Svet

Himalaji

Ja na vrhu ili ko me je terao 2

fotografije: đorđe arambašić

Ja na vrhu ili ko me je terao

Tog 2. maja 2013. godine, tačno u 10.58 časova po lokalnom vremenu, našao sam se na vrhu Ajland Pik, nadmorske visine 6189 metara, koji se nalazi u neposrednoj blizini Mont Everesta, na Himalajima. U uslovima izuzetno razređenog vazduha, gde imate samo 40 odsto kiseonika od onoliko koliko se nalazi na nivou mora, nakon 11 sati iscrpljujućeg penjanja sa visine od 5100 metara, popeo sam se na svoj prvi planinski vrh u životu. Verovatno i poslednji

U knjigama piše: Kada je stigao na vrh, pukao je zadivljujući pogled koji mu je bio vredan svih napora. Ili: Shvatio je da su svi njegovi problemi ništavni kada se gledaju sa te visine. Ili: Upoznao je sebe i shvatio da se upornost ipak isplatila. Ili…

Ništa od toga. Nikakve uzvišene misli mi nisu navirale u glavu, nikakve izjave mi nisu padale na pamet. Osvojivši vrh, shvatio sam da je cilj samo sredstvo da se doživi put.

Dao bih ne znam šta na svetu da je u tom trenutku bilo moguće da se teleportujem, da me neka džinovska ruka uzme i prenese na neko divno, daleko, toplo i sigurno mesto, hiljadama kilometara daleko od ovoga gde sam se upravo nalazio.

Kako sam stigao dovde? Zovem se Ivan Stanković, imam 58 godina i nikada se u životu nisam bavio planinarenjem. Nisam to nikada ni želeo. Sarajlija Drago Bozja, inače kućni prijatelj mojih roditelja, bio je predsednik Planinarskog društva Bjelašnica, tako da sam ja imao prilike da svake godine provodim po dve nedelje na toj divljoj planini. U to vreme, sredinom šezdesetih, na njoj nije bilo niti jedne žičare. Mi smo se na skijama satima pentrali skroz do vrha, da bismo se spustili za svega desetak minuta. Meni je to bilo dovoljno da shvatim kako planinarenje nije sport za mene.

Ljudi u svom životu često dođu do Krive Drine. I onda različito reaguju: neki se svađaju sa njom; neki smatraju da je genocidna nepravda usmerena direktno protiv njih, što je dovoljno dobar razlog da padnu u najdublju depresiju; neki potiču filozofske rasprave o poreklu Krive Drine; neki otupe od šoka što se ona baš tu u baš tom trenutku pojavila i parališu se; neki veliki ljudi pokušavaju da je isprave. Ja spadam u grupu malih, pragmatičnih ljudi koji tada gledaju gde je ona najplića i najsporija da bi što brže i lakše prešli na drugu stranu. Zato nikada neću biti veliki čovek, onaj koji menja istoriju čovečanstva i sa tim sam se pomirio. Više volim da sam veliki Mali čovek, nego mali Veliki čovek.

Nikada nisam imao snove o obaveznom penjanju po društvenoj lestvici, usponu na važna mesta i osvajanju priznanja i nagrada. U tom smislu, i postizanje sportskih ili ne daj bože alpinističkih ciljeva, nije bilo ni blizu moje svesti. Čak ni krajnje benigni izleti ka Avali ili nekom izletištu u blizini nisu mi padali na pamet. Planinu sam tolerisao samo kao mesto za skijanje i to isključivo po pistama. I, naravno, samo nizbrdo.

Dakle, odakle ja kao takav, totalni alpinistički dunster, da se 2. maja 2013. godine, u 10.58 časova nađem na Himalajima, na vrhu od 6189 metara nadmorske visine? Odgovor je vrlo jednostavan: slučajno.

Sve je počelo vrlo naivno, jednom partijom tenisa. Umesto redovnog člana naše grupe, kao zamena došao je Davor Relić. Davora sam znao preko zajedničkih prijatelja iz ITM-a, vrlo površno, što bi se reklo na zdravo-zdravo. Posle meča komentarisao je moju liniju i kako sam skinuo par kilograma. Rekao je nešto što je mene totalno šokiralo: "I ja ću tako da smršam, za dva meseca idem na Himalaje i ima da se vratim sa najmanje šest-sedam kila manje!"

Malo je reći da sam bio šokiran. Znao sam da se nikada nije bavio planinarenjem, da nije u cvetu mladosti – moj je vršnjak. Ali vrlo razložno mi je objasnio da je to, u stvari, treking, jedna manje-više lagana šetnja do oko 4000 metara, da se svakoga dana šetamo samo nekoliko sati, uz dosta odmora. Rekao je da je grupa odlična, da je smeštaj u lodževima, dvokrevetnim sobama, tu se i hranimo. Ko hoće može se popeti do vrha Ajlend Pik, koji je visok "samo" 6200 metara, ali ni to nije preterano strašno. Sve je to izgledalo kao jedna malo jača avantura, primamljiva, uzbudljiva, ali ostvarljiva.

Lepota neočekivanog i izazov nestvarnog mi je bio pred očima. Odeš na tenis da odigraš odličan meč, da se izmoriš i uživaš u igri, a izađeš sa idejom koja ti nikada nije ni bila na pameti i koja će ti doneti sasvim nova iskustva i saznanja.

POLAZAK: Prva stanica je bila jedini aerodrom na Himalajima – Lukla. Do Lukle se ide malim avionom, koji ima 12-14 mesta i leti svakoga dana, bez nekog reda letenja, od Katmandua. Let traje četrdesetak minuta, kreće se rano ujutru i leti se sve dok vremenski uslovi dozvoljavaju. Domaći deo aerodroma Katmandu nije baš ulivao mnogo poverenja svojom organizacijom. Vladali su totalni haos i metež, opet smo se sa mukom probijali kroz gomilu ljudi koji su nam svašta nudili i nekako smo došli do šaltera. Leteli smo "respektabilnom" kompanijom Yeti Airlines. Sigurnosne procedure ne postoje, nema skenera niti pretresa, sve je vrlo opušteno.

Novi šok je nastupio kada smo videli letelice, avione od kojih je najmlađi bio star preko 30 godina, gde su na licu mesta, pred nama, tankirali gorivo, ubacivali prtljag, proveravali gume, popravljali motor. Sve je to bilo smešno prema samom našem cilju, aerodromu Tenzing-Hilari u Lukli, koji se nalazi na visini od preko 2800 metara i koji je TV kanal Histori 2010. proglasio za jedan od najopasnijih aerodroma na svetu. Šta ga čini toliko opasnim? Pa, nalazi se na Himalajima u zoni gde su vremenske promene izuzetno česte i intenzivne. Jaki vetrovi, kiše i magle se iznenada pojavljuju i blokiraju čitav avio-saobraćaj. Pilot mora brzo da se spusti sa visine okolnih vrhova od preko 4000 metara kako bi sleteo na pistu koja je dugačka 460 metara i pada pod uglom od 12 stepeni. Na početku je provalija, na kraju stenje koje od pilota traže vrhunsku veštinu i idealan tajming.

Naš let je bio vrlo miran, jer je vreme bilo mirno i prijatno. Sletanje je malo podsećalo na vožnju rolerkosterom, gde smo se počeli naglo spuštati i onda smo osetili jak udarac, znak da smo dotakli pistu. Istog trenutka su motori zaurlali, jer je pilot počeo da koči, mi smo poleteli napred. Sreća pa smo bili vezani tako da nikakvih posledica nije bilo.

Uopšte nisam razmišljao o tome da li je dobro što sam krenuo na ovaj put ili ne; da li ću uspeti ili ne; kakav će biti uspeh, šta ako odustanem ili ne daj bože poginem i slične stvari. Što je više vremena prolazilo, sve sam više mislio kako će biti lepo kada budem spavao u normalnom krevetu, kada se istuširam, sednem na normalan toalet… Sanjao sam trenutak povratka, kada dođem u Beograd, kako ću zagrliti svoje najbliže, pa sam se pitao da li ću izdržati da se ne rasplačem.

Sviđalo nam se to ili ne, ali što vreme više prolazi, što smo stariji, lakše suze krenu u takvim toplim, emotivnim trenucima. Desi se to i u ganutljivim scenama nekih filmova, pa me je blam što reagujem kao neka sredovečna domaćica iz predgrađa. Rasplačem se, ko snajka na svadbi, ne ide to.

KOMUNIKACIJA: Zahvaljujući modernim tehnologijama, mogli smo da budemo u kontaktu sa svetom (skoro) svakodnevno. Mobilni su bili dostupni do samog vrha, za one koji su imali brojeve koji su pripadali operateru koji je imao ugovor sa nepalskim operaterom. Mi ostali smo morali da se preorijentišemo na internet, koji je radio u skoro svakom lodžu do visine od 4800 metara. Ali to nije bilo jeftino, jer je sat vremena korišćenja interneta koštalo i do devet evra. Sve se plaća, energije nema, tako da je i punjenje telefona ili ostalih uređaja moralo da se plaća, po sličnoj tarifi: jedno punjenje 5-8 evra. Ali je to velika sreća i privilegija kada možete da komunicirate tokom puta, da vidite šta se događa sa vašim najmilijima, koje su vesti. Olakšava vam tu izolovanost, nemate utisak da ste na kraju sveta.

To je dobra vest. Loša vest je da vas ni tamo daleko loše vesti neće mimoići. Ali, to je cena moderne tehnologije.

Ali, dobra strana novog načina i brzine komuniciranja jeste da u realnom vremenu možete i da podelite sa svetom nešto i lepo. A meni je to lepo bio moj put.

Zbog toga, kako bih što efikasnije komunicirao sa svima onima koji su me pitali o putu, iskoristio sam prvi put svoj Fejsbuk profil na koji sam svakodnevno kačio postove o tome gde smo, kako nam je i fotke koje sam slikao mobilnim aparatom.

Kako li je bilo ranijim avanturistima, nisam smeo ni da pomislim.

PENJANJE: Kao totalni početnik i neznalica kada je penjanje po planinama u pitanju, nisam znao šta da očekujem. Znao sam da ćemo se pentrati svaki dan po nekoliko sati, ali kao gradskom pacovu gde su uzbrdice i nizbrdice vrlo relativne i prihvatljive stvari, vrlo teško mi je bilo da zamislim na šta će to ličiti "tamo gore". I to me je na prvom mestu šokiralo. Uglovi pod kojim se planine dižu na Himalajima su bili toliko oštri da su svaku zamisao o lakoći penjanja činili kompletno apsurdnom. Spuštanje niz takve strmine je bilo nekako još gore jer mi je prirodniji bio ugao koje je telo zauzimalo u kretanju uzbrdo, nego nizbrdo. Sasvim druge grupe mišića se aktiviraju, sile koje nas vuku nadole su jače, tako da je često bilo teže sići, nego se popeti.

Shvatio sam da je prilikom kretanja najvažnija brzina kojom ideš. Ne smeš biti ni suviše spor, da ne bi zaustavio grupu, ni suviše brz, pa da ne izdržiš tempo. Uglavnom se određuje prema najsporijima u grupi, i to je jedan veoma interesantan princip za koji nisam siguran da li je ispravan i u ostalim segmentima života. U redu je na ovakvim, ekstremnim ekspedicijama da je grupa jaka koliko je jak i njen najslabiji član.

Međutim, u životu nije uvek tako. I ne treba da bude. Jer ukoliko bismo se orijentisali prema najslabijem članu tima ili grupe, teško da bi se onda kretalo dovoljno brzo napred. I to je normalno, jedan čisti darvinistički princip koji je prisutan kako u svakodnevnom životu tako i u biznisu. Najjači opstaju, slabiji otpadaju. Osnovni princip svake selekcije za svaki sportski tim, za svaku firmu. Zaštita slabijih je u kompetitivnim društvima i okruženjima u drugom planu.

Vođa ekspedicije Dragan Jaćimović, prvi Jugosloven koji se popeo na Mont Everest i to bez maske sa kiseonikom, pričao nam je da taj uspon pokazuje pravi karakter čoveka i da tu vlada ono staro pravilo: čovek je čoveku vuk. Ko ti da svoj kiseonik na preko 8000 metara, taj ti je pravi prijatelj. Mi ovde nismo imali tako drastične situacije (verovatno zato što smo se penjali bez kiseonika), ali je bilo dovoljno teškoća da se pokaže kakav je ko. U trenucima velikih napora, izloženosti organizma neuobičajenim, teškim i stresnim situacijama, prava priroda iskoči iz tebe. Bez obzira na to koliko se pretvarao i folirao u normali, kada je život ugrožen, tvoja prava priroda će da se iskrade ispod svih gomila svakodnevne vaspitanosti i uljuđenosti i postaćeš ono što jesi. Ne kaže se džabe da se na muci poznaju junaci.

Jedan moj prijatelj je doživeo čudnu situaciju. Bio je na putu, u jednoj egzotičnoj destinaciji sa osobom za koju je mislio da je žena njegovog života. Jeste da je bio malo oženjen, ali bio je stvarno zaljubljen. Imali su mnogo zajedničkih tema, sličnih tačaka kao ličnosti, ljubav je cvetala. Sve je to palo u vodu kada ga je, na jednom ostrvu na toplim morima gde nije bilo ni lekara, ni apoteke, zaboleo zub. Pošto je bio hipohondar, imao je neke lekove za takve situacije, od antibiotika do analgetika. Nakon nekoliko dana sve zalihe je potrošio. Došao je po lek kod svoje drage. Koja je imala samo jednu tabletu protiv bolova.

A onda se desilo čudo. Draga se promenila. Umislila je da će i nju početi da boli zub. Ne da je boli, nego da će je boleti. I, tu je njena priroda izašla iz nje. Vrlo toplim glasom, očiju punih suza je odbila da mu da tu svoju tabletu. Ne znam zašto, ta ljubav je nestala u trenutku. Dok si rekao lek.

U našoj grupi, ovakvih egzistencijalnih iskoka nismo imali. Naprotiv. Razvili smo izuzetno drugarstvo, međusobno pomaganje i deljenje svih svakodnevnih potrepština. Niti jedan jedini put se nije dogodilo da neko nije bio spreman da pomogne drugom članu grupe. I to je nešto što nas je obeležilo i što nam je svima učinilo da ovakva avantura dobije dodatni, teško merljivi plus velikog prijateljstva.

RITAM: Postoji jedan jednostavan metod koji ti pomaže da proveriš da li se krećeš adekvatnom brzinom ili ne. To je ona brzina koja ti omogućuje da se ne zadišeš toliko da ne možeš da govoriš dok se penješ.

U grupi smo imali jednu članicu koja je volela da priča. Zlonamerni bi rekli da nije zatvarala usta. Ona je ovaj metod određivanja brzine vrlo koristila, jer je non-stop pričala. To je nekada bilo teško izdržati, pa smo uveli vrlo jednostavan način kontrole – ubrzavali bismo, ona bi se zadihala i zaćutala. Vrlo delotvorno.

Kada se penjete, najgora stvar jeste nemanje ili promena ritma. Onda, pogotovo na visinama gde je vazduh razređeniji, lako se zadišeš. Gubiš dah, umaraš se, ne možeš da pratiš grupu. To je posebno bilo izraženo kada smo bili u Baznom kampu, na visini od 5100 metara, kada je svaki ulazak ili izlazak iz šatora prouzrokovao veliku zadihanost. Ti šatori su bili mali, visoki jedva devedesetak santimetara, jedva dovoljni da se dvoje smesti u njih. Imali su neko dno, branu od mogućih voda, koja je bila visine desetak santimetara i koju ste morali da prepuzite, izbegavajući konopce koji su šator učvršćivali i držali na mestu da ih vetrovi ne oduvaju. Čak i u normalnim uslovima, ulazak i izlazak zahteva dobru koordinaciju u saginjanju, preskakanju, ulaženju, izlaženju i ispravljanju. Na tim visinama, poduhvat.

Za vreme penjanja, upadaš u jedno poluhipnotičko stanje koje te odvaja od realnosti. Vrlo je bitno pratiti tragove onoga ispred tebe i pokušavati da gaziš u njegove stope. To ti je glavna misao u glavi. Povremeno ti misli odlutaju na neke sasvim druge strane, pa misliš o tebi najdražima, o prijateljima, problemima, opštim stvarima u životu. Velika stvar koja je meni mnogo značila u ovoj ekspediciji je upravo ta ogromna količina vremena kada si sam sa sobom i sa svojim mislima, anđelima i demonima u glavi i kada ti mozak igra slobodnu igru.

A to je suprotno mom svakodnevnom životu. Jako verujem u neophodnost i značaj samoprocene i konstantnog samoposmatranja. Oduvek sam bio pristalica maksime da svakoga možeš lagati, osim samog sebe. Laži usmerene ka sebi su najopasnije, vraćaju se kao bumerang. Nebitno da li odmah, sa malim zamahom, ili kasnije kao cunami koji ti ruši čitavu ličnost i ostavlja neizbrisive rane i posledice.

Sve to ti nekako stoji, ali i pulsira i igra u glavi dok se penješ. Imaš utisak da imaš gosta koji se pojavljuje i nestaje. Sva tvoja prošlost i podsvest su tu i monotonost i konstantnost fizičke aktivacije ti omogućuje da se ona pojavi, izmili iz rupe u koju je godinama potiskuješ, i poput duha iz boce, počne da ti šeta glavom.

U početku stidljivo, povremeno, pa nestane.

Onda se javi, duboka, jaka i počinješ da je sagledavaš sa sasvim druge strane. I rešenja nekako dolaze lako, užasno logična. Prosto se uplašiš kako je sve jednostavno i lako i kako to nisi ranije video. Sve je to neki lagani osećaj naduvanosti, izvanvremenskog postojanja tvog bića, van tvog tela. Kao da se nekom drugom to dešava. Meni je to bilo u glavi i prosvetlilo me tokom čitavog puta. I učinilo me jačim, jer sam još jednom postao svestan sebe, svojih anđela i demona, svojih snaga i slabost i svoje ljubavi.

Godinama, kako sazrevaš, shvatiš da postoji tanka crta između držanja za ruke i vezivanja za dušu. I naučiš da voleti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost. Shvatiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš da prihvataš svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, sa snagom odraslog čoveka, a ne tugom i povređenošću deteta. I jasno ti postane da sve puteve moraš sagraditi danas, jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje. Pa se onda upitaš da li si to postao toliko pametan, pa ti je sve odjednom jasno? I da tako mudro zboriš? Ili je to neko drugi napisao za tebe? Ili je to tvoje drugo ja, koje je godinama čamilo u tebi i nije imalo prilike da dođe na svetlo dana od silnih sastanaka i obaveza jurenja sopstvenog repa? I da li su Himalaji ili godine učinile da se ta druga ličnost pojavi?

A prilike za tu introspekciju je bilo koliko hoćeš.

Raspored nam je bio takav da nam je davao dosta mogućnosti, jer smo se svaki dan penjali po nekoliko sati. A onda stigli na svoj vrh.

Iz istog broja

Mihail Timofejevič Kalašnjikov

Jedan čovek i jedna puška

Miloš Vasić

Mihael Šumaher

U zoni sumraka

Dušan Radulović, Radio Beograd

Predvečerje Zimskih olimpijskih igara

Bombaška strana medalje

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu