Svet

Hrvatska – Slučaj Gotovine, Markača i brionskog sastanka

Domoljubne egzaltacije i patriotski kič 1

20. 4. 2011. / 13.55

Domoljubne egzaltacije i patriotski kič

Prvostepena presuda Haškog tribunala kojom su tadašnji general HV Ante Gotovina i tadašnji komandant Specijalne policije MUP RH Mladen Markač osuđeni na 24, odnosno 18 godina zatvora zbog zločina tokom i posle operacije "Oluja" avgusta 1995, detonirala je u Hrvatskoj eksploziju protesta za koje je eksploziv marljivo postavljan mesecima. Crkva, HDZ, desnica i braniteljske udruge slutili su, svi odreda, na šta će taj proces izaći, pa su se i pripremali. Tu, međutim, ima nekih protivrečnosti s kojima se na kraj ne može, svoj galami uprkos

Piše: Miloš Vasić
Domoljubne egzaltacije i patriotski kič 2

ante gotovina, ivan čermak i mladen markač / foto: tanjug

Da će ta stvar ovako završiti bilo je jasno još pre skoro mesec dana, kada je sveta matera Crkva u Hrvata, sve u sklopu očitog plana da od Jadranke Kosor i HDZ-a preuzme vođstvo u domoljublju, pozvala "vjernike i Hrvate" da svakoga petka do izricanja haške presude Anti Gotovini, Mladenu Markaču i Ivanu Čermaku namenski poste i dopunski se mole za "pravednu presudu". Bio je to potez neuobičajen i nepriličan: očigledno je "pravedna presuda" mogla biti samo oslobađajuća, da ne dužimo s tim (to je Viktor Ivančić već objasnio da bolje ne može u "Danasu", tj. zagrebačkim "Novostima"). Taj poziv hrvatskih biskupa bio je očito usmeren na podizanje napetosti. Ovi naši popovi zakazali bi neku molebanciju, kao što i hoće čim Haški tribunal stigne do presuda Karadžiću, Šešelju i – ako ikada – Mladiću. Atmosferu su onda počeli da podgrevaju advokati odbrane, pre svega Gotovinin branilac Luka Mišetić, svojim optimističkim prognozama i pohvalama sudiji Alfonsu Oriju. Braniteljske udruge smesta su se nadigle i organizovale javno gledanje prenosa iz Haga na Jelačić placu u Zagrebu, prošlog petka 15. aprila.

Iz Haga je stigao hladan tuš: Gotovina je dobio 24, Markač 18 godina, a Ivan Čermak je oslobođen. Nastao je planirani i očekivani plač i škrgut zuba diljem Hrvatske. Svi su već bili spremni ionako. Kuknjava, hinjena indignacija, domoljubne egzaltacije i ostali patriotski kič preplavili su javnost i – naročito – medije. Haški je tribunal, kao što smo i ovde čuli toliko puta, antihrvatski, politizovan, cenjka se, nepravedan je (naravno, pitajte srpske nacionaliste), naklonjen Srbima itd. Na Jelačić placu najviše se isticao Željko Sačić, bivši pomoćnik komandanta Specijalne policije, čovek koji je upravo pod istragom zbog ratnog zločina protiv civila u Gruborima, uzgred.

Najzanimljiviji deo je prateća galama protiv Evropske unije: evrofobi u Hrvata odmah su Haški tribunal proglasili za organ EU, a ne Ujedinjenih nacija i to prolazi bez komentara. Eto ćemo svi završiti u Sheveningenu ako uđemo u EU, kažu desničari; zvuči poznato? Onda su krenule teorije zavere: Branko Borković (Mali Jastreb), poslednji komandant odbrane Vukovara, inače jedan od razboritijih veteranskih vođa (kakvi li su tek ostali), izjavio je da je ova presuda neka vrsta utešne nagrade Srbiji zbog gubitka Kosova. Predstavnici cele 42. braniteljske udruge u Hrvata (donedavno ih je bilo samo 18) smesta su se našli sa Jadrankom Kosor da smatraju i ukazuju ovo i ono. Obavešteniji ljudi kažu da njima nije ni do Gotovine niti do Markača: njima je do privilegija. Naime, od 1996. kada je hrvatskih branitelja bilo već oko 300.000 pa do danas, broj branitelja došao je na skoro 600.000, sve na dva svedoka i na osnovu državne politike HDZ-a koji tako sebi stvara solidnu izbornu bazu. "Da nas je 1991. bilo 300.000, sada bismo sjedili u Zemunu", rekao mi je 1996. isti taj Branko Borković.

Domoljubne egzaltacije i patriotski kič 3
UZROK I POSLEDICA: Gotovina sa Tuđmanom na kninskoj tvrđavi 1995…

BRIONSKI TRANSKRIPTI: E, sad dolazimo na delikatniji deo priče. Sudeći po usmenom obrazloženju predsednika veća, sudije Alfonsa Orija, jedan od ključnih dokaza za postojanje zločinačkog poduhvata tokom i posle operacije "Oluja" bili su već čuveni Brionski transkripti, prepis magnetofonskog snimka sastanka Franje Tuđmana, njegovog sina Miroslava (šefa tajnih službi), ministra odbrane Šuška, načelnika Glavnog stožera Červenka i generala angažovanih na pripremi operacije, 30. jula 1995, dakle tri-četiri dana pred početak sukoba. Pošto je Franjo Tuđman – kao i Ričard Nikson pre njega – bio opsednut snimanjem svih svojih aktivnosti (zbog svoje uloge u istoriji), ovaj prepis prispeo je, kao i još neki drugi, do Haga, na užas hrvatskih vlasti. Upravo je pojam zločinačkog poduhvata izazvao toliku buku u Hrvatskoj; sve bi drugo i podneli, ali da se Franju u to uvlači… Uzgred, general Stipetić, tada važan komandant, tamo nije bio prisutan, jer mu Tuđman, kao bivšem oficiru JNA, nije verovao, pa ga je poslao na izlet brodom oko Briona.

Domoljubne egzaltacije i patriotski kič 4
…i sa Čermakom na suđenju u Hagu

Šta, dakle, piše u Brionskim transkriptima?

Reč je o dokumentu od 28 kompjuterskih kucanih strana (može se naći na internetu). To je bio važan sastanak u okviru konačnog finaliziranja napada na teritorije Republike Srpske Krajine (sektori Sever i Jug po UNPRO nomenklaturi), ali i ka Bihaću, Cazinu i još nekim područjima na teritoriji BiH. Grahovo i Glamoč već su zauzeti iznenađujuće lako. Opšti utisak prisutnih je da je među Srbima došlo do demoralizacije i konfuzije; treba ih samo održati u tom raspoloženju, slažu se svi. Plan Z-4 je, podsetimo, još na stolu, mada se pod tim imenom u zapisniku ne pominje; Tuđman, međutim, kaže da ide u Ženevu: "Idem u Ženevu zato da prikrijem ovo, a ne da tamo razgovaramo" (o planu Z-4, očigledno; str. 27).

Na samom početku, u uvodnoj reči, Tuđman je nedvosmislen: Srbe treba iz Krajine očistiti, i to ponavlja na više načina tokom sastanka. Proterivanje Srba je, zapravo, dominantna tema – osim čisto vojno-taktičkih i logističkih profesionalnih razmatranja. Generali su, razumljivo, razmatrali i rizike: Davor Domazet Lošo računao je na intervenciju Vojske Republike Srpske, do koje, kao ni u "Bljesku", nije bilo došlo: da gde je Mladić, a gde Manojlo i da gde su im trupe koje su upravo obavile Srebrenicu; hoće li upadati u Orašje (nisu); itd. Zanimljivo je da su se svi pomirili sa mogućnošću da Vinkovci i Osijek budu bombardovani, a Osijek čak i odsečen desantom Vojske Jugoslavije preko Drave, iz Baranje. To je procenjeno kao podnošljiva šteta, s obzirom na značaj "Oluje". Tuđman je imao svoje geopolitičke ideje oko intervencije Jugoslavije, koje se plašio jer da bi mogla dovesti do maltene trećeg svetskog rata, ali su ga utešili. On je pominjao i Miloševićeva obećanja Karlu Biltu (za priznanje BiH i skidanje sankcija zauzvrat itd.; Dejton je, sada vidimo, već na vidiku).

Veći deo sastanka protekao je u planiranju napredovanja tako da Srbima budu ostavljeni koridori za brz i siguran izlazak i bekstvo po raznim pravcima, što je bio složen problem, s obzirom na konfiguraciju terena. Ipak su našli načine i taktiku ofanzive prilagodili tim načinima. Franjo Tuđman osetio je potrebu da insistira na bombardovanju Knina kao ohrabrenju za bežanje: "Prisjetite se, gospodo, koliko je hrvatskih mjesta i gradova razoreno, a u Kninu još nije tako… Ako možemo s topništvom… Demoralizacija do kraja." Ante Gotovina: "Mi našom tehnikom kontroliramo Knin. Ako je takva zapovijed, mi ga rušimo za nekoliko sati kompletno."

Onda se u detalje razgovara o isterivanju civila iz Knina, a Mladen Markač kaže da su već "praktički čitav ovaj prostor iselili" (str. 17). Miroslav Tuđman dodaje: "Dok se oni srede, mi smo sve ovo očistili" (isto). Gojko Šušak tada predlaže da se iz vazduha bacaju "leci sa uputama kuda da se bježi", a ostali dodaju i da treba puštati radio i TV emisije na tu temu, jer narod sluša radio i gleda TV; da, veli Šušak, ali i iz vazduha, jer to pokazuje da imamo vazdušnu nadmoć, što je psihološki važno. "Da, dati im put, a jamčiti tobože građanska prava", zaključuje Franjo Tuđman taj deo rasprave.

Prvostepeno veće Haškog tribunala očigledno je ove Brionske transkripte uzelo kao autentičan dokument i na njemu izgradilo konstrukciju zajedničkog zločinačkog poduhvata. Ivan Čermak oslobođen je jer je bio postavljen post facto za vojnog upravitelja oslobođenog područja i bavio se komunalijama, saobraćajem, strujom itd. Tada više nije bilo borbi, a ko je mogao da pobegne, već je bio pobegao. Čermakov branilac u Hagu, poznati advokat Čedo Prodanović, podsetio je u subotu, na zagrebačkom Radiju 101, da je kolege advokate lepo upozoravao da se ne oduševljavaju neumesnim optimizmom, jer da stvari ne stoje dobro po Gotovinu i Markača. Takođe je rekao i nešto na šta se zaboravlja i u Srbiji i u Hrvatskoj: prvo su Srbi očistili Krajinu od Hrvata, a onda su je Hrvati očistili od Srba; i šta sad imamo? Praznu Krajinu.

IZDAJA ILI FALSIFIKAT: Naravno da je ovakvo obrazloženje sudije Orija izazvalo čitav niz užasnutih reakcija među hrvatskim nacionalistima. Takođe naravno, tu je došlo do neizbežnih protivrečnosti: jedni pokušavaju da dokažu da se pojam zajedničkog zločinačkog poduhvata iz tog dokumenta ne može izvesti, a to na dva načina – prvo, nije zločin oslobađati svoju zemlju; drugo, toga nije bilo. Mnogo su zanimljiviji oni koji su odmah upitali – a odakle ti Brionski transkripti u Hagu? Koji izdajnik im je to poslao? Optužili su, opet naravno, Stipu Mesića. Pojavili su se zahtevi da se izdajnik nađe i kazni. Problem je u tome što isti ljudi tvrde i jedno i drugo: i da su transkripti ili lažni ili zloupotrebljeni; i da su u Hag stigli nečijom izdajom. I to nam zvuči poznato, kao radikalske priče kako su optužnice protiv Šešelja i još nekih pisane u Beogradu itd. Tu bi se valjalo opredeliti: transkripti su ili istiniti ili nisu; ako nisu – u redu. Ako jesu, onda treba dokazivati da se iz njih ne može izvesti zaključak o zajedničkom zločinačkom poduhvatu, što je prilično teško – ako su istiniti.

Sva je prilika da i Hrvati – kao i Srbi – imaju problem sa razumevanjem stvarnosti. Može Hrvatima kvalifikacija zajedničkog zločinačkog poduhvata biti "neprihvatljiva" (Jadranka Kosor) do mile volje, kao i Srbima neke druge kvalifikacije (nezavisno Kosovo i Crna Gora, na primer; sačekajmo presude Karadžiću itd.). Nikakva dernjava i kuknjava, međutim, neće tu pomoći, čak ni u prizivu drugom stepenu Haškog tribunala. Bili biti misliti na vreme, gospodo.

Ante Gotovina, legionar

Domoljubne egzaltacije i patriotski kič 5

Ante Gotovina iz Pakoštana kod Zadra (gde sada zemljaci u očaju pale gume i uopšte prave cirkuse) otišao je u Francusku i priključio se Legiji stranaca negde osamdesetih godina prošlog veka. Motiv nije jasan: možda nesrećna ljubav, kao u romantičnim filmovima između dva svetska rata; možda mladalački avanturizam; možda bekstvo od pravde (što je motiv u većini slučajeva). Francuski izvori, međutim, prisetili su se – kad je on postao u Hrvatskoj neko i nešto – da on tamo prolazi kroz evidenciju po pitanju serije vešto izvedenih pljački draguljarnica u režiji nekoliko bivših legionara. Sva je prilika da je – za razliku od Milorada Ulemeka – odslužio svojih pet godina u Legiji, stekao državljanstvo, a nije dezertirao (Ulemek se zvanično vodi kao dezerter, kako kažu iz francuske ambasade u Beogradu).

Da bivši legionari drže jedni do drugih i da rado sarađuju u raznim zanimljivim poslovima, poznato je oduvek. Jedni idu u plaćenike po Trećem svetu; drugi se drže konzervativnijih poslova; treći prave karijere po zemljama porekla. Gotovina (kao i Ulemek) spada u drugu, pa onda i treću grupu.

Čim se u Hrvatskoj stvorila situacija za njega (a u Francuskoj pogoršala), Gotovina odlazi tamo i stavlja se na raspolaganje. Tamo legionarski kaplari nedostaju jako: ima više generala i visokih oficira HV koji potiču iz Legije stranaca; pored Gotovine, najznačajniji je Ante Roso, uštavljeni matori narednik koga je krenuo građevinski posao čim se rat završio. Većinom su radili kao instruktori u nekoj školi specijalnih snaga u Kumrovcu, da bi kasnije napredovali dalje. Neki, kao Hrvoje Gašparinac, ostali su u civilstvu da bi otvarali zanimljive poslove, kasnije povezane sa prijateljima iz vojske. Uglavnom su se držali građevinskih poslova: Ante Gotovina je još 1997. ušao u "generalsku" firmu MUT (Mediteran Tunel Union) sa Rosom, Jerkom Ćesićem (bratom gen. Ljube Ćesića Rojsa, ranije vozača autobusa) i još nekima. Dok dlanom o dlan, dobili su unosne poslove na gradnjama ovoga i onoga, sve na osnovu toga što je Ćesić Rojs od Hrvatske vojske ukrao i preveo u Hercegovinu kompletan 66. inženjerijski puk, sa sve mehanizacijom i – nikom ništa. Polovinom 2010. Gotovina je sa svojim kumom Željkom Dilberom (od ranije poznat organima) osnovao novu firmu, "Adriatic gradnja", sve u nadi da će mu valjati kad ga puste iz Sheveningena.

U vreme uspona i unapređivanja, Ante Gotovina sreo je tada zgodnu i nogatu pukovnicu iz Ministarstva obrane Dunju Zloić. Dunja je bila pouzdani kadar HDZ-a od početka, "iz barake", kako se to kaže tamo. Taj je brak imao ulogu u kasnijoj karijeri.

Kada je iz Tribunala raspisana poternica po predmetu "Oluja", Ante Gotovina rešio je da nestane. Dve godine bio je u bekstvu, sve dok hrvatska vlada nije odlučila da ga ipak žrtvuje višem dobru. Do tada se Dalmacija napunila bilbordima sa njegovom slikom i natpisom "Heroj, a ne zločinac"; ti se bilbordi i dalje vuku okolo. Na kraju je Dunja učinila taktičko-tehnički propust i počela da zivka Antu mobilnim telefonom. Lociran je u Španiji, uhapšen i poslat u Hag. Politički gledano, Gotovina je bio glamurizovan i slavljen ne bi li se pažnja skrenula sa Tuđmana i njegove ključne ekipe: Šuška i drugih. Desnica i njena braniteljska infrastruktura od Gotovine su napravile heroja, uz nemalu pomoć državnih medija. Državi su zamerali pomoć u lociranju Gotovine, kao što sada zameraju dostavljanje brionskih zapisnika Hagu.

Iz istog broja

Nemačka – Pad i uspon Zelenih

Od seoskih komuna do vrha vlasti

Bernd Kleinheyer

Srpsko-evropska posla

Geografsko poreklo restriktivnih zakona

Vojislav Milošević

Egipat posle revolucije

Otimači skrivenih milijardi

Miroslav Višnjić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu