Svet

Prvi maj – Od međunarodnog Praznika rada do Dana izliva sveopšteg gneva

Dan borbe, proslave i gneva 2

PRVI MAJ 2021. U HAMBURGU: Pobuna protiv svega i svačega

foto: ap photo

Dan borbe, proslave i gneva

Duga tradicija prvomajskih praznika se menjala kroz istoriju. Od borbe za radnička prava došlo se do proslave pobede radnika. Čini mi se da u Srbiji radnici nemaju mnogo razloga za slavlje, a nekakva organizovana borba se i ne nazire

Piše: Ivan Ivanji

Može biti da će Prvi maj od 2021. godine dobiti posve novo značenje. Kao da se zaboravilo ili potisnulo da je to zapravo Praznik rada, ovog proleća je preobražen u dan urnebesa i besa protiv svega i svačega što ograničava umišljenu ličnost pretežno mladog čoveka. Prvom maju, tako, od ove godine preti da postane simbol borbe protiv odrođenih političkih partija, protiv baš svake vlasti, a pre svega policije. Doduše, ovogodišnjim događajima kumovao je virus SARS CoV-2, pa je moguće da će se novonastala prvomajska kriza prevazići zajedno sa pandemijom, ali ne verujem da će se zaboraviti ovogodišnji izlivi mržnje i rušilačke snage na ulicama i trgovima evropskih gradova.

Prošle, 2020. godine, ljudi su uglavnom bili pomireni sa zabranom javnih skupova i masovnih proslava, bio je to početak pandemije, postojala je nada da će brzo proći. Ove godine, međutim, mnogi prkose zabranama okupljanja, pa se upravo Prvi maj u Parizu, Berlinu, Briselu ili Istanbulu pretvorio u borbu demonstranata sa policijom, u dan iskazivanja sveopšteg besa najrazličitijih grupacija.

U Berlinu se, tako, 1. maja na ulice prvo izašlo samo da bi se protestovalo protiv zabrane kretanja, protiv svih strogih pandemijskih mera kojima se kraj ne nazire, koje je nemačka vlada uvela radi prevazilaženja "trećeg talasa", što je mnogima postalo neizdrživo. Zatim su izašli socijalisti i levičari sa željom da na uobičajen način proslave međunarodni Dan rada, što je, opet, izazvalo kontrademonstracije desničara. Pet hiljada policajaca je izašlo na ulice Berlina da ih razdvaja. Posumnjalo se da ih neće biti dovoljno, potražena je ispomoć policije iz drugih delova zemlje, ali je odgovor glasio da su svugde snage reda angažovane u punom kapacitetu.

Izašli su da protestuju i antivakseri i ljudi besni što nisu došli na red da budu vakcinisani. Protestovalo se i zbog previsokih kirija. Opštoj pometnji su pridonele i grupice koje prosto vole nemire i lov u mutnom. Podizane su barikade, paljene lomače. Policija je intervenisala vodenim topovima, biber-sprejom, pendrecima, demonstranti su uzvratili kamenjem i staklenim flašama. Povređeno je stotinak policajaca, najmanje 350 demonstranata je uhapšeno.

Sličan tok događaja zabeležen je i u Parizu, samo što su tamo razbijani i izlozi radnji u glavnim ulicama, pljačkalo se onako usput. U drugim francuskim gradovima kao što su Tuluz i Lion, u Briselu ili u Istanbulu protestovalo se i za prava žena, i tamo je bilo brojnih hapšenja. U Londonu su nemiri izbili zbog novog policijskog zakona, u Irskoj takoreći iz principa, a u Škotskoj koja razmišlja kako da napusti Veliku Britaniju svaki je povod dobar za demonstracije.

Dan borbe, proslave i gneva 3
VELIČANJE MEĐUNARODNOG PRAZNIKA RADA: Prvomajska parada u Beogradu 1948…foto: tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«


PRED OČIMA "AVANGARDE"

Posle Drugog svetskog rata Prvi maj se proslavljao na razne načine. U Austriji se ukotvio lep običaj da na čelu prvomajske povorke kroz centar Beča marširaju vođe Socijaldemokratske partije, događalo se da su i predsednik Republike i predsednik Vlade socijaldemokrate, pa bi zajedno predvodili prvomajski pohod sa po jednim crvenim karanfilom u ruci. Narod izlazi na ulice da pozdravi povorku, nema nikakvih tribina za specijalne goste, nikakvih VIP loža. U Švajcarskoj je u nekim kantonima Prvi maj praznik, u drugima nije. U Finskoj se slavi kao Dan proleća, mladosti i studenata. U velikoj većini evropskih zemalja Prvi maj je neradan dan, slavi se kao državni praznik. Sjedinjene Američke Države su, ne bi li naglasile svoj otklon od svega što "miriše komunistički", dan proslave radnika pomerile na septembar. Ali, ko još uopšte zna zašto je baš taj dan tako svečan, kakve veze ima sa radnicima, sa radničkom klasom, kako se nekada govorilo.

Paradu povodom 1. maja posmatrao sam 1952. godine u Beogradu kroz prozor na četvrtom spratu kuće na uglu Resavske i Bulevara revolucije. Tribina na kojoj je sedeo Tito sa svojim najbližim saradnicima nalazila se pred zgradom tada Savezne skupštine. Pred mojim nosom se, dakle, poslednji put pred pokret vršila smotra povorke koja se pružala unedogled u pravcu Smedereva. Zapovest da se krene pala je tačno u deset sati, ali su učesnici morali da stignu i postroje se već u osvit zore, oko pet ujutro i ranije. Govorim ovde o civilima, radnicima i omladincima, ne o vojsci. Ona se, naravno, takođe više nego blagovremeno postrojila za mimohod, samo što me to nije čudilo, u mojim očima to je spadalo u vojničke dužnosti. Čudilo me je, međutim, što je "radni narod" bio primoran da "svoj" praznik, Praznik rada, slavi tako što ustaje pre zore i stoji satima da bi naposletku hodao, marširao ili se vozio na prikladnim vozilima, kako je kome zapalo, da bi pred najvišim predstavnicima svoje "avangarde" – ko se još seća termina "partija kao avangarda radničke klase"? – mahao, aplaudirao, pevao i klicao.

Pešice ili na kamionima defilovali su predstavnici beogradskih opština, škola, preduzeća, društava i udruženja, osobe svih zanimanja trudile su se da što originalnije, svečanije ili duhovitije predstave šta rade, paradirali su u čistim, ispeglanim radnim odelima ili narodnim nošnjama. Predstavnici pekarskih preduzeća bili su na kamionima u belim bluzama i sa kuvarskim kapama, dimničari crni sa svojim alatom i cilindrima na glavi išli su pešice, fabrički radnici su se vozili na vozilima na kojima su bile mašine na kojima se bajagi radilo, predstavnici izdavačkih preduzeća hodali su sa ogromnim maketama knjiga, rudari sa velikim čekićima na ramenima, seljaci sa kosama, radnici sa krampovima, momci i devojke sa radnih akcija nosili su na ramenima šine. Balerine su defilovale u trikoima, kratkim suknjicama, zauzimajući svoje komplikovane poze slale su poljupce sa kamiona. U stroju su bili traktori, vršalice i druge poljoprivredne mašine. Rečna mornarica je čak jedan dunavski ratni brodić popela na specijalni kamion. Marširalo se sa ogromnim plakatima, bili su tu, naravno, uniformisani vatrogasci, narodna milicija, svi sa odgovarajućim vozilima, poštari… Ko nije imao neke specifične simbole svog rada nosio je u rukama velike, teške zastave.

Dan borbe, proslave i gneva 4
…i 1949.foto: tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«


PRAZNIK RADA RADNICIMA

Ne znam kako su prolazili oni koji su odbijali da učestvuju u tom zamornom paradiranju, koliki je u preduzećima bio pritisak da "počastvovani" učestvuju u prvomajskoj proslavi. Bilo ih je koji su to zaista voleli, smatrali privilegijom da se toga dana pomuče, prodefiluju pored Tita, Rankovića, Đilasa, Moše Pijade. Jedna tadašnja učenica baletske škole bila je sva ustreptala od sreće kada su je odabrali, jer na veliku pozornicu teatra još nikada nije izašla. Tito je u maršalskoj uniformi prolaznicima pljeskao sa belim rukavicama na rukama i primao bukete cveća.

Slične parade održavane su prvih godina posle rata i u glavnim gradovima republika, vojne parade već od 1945. u čast Dana pobede.

Ako krajnje kritički pišem o ovoj vrsti prvomajskih parada, ne odričem se svoje tadašnje vere u Jugoslaviju, u Titovu politiku, u samoupravni socijalizam, u nesvrstanost, u ustrajno povećavanje životnog standarda, u izgradnju SFRJ, ja ostajem "jugonostalgičar". Međutim, upravo zbog toga moram da kažem šta nije valjalo, da to ne ostavljam onima koji proklinju "brozomorni" život.

Zašto tek sada, a ne tada? Kritikovao sam prvomajsku paradu i tada. Bili su me pozvali u odbor koji je bio zadužen za organizovanje parade. Javio sam se za reč i rekao da prvomajske parade treba ukinuti, da radnici Prvi maj treba po svom nahođenju da slave na urancima ili već kako se kome sviđa, a ako vojska smatra da treba da paradira, neka to učini 9. maja, na Dan pobede. Niko nije reagovao na moj "ispad". Nisam bio partijski kažnjen, nisam snosio nikakve posledice, samo što me na takve sastanke više nikada nisu pozivali.

Prva prvomajska parada posle oslobođenja održana je 1947. sa tribinom na Terazijama (vidi "Vreme" br. 1240). S godinama je tu postalo tesno, pa je tribina stigla pred Skupštinu. Prvomajske parade su ukinute 1960. iz ekonomskih razloga. Vojne parade su se obnovile 1965, s tim da će se održavati svake pete godine. Na paradi 1975. stajao sam na tribini kao član Savezne konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda (i to je postojalo, i to sam bio).


MAJSKO DRVO, ŠTRAJKOVI I SUKOBI

Svi narodi i sve religije u sva istorijska vremena su neki praznik proslavljali u čast proleća. Za mlade generacije Evrope i Amerike, u zemljama koje su vreme brojale po solarnom kalendaru većim delom, ali ne isključivo, proslave su se koncentrisale na prvi maj. Na primer, u Nemačkoj, Austriji i skandinavskim zemljama u manjim su mestima poslednje večeri aprila podizali takozvano "majsko drvo". To je stablo što višeg, pravog drveta, koje je sve do pod vrh ogoljeno od kore, ostavljalo se samo nešto malo od krošnje pri vrhu, a zatim se ukrašavalo na razne načine i namestilo da stoji uspravno. Na sam prvi maj oko njega se igralo, sviralo, ljubilo, mesni običaji su bili prilično različiti. Podizanje majskog drveta zabeleženo je već pre nove ere, povezuje se sa starom germanskom religijom. U srednjem veku hrišćanstvo je zabranilo taj "paganski praznik", u stablu se prepoznavao "uspravljeni muški ud", u čemu ima nečega, jer običaj je svakako imao erotski prizvuk, kao karneval u južnijim, katoličkim zemljama. Od 18. veka običaj se malo-pomalo vratio u nekim sredinama. Zapažen je i ove godine usred pandemije korone, samo su sad velika okupljanja oko njega iz higijenskih razloga zabranjena.

Prvi maj kao međunarodni praznik rada nije počeo da se obeležava zbog buđenja prirode, nego zbog neizdrživog položaja radništva u razbuktaloj industrijalizaciji. Radilo se i do osamnaest sati na dan uz minimalne nadnice, radila su i deca. Jedini način borbe bio je štrajk, obustava rada, što je vlasnicima sredstava za proizvodnju oduzimalo profit, drugačije nije moglo da im se naudi, državne vlasti su bile uz poslodavce.

U Australiji je 1856. došlo do organizovanja strigača ovaca, začudo ne industrijskih radnika. Proizvodnja vune bila je najvažniji izvor prihoda te zemlje, na njoj su basnoslovno zarađivali vlasnici velikih stada, a strigači, plaćeni po ostriganoj životinji, nisu imali dovoljno prihoda da se prehrane, čak ni za ovčetinu. Jedan od sledećih velikih štrajkova potresao je carsku Rusiju januara 1885, kada je 8000 radnika velike predionice vune Morozov u mestu Orehovo-Sujevo blizu Moskve ne samo stupilo u štrajk, nego su počeli da uništavaju mašine. U pomoć vlasnicima je priskočila vojska i uhapsila 600 radnika. Do prvog sukoba sa smrtnim ishodom za mnoge došlo je u Čikagu početkom maja 1886. Taj sukob je u istoriji međunarodnog radničkog pokreta zabeležen kao dan borbe i solidarnosti, i u spomen na taj događaj počeo je da se slavi Prvi maj.

Tada je jedan od prvih organizovanih saveza sindikata Federation of organizes trades and labor unions of the United States and Kanada pozvao na opšti štrajk za prvi maj. Pre svega se zahtevalo osmočasovno radno vreme da bi industrijski radnik dan mogao da podeli na tri dela od po osam sati – za rad, odmor i spavanje. Neposredno pre toga u nekim fabrikama već je uprava bila popustila i udovoljila bar nekim zahtevima radnika. U Čikagu se na trgu Hajmarket okupilo oko 90.000 ljudi. Usred neočekivano velike gužve bačena je bomba, poginulo je nekoliko policajaca i demonstranata. Policijsko pojačanje otvorilo je vatru. Broj ubijenih nikad nije utvrđen, govori se o "masakru na Hajmarketu". Došlo je do brojnih hapšenja, a petorica, koje je sud smatrao kolovođama, osuđeni su na smrt. Jedan od njih, August Spajs, bio je glavni urednik anarhističkih novina, a anarhistima su se pripisivali i bombaški napadi. U ovom slučaju ničim nije dokazano da je Spajs bio umešan u rukovanje eksplozivom, čak je i sud konstatovao da nije, ali da je svojim delovanjem stvorio atmosferu u kojoj je teror bio moguć i očekivan. Četvorica osuđenika su obešena, jednom od njih je pre izvršenja smrtne presude pošlo za rukom da se u zatvorskoj ćeliji raznese dinamitom koji mu je neko prošvercovao.

Dan borbe, proslave i gneva 5
VELIČANJE IZVOJEVANIH RADNIČKIH PRAVA: Prvomajski poster u Rusiji 1923.Izvor: picryl / za uvećanu sliku desni klik pa »open image...«


OD DANA BORBE DO DANA POBEDE

Jula 1889. u Parizu je održan Međunarodni radnički kongres na kome je osnovana Druga internacionala. Karl Marks je umro 1883, ostareli Fridrih Engels je učestvovao u pripremama, ali nije sam mogao da učestvuje. Važnu nemačku delegaciju predvodili su August Bebel i Karl Libkneht. Bebel će kasnije organizovati nemačku Socijaldemokratsku, a Libkneht Komunističku partiju Nemačke, čija će međusobna borba omogućiti Hitleru da osvoji vlast. Na tom kongresu je odlučeno da prvi maj postane dan međunarodne borbe za radnička prava. Sve do pobede Oktobarske revolucije u Rusiji, a u većem delu Evrope do dolaska Musolinija i Hitlera na vlast, taj datum ne označava proslavu, već borbu za radnička prava i solidarnost radnika širom sveta. Prvog maja se obustavljao rad i demonstriralo se za konkretna prava uz manji ili veći otpor državnih struktura koje su branila kapitalističke poretke. U Srbiji je bilo slično, prvi maj je u Beogradu prvi put protestnim skupovima obeležen 1893.

Za Rusiju, odnosno novostvoreni SSSR, postavilo se logično pitanje šta da se radi sa prvim majem. Borba za radnička prava više nije mogla da se istakne jer su nove, revolucionarne vlasti tvrdile da je ostvarena pobeda, da su ta prava izvojevana. Ali taj lepi datum nije smeo da ostane neobeležen. Prvi i drugi maj su, tako, bili proglašeni državnim praznikom u čast pobede radničke klase. To nije više bio dan borbe, nego dan radosti zbog pobede.

Tek što je postao kancelar u Nemačkoj 1933. godine, Hitler je odlučio da razbije sindikate. Dozvolio je organizaciju proslave 1. maja te iste godine, ali su njegovi jurišni odredi dan potom zauzeli sve sindikalne centrale, razjurili njihova rukovodstva, a taj datum bio proglašen "Nacionalnim praznikom nemačkog naroda". Nacisti su lukavo napola preuzimali i druge simbole komunizma, njihova je zastava bila crvena, samo što je umetnut beli krug, a u njemu crni kukasti krst. Nacisti su podržavali postavljanja majskog drveta, s tim da na njegovom vrhu bude kukasti krst. Organizacija KDF – Kraft durch Freude (Snaga kroz radost) – imitirajući neke poduhvate sindikata organizovala je prvomajske izlete, putovanja luksuznim brodovima za radnike i slično.


SRPSKA POSLA

U Hamburgu je proslava Prvog maja iskorišćena za početak predizborne borbe, za sučeljavanja dvoje od troje kandidata za naslednika Angele Merkel posle saveznih izbora 26. septembra. Olaf Šolc, kandidat socijaldemokrata, doskora uspešan gradonačelnik grada Hamburga koji ima rang pokrajine, ovde se kandiduje za direktan mandat narodnog poslanika. Analena Berbok, koja je viđena za kancelarku ispred partije Zelenih, usudila se da se baš u istom izbornom okrugu kandiduje i suprotstavi Šolcu. Oni su održali vatrene govore, a posle su viđeni kako mirno razgovaraju. Primer poštene, demokratske, fer borbe za vlast.

U Parizu se takav vid političke borbe ne može ni zamisliti. Predstoje predsednički izbori, precizan datum još nije utvrđen, moraju da se održe najkasnije do 27. aprila 2022. godine. Ultradesničarska kandidatkinja Marin le Pen prema ispitivanju javnog mnjenja stoji mnogo bolje od protivkandidata, sadašnjeg predsednika Makrona. Njene pristalice i te kako su prošlih dana divljale ulicama.

Za Srbiju je ove godine karakteristično da su se preklopili Uskrs i prvomajski državni praznik, tako da se povezalo pet neradnih dana. Proslave Prvog maja kao praznika rada nije bilo, s jedne strane, jer ga je veliki hrišćanski praznik potisnuo, s druge i što nema relevantnog sindikata koji bi organizovao povorku ili miting. Tu je, naravno, i pandemija.

S obzirom na prava radnika danas u Srbiji čini se da bi međunarodni Praznik rada koji se obeležava svakog 1. maja trebalo preimenovati u prvobitni naziv – Dan borbe za radnička prava.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu