Svet

Turska – Borba za prevlast

Erdoganova kula od karata 2

SVI PROTIV JEDNOG, JEDAN PROTIV SVIH: Kemalisti,...

foto: reuters

Erdoganova kula od karata

Nije bilo pitanje da li će, već kada će da eskalira sukob premijera Redžepa Tajipa Erdogana i moćnog imama Fetulaha Gulena. Međutim, bez obzira na ishod, ovaj obračun dvojice najmoćnijih Turaka današnjice Tursku je udaljio od Evrope i opasno, prvi put posle 1923. godine, približio Orijentu

Klupko je počelo da se odmotava u osvit 17. decembra. Prodavci simita (đevreka) još se nisu razmileli ulicama Ankare, a pripadnici turske policije već su, privodeći kraju višemesečnu istragu o korupciji u najvišim krugovima vlasti, uveliko pretresali stanove sinova trojice ministara u vladi Redžepa Tajipa Erdogana. Za to vreme turski premijer mirno je spavao. Zašto i ne bi? On i njegov kabinet, uključujući tu i ministra unutrašnjih poslova, čiji je sin toga jutra takođe uhapšen, o ovoj istrazi i potonjim hapšenjima nisu znali ništa.

Za dobre poznavaoce turskih prilika, 17. decembar nije predstavljao iznenađenje. Nije se uopšte postavljalo pitanje da li će doći do otvorenog sučeljavanja između premijera Erdogana i Fetulaha Gulena, uticajnog imama, koji iz samonametnutog izgona u planinama Pensilvanije, gde se krajem devedesetih godina prošlog veka sklonio u strahu od tada moćne armije, upravlja danas moćnim pokretom Hizmet (Služba). Nije se čak ni postavljalo pitanje kako – jer je u Turskoj javna tajna da su se pripadnici ovog pokreta u poslednjih deset godina, u cilju stvaranja kontrateže uticajnoj vojsci, duboko infiltrirali u policiju i pravosuđe. Jedino pravo pitanje bilo je kada će početi otvoreni rat dva najuticajnija čoveka današnje Turske.

IME MU SE IZGOVARA ŠAPATOM: Fetulah Gulen i njegov tajnoviti pokret igrali su značajnu ulogu u dovođenju na vlast Erdogana i drugova. Ovaj sedamdesetdvogodišnji imam, čije se ime u Turskoj najčešće izgovara samo šapatom, stekao je dobre pozicije i na Zapadu. Uporno pobijajući Hantingtonovu tezu o sukobu civilizacija, Gulen se svojevrsnim zalaganjem za međuverski dijalog, oštrom javnom osudom Al kaide nakon 11. septembra i benevolentnim odnosom prema Izraelu, zapadnoj strani sveta nametnuo novo lice islama. U prvim godinama Erdoganove vladavine, dok su nad glavom vođe Partije pravde i razvoja još visile oficirske sablje, Fetulah Gulen i njegova organizacija bili su prirodni saveznik i glavni oslonac u procesu razvlašćivanja starih kemalističkih struktura.

Uspešnim sprovođenjem ustavnog referenduma u septembru 2010. godine, čijim se amandmanima armija prvi put u istoriji turske republike stavlja pod kakav-takav stepen civilne kontrole, i ubedljivom pobedom na junskim izborima 2011. godine, premijer Erdogan konsoliduje vlast u svojim rukama. Pensilvanijski imam i njegov pokret tada, praktično kao jedini deo establišmenta koji neprikosnoveni vođa nema pod svojom kontrolom, za Erdogana postaju balast. Ipak, želja za apsolutnom vlašću predstavljala je samo neposredan povod za ovaj nesvakidašnji sukob među dojučerašnjim bliskim saveznicima, sukob koji je, uz povremene proplamsjaje, dve i po godine tinjao i svoju kulminaciju doživeo tog 17. decembra.

Danas, nešto više od mesec dana posle jutarnjeg prepada, u godini u kojoj Tursku očekuju važni lokalni i predsednički izbori, ključno pitanje glasi – da li je 17. decembra Turskoj svanula nova zora i šta ona donosi? Odgovor na to pitanje leži u otkrivanju dubljih uzroka sukoba dveju struja u okviru islamističkog bloka kao i u reakciji premijera Erdogana, čoveka koji već deset godina vlada jedinom članicom NATO-a, i večitim kandidatom za EU, u kojoj ogromnu većinu stanovništva čine muslimani.

Izuzimajući borbu za politički, finansijski i medijski uticaj suprotstavljenih grupa, dublje uzroke aktuelne krize, sa jedne strane, treba tražiti u slabosti sekularističke opozicije da se ozbiljnije suprotstavi i ponudi alternativnu platformu desetogodišnjoj vladavini AK partije. U nedostatku efikasne parlamentarne opozicije, Erdogan i njegova stranka su iz sopstvenih redova iznedrili najljućeg mogućeg protivnika. Protivnika koji ne samo što zna sve njihove tajne i nedostatke, već dojučerašnjeg pretorijanca, koji je, vodeći tešku bitku sa turskim generalima, kadrovski i organizaciono ojačao svoje redove.

HLADAN VETAR SA ZAPADA: Sa druge strane, na ruku oponenata turskog premijera i te kako je išlo njegovo udaljavanje od tradicionalnih saveznika na Zapadu. Labudova pesma evropskih integracija, pod čijim plaštom je iz političkog života odstranjena osamdeset godina neprikosnovena armija, završila se u značajnoj meri zaslugom nekoliko najuticajnijih članica Evropske unije. Ovih dana je podršku punopravnom članstvu Turske u EU otkazala i njena tradicionalna saveznica, Britanija. Koaliciona vlada u Londonu, odnosno njen premijer Kameron, pod pritiskom ksenofobičnog javnog mnjenja i njegovog straha od priliva novog talasa emigranata sa Istoka, prvi put je dovela u pitanje tursko članstvo u EU.

U isto vreme, u velikoj meri zahladneli su odnosi Ankare i Vašingtona. Zatezanje tursko-izraelskih odnosa, podrška Erdoganove vlade svrgnutom egipatskom predsedniku Muhamedu Morsiju i Muslimanskom bratstvu, nabavka osetljivih odbrambenih sistema od NR Kine i javne pretnje proterivanjem ambasadora SAD iz Turske, potvrdile su strepnje najvećeg prekoatlantskog saveznika da se Erdoganova Turska od Zapada okreće ka Istoku. Najveći kritičari spoljne politike Erdogana i njegovog ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua postali su, uz tradicionalno neoosmanizmu nenaklonjene kemaliste, upravo u Turskoj izuzetno uticajni i tiražni mediji i spoljnopolitički analitičari naklonjeni Gulenovom Hizmetu.

Reakcija turskog premijera na decembarski udarac dojučerašnjih saveznika bila je panična i pretvorila se u otvoreni rat izvršne i sudske vlasti. U munjevitoj rekonstrukciji vlade Erdogan se prvo ratosiljao lojalista čiji su sinovi uhapšeni 17. decembra, priznavši posredno na taj način njihovu umešanost u korupciju za koju su ih optužili tužilaštvo i policija. Potom je, pribravši se, iz sve snage udario na policiju i pravosuđe, nasumično i po dubini smenjujući stotine policijskih šefova i tužilaca. U parlamentu je preko noći promenjen zakon po kome policija, bez odluke samog premijera, ne može više da sprovodi sudske odluke i naloge tužilaštva. Trljajući ruke od zadovoljstva, protivnici turskog članstva u EU dobili su idealnu priliku da opravdaju svoju sumnjičavost u pripadnost Turske evropskoj porodici naroda, a njeni podržavaoci ostali bez argumenata za odbranu svojih pozicija.

BITKA ZA GLASOVE: Već krajem marta, kada se širom Turske održavaju lokalni izbori, znaćemo ko je odneo pobedu u prvoj rundi ovog neobičnog okršaja. Ključne poene jednoj ili drugoj strani doneće trijumf u nadmetanju za prestižnu poziciju gradonačelnika Istanbula. Sa istog onog mesta sa koga je Redžep Tajip Erdogan pre dvadeset godina krenuo u pohod osvajanja čitave zemlje, u martu može krenuti nezaustavljiva lavina protiv njegove vladavine.

Druga runda sledi već na leto, kada se u Turskoj, prvi put u njenoj istoriji, održavaju neposredni izbori za predsednika Republike. Jedini ozbiljan protivkandidat Erdoganu, ako se za to odluči, može da bude njegov dugogodišnji saborac, oprezni Abdulah Gul. Sa mašinerijom sebi inače naklonjenih Gulenista za leđima, Gul bi, ako se domogne drugog kruga, uz podršku sekularne opozicije imao šansu da pridobije glasove onih koji bi na prvom mestu glasali protiv Erdogana.

Ako Erdogan tu ne posrne, treća runda sledi 2015. godina. Pod snažnim međunarodnim pritiskom jermenskog lobija u SAD, Rusiji i Francuskoj, da se Turska suoči sa stogodišnjicom "Jermenskog genocida", biće održani parlamentarni izbori. Na tim izborima, zbog unutarpartijskih pravila koja ograničavaju broj uzastopnih mandata, većina Erdoganu lojalnih sledbenika više nema pravo da se kandiduje za poslanička i ministarska mesta. Za sve to vreme, jedan od ključnih faktora njegovog opstanka kao dominantne političke figure biće stanje turske ekonomije, za čiji je izuzetan rast u poslednjoj deceniji najvećem broju birača u Turskoj personifikacija bio Erdogan.

"Kada izgubiš neprijatelja, izgubio si politiku", glasi stara orijentalna poslovica. Zajednički neprijatelj Erdogana i Gulena bila je vojska. Njenim silaskom sa političke scene nestao je onaj zajednički sadržalac, ona karta koja je raznorodni islamistički blok držala na okupu. Izvlačenjem te karte ugrađene u temelje Erdoganove vladavine, počela je da se obrušava njegova imperija. Jedno je gotovo izvesno – međusobnim obračunom dvojice najmoćnijih Turaka današnjice, demokratski izabranog premijera iza kojega je u junu 2011. godine stala polovina punoletnih Turaka i imama sa milionima pristalica organizovanih u tajnovit pokret, u kome se ne biraju sredstva i saveznici, Turska se udaljila od Evrope i opasno, prvi put od 1923. godine, približila Orijentu.

Autor je predsednik spoljnopolitičkog odbora DS-a i bivši ambasador u Turskoj

Erdogan u EU: Večiti kandidat

U ponedeljak, 20. januara, turski premijer Redžep Tajip Erdogan, posle pet godina kročio je ponovo na briselski aerodrom, čime je započela njegova zvanična poseta Evropskoj uniji. Iako su pregovori sa EU obnovljeni pre samo dva i po meseca, danas se čini da Turska od Evrope nikada nije bila dalja.

Pre mesec dana ključna reč u vezi sa Turskom bila je "otopljenje": Evropska unija i Turska potpisale su 16. decembra sporazum o readmisiji i time počele novu fazu u postepenom otopljavanju odnosa. Sporazum je otvorio put ka suspenziji viza za građane Turske, što je EU obećala da će učiniti u 2017. Ankara, koja je uslovila potpisivanje sporazuma garancijama EU da će liberalizovati vizni režim, pozdravila je sporazum uz primedbu da je rok za viznu liberalizaciju dug. Za Brisel, sporazum o readmisiji sa Turskom posebno je važan jer preko te zemlje mnogi migranti iz Afrike, Bliskog istoka i Azije pokušavaju da ilegalno uđu u EU.

"Vrata EU će biti otvorena", rekao je tada turski premijer Erdogan na ceremoniji potpisivanja sporazuma i dodao da će Turska ispuniti sve obaveze prema sporazumu o readmisiji. Erdogan je kao neosnovana ocenio strahovanja Evropljana da će Turci masovno pohrliti u EU. "Zavaljujući reformama koje smo sproveli, Turska više nije zemlja iz koje se odlazi, već u koju se vraća", rekao je on.

Pregovori o članstvu Turske u EU obnovljeni su 5. novembra u Briselu otvaranjem novog poglavlja, uz želju da se ubrza taj proces. Na proces pregovora, međutim, senku baca kršenje ljudskih prava i slobode medija u Turskoj. Takođe, najnoviji zahtev premijera da se ukinu mešoviti studentski domovi naišao je na negodovanje u delu turske javnosti koji se zalaže za prava žena i sekularnu državu.

"Ovo je prekretnica u odnosima EU i Turske posle zastoja od 40 meseci", rekao je turski ministar za evropske poslove Egemen Bagis nakon 10. sastanka u okviru pristupnih pregovora Turske. Bagis i evropski komesar za proširenje Štefan File su 5. novembra zvanično otvorili 22 poglavlje o regionalnoj politici. File je pozvao Ankaru da uloži dodatne napore koji bi omogućili otvaranje još dva poglavlja koja se odnose na osnovna prava, pravdu, slobodu i bezbednost. On je izrazio nadu da će za otvaranje tih poglavlja biti potrebno manje od tri i po godine, koliko je trajao zastoj u pregovorima. Tursko ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je 5. novembra da je otvaranje pristupnih pregovora posle trogodišnje pauze "važan prvi korak" u oživljavanju pregovora i da je Turska odlučna da nastavi put ka članstvu u EU. Ankara je takođe izrazila očekivanje da će zemlje članice EU prekinuti "politički utemeljenu" blokadu pojedinih poglavlja dodajući da bi to zagarantovalo napredak zemlje u pregovorima o članstvu u EU.

Erdoganova ovonedeljna poseta Briselu zakazana je u vreme "medenog meseca" Turske i EU, posle obnavljanja pregovora. Međutim, danas, nakon žestokih političkih skandala koji potresaju Tursku, među poznavaocima prilika postoji gotovo konsenzus oko toga da Erdogan u Brisel stiže kao premijer čiji je legitimitet ozbiljno doveden u pitanje. Suočen sa teškim kritikama da Turska gubi karakter pravne države, Erdogan se u Briselu sasvim sigurno ne oseća prijatno. "Niko nema pravo da diktira Turskoj kako će krojiti svoju reformu pravosudnog sistema", poručio je uoči odlaska na susret sa vodećim figurama Evropske komisije i Evropskog parlamenta, uključujući i Hermana van Rompeja, predsednika Evropskog saveta.

J. Gligorijević

Kurdsko pitanje

Iz vidokruga svakako ne sme biti ispušteno jedno od najvažnijih pitanja današnje Turske – kurdsko pitanje. Erdogan i Gulenisti već neko vreme nisu imali isto gledište o tome na koji način pristupiti rešavanju statusa ovog naroda koji je u deobi karata, posle raspada Osmanskog carstva, ostao podeljen između četiri države. Kurdi su u severnom Iraku, po završetku američkog svrgavanja Sadama Huseina, zaokružili svoju prirodnim resursima bogatu autonomiju, a na putu su da se i u Siriji izbore za sličan status. Međutim, politička prestonica pokreta za ujedinjenje ovog žilavog naroda ostaje dvomilionski Dijarbakir na jugoistoku današnje Turske. Isto tako Erdogan i uticajni Hizmet ne dele iste stavove o tursko-iranskim odnosima. I na ovom pitanju, slično svom benevolentnom odnosu ka Izraelu, mediji naklonjeni Fetulahu Gulenu, koji se iz dana u dan kao osice obrušavaju na premijera Erdogana, u javnom diskursu zastupaju poglede bliske politici SAD.

Iz istog broja

Egipat – Novi ustav i arapsko proleće

Slovo zakona ili zakon jačeg

Momir Turudić

Grčka – Uspon levice

Rekonstrukcija katastrofe

Georgios Stamkos, Milica Kosanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu