih prava, rodne ravnopravnosti i zabrane diskriminacije, a s druge naizgled potpuno banalne oblasti poput propisa koji se tiču kvaliteta namirnica (npr. koliko dugi i zakrivljeni zeleni krastavci smeju da budu, koliko masti sme da bude u kobasicama i sl.). Ono što im je zajedničko jeste da oni svojom ekspanzijom sužavaju prostor u kome nacionalna država može da donosi zakone i da se sa svakim novim propisom nadležnosti sele u Brisel, ali ne i odgovornost za njihovo sprovođenje. Države i dalje jedine imaju legitimitet da traže od građana da se pridržavaju zakona i jedino na njima leži odgovornost za ispunjavanje obaveza prema drugim članicama EU-a.

Tu se povlači granica između države i EU-a, koju ne bi trebalo brisati zarad postizanja veće političke integracije nalik federalnoj državi. Ta granica je balans koji pruža najveću moguću zaštitu slobode i blagostanja u Evropi jer pruža dvostruki sistem garancija: nacionalni i nadnacionalni. Zbog toga možda i ne treba posmatrati neuspeh evropskog ustava sa pesimizmom, već kao potvrdu svrsishodnosti dosadašnjeg uređenja EU-a koji do sada predstavlja jedan istorijski preokret, potvrđen u poluvekovnom mirnom razvoju kontinenta.

Suština tog istorijskog preokreta je u samosvesnom činu jednog naroda kojim pristaje da izgubi deo suverenosti radi sopstvenog i opšteg dobra čime nadograđuje sopstveni identitet i čini sebe odgovornim jednom novom sistemu vrednosti. Ključ našeg zaostajanja za savremenom Evropom leži u osećanju poraza, merenom po aršinima nacionalnih vrednosti, iz čega ne mogu poteći potrebna energija i entuzijazam za prihvatanjem evropske ideologije. Makar stavili floskulu "evropske vrednosti" još sto puta u naš ustav, one nikada neće biti naše dok ih ne oživimo u svakodnevici. Ovde još nije došlo vreme za Evropu, ili je, bojim se, već došlo, ali nije bilo iskorišćeno. Entuzijazam je postojao, ali ga je realnost demantovala. Promenimo realnost što pre.

Iz istog broja

Poluvekovni jubilej Evropske unije

Francuski paradoks

Nenad Tomić

Poluvekovni jubilej Evropske unije

Naučena lekcija

Lea Kirsch

Poluvekovni jubilej Evropske unije

Kriza srednjih godina

Duška Anastasijević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu