Svet

Francuska, predsednički izbori

Gazela i slonovi

Posle trijumfa Segolen Roajal na izborima za kandidata socijalista na predsedničkim izborima 2007, najnovije istraživanje javnog mnjenja govori da njena popularnost raste i da bi, da se sada održavaju izbori za predsednika Francuske, pobedila Nikolu Sarkozija

Gazela i slonovi 1

Trijumf Segolen Roajal predstavlja novo poglavlje ne samo u Francuskoj već i u evropskoj politici. Komentatori širom Starog kontinenta naglašavaju da je to istovremeno i novo, veoma zanačajno poglavlje u istoriji levice. Segolen Roajal je probila sva pravila tradicionalne partijske politike XX veka.

Francuski socijalisti su odlučili da poput britanskih laburista direktno biraju svoje kandidate za najviše funkcije, umesto dobro poznatih partijskih dilova, kuloarskih i kongresnih igara na kojima kandidate biraju zapravo partijski moćnici. Za Segolen Roajal, koju jednostavno zovu Sego, glasalo je 61 odsto članova Socijalističke partije Francuske, a među njima i 70.000 novih članova, dok su njeni rivali osvojili znatno manje glasova: bivši ministar finansija Dominik Stros Kan 20,8 odsto, a bivši premijer Loran Fabius 18,5 odsto. Očigledno, ovogodišnji izbori donose radikalnu promenu u Socijalistačkoj partiji Francuske, koja se prema mišljenju kritičara zatvorila i postala ekskluzivni muški klub koji je izgubio kontakt sa običnim građanima.

Izgleda da je levica poverovala da je Segolen Roajal spremna da se uhvati u koštac i sa tabu temama koje socijalisti nisu htela ni da dotaknu, poput bezbednosti i kriminala, ogromne nezposlenosti, propasti gradova, geta u jednoj od najrazvijenijih zemalja na svetu…

Ovaj novi entuzijazam za levicu i njenu neprikosnovenu zvezdu Segolen Roajal posebno brine vladajuću desnicu čijeg ambicioznog favorita Nikolu Sarkozija ne voli ni Širakov politički establišment koji još razmišlja o nekom drugom kandidatu za predsednika Frnacuske, pa se ne isključuje ni novo kandidovanje i samog 73-godišnjeg Žaka Širaka, najmanje popularnog predsednika u Petoj republici.

Neki analitičari prognoziraju da Segolen Roajal može da osvoji toliko glasova da Madame la presidente bude maltene plebiscitarno izabrana narodna kraljica. Ovo je mala igra reči sa njenim "kraljevskim" prezimenom. Ona već odavno ima status "princeze". Na prestižnoj školi Ecole National d’Administration, odakle se regrutuje francuska politička elita, Segolen je imala status zvezde, lepotice i sjajnog studenta, pa je još tamo dobila nadimak "princeza". Nadimak se zadržao i kada je početkom osamdesetih angažovana za specijalnog savetnika u Jelisejskoj palati: simpatična levičarka sa konjskim repom često je na sastanke dolazila sa bebom u naručju i sve je očaravala izgledom i šarmom.

GUBITNICI: Žrtve ovih, s velikim nestrpljenjem očekivanih izbora su gospoda sa kravatama, ili partijski "slonovi" ("les elephants") kako Francuzi u žargonu nazivaju lidere partijskog establišmenta: i Fabijus, bivši najmlađi premijer, a kasnije ministar finansija u vladi socijaliste Lajonela Žospena, i Štros Kan, vodeći evropski reformista, tipični su predstavnici ovih krugova. Obojica bi se sjajno uklopili u bilo koji kabinet levo orijentisane evropske vlade. Međutim, očigledno nisu uspeli da ostvare komunikaciju sa svojim francuskim biračima: obojica su u svojoj kampanji protiv Roajalove delovali sivo, bezlično, bili su to tipični prevejani, rutinirani, zadrigli, deja vue političari… Bude li imao sreće, Štros Kan može dobiti premijersku funkciju ako Segolen Roajal pobedi na predsedničkim izborima. Neki analitičari smatraju da bi njih dvoje bili odličan tim i da bi pokrenuli Francusku posle decenijske stagnacije Širakove politike.

Gazela i slonovi 2

Žospen se nije kandidovao, ali je kao tipičan predstavnik stare garde socijalista ("les elephants") poručio da neće podržati Segolen Roajal koju je indirektno optužio da je neiskusna, demagog i da se ne drži pravih levičarskih vrednosti svoje partije.

Žrtva trijumfa Segolen Roajal je i njen životni saputnik Fransoa Oland, lider francuskih socijalista čije su eventualne predsedničke ambicije sada zauvek izgubljene.

Očigleno, članovi Socijalističke partije Francuske nisu se obazirali ni na Žospenove mrzovoljne opaske o novom favoritu na političkoj sceni ni na one kritičke tonove koji optužuju Segolen Roajal da zapravo nema jasnu političku platformu, da se sve svodi na fraze o "porodičnim vrednostima" i "javnom moralu". Krajnja levica je oštro kritikuje što predlaže da tinejdžeri koji stalno dolaze u sukob sa zakonom budu podvrgnuti strožoj društvenoj kontroli, nekoj vrsti vojne obaveze, a jednom krilu partijskih drugova se zamerila i što je kritikovala njihov omiljeni projekat – 35-časovnu radnu nedelju. U upravo okončanoj predizbornoj kampanji pojavila se i francuska verzija "Mašana": tajno snimljeni filmić na kome se vidi da Segolan kritikuje francuske učitelje što imaju prekratku radnu nedelju, a onda jure za honorarnim časovima koje daju deci. Svi su mislili da će Segolen zbog ovoga izgubiti hiljade glasova. Ali izgleda da je Francuzima dosta "mekih" levičara.

U televizijskoj debati sa konkurentima napravila je krupan spoljnopolitički gaf naglasivši da Iranu ne bi dozvolila da razvija nuklearni program u civilne svrhe, zanemarivši činjenicu da je Iran potpisnik tog međunarodnog programa.

ZAŠTO JE VOLE: Njen trijumf na izborima pokazuje da Francuzi ne vole svoju političku elitu, da daju prednost novim licima, svežim idejama, pa su im se očigledno dopale ideje Segolen Roajal o otvorenoj vladi, o osluškivanju pulsa građana, o decentralizaciji, o tome da Francuska mora ponovo da bude moralna i pravična. Ona traži da se Francuzi na referendumu izjasne i o ulasku Turske u EU.

Gazela i slonovi 3
KONKURENT (levo): Nikola Sarkozi

Izborni uspeh političarke koju je do juče potcenjivao politički establišment pokazuje da Francuzi ne zaboravljaju dosadašnji politički angažman Segolen Roajal koji je veoma doprineo kvalitetu života francuske porodice: njena je zasluga što su doneti zakoni o đačkom ručku, o pravu očeva na porodiljsko bolovanje, o finansijskoj pomoći porodicama sa obolelom decom… Segolen se angažovala na brojnim projektima, od očuvanja životne sredine do otvaranja 40.000 novih mesta u obdaništima. Umesto velikih i često jalovih ideoloških rasprava Roajalova je zasukala rukave i krenula na vrlo praktične projekte: veoma se angažovala da se poveća proizvodnja kozjeg sira, između ostalog, a povela je čitavu kampanju da ne moraju svi sirevi da se prave od pasterizovanog mleka, kako to zahtevaju strogi propisi Evropske unije. Francuski seljaci svim srcem navijaju za ovu levičarku. Nije ni čudo: na jednom garden-partiju u Jelisejskoj palati pojavila se u plavoj uniformi francuskig farmera, sa njihovom tradicionalnom kapom i korpicom sira. Partijski drugovi su se mrštili, ali je ona postigla cilj: nije bilo novina koje nisu donele fotografiju fotogenične političarke.

Njeni politički protivnici je optužuju da je njeno političko iskustvo nedovoljno, jer se angažovala u "lakim" ministarstvima (ekologije, obrazovanja, porodične zaštite…). Francuzi očigledno ne misle tako: jedno najnovije istraživanje javnog mnjenja govori da njena popularnost raste i da bi, da se sada održavaju izbori za predsednika Francuske, Segolen pobedila Nikolu Sarkozija, sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova.

Sada Segolen na turneji po Francuskoj pokušava da pojasni svoju političku viziju modernizacije Francuske: ona želi da dovede do deblokade Evrope i da izvede Francusku iz izolacije. Podržava sindikate, poljoprivrednike, a zalagaće se, obećava, za zabranu genetički modifikovane hrane. Segolen Roajal kritikuje rat u Iraku: "Moja diplomatska politika neće biti da kleknem pred Džordžom Bušom."

Najkrupnije obećanje je da će se, ako ona bude izabrana za predsednika, u Francuskoj čuti glas naroda koji oni na vlasti danas ignorišu.

Francuska se danas suočava sa velikim problemima: nezaposlenost mladih je velika, kriminal je u porastu, a mnogi strepe da su prošlogodišnji neredi među tinejdžerima imigrantima samo uvertira u još žešće rasne sukobe.

Francuska je 2002, bila šokirana kada je lider desničarskog Nacionalnog fronta Žan-Mari le Pen u prvom krugu pobedio socijalistu Lajonela Žospena. Ovog puta za ove glasove s desnog krila boriće se današnji ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi (51), harizmatični demagog koji svoje političke sledbenike s desnog centra najviše očarava oštrom retorikom protiv imigranata.

SLOBODNA ŽENA: Loran Fabius je u predizbornoj kampanji napravio i jedan krupan gaf koji ga je skupo koštao: kada je čuo da će se Segolen Roajal upustiti u trku za predsedničku nominaciju, javno je postavio pitanje: " Pa ko će čuvati decu? Bolje joj je da ostane kod kuće. "Ni Štros Kan nije propustio priliku da zaigra na staru šovinističku kartu posle njihove poslednje tv-debate: "Bolje bi bilo da je ostala kod kuće nego da pred kamerama čita beleške."

Većina Francuza je ove komentare shvatila kao seksističke opaske, danas neprihvaljive i politički nekorektne udarce.

Deo popularnosti Segolen uživa baš zbog svog netipičnog, ali vrlo harmoničnog porodičnog života: ona oduvek ističe da je slobodna žena, da se nije udala za Fransou Olanda, lidera francuskih socijalista, svog životnog partnera i oca njihovo četvoro dece. Upoznali su se i zavoleli dok je ona još bila briljantna studentkinja prestižne Ecole National d’Administration, a tek 2001, kada je donet novi zakon, potpisali su građanski ugovor Pacte civil de solidarite. Neki najviši krugovi u Socijalističkoj partiji su smatrali da je Oland zapravo prava ličnost za predsednika, ali on je izgleda pravilno procenio da Segolen ima veće šanse. Upitan da li će biti šef njenog predizbornog štaba, on je kratko odgovorio: ne.

Segolen Roajal je celog života isticala svoju emancipovanost, ali i svoju ženstvenost. Ona je zgodna, ali ne želi da bude zavodljiva. Njen imidž je oličenje francuske elegancije i odmerenosti. Segolen je vatreni borac za ženska prava, ali istovremeno i vrlo požrtvovana majka četvoro dece koja uživa u svojoj porodici i svojoj kući. Francuske feministkinje su ljute što ona tako uspešno igra ovu po njima nespojivu ulogu. U nedostatku jačih argumenata nedavno su je kritikovale što je u posetu čileanskim slamovima išla u visokim potpeticama. I neki drugi politički protivnici zlobno komentarišu da dugonoga političarka za svoj uspeh treba da zahvali pre svega svom izgledu.

Posle izbornog trijumfa stižu aplauzi ne samo sleva, već i od političkih protivnika. Njen verovatni rival na predsedničkim izborima, hiperaktivni populista Nikola Sarkozi, izjavljuje da je ona "žena izuzetnih kvaliteta", premijer De Vilpen ističe da je "izuzetno ceni", a Bernadet, supruga Žaka Širaka, smatra da Segolen ima "ono nešto posebno". Izgleda da su i drugovi na vrhu Socijalističke partije shvatili da je dama koja je trijumfalno ušla na njihovu teritoriju i pokvarila im mačo računice ipak kandidat koji može posle 12 godina da ih dovede do Jelisejske palate i izvuče Francusku iz političke apatije, depresije, socijalnih nejednakosti i etničkih tenzija koje su se produbile za vreme 12-godišnje vladavine Žaka Širaka. Treba reći da je samo Džek Lang, nekadašnji ministar kulture, od samog početka podržavao kandidaturu Segolen Roajal.

Kandidatkinja socijalista važi za jaku ženu. Francuzi veruju da će u teškoj trci do Jelisejske palate francuska Valkira stići prva.

I Segolen Roajal je optimista, pa francuskim biračima poručuje: "Gazele su brže od slonova!"

Dvoboj na suncu

U Francuskoj je privatni život političara godinama bio tabu tema. Znalo se da predsednik Valeri Žiskar de Sten ima ljubavnice, ali za to niko nije mario. Kada su novinari svojevremeno upitali Fransou Miterana da li je istina da ima vanbračnu ćerku, on je lakonski odgovorio: "Pa šta…." Provirivanju kroz ključanocu tu je bio kraj.

Francuzi su se čudili Amerikancima što dižu toliku buku oko afere Luinski.

Sada je i na ovoj tački došlo do velikih promena: teško detinjstvo Segolen Raojal, preraslo u svojevrsnu političku sapunicu čiji svaki detalj zna maltene svaki Francuz (otac oficir koji teroriše ženu i svoje osmoro dece, njena pobuna i sudska tužba protiv surovog oca). I detalji iz privatnog života njenog glavnog političkog rivala Nikole Sarkozija, burna svađa sa ženom, njeno neverstvo, pomirenje… ne silaze sa stranica tabloida.

Letos su se neumorni paparaci domogli snimaka u bikiniju Segolen Roajal (53), po kojima može da se meri sa Demi Mur. Dokopali su se i fotografije dežmekastog muškarca, u podužim kupaćim gaćama, kako džogira na plaži. On izgleda kao Popaj. To je Nikola Sarkozi. I on želi da bude predsednik Francuske. Tabloidi su stavili fotku jednu pored druge i dali naslov "Dvoboj na suncu". Pogađate ko je stradao u ovom dvoboju.

Francuski zakoni su vrlo strogi i kažnjavaju ovakvo ugrožavanje privatnosti, ali je oboje pretendenata na Jelisejsku palatu odlučilo da se ne sudi sa tabloidom "VSD", jer bi im to samo nanelo više štete. Naime, stari tabu je prekršen i u Francuskoj, pa je kao i u Nemačkoj, Engleskoj i Americi došlo do politizacije privatnog života. Sad o ovoj temi pišu i ugledni listovi poput "Monda" jer "birači imaju pravo da znaju sve".


Lingvisti

U revoluciju na političkoj sceni Francuske sada su se umešali i lingvisti: polemika se vodi oko roda: da li će, ako pobedi Segolen Roajal, ona biti le presidente ili la presidente, predsednik ili predsednica. Segolen kaže da se opredeljuje za jezički oblik ženskog roda. Sadašnja ministarka odbrane, 60-godišnja Mišel Aliot-Mari, opredeljuje se za konzervativniju varijantu i traži da je oslovljavaju sa – gospođa ministar.

Iz istog broja

Turska i EU

Kiparska hrid spoticanja

Duška Anastasijević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu