Svet

Previranja u arapskom svetu

Ima li države u Jemenu 2

ULICE STAROG DELA GRADA U SANI: Pripadnici Hutija u borbenom poretku

foto: reuters

Ima li države u Jemenu

Poslednjih meseci svetska javnost zaokupljena je iznenađujućim napretkom vojske Islamske države, veličinom teritorije koju je osvojila i zadržala pod kontrolom. U senci ovih dramatičnih događaja odvija se sukob unutar Jemena. Smešten preko puta Roga Afrike, na samom jugu Arabijskog poluostrva, pokriven visokim planinama i pustinjama, Jemen je za većinu ljudi bio i ostao nepoznanica, zatvorena i misteriozna zemlja o kojoj se malo šta zna. Svet se za Jemen zainteresovao kratko, kada je na talasu "arapskog proleća" 2011. godine smenjen dugogodišnji predsednik Ali Abdulah Salih, da bi posle toga ponovo potonuo u zaborav, i pored dramatičnih dešavanja u ovoj državi

Trenutna situacija u Jemenu je obeležena očiglednim jačanjem uticaja pobunjeničkog pokreta koji sebe naziva Ansar Alah, ali je u jemenskoj i svetskoj javnosti poznatiji pod imenom Hutiji, što je naziv izveden iz imena njihovog bivšeg vođe Huseina Badredina al Hutija. Al Huti je ubijen 2004. godine, na samom početku oružane pobune. Ova pobuna je u početku bila lokalne prirode, ograničena pre svega na provinciju Sada na krajnjem severu države, kod granice sa Saudijskom Arabijom, ali Hutiji su ove godine uspeli da uđu u glavni grad Jemena Sanu, da drže pod kontrolom neke njene delove, pa čak i da otvore frontove južno od prestonice.

JEMEN KROZ ISTORIJU: Za razumevanje motiva za osnivanje pokreta Šabab al-Mumin (Verujuća omladina) od strane pomenutog Al Hutija, iz koga se kasnije razvio Ansar Alah, neophodno je imati predznanje o društveno-političkoj slici Jemena.

Ima li države u Jemenu 3
VOŽNJA KROZ PROVINCIJU SADA: Fotografije Huseina Badredina al Hutija, ubijenog vođe Anser Alahafoto: reuters

Jedna od najvažnijih karakteristika ove zemlje je da je to izrazito heterogena država, i to u skoro svakom pogledu. Pre svega, radi se o geografskim i kulturološkim razlikama koje su uslovile različite tokove istorije za različite delove Jemena. Teritorija koja danas pripada Republici Jemen predstavlja ostvarenje vekovnih snova da ceo Jemen bude ujedinjen u jednu državu, što praktično nikada ranije nije bio slučaj. Naime, kroz istoriju se Jemenom zvala cela današnja teritorija ove zemlje, sa dodatkom nekoliko regiona koji danas pripadaju Saudijskoj Arabiji (Nadžran, Asir…), kao i regiona Zofar u današnjem Omanu. Međutim, na ovom području nikada nije postojala jedna (ujedinjena) država, već je uvek bilo najmanje dva, a često i više vladara.

U takvim uslovima, u južnoj Arabiji paralelno su se razvijale različite kulture, a današnji Jemen predstavlja njihov izuzetno šarolik i interesantan sklop. Među karakteristikama jemenskog društva, za situaciju u kojoj se ova zemlja danas nalazi verovatno je najvažnija duboka ukorenjenost zajditskog islama, frakcije šiitskog islama koju ispoveda stanovništvo severnih planinskih područja između Sane i Saudijske Arabije, a tu spadaju i Hutiji (vidi okvir "Zajditi, dvanaestoimamski šiiti i suniti"). Zajditski islam je malo poznat široj javnosti, a razlog tome je što se on u većoj meri održao samo na severu Jemena. I ne samo održao, već su od formiranja prve zajditske države (u Jemenu) 897. godine pa sve do 1962. zajditski imami, u većoj ili manjoj meri, upražnjavali i duhovnu i svetovnu vlast u ovim krajevima. Radi se, dakle, o frapantnom kontinuitetu koji nikada ne sme biti izgubljen iz vida kada se analiziraju događanja u Jemenu.

Međutim, posle republikanske revolucije u Severnom Jemenu 1962. godine zajditi su ostali bez imama, što je neminovno dovelo do krize unutar ove grane islama. Pokreti za obnovu ili očuvanje zajditskog identiteta počeli su da se javljaju nešto kasnije, naročito nakon iranske revolucije 1979. godine, a kao takav pokret nastala je i "Verujuća omladina".

ZAJDITI I SALAFISTI: Drugi faktor koji je uticao na porast tenzija predstavlja jačanje uticaja salafizma početkom osamdesetih godina prošlog veka, otprilike u isto vreme kada počinju da se razvijaju pokreti za oživljavanje zajditskog islama. Salafizam je teško definisati. U širem smislu, radi se o reformističkom pokretu unutar sunitskog islama čiji je cilj da se islam vrati svojim osnovnim vrednostima i da se na taj način pročisti. Međutim, kroz istoriju je toliko različitih pokreta nazivalo sebe salafističkim da ta osnovna kvalifikacija izgleda previše široka i kao takva ništa suštinski ne objašnjava.

Salafizam je teško posmatrati van konteksta, a u Jemenu je on takav da je njegovo jačanje svakako imalo uticaja na porast tenzija između sunita i šiita. Najzaslužniji za jačanje salafizma u Jemenu bio je Mukbil Hadi bin al Vadi. On, paradoksalno, potiče iz zajditske porodice. Jemen je, prema sopstvenim tvrdnjama, napustio zbog diskriminacije na plemenskoj bazi pa je dvadesetak godina proveo u Saudijskoj Arabiji. Po povratku u zemlju oformio je salafistički institut Dar al Hadit (ili Hadis) u Damadžu, mestu u provinciji Sada, koja je vekovima bila najjači bastion zajditskog islama. Mukbil je iz Damadža otvoreno propovedao protiv zajdita pozivajući svoje studente da ruše zajditske spomenike, što su ovi i činili devedesetih godina prošlog veka.

Celoj situaciji nije pomoglo ni ponašanje dugogodišnjeg predsednika Alija Abdulaha Saliha, čija se vladavina uglavnom zasnivala na dobro razrađenom korumpiranom patronažnom sistemu, pomoću koga je, podmićivanjem generala, istaknutih šejhova i drugih moćnika, balansirao na vlasti. Iako se njemu lično ne mogu prilepiti ekstremističke etikete, jedini faktor pri izboru saveznika bila mu je lična korist. Početkom devedesetih godina, u periodu između ujedinjenja i građanskog rata 1994. godine, kada je salafizam bio u povoju a zajditski pokreti u ekspanziji, Salihu su odgovarali i jedni i drugi. Posebno se to može reći za salafiste i generalno za islamiste, koji su odigrali veoma važnu ulogu u uništavanju Jemenske socijalističke partije, najjače partije nekadašnjeg Južnog Jemena. Korak dalje Salih je napravio pred i tokom samog građanskog rata, kada je pružio utočište mudžahedinima iz Avganistana koji su mu uzvratili tako što su mu pružili ključnu pomoć u slamanju otpora na jugu zemlje, čime se Salih još više učvrstio na vlasti.

Ima li države u Jemenu 4
TRADICIONALNI PLES KAO DEMONSTRACIJA PROTIV AMERIČKIH AKCIJA: Zemlja Hutija, provincija Sadafoto: reuters

U STRAHU OD INTERVENCIJE: U tom periodu dolazi i do jačanja mladog zajditskog pokreta na čijem čelu je bio Al Huti. Inicijalne aktivnosti Hutijeve grupe podrazumevale su organizovanje letnjih kampova u Sadi na kojima su organizovana predavanja na temu filozofije i politike, poetske večeri i sl. Kampovi su se vremenom proširili i na druge gradove u Jemenu i imali su više od 15.000 polaznika. Što se tiče samog Al Hutija, on je nekoliko godina proveo u Siriji i Iranu, što je svakako uticalo na dalje usmeravanje njegove ideologije i što je postalo očigledno početkom ovog veka.

Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih aktivnost ekstremista u Jemenu je bila evidentna, za šta je umnogome bio odgovoran sam predsednik Salih koji je svojom saradnjom sa mudžahedinima svesno ušao u rizik koji takva vrsta kooperacije neminovno nosi sa sobom. U manje od godinu dana dogodila su se dva teroristička napada koja su velikim delom odredila dalja dešavanja u Jemenu. Prvo je izvršen napad na američki vojni brod oktobra 2000. godine u jemenskom gradu Adenu, kada je ubijeno 17 američkih mornara. Jedanaestog septembra sledeće godine dogodio se teroristički napad na SAD i tada se Jemen definitivno našao na udaru, budući da se znalo da je ova zemlja godinama bila sigurna luka za veliki broj ekstremista. Uplašen od realne mogućnosti vojne intervencije SAD, Salih je započeo sa progonom ekstremista, koji je uključivao i napade dronovima, u saradnji sa Sjedinjenim Državama. U jednom takvom napadu 2002. godine ubijen je Abu Ali al Hariti, jedan od glavnih osumnjičenih za napad na američki brod.

Savezništvo sa SAD izazvalo je nezadovoljstvo među delovima jemenske populacije. Među nezadovoljnima je bio i Al Huti, koji je već od 2002. godine počeo sa javnim propovedima usmerenim protiv SAD i Izraela, dok je veoma pohvalno govorio o Hezbolahu i Iranu. Kritiku je kasnije proširio i na vahabizam. U januaru 2002. godine nastao je i poznati slogan Hutija: "Smrt Americi, Smrt Izraelu, prokletstvo Jevrejima, pobeda islamu!" Njega je prvi put upotrebio upravo Al Huti, ali iako je koristio zapaljivu retoriku nikada nije pozivao na nasilje protiv jemenske države niti je otvoreno govorio o priklanjanju njegovog pokreta dvanaestoimamskom šiitskom islamu, ostajući dosledan tome da je njegova grupa suštinski zajditska. Hutiji su, čini se, svesno provocirali i čekali u defanzivi, dok se na drugoj strani takođe kuvalo između vlasti i ekstremnih sunitskih frakcija, naročito posle ulaska SAD u Irak 2003. godine, kada je Salih ostao dosledan u svom savezništvu sa njima.

OD TERORISTA DO POLITIČKE SNAGE: Hutiji su dočekali da Salih konačno pokuša da nasilno uguši njihovu pobunu, što se dogodilo 2004. godine. Na samom početku ovog konflikta, čiji je nastavak i ovo što se danas dešava u Jemenu, ubijen je Al Huti. Suprotno Salihovim očekivanjima, mučenička smrt vođe pokreta samo je stvorila kult oko njegovog imena i dodatno inspirisala njegove sledbenike da nastave borbu.

Od te 2004. pokrenuto je više vojnih operacija od strane zvanične jemenske vojske, kao i od strane plemenskih milicija koje su plaćene da se bore sa Hutijima. Akcije su ponekad imale trenutan uspeh, Hutiji su suzbijani, ali su se uvek vraćali na prethodne pozicije. U jednom trenutku držali su pod kontrolom i pojedina pogranična mesta koja pripadaju Saudijskoj Arabiji, a uspevali su povremeno da dođu i nadomak Sane. U to vreme Salih je Hutije nazivao teroristima i izjednačavao ih sa Al Kaidom, koja je pojačavala svoja dejstva. Ovakve njegove tvrdnje bile su potpuno neutemeljene, što najbolje dokazuje današnja situacija, jer se Hutiji bore i protiv Al Kaide. Pojedine aktivnosti Hutija bi se mogle uklopiti u neku od brojnih definicija terorizma, ali bi se i mnoge Salihove akcije protiv njih mogle okarakterisati kao neka vrsta državnog terorizma.

Kada je u pitanju trenutno stanje, zanimljivo je primetiti da su Hutiji danas priznat politički činilac koji u Nacionalnom kongresu za dijalog, oformljenom posle Salihove smene kao vrsta prelaznog tela koje treba da pripremi plan za sprovođenje opštih izbora, ima 37 članova, dok, primera radi, islamistička partija Islah koja je dugi niz godina druga najjača partija u zemlji, ima 50 članova. Priznati su kao legitimni politički činilac od strane jemenskih zvaničnika, a što je podjednako važno, promenio se i stav ostatka zajditske zajednice prema njima. Da imaju veću podršku postaje jasno kada se pogledaju događanja iz ove godine tokom kojih su Hutiji uspeli da uđu u Sanu i čak kontrolišu neke njene delove. Pre toga su uspeli da nanesu težak udarac ubedljivo najjačoj i najuticajnijoj plemenskoj konfederaciji Hašid porazivši ih u borbama u provinciji Amran, severno od Sane, koja je matična teritorija ovih plemena. Jedan jemenski novinar je u septembru ove godine autoru ovog teksta u nekoliko kratkih rečenica objasnio situaciju na severu Jemena. "Ceo sever Jemena drže Hutiji. Hašid više ne postoji. Svi zajditi sada podržavaju Hutije. Niko ne zna šta oni zapravo hoće."

Imao sam prilike i da razgovaram sa velikim brojem jemenskih sunita, pa čak i sa nekoliko salafista obučavanih baš u Damadžu. Oni ostrašćeniji su Hutije uglavnom opisivali rečima "teroristi" i "ekstremisti", a neretko i "ludaci". Manje ostrašćeni su birali reči i smatrali ih za legitimne političke igrače sa kojima treba razgovarati. Glavni strah među sunitskom populacijom je da bi Hutiji mogli da pokušaju da uspostave kontrolu nad celim nekadašnjim Severnim Jemenom i da nakon toga ponovo proglase Imamat. Ovo bi neminovno dovelo do ponovnog raspada Jemena čije je jedinstvo i bez Hutija na staklenim nogama, jer Hutiji nemaju kapacitet, a ni ambicije da drže pod kontrolom ceo Jemen.

Sami Hutiji odbijaju optužbe i ističu da su za jedinstven Jemen, da samo štite zajditsku zajednicu i bore se protiv sunitskog ekstremizma. Ta borba se ne može do kraja osporiti, Al Kaida u poslednje vreme često bira Hutije za metu. Ipak, aspekt u kojem se oni bore protiv salafista i radikalnih islamista iz partije Islah može donekle biti problematičan. Salafistički edukativni centri su svakako mogli da budu dovedeni u vezu sa ekstremizmom (iako ne nužno), dok je sama partija Islah u biti islamistička, ali unutar nje postoje umerenije i ekstremnije struje pa nije do kraja jasno kako Hutiji određuju ko je ekstreman, a ko nije. Primera radi, u pomenutom Amranu koji je pregažen od strane Hutija nikada nije bilo problema sa terorizmom.

U ovakvoj situaciji je teško ne zapitati se gde je tu uopšte država. Možda je za nijansu pregrubo reći da je nema jer postoji veliki broj ljudi u državnom aparatu koji se svim silama trude da izgrade neki sistem koji bi funkcionisao, ali problemi su toliko brojni i veliki da je ponekad mučno gledati ih kako guraju taj svoj golemi kamen.

U Jemenu danas imamo Al Kaidu čiji bombaši samoubice svako malo udaraju na sve što ima ikakve veze sa državom. Ovaj trend će se nastaviti, budući da je Jemen zvanično u ratu sa terorizmom i njegova vojska uz pomoć SAD često vrši napade na uporišta Al Kaide. Takođe imamo Alija Abdulaha Saliha, bivšeg predsednika, koji i dalje ima izvesnog uticaja na događanja u zemlji i unosi dodatnu nestabilnost. Tu su i separatistički pokreti sa juga zemlje kojima se više ne dopada ideja o jedinstvu. Kada na to sve dodamo i Hutije, koji od 2004. godine celu provinciju Sada drže pod kontrolom, onda je jasno da je država u ogromnom problemu.

U međuvremenu, u Sani je 2. novembra ubijen istaknuti jemenski političar Abdulmalik al Mutavakil, koji je bio među glavnim vođama demonstracija protiv svrgnutog predsednika Saliha. U tuzi su dan posle ubistva svi bili složni, čak i Salih, a Muhamad Abdulah al Jadumi iz partije Islah pozvao je da se "ono što je ostalo od mudrih ljudi" dozove pameti pre nego što bude prekasno. Za to je u Jemenu zaista krajnje vreme.

Autor je doktorand na Filološkom fakultetu u Beogradu, u Jemenu je boravio 2006. i 2009. godine. Sarađuje sa YIAL institutom (Yemen Institute for Arabic Language) u Sani.

Zajditi, dvanaestoimamski šiiti i suniti

Mada je zajditski islam ogranak šiizma, postoje neke suštinske razlike između zajdita i dvanaestoimamskih šiita, koji su među šiitima većina (u jedinoj postojećoj šiitskoj državi, Iranu, vladajuće je verovanje u 12 imama). Ono što je zajedničko je verovanje da su Ali, Hasan i Husein prva tri imama (zajditi nose ime po Zajidu, petom imamu). Ipak, nepogrešivost imama koja je veoma važan deo šiitske doktrine kod zajdita ne postoji. Osim toga, zajditi ne smatraju da su sunitske pravoverne halife grešne, kod njih takođe ne postoji ni doktrina skrivenog imama, koja je veoma važna za dvanestoimamske šiite. Kod zajdita imam može biti bilo ko ko vodi poreklo od Alija i oni su uvek imali živog imama koji je figurisao kao duhovni i politički autoritet. Dakle, zajditi se mogu smatrati šiitima, ali su suštinski po mnogim pogledima bliski sunitima, zbog čega u Jemenu kroz istoriju nikada nije bilo sukoba na relaciji suniti – šiiti. Prilikom mog prvog boravka u Sani 2006. godine razgovarao sam sa jednim jemenskim sunitom o doktrini zajdita, a upotrebio sam reč šiiti. Nije me u prvom trenutku razumeo, kasnije sam shvatio da na pominjanje šiita Jemenci pomisle na iranske, dvanaestoimamske šiite, a ne na zajdite.

Iz istog broja

Stradanje hrišćana

Ekumena krvi

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu