Svet

Iran – Predsednički izbori

Ekonomski džihad i cena paradajza 2

Foto: Reuters

Ekonomski džihad i cena paradajza

Iran je još jednom iznenadio svet: na predsedničkim izborima ubedljivo je pobedio umereni reformista Hasan Rohani, koji je još u prvom krugu osvojio 50,68 odsto glasova. Rohanijevo ime je zaokružilo čak 18,6 miliona Iranaca. Ali, da li će njegova pobeda nešto da promeni

Iza Rohanija je daleko ostalo pet kandidata konzervativaca, na drugom mestu je gradonačelnik Teherana Mohamad Baker Kalibaf sa 15,18 odsto glasova, potom glavni nuklearni pregovarač Irana Saed Đalili, bivši komandant Revolucionarne garde Mohsen Rezai, Ali Akbar Velajati, spoljnopolitički saveznik vrhovnog vođe ajatolaha Hamneija…

Do pre nekoliko meseci ništa nije nagoveštavalo ovakav rezultat. Pokret reformista je izgledao gotovo mrtav posle proganjanja, hapšenja i zastrašivanja pripadnika opozicije, koja su usledila nakon demonstracija 2009. godine, izazvanih tvrdnjama da su tadašnji predsednički izbori i pobeda Mahmuda Ahmadinežada lažirani. Lideri ondašnjeg "zelenog pokreta" Mir Hosein Musavi i Mehdi Karubi su, predostrožnosti radi, u kućnom pritvoru već više od godinu dana. Mohamad Hatami, reformista koji je bio predsednik u dva mandata, od 1997. do 2005. godine, najavio je svoju kandidaturu na ovim izborima, ali je odustao posle pretećih reči konzervativaca. Gusto sito Saveta čuvara, koji odobrava kandidaturu i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima, prošlo je tek osam od 686 prijavljenih kandidata. Savet čuvara diskvalifikovao je i bivšeg predsednika Alija Akbara Hašemija Rafsandžanija, nekadašnjeg bliskog saradnika ajatolaha Homeinija, koji je prešao dug put od simbola režima, korupcije i enormnog bogatstva do podrške reformistima i neprijatelja sadašnjih vlasti.

RADOST POBEDNIKA: Činilo se da će izbori proteći u odmeravanju snaga unutar tabora konzervativaca, gde već dugo plamti sukob između Vrhovnog vođe Alija Hamneija i odlazećeg predsednika Ahmadinežada, koji po Ustavu nije imao pravo da se kandiduje po treći put. Onda je Rafsandžani pozvao glasače reformista da ne bojkotuju izbore, a Hatami je zamolio reformističkog kandidata Mohamada Rezu Arefa da se povuče u korist Rohanija, što je ovaj i učinio, pa je Rohani obezbedio jedinstvenu podršku svih onih koji su želeli promene.

Mada su svi kandidati u predizbornoj kampanji pričali o oporavku ekonomije, ukidanju međunarodnih sankcija i nalaženju rešenja za nuklearno pitanje, otvaranju ka SAD, Rohani je govorio i da će da oslobodi političke zatvorenike, garantovao građanske slobode, tvrdio da će iranskom narodu vratiti dostojanstvo. Pozvao je Irance da glasaju poručujući im da njegovi tvrdokorni rivali "žele da na izborima pobede bez izazova". Da su ga Iranci poslušali, videlo se još tokom samog glasanja, u petak 14. juna. Zbog dugih redova glasanje je moralo da bude produženo za četiri sata širom zemlje, u Teheranu čak za pet sati. Na izbore je izašlo 72 odsto registrovanih glasača. U prošlosti, kada je odziv bio tako veliki, pobeđivali su kandidati reformista, a tako je bilo i ovog puta.

Stotine hiljada Iranaca izašlo je na ulice Teherana i drugih iranskih gradova da bi proslavili pobedu Rohanija. Nosili su njegove slike, mnogi obučeni u ljubičasto, što je bila boja zastupljena u Rohanijevoj kampanji, ili zeleno, boju reformističkog pokreta iz 2009. godine. Na ulicama je bilo mnogo mladog sveta sa osmehom na licu, devojaka i žena zabačenih marama, šatirane kose, našminkanih i sa ružom na usnama. To nije po zvaničnim islamskim normama, u vreme Ahmadinežada su vlasti bezbroj puta pokušale pretnjama i hapšenjima da suzbiju "nedolično oblačenje i ponašanje" žena, ali i muškaraca, očigledno bez uspeha. Na jednoj od fotografija vide se trojica ljudi na motorciklu, jedan od njih visoko drži plakat na kome je Rohanijeva slika i tekst na persijskom: "Dolazi miris proleća". Ovi prizori su ponovo podsetili svet koliko je iskrivljena slika ove zemlje, zasnovana na pričama o fanatizmu, nuklearnom oružju i mržnji prema Izraelu, i da Iran mnogo više čine ljudi željni promena, koji su se na glasačkim mestima i ulicama našli sada, ali i na ranijim izborima.

INSAJDER: Hasan Rohani je bio jedini pripadnik šiitskog sveštenstva koji je učestvovao na predsedničkim izborima. Doktor prava sa Univerziteta u Glazgovu koji tečno govori engleski, nemački, francuski, ruski i arapski, Rohani je bio član Skupštine eksperata od 1999, obavljao više dužnosti u Međlisu, iranskom parlamentu, uključujući i mesto potpredsednika. Od 1989. do 2005. bio je sekretar Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti. Za izbore se kandidovao sa mesta šefa Centra za strateška istraživanja, koji je vrhunsko savetodavno telo ajatolaha Hamneija.

Upravo bliskost sa Vrhovnim vođom je ono što se u pojedinim komentarima zamera Rohaniju, uz konstataciju da je on ipak insajder, čovek koji dolazi iz režima, samim tim neko ko ne želi da taj režim temeljno menja. Navode se i njegove nekadašnje oštre izjave povodom studentskih demonstracija 1999. godine. Da Rohani neće pokušati da ruši temelje islamske republike može se sa sigurnošću reći, ali to ne znači da je čovek koji ne želi bilo šta da menja. Dug put od Homeinijevih saradnika i visokih pozicija unutar vlasti, do borbe za više slobode, prošli su i Mohamad Hatami, Mir Hosein Musavi, pa i Hašemi Rafsandžani, jedan od ključnih ljudi Islamske revolucije. Moguće promene u Iranu sigurno neće doneti "neočekivana sila koja se pojavljuje i rešava stvar", već insajderi, deo vlasti koji je shvatio da se islamska revolucija završila pre 34 godine, rat sa Irakom prestao pre 24 godine, koliko je prošlo i od smrti ajatolaha Homeinija, i da je neophodno da se Iran menja, modernizuje i otvara.

I dok se izborna groznica stišava, rastu pitanja da li će Rohani biti u stanju da bilo šta od obećanog omogući Irancima. U prvom obraćanju po proglašenju za pobednika, novi predsednik je rekao: "Ova pobeda je pobeda mudrosti, skromnosti i zrelosti… nad ekstremizmom." Dodao je i da ekonomski problemi Irana ne mogu biti rešeni preko noći, pozvao svetske sile da se prema njegovoj zemlji ophode s uvažavanjem i poštovanjem njenih demokratskih prava, kako bi i Islamska Republika isto tako poštovala njih, obećao da "nema predaje" pred zahtevima Zapada u pregovorima o iranskom nuklearnom programu, ali i da će pristup pregovorima biti konstruktivniji i manje avanturistički.

SOCIJALNA BEDA: Kako je u Iranu teško biti na suprotnoj strani od vrhova konzervativne vlasti, bez obzira na podršku naroda, Rohani je mogao da nauči na primeru Mohamada Hatamija. Hatami je nadmoćno pobeđivao na predsedničkim izborima 1997. i 2001. godine, pokušao je mnogo toga da promeni, u Iranu se tada osećao vetar veće slobode. Međutim, bio je na svakom koraku saplitan od strane tvrdih konzervativaca i Vrhovnog vođe, u čijim rukama su po zakonu izvršne poluge moći o gotovo svim važnim pitanjima. Njegovi birači su posle osam godina čekanja bili razočarani onim što je postignuto i u velikom broju nisu izašli na birališta, što je otvorilo put pobedi Ahmadinežada 2005. godine.

Situacija je danas donekle drugačija. Iranska ekonomija, i ranije ne preterano jaka i oslonjena mahom na izvoz nafte, drastično se urušava pod udarom sve težih sankcija Amerike i Evropske unije. Nezaposlena je skoro trećina građana, taj procenat je mnogo veći među mladima, od kojih očajnički posao traže i mnogi sa fakultetskom diplomom. Vrednost rijala se topi iz dana u dan, srednja klasa nestaje, i oni sa boljim primanjima odriču se mnogo čega što je ranije bio deo svakodnevice. Na primer, posle drastičnog skoka cena avionskih karata, naročito na inostranim letovima, malo je onih koji razmišljaju o odmoru. Kod onih siromašnijih, i gola briga o ishrani je sve veći problem. Na pijacama je pravi šok pre par meseci izazvala cena paradajza, koja se preko noći skoro duplirala. U zemlji u kojoj su povrće i pirinač osnova ishrane, ta vest zvuči mnogo dramatičnije nego u drugim delovima sveta.

U takvoj situaciji ne pomažu mnogo pozivi Vrhovnog vođe na "neprekidni ekonomski džihad", a ljudi za ekonomsku katastrofu krive i sankcije i nesposobnu i korumpiranu vladu. Moguće je da su zato Hamnei i ostale konzervativne vođe tako mirno prihvatili pobedu Rohanija, svesni da je umesto sirovog populiste kakav je Ahmadinežad potreban neko ko će lakše moći da pregovara i predstavlja Iran pred svetom, jer se nešto mora promeniti. No, iako su izbor Rohanija pozdravili i Hamnei i Revolucionarna garda, moćna vojna organizacija koja ima i finansijske interese u svim porama društva, malo je verovatno da su rukovodstvo Garde i Vrhovni vođa, kada je pozvao Irance da glasaju rečima: "Daće Bog, Iranci će stvoriti novi politički ep", taj ep zamišljao kao reku opozicionara na ulicama.

NEMOGUĆA MISIJA: Sve i da Rohani dobije podršku konzervativaca za dublje promene, što je malo verovatno, potrebno je da tu podršku ima i od stranih zemalja, a za to je verovatnoća još manja. SAD i EU jesu pozdravile Rohanijev izbor, ali se iza kurtoaznih rečenica poput nade u "otvorenije i konstruktivnije razgovore o spornom nuklearnom programu Teherana", "poboljšanja situacije na političkom i polju zaštite ljudskih prava", "izvođenju Islamske Republike na novi kurs", jasno čitaju očekivanja koja ni Rohani ni bilo koji iranski političar ne mogu ispuniti: potpuno odustajanje od nuklearnog programa, prestanak mešanja u sirijski rat, prestanak podrške Hezbolahu u Libanu…

Što se tiče nuklearnog programa, podrška razvoju nuklearne energije u mirnodopske svrhe unutar Irana je gotovo jedinstvena, bez obzira na politički stav, kao i mišljenje da Zapad koristi taj problem samo kao izgovor za pritisak na zemlju, zbog iranskog bogatstva u nafti i gasu. Prošlost daje za pravo takvom mišljenju, kako događanjima u susednom Iraku tako i u iranskim iskustvima. Na ponudu iznetu 2003. da se nuklearne aktivnosti Irana potpuno zamrznu, u zamenu za otopljavanje odnosa sa SAD, Amerika nije ni odgovorila, a to nije bio jedini gest dobre volje sa iranske strane tih godina (u to vreme je glavni pregovarač o iranskom nuklearnom programu bio baš Hasan Rohani). Umesto otopljavanja, Buš je svrstao Iran u osovinu zla, a Amerika i Izrael kao da su jedva dočekali da na mesto predsednika umesto reformiste Hatamija zasedne neko kao Ahmadinežad, jer takav predsednik potvrđuje tvrdnju da je Iran nepromenljiv, pa razume jedino jezik sile. Ovih dana je izraelski premijer Benjamin Netanijahu upozorio međunarodnu zajednicu da ne olakšava sankcije protiv Irana nakon izbora Rohanija i savetovao svet da ne gaji nikakve iluzije, imajući u vidu da nuklearni napori te zemlje ostaju čvrsto u rukama ekstremnog vladajućeg sveštenstva. "Što se više pritisak na Iran povećava, veće su šanse da se zaustavi iranski nuklearni program koji i dalje ostaje najveća svetska pretnja," dodao je on, upozoravajući ponovo da će Izrael iskoristiti sva sredstva da taj program zaustavi.

Što se tiče Sirije, Iranci su sigurno svesni da je pritisak na šiite širom regiona sve jači, pre svega u Siriji, ali i Pakistanu, Libanu, zemljama Persijskog zaliva, da se iza tog pritiska jasno čita rukopis Saudijske Arabije i njenih zalivskih satelita, iza kojih čvrsto stoji Amerika, kao i da taj pritisak i te kako ima veze sa Iranom i približavanjem rata njegovim granicama. Ako je iko zaista zainteresovan da rešava sirijski sukob na miran način, Iran je samo jedna od adresa kojoj bi trebalo da se obrati.

Rohani će imati težak, gotovo nemoguć zadatak da balansira između Hamneija i tvrdolinijaša unutar zemlje, željnih da zadrže status quo, moć i novac koji imaju, pritiska Zapada i Izraela koji će sigurno rasti, i ponovo probuđene nade u promene koje u njega polažu njegovi glasači. Ta nada i prkos su sigurno i najjači utisak prošlih izbora. Iranci su još jednom izašli na birališta i svojim glasovima pokazali da žele promene, iako su od 1997. do danas mnogo puta doživeli razočaranja i poniženja, i od konzervativaca i od onih za koje su glasali, ali i od ostatka sveta.

Iranci su mlada i dinamična nacija, najobrazovanija u regionu, i dobro znaju da su za očajno stanje ekonomije, koje se najjače prelama preko leđa običnih ljudi, razlog nesposobnost i korumpiranost vlasti, ali i međunarodne sankcije. Nada u promene nije neiscrpna. Dalji pritisak i ponižavanje, i spolja i iznutra, mogu samo dovesti do radikalizacije i novog Ahmadinežada, toga bi morali da budu svesni moćnici i unutar i izvan Irana, ako je to nekoga uopšte briga osim stanovnika ove zemlje.

Iz istog broja

Avganistan – Promena bezbednosne strukture

Krvava godina

Enzo Mangini

Grčka – Gašenje državne televizije

Kap na prepunu čašu

Georgios Stamkos i Milica Kosanović

Makedonija

Čekajući EU:Život u Aleksandrovoj senci

Siniša Stanković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu